Međunarodni sud pravde; Hrvatska vs. Srbija

1991. godina


4. januar: Izvršno vijeće SAO Krajine formiralo Sekretarijat unutrašnjih poslova (SUP) Krajine. Za sekretara imenovan Milan Martić.
U Zagrebu osnovano Vijeće za zaštitu ustavnog poretka Republike Hrvatske.
7. januar: u Šidskim Banovcima formirano Srpsko nacionalno vijeće za Slavoniju, Baranju i zapadni Srem.
8. januar: predsednik SAO Krajine Milan Babić obavestio Sabor Hrvatske i vladu da predstavnici krajinskih opština neće dolaziti u Zagreb.
9. januar: Predsedništvo SFRJ naredilo rasformiranje svih paravojnih formacija u Jugoslaviji. Hrvatska i Slovenija odbile da sprovedu ovu odluku.
10. januar: Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine podržali naredbu Predsedništva SFRJ da se razoružaju sve paravojne formacije.
12. januar: Izvršno vijeće i Predsjedništvo SO Obrovac zatražili zaštitu JNA zbog hapšenja petorice građana srpske nacionalnosti u Karinu.
Počela koncentracija hrvatske policije na granicama SAO Krajine. Na nekoliko mesta došlo do otvaranja puščane vatre izmeću hrvatske policije i srpskih seoskih straža.
17. januar: MUP Hrvatske naredio da svi policajci moraju da potpišu izjavu ako žele da dobiju platu. To je bio način da se Srbi policajci masovno otpuste s posla.
U Šibeniku uhapšena ekipa Radio-televizije Beograd (Krste Bijelić, Tefik Zujović i Damjan Popadić). Uhapšeni i advokati Radomir Kužet, Milan Dupor i Savo Štrbac.
21. januar: u nekoliko kordunaških sela organizovan referendum za izdvajanje iz opština Karlovac i Duga Resa.
Stanovnici Okučana se, posle referenduma, izdvojili iz opštine Nova Gradiška i pripojili opštini Pakrac.
22. januar: Organi bezbednosti JNA uhapsili Đuru Dečaka zbog ilegalnog uvoza oružja u Hrvatsku.
23. januar: Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO) saopštio da će JNA razoružati sve paravojne formacije ako to odmah ne učine vlasti u Hrvatskoj.
Predsednik Srbije Slobodan Milošević u Beogradu razgovarao s predsednikom i potpredsednikom Srpskog nacionalnog vijeća, Milanom Babićem i Milom Dakićem.
24. januar: vojne vlasti u Hrvatskoj uhapsile više lica osumnjičenih da su naoružavali paravojne formacije.
Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman na sednici vlade izjavio da će Sabor suspendovati sve savezne propise.
25. januar: Predsedništvo SFRJ naredilo demobilizaciju rezervnog sastava milicije u Hrvatskoj.
Na beogradskoj televiziji emitovan film o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku, koji je organizovao Martin Špegelj, ministar odbrane Republike Hrvatske.
U Beogradu razgovarale delegacije Srbije i Hrvatske, koje su predvodili Milošević i Tuđman.
Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i zapadnog Srema uputilo zahtev Slobodanu Miloševiću da svi Srbi ostanu u jednoj državi.
Sobranje Makedonije usvojilo Deklaraciju o nezavisnosti Republike Makedonije.
26. januar: u Borovu Naselju pronađen ubijen Zvonko Ostojić, krunski svedok iz filma o uvozu oružja u Hrvatsku.
Ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac izjavio: Mi ćemo upotrijebiti sva sredstva i oružje i Srbi više nikada u Hrvatskoj neće biti ono što su bili dok bude nas.
28. januar: Martin Špegelj izjavio da Hrvatska neće sprovesti Odluku Predsedništva SFRJ od 9. januara o rasformiranju paravojnih formacija.
31. januar: Vojni sud u Zagrebu izdao nalog za privođenje Martina Špegelja zbog ilegalnog uvoza oružja.
U Splitu najavljeno formiranje ustaške mladeži.
1. februar: jedanaest zastupnika srpske nacionalnosti iz Dalmacije, Like, s Korduna, Banije i iz Slavonije povuklo se iz Sabora Hrvatske.
Predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović telegramom obavestio Franju Tuđmana da će se u sprovođenju Naredbe Predsedništva Jugoslavije ići do kraja.
2. februar: u Kninu održan protestni miting zbog ugroženosti srpskog naroda u Hrvatskoj.
3. februar: u Gospiću održan protestni miting zbog ugroženosti srpskog naroda u Hrvatskoj.
U opštini Vrginmost organizovan referendum o priključenju SAO Krajini.
4. februar: u Karlovcu srpski stanovi obeleženi krstićima.
5. februar: Franjo Tuđman odgovorio na telegram Borisava Jovića, istakavši da Martin Špegelj može odgovarati samo hrvatskoj vladi.
8. februar: u Beogradu zasedalo Predsedništvo Jugoslavije. Predstavnik Hrvatske nije došao, a predstavnik Slovenije napustio sednicu.
12. februar: MUP Hrvatske pokušao da uspostavi policijsku stanicu na Plitvicama, ali je to sprečeno.
15. februar: hrvatski policajci okupirali Plitvice. Sekretar SUP Krajine Milan Martić zatražio da odmah napuste područje Korenice. Kada je to isto zatražilo Predsedništvo Jugoslavije, policija se povukla.
16. februar: u Donjem Lapcu usvojena Deklaracija o položaju i pravima srpskog naroda u Hrvatskoj.
17. februar: u Karlovcu sprečeno održavanje srpskog protestnog mitinga.
18. februar: u Karlovcu uhapšeni aktivisti SDS-a Momir Lazić i Nikola Vučinić.
19. februar: u Kninu održan srpski miting.
21. februar: Sabor Hrvatske usvojio Rezoluciju o razdruživanju Republike Hrvatske i SFR Jugoslavije i doneo odluku da u Hrvatskoj savezni zakoni ne važe, s obrazloženjem da nisu u skladu s Ustavom Hrvatske.
25. februar: Milan Babić govorio pred Komisijom za ljudska prava Ujedinjenih nacija (UN) u Ženevi.
26. februar: Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i zapadnog Srema usvojilo Deklaraciju o suverenoj autonomiji srpskog naroda.
Vojni tužilac JNA podigao optužnicu protiv ministra odbrane Hrvatske Martina Špegelja za krivično delo oružane pobune.
28. februar: Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine usvojili Rezoluciju o razdruživanju Republike Hrvatske i SAO Krajine, koja ostaje u Jugoslaviji.
Jovan Rašković preselio se u Beograd.
Na sednici SO Knin odlučeno da se prekine s uplaćivanjem osnovnog poreza na promet Republici Hrvatskoj.
U Plaškom održan zbor Srba. Odlučeno da se mesna zajednica Plaški izdvoji iz opštine Ogulin i priključi SAO Krajini.
1. mart: predstavnici Srpskog nacionalnog vijeća Slavonije, Baranje i zapadnog Srema na konferenciji u Novom Sadu obelodanili Deklaraciju o proglašenju SAO Krajine Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.
2. mart: sukob hrvatske policije i srpskog naroda u Pakracu. Zbog ovog nasilja, održane brojne demonstracije u srpskim opštinama, a posebno u Pakracu i Dvoru na Uni. Istoga dana u Pakrac ušle i jedinice JNA, a intervenisalo je i Predsedništvo Jugoslavije. Hrvatski policajci se povukli, ali ostavili pustoš u zgradi SO Pakrac i u vladičanskom dvoru. Po nekim tvrdnjama, ovo je početak hrvatsko-srpskog rata.
3. mart: u hrvatskom selu Kijevo kod Knina hrvatski civili napali automobil u kojem su bili predsjednik Izvršnog vijeća SO Knin Veljko Popović i predsednik Vijeća udruženog rada Nebojša Mandinić.
U Karlovcu održan protestni skup srpskih intelektualaca s Banije, Korduna, iz Gorskog kotara i Bele krajine.
4. mart: u Pakracu boravili članovi Predsedništva SFRJ Stipe Mesić, Nenad Bućin i Bogić Bogićević, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac i načelnik Štaba 5. vojne oblasti general-potpukovnik Simeon Praščević.
 
5. mart: policija SAO Krajine uklonila barikade koje su postavili Hrvati sela Kijeva.
Hrvatski specijalci zaposeli most na Savi kod Jasenovca.
6. mart: u Zagrebu Franjo Tuđman najavio formiranje Zbora narodne zaštite.
Predsednik hrvatske vlade Josip Manolić uputio protestnu notu predsedniku vlade Srbije u kojoj se odbacuju stavovi vlade Srbije o događajima u Pakracu.
Uspostavljena direktna autobuska linija Janjevo-Zagreb.
Predsednik Hrvatske stranke prava Dobroslav Paraga dostavio službeni zahtev Saboru Hrvatske da se posmrtni ostaci poglavnika Ante Pavelića iz Madrida prenesu u Zagreb.
7. mart: u Daruvaru eksplozivom raznesen kiosk Politike.
Forum Srba Bele krajine, Gorskog kotara, Korduna, Banije, Pokuplja i Žumberka istakao da Vojna krajina nikada nije bila hrvatska zemlja.
U Splitu formirana stranka Nezavisna Država Hrvatska.
11. mart: patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle posetio Pakrac.
14. mart: Predsedništvo SFRJ, posle trodnevne rasprave, odbilo predlog Štaba vrhovne komande JNA o podizanju borbene gotovosti. Protiv su glasali Janez Drnovšek, Vasil Tupurkovski, Stjepan Mesić i Bogić Bogićević.
Srbi okupljeni kod zgrade SO Vrginmost tražili zabranu nošenja simbola šahovnice u ovoj opštini.
Delegacija SDS-a Slavonije, Baranje i zapadnog Srema pregovarala s Franjom Tuđmanom u Zagrebu.
15. mart: predsednik SO Sinj Jerko Vukas razgovarao u Kninu s Milanom Babićem.
16. mart: U Gračacu formirana nova stranka: Srpska demokratska stranka Krajine (SDS Krajine).
Član Predsedništva SFRJ Stipe Mesić izjavio: Ova zemlja mora biti savez suverenih država.
17. mart: prosvetni radnici SAO Krajine u Kninu zaključili da je zvanični jezik u SAO Krajini srpskohrvatski.
18. mart: SO Knin, na osnovu Rezolucije o razdruživanju Republike Hrvatske i SAO Krajine, doneo Odluku o primjeni zakona i drugih propisa na području SAO Krajine. To je značilo da se u SAO Krajini primenjuju zakoni i propisi savezne države i SAO Krajine. Na tom zasedanju donesena i Odluka o odvajanju od Republike Hrvatske.
Na vanrednoj sednici SO Knin Milan Babić izjavio da će SAO Krajina priznati Republiku Hrvatsku ako Hrvatska prizna SAO Krajinu.
19. mart: sve opštine SAO Krajine potvrdile Rezoluciju o razdruživanju s Republikom Hrvatskom.
21. mart: Milan Babić rekao da će Srbi Krajine ići svojim putem.
26. mart: Evropska zajednica objavila deklaraciju u kojoj je rečeno da ujedinjena i demokratska Jugoslavija ima najbolje šanse da se integriše u Evropu.
U Zagrebu američki parlamentarci, koji su došli u organizaciji Helsinške komisije za ljudska prava, razgovarali s predstavnicima Srba iz Hrvatske.
U Zagrebu završena istraga protiv Željka Ražnatovića Arkana, Dušana Bandića, Zorana Stefanovića i Dušana Carića, koje je optužnica teretila za pripremanje oružane pobune u Hrvatskoj.
28. mart: u Splitu održan prvi od šest najavljenih sastanaka predsednika jugoslovenskih republika.
29. mart: SO Knin pozvala u Knin predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
31. mart: specijalci MUP-a Hrvatske napali srpske položaje na Plitvicama. Na srpskoj strani stradao je Rajko Vukadinović a na hrvatskoj policajac Josip Jović. Po mnogim tumačenjima, bio je to početak hrvatsko-srpskog rata.
U Borovu Selu prihvaćena odluka o prisajedinjenju Slavonije, Baranje i zapadnog Srema Srbiji.
1. april: Izvršno vijeće SAO Krajine donelo odluku o prisajedinjenju SAO Krajine Srbiji i o raspisivanju referenduma.
6. april: specijalci MUP-a Hrvatske ponovili napad na srpski Pakrac.
12. april: Izvršno vijeće SAO Krajine raspisalo referendum srpskog naroda za prisajedinjenje Srbiji, datum održavanja: 12. maj.
16. april: u Karađorđevu se sastali Slobodan Milošević i Franjo Tuđman.
30. april: u Kninu održana konstitutivna sednica Skupštine SAO Krajine. Za predsednika izabran poslanik iz Gline Velibor Matijašević
2 maj: Srbi Borova Sela odbili napad pripadnika MUP-a Hrvatske. Tom prilikom poginulo 13 hrvatskih specijalaca.
Ubijen komandir hrvatske policijske stanice u Polači kod Benkovca.
3. maj: Hrvatske vlasti u Zadru dopustile uništile oko 350 srpskih kuća i lokala, takozvana kristalna noć.
5. maj: Franjo Tuđman u Trogiru pozvao hrvatski narod na pobunu protiv JNA.
6. maj: HDZ organizovao demonstracije protiv JNA u Splitu.
HDZ počeo da prikuplja potpise za uskraćivanje boravka članovima SDS-a u Šibeniku: Jovanu Raškoviću, Branku Popoviću i Marku Dobrijeviću.
U Tvornici elektroda i ferolegura u Šibeniku zatraženo da radnici srpske nacionalnosti potpišu dokumenat o lojalnosti Hrvatskoj.
9. maj: Predsedništvo SFRJ donelo Odluku o postavljanju jedinica JNA između teritorije s većinskim srpskim stanovništvom i ostalih delova Hrvatske.
12. maj: organizovan referendum u Krajini o prisajedinjenju Srbiji.
19. maj: u Hrvatskoj održan referendum o otcepljenju Hrvatske od Jugoslavije.
28. maj: na stadionu Nogometnog kluba Zagreb izvršena smotra Zbora narodne garde Hrvatske.
29. maj: Skupština SAO Krajine izabrala prvu vladu, predsednik Milan Babić, ministar unutrašnjih poslova Milan Martić; proglašen Statut SAO Krajine.
1. jun: zagrebački Vjesnik objavio da je slučaj Mlinar režirao Jovan Rašković i da je Mlinar dobrovoljno glumio žrtvu koju kolju.
17. jun: Hrvatska stranka prava usvojila Lipanjsku povelju u kojoj se traži obnova Nezavisne Države Hrvatske, čije su istočne granice linija Subotica Zemun Drina Sandžak Boka Kotorska.
21. jun: državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džejms Bejker na kraju posete SFRJ izjavio da Amerika podržava celovitu i demokratsku Jugoslaviju.
24. jun: u Banjaluci potpisan Dogovor o privrednoj, političkoj i kulturnoj saradnji SAO Krajine i Zajednice opština Bosanske krajine.
25. jun: Hrvatska i Slovenija proglasile državnu nezavisnost.
26. jun: specijalci MUP-a Hrvatske prodrli u Glinu. Srpske snage izvršile napad na policijsku stanicu.
Savezno izvršno veće objavilo Naredbu o zabrani uspostavljanja republičkih graničnih prelaza unutar teritorija SFRJ. Savezni SUP i JNA zaduženi za provođenje naredbe.
27. jun: jedinice TO Slovenije napale jedinice i kasarne JNA. Počeo kratkotrajan rat u kome je JNA pretrpela znatne gubitke.
 
Skupština SAO Krajine dopunila vladu Krajine na sednici u Bosanskom Grahovu. Milan Martić postavljen za ministra odbrane, što on nije prihvatio. To je početak svih potonjih nesporazuma između Martića i Babića.
U Bosanskom Grahovu održana zajednička sednica skupština SAO Krajine i Bosanske krajine. Usvojena deklaracija o ujedinjenju.
1. jul: Pod pritiskom Evropske zajednice, Predsedništvo SFRJ izabralo Stjepana Mesića za predsednika (on će na ovoj dužnosti biti do 5. decembra).
4. jul: hrvatske policijske snage ušle preko područja Vrginmosta u Topusko.
6. jul: hrvatske oružane snage napale srpsko stanovništvo u Staroj Tenji.
18. jul: Predsedništvo SFRJ donelo odluku o povlačenju JNA iz Slovenije.
22. jul: hrvatske oružane snage pokušale da okupiraju Plaški, ali su odbijene.
27. jul: srpske snage proterale snage MUP-a Hrvatske iz Gline.
1. avgust: Franjo Tuđman pozvao Hrvate da budu spremni na opšti rat.
Otpočele borbe u Dalju, Erdutu, Osijeku, Dardi, Vukovaru i Kruševu.
3. avgust: u Dalju hrvatske oružane snage izvršile zločin nad civilnim stanovništvom.
4. avgust: na Šarčevom raskršću kod Krnjaka ubijena trojica hrvatskih policajaca.
17. avgust: u Mirkovcima hrvatske oružane snage napale Srbe.
20. avgust: vlada SAO Krajine donela Odluku da se uspostavi jedinstven sistem Teritorijalne odbrane (TO) Krajine Oružane snage Krajine, kao deo jedinstvenog sistema oružanih snaga SFRJ. Za komandanta TO, po funkciji, imenovan je Milan Babić, za zamenika Milan Martić a za prvog načelnika Štaba Ilija Đujić, general JNA u penziji.
21. avgust: tenkovske jedinice Kninskog korpusa JNA stigle u neposrednu blizinu Zadra. Iz Beograda naređeno obustavljanje daljeg napredovanja.
Jedinice Novosadskog korpusa JNA ušle u Beli Manastir.
22. avgust: u Grubišnom Polju, Pakracu i Daruvaru hrvatske oružane snage izvršile zločine nad Srbima.
Hrvatske oružane snage ušle u nekoliko sela opštine Caprag na Baniji i tom prilikom ubile 15 srpskih civila.
23. avgust: jedinice JNA i TO oslobodile selo Kijevo kod Knina (hrvatski Alamo). Akciju je planirao potpukovnik Ratko Mladić a sproveo potpukovnik Slavko Lisica.
JNA i TO Slavonije i Baranje oslobodile Baranju i stigle do Osijeka.
1. septembar: Ratno vazduhoplovstvo JNA zaplenilo avion ugandske kompanije s tovarom oružja za Hrvatsku. Uhapšen organizator toga posla Anton Kikaš.
3. septembar: predstavnici 12 zemalja Evropske zajednice dogovorili se u Hagu da bivši ministar Velike Britanije lord Piter Karington bude koordinator mirovne konferencije o Jugoslaviji.
Vode se borbe oko Masleničkog mosta.
4. septembar: u Gospiću hrvatske oružane snage počinile zločin nad Srbima: ubijale, spaljivale, vešale na bandere.
5. septembar: papa Jovan Pavle II pozvao katolike da se mole za spas Hrvatske.
7. septembar: u Hagu počela Međunarodna konferencija o Jugoslaviji.
9. septembar: u Bosanskoj Otoci uhapšen Milan Martić. Hrvatska zahtevala njegovo izručenje, ali je Martić uz posredovanje JNA pušten i prebačen u Knin.
11. septembar: vođene borbe oko Skradina i Masleničkog mosta.
13. septembar: hrvatske oružane snage kod Karlovca zarobile generala JNA Milana Aksentijevića i grupu oficira.
15. septembar: kod Gospića poginuo Đorđe Božović Giška, komandant formacije Srpske dobrovoljačke garde.
21. septembar: na Koranskom mostu kod Karlovca hrvatska policija masakrirala 13 rezervista JNA.
25. septembar: Savet bezbednosti UN izglasao Rezoluciju 713, kojom je uveden embargo na isporuke oružja za područje Jugoslavije.
3. oktobar: Predsedništvo SFRJ proglasilo neposrednu ratnu opasnost.
4. oktobar: u Hagu saopšten dogovor da se problem Srba SAO Krajine rešava u Potkomitetu za nacionalne manjine.
Hrvatska artiljerija prvi put tukla Vojnić.
5. oktobar: vođene borbe u blizini Osijeka, Nove Gradiške, Siska, Pakraca i Dubrovnika.
S Korduna otišla Loznička brigada JNA.
8. oktobar: Sabor Hrvatske doneo Odluku o raskidu državotvorne veze s Jugoslavijom i proglasio državnu samostalnost Hrvatske.
Proglašena potpuna samostalnost Republike Slovenije. JNA dobila deset dana da se povuče.
13. oktobar: na Kordun došla Zaječarska brigada JNA.
16. oktobar: hrvatska vlada dala rok JNA da se povuče s njene teritorije do 10. novembra.
Predsednik Krajine Milan Babić potpisao Ukaz o proglašenju Zakona o osnivanju Privredne komore Krajine.
18. oktobar: u Hagu predložena deklaracija o Jugoslaviji, prema kojoj se republike SFRJ smatraju suverenim i međunarodno priznatim državama.
29. oktobar: ministri inostranih poslova Evropske zajednice odlučili da uvedu ekonomske sankcije Srbiji ako do 4. novembra ne prihvati predloge lorda Pitera Karingtona.
2. novembar: formirane tri kordunaške brigade (2. za Vojnić, 3. za Slunj, 4. za Vrginmost).
3. novembar: hrvatske snage proterale Srbe iz 18 sela u zapadnoj Slavoniji.
4. novembar: kasarna JNA Logorište u Karlovcu evakuisana uz gubitke: 26 mrtvih i 67 ranjenih vojnika.
5. novembar: u Hagu održan sastanak članova Konferencije o Jugoslaviji. Tom prilikom ponuđena je četvrta verzija dokumenta pod radnim nazivom Odredbe sporazuma za konvenciju o budućem ustrojstvu Jugoslavije, u kojoj se predviđalo da Jugoslavija bude zajednička država ravnopravnih republika od od onih republika koje žele da ostanu u njoj. Slobodan Milošević odbio da prihvati ponuđeni dokument s obrazloženjem da se ne može složiti sa ukidanjem Jugoslavije potezom pera.
8. novembar: ministri Evropske zajednice odlučili da Jugoslaviji uvedu sankcije.
9. novembar: Predsedništvo SFRJ uputilo zahtev Savetu bezbednosti o hitnom upućivanju mirovnih snaga u Jugoslaviju.
18. novembar: vlada Krajine proglasila odluku po kojoj se snage međunarodne zajednice mogu razmestiti samo na linije razgraničenja.
Posle višemesečnih borbi, jedinice JNA zauzele Vukovar.
21. novembar: američki ambasador Voren Zimerman pripisao JNA i Srbiji odgovornost za krizu u Jugoslaviji.
U Kninu Skupština SAO Krajine smenila predsednika Velibora Matijaševića i izabrala Milu Paspalja.
23. novembar: u Ženevi Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Veljko Kadijević dogovorili prekid rata i dali saglasnost na dokument poznat pod imenom Vensov plan.
27. novembar: Savet bezbednosti prihvatio rezoluciju 727 na osnovu zahteva vlade Jugoslavije o slanju mirovnih snaga u Jugoslaviju.
28. novembar: kod Cetingrada poginuo komandant 2. kordunaške brigade potpukovnik Tomislav Ranković, koji se zalagao za stvaranje autohtone krajinske vojske a protivio švercu i korupciji.
2. decembar: Savet ministara Evropske zajednice odlučio da ekonomske sankcije budu uvedene samo Srbiji i Crnoj Gori.
5. decembar: hrvatski Sabor opozvao Stjepana Mesića iz Predsedništva Jugoslavije. Mesić je tada rekao: Mislim da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema!
18. decembar: Ministarski savet Evropske zajednice usvojio Deklaraciju o kriterijumima za priznavanje novih država po principima garantovanje prava etničkim i nacionalnim grupama i manjinama u skladu sa obavezama propisanim u okviru Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji, poštovanje nepovredivosti svih granica, koje mogu biti menjane samo miroljubivim putem i zajedničkim dogovorom i Evropska zajednica neće priznati one entitete koji su nastali kao rezultat agresije.
19. decembar: Ustavotvorna skupština SAO Krajine u Kninu usvojila Ustav i proglasila Republiku Srpsku Krajinu (RSK). Prvi predsednik: Milan Babić.
Premijer SFRJ Ante Marković podneo ostavku.
23. decembar: Nemačka priznala Sloveniju i Hrvatsku.
26. decembar: hrvatske oružane snage iz pravca Karlovca krenule u ofanzivu prema Turnju i Kamenskom s ciljem da se probiju kroz Utinjsku dolinu do Vrginmosta i Vojnića. Borbe su vođene tri dana. Poginuo veliki broj hrvatskih vojnika.
 
Koschei Besmertnii:
Jok, ložim se na dobre p i č k e, a ovakvim budalama volim da zapušim usta!
Kliknite za proširenje...

bolje bi Vam bio da se niste javljali:)

SEKRETAR SAVO ŠTRBAC, KOEFICIJENT 4,70

Kad se uzmu u obzir pismohrana i vrela tzv. RSK, više nije pitanje je li Savo Štrbac humanitarac ili zločinac

Na početku, dossiera o zločinačkoj tvorevini tzv. republici srpkoj krajini
podsjetimo se znakovite izjaveSave
Štrpca, šefa Srpskog društva Veritas iz Beograda: "Optužnica protiv Ante Gotovine redefiniše istoriju, ili, kako Račan voli, da kaže 'kriminalizira Domovinski rat' u tački 37 priznata je država, RSK, više ne kao takozvana, koja je imala svoju vojsku. A u tački 39 potvrđeno je da je u pet napada na RSK, teritoriju zaštićenu od Ujedinjenih naroda, Hrvatska, kao članica UN-a izvršila pet agresija na UN. .To otvara ogromne mogućnosti! Jer, ako se u Haagu dokaže krivica komandanta najznačajnijih hrvatskih vojnih operacija, na čemu mi radimo, onda će ti komandanti zvanično sloviti zaratne zločince, a akcije koje su vodili bit će zvanično zločinačke akcije. Rat koji čine zločinačke akcije nije 'domovinski' i obrambeni, već zločinački i agresorski.
Samom tim država koja je nastala na zločinu ne može nastaviti postojati, već se njeno ustrojstvo mora redefinirati. To je pirlika za nas Srbe da se legitimnim i legalnim sredsstvima izborimo za pravo državnosti Republike Srpske Krajine." Tako u Beogradu. A ovako u Zagrebu - u srpskim novinama Novosti od 17. kolovoza 2001, pod naslovom Suočavanje sa zločinom, Nada Starijaš tvrdi:"Haške optužnice i ne sadrže ništa drugo osim srpske zločine. Možda za njih i nisu krivi samo Gotovina i Ademi, ali netko jest. Ako je pokojni vrhovnik bio glavni nalogodavac, oni će to morati reći u Haagu. Šteta je samo, zbog pijeteta prema žrtvama, što taj nalogodavac ne će zato moći odgovarati pred svjetskim sudom u Haagu, ali je utješno što svoje grijehe valjda ispašta na drugom svijetu, gdje ga ako stvarno postoji neka božja pravda progone duše njegovih nesretnih žrtava, koje je poslao na nebo, a onda im se i sam pridružio." (Novosti, Zagreb, Nakladnici: Srpsko narodno vijeće Zagreb i Zajedničko veće opštine Vukovar, za nakladnike Milorad Pupovac i Miloš Vojnović, list je financiran sredstvim. Ureda za nacionalne manjine Republike Hrvatske).

Savo Štrbac bio je "sekretar vlade", dakle, jedan od ključnih četnika zločinačke -rsk. Evo i nekih dokaza. "Poslovnik Vlade Republike Srpske Krajine", u članku 20. kaće: "Nacrt dnevnog reda priprema sekretar vlade". On se također zadužuje (čl. 29) "o vođenju i čuvanju zapisnika". Sekretar je u prijedlogu dnevnog reda određivao prijedloge "o kojima se odlučuje po skraćenom postupku". Sekretar potpisuje "akte Vlade za koje ga Vlada ovlasti" (čl. 33). "Za obavljanje stručnih, operativnih i administrativno tehničkih poslova za potrebe Vlade, Uredbom Vlade obrazuje se Sekretarijat Vlade" (čl. 43). Među " stručne poslove" spada distribucija ratnog plijena, razmjena zarobljenika, registracija "srpske opštine Zadar", priprema egzodusa Srbau Srbiju (o čemu ćemo posebno pisati) itd. Za tako opssežnu provedbu velikosrpske ideologije na području Hrvatske svaki četnik mora biti i dobro plaćen. Sekretar Savo, ako je suditi po "Izvještaju sa podacima o koeficijentima plata za sva izabrana lica, zaposlena lica u državnim organima i druga izabrana odnosno postavljena lica" (Knin, 24. listopada 1997.), živio je vrlo dobro. Koeficijent njegove"plate" na radnome mjestu "sekretara vlade", iznosio je 4,70. Prema primanjima u zločinačkoj RSK iznad Save Štrbca bili su samo: Branko Vojnica, Branko Bibić i Mirjana Rodić iz "Skupštine RSK"; Borisalv Mikelić, Đorđe Bjegović i Branko Lubavac iz "kabineta predsjednika vlade RSK", te "ministri". Na čijem je Štrbac platnom "spisku" danas?

Sekretar Savo bio je i na čelu "komisije za razmjenu zarobljenika" pa je tako u Kninu dne 29. prosinca 1993. nastao dokument: "Spisak identifikovanih vojnika i civila nastradalih na području Čitluka, Počitelja, Gračaca, D. Lapca, Otočca i Medaka - septembar 1993. godine". Tu je poimence navedeno 15 civila, 44 vojnika, 9 milicajaca i 3 neidentificirana "lica". Štrbac niej zločinac jedino ako RSK nije zločinačka. Za Haag ona to nije. Štrbac je trgovao i mrtvacima.

Savo Štrbac, kao sekretar Sekratirajata zločinačke "vlade" Republike srpske Krajinek, potpisao je 16. siječnja godine 1995. dokument "Zahtjev za dodjelu ratnog plijena na korištenje "u kojemu traži za državno građevinsko poduzeće 'Radnik' iz Benkovca" dodjelu ratnog plijena na korištenje. U kolovozu, međutim, javlja mu "ministar" Ljubiša Budić u ime "Ministarstvaz urbanizam, stambeno-komunalne poslove i građevinarstvo RSK", kako pitanja "oko definisanja ratnog plijena... nisu normativno regulisana". Štrbac i ratni plijen RSK za Haag nisu bitne činjenice.

Sekretar Štrbac uputio je i potpisao, recimo "Zahtjev za registraciju Srpske opštine Zadar" i to dne 26. svibanja 1993. te ga poslao "Ministarstvu za pravosuđe i upravu" na što mu je "pomoćnik ministra" Simo Radić odgovorio 20. kolovoza 1993. kako njegovo "ministarstvo" ne vrši nikakvu verifikaciju niti registraciju opština", te da je sekretar Štrbac pogriješio adresu. Štrbac i danas stanuje na pogrešnoj adresi, umjesto u Haagu, on je sad haaški beogradski "sekretar".

Savo Štrbac pronašao se i u broju 3 "februar 1995, cjiena 2 din" Magazina Krajina, na 33 stranici. "Magazinom" je direktorovala i glavno uređivala Milena Tanjga. U članku Okvir za nadu, panegiriku Štrbcu, magazin polako priprema Srbe za borbu nakon rata. Trebaju se samo javiti "mirnom građaninu advokatu Štrbcu", jer on je "prava adresa", i on zna "kome je mjesto u Haagu". "Savo Štrbac sakupljadokumenta o stradanju našeg naroda od kojih se ponekad ledi krv", ključna je teza autorice Jelene Šubić početkom 1995. Je li i ona već tada znala kako će Hrvatska biti optužen kao zločinačka?

Kao takav kakav doista jest, samo sada u ulozi šefa Veritasa, Savo Štrbac sudjelovao je i na "Međunarodnoj konferenciji o suđenjima za ratne zločine" (Beograd, 7-8. studenoga 1998) zajedno s, među ostalima, Loise Arbur (od 1996. glavni haaški tužitelj), Grahamom Blewittom (zamjenik tužitelja od 1994), Čedom Prodanovićem (tada član predsjedništva HHO, potpredsjednik Instituta otvoreno društvo, a u komunizmu zamjenik općinskog javnog tužitelja, pa zamjenik okružnog javnog tužitelja i napokon javni tužitelj - "član tužilačkog tima u krivičnom predmetu protiv ratnog zločinca Andrije Artukovića", danas odvjetnik iz Zagreba)k, Davidom Schefferom (Specijalni veleposlanik SAD za pitanja ratnih zločina ), itd. Jesu li na toj "konferenciji" udareni temelji i smjer haaškog sudovanja Hrvatskoj?

Savi Štrbcu i njegovu društvu Veritas ICTY, u potpisu Graham T. Blewitt, još u ožujku godine 2000. pismeno zahvaljuje na suradnji. Prema političkoj i izvršnoj ovlasti na okupiranome području Hrvatske, Savo Štrbac bio je u rangu zločinaca Mile Martića i Milana Babića, a u avelikosrpsku agresiju na Hrvatsku uključio se od samih početaka, piše u već citiranome Magazinu Krajina.
 
Koschei Besmertnii:
Јели крват, јел` ти доста ово или хоћеш да сву вашу бруку објавим!!!
Kliknite za proširenje...

SRPSKI TERORIZAM FINANCIRAN JE IZ BEOGRADA

Neposredno prije osloboditeljskih akcija Maslenica i Oluja zatvor u Kninu pretvorio se u regrutno središte terorista. Beograd je uredno isplaćivao UplateU vojnicima i civilima koji su okupirali i etnički očistili Krajinu

Zanima li još ikoga kako se financirala teroristička vojska tzv. republike srpske krajine?

Jedno od otvorenih pitanja u odnosima između Jugoslavije i RSK bilo je i uplata poreza i doprinosa za "vojna lica" RSK. Iz te korespondencije vidljivo je: a) Beograd je financirao terorističke vojske RSK i RS; b) Beograd nije uplaćivao porez i doprinose na plaće "aktivnih vojnih lica" i "civilnih lica" Vojske jugoslavije na službi u RSK, kada je riječ o "civilnim fondovima" (u vojne je uplaćivao); c) odluke o tome donosio je politički i vojni vrh u Beogradu.'

Primjerice, "RSK, Ministarstvo odbrane, Broj 02-6/93, Knin 13.01.1993." upućuje "Računskom centru Vojske Jugoslavije" u Beograd "Zahtev radi obračuna i uplate poreza i doprinosa za AVL i CL u VJ na sl. u Republici Srpskoj Krajini". U njemu "ministar" pukovnik Stojan Španović piše: "Molimo Vas da u što kraćem roku izvršite obračun poreza i doprinosa i plata AVL i CL u VJ na službi u RSK. Poznato Vam je da do danas nisu obračunavati doprinosi iz plata ovih ljudi. Kako do 30.01.1993. treba prijaviti porez i kako su se počeli javljati problemi sa zdravstvenim ustanovama prilikom lečenja molimo još jednom da ovaj posao završite što pre." Međutim, to se pitanje oteglo. Vidljivo je to i iz pisma beogradskoga načelnika "Računskog centra Vojske Jugoslavije" general potpukovnika mr. Dane Ajdukovića od 9. rujna 1993., upućenoga "Saveznom ministru za odbranu", koje započinje priznanjem: "Vojska Jugoslavije, preko Računovodstvenog centra SMO, još uvek obračunava i isplaćuje lična primanja u neto iznosima pripadnicima bivše JNA (vojna i civilna lica) koji se nalaze u Vojsci Republike Srpske (VRS) i Srpskoj vojsci Prepublike Srpske Krajine (SV RSK)". Ajduković podsjeća saveznog ministra (Jugoslavije), svojega šefa, na posebnu odluku "Vrhovnog saveta odbrane, SP br. 7-2 od tome treba da kod Savezne vlade pokrenu vlade RS i RSK. Molimo za Vaš stav i mišljenje po datom predlogu, .kako bi o tome obavesti li nadležne predstavnike glavnih štabova VR~ i SV RSK." Tko je bio "savezni ministar" možda će jednom zanimati haaško tuiiteljstvo.

Toliko o financiranju terorizma u Hrvatskoj. A sad pogledajmo koga je sve Beograd financirao i držao na "plati" prema povijesnim izvorima.

Vlada RSK donijela je 26. siječnja 1993. godine Odluku: "Sva lica koja se nalaze u' pritvoru zbog određenih krivičnih djela u Okružnom zatvoru Knin privremeno se puštaju iz pritovora Okružnog zatvora Knin i upućuju se u jedinice Vojske RSK. Spisak lica iz sta- . va 1. ove Odluke dostavljen pod Posl. Br. Su-20/93. od strane Okružnog suda u Kninu čini sastavni dio ove Odluke. Ova Odluka stupa na snagu odmah. Predsjednik vlade mr. Zdravko Zečević." Ta odluka donijeta je na prijedlog Okružnoga suda u Kninu od 25. siječnja 1993., u potpisu "predsjednik suda Kresović Djuro". Kreso vić predlaže da se iz zatvora privremeno puste: Djurdjević Nikola iz Ramljana, Kresović Milivoj iz Benkovca, Bobić Ilija iz Korenice, Janković Zdravko iz Drniša, Radočaj Dane iz Korenice, Milanko Vojin iz Obrovca, Radaković Djuro iz Gračaca, Galović Dragan iz Korenice, Milojević Zdravko iz Teslingrada, Miljuš Nikola iz Korenice, Popović Duško iz Krupe, Jović Milan iz Korenice, Matić Saša iz Benkovca, Škop� Nikola iz Karina Gornje i Čeprnja Živko iz Sombora. Podsjetimo se, riječ je o popunjavanju terorističke vojske, a prije osloboditeljske akcije Maslenica, koja je danas u optužnicama Hrvatima u Haagu tretirana kao agresija na RSK. Okružni zatvor u Kninu bio je pravo regrutno središte. Tako, uzmimo za primjer godinu 1995. (31. srpnja) nekoliko dana prije početka osloboditeljske akcije Oluja, taj zatvor daje nove regrute: "Navedena lica će u datom momentu, a po nalogu Ministra pravosuđa biti puštena i upućeni u ratne jedinjce i to: Civilna istraga - 1. Samolov Željko, 2. Mirić Zoran, 3. Vujasinović Aleksandra, 4. Vuletić Nikola 5. Četnik Đorđe, 6. Vranješ Petar; Vojna istraga - 1. Drobac Nikolal, 2. Mandić Đorđe, 3. Medić Drago, 4. Gagić Bogdan; Nepravomoćno osuđeni - 1. Veselinović Nenad, 2. Dimić Božidar, 3. Jović Milan, 4. Đurđević Nikola, 5. Bursać Jovica, 6. Korica Milorad, 7. Šašić Petar, 8. i
Rastović Rajko, 9. Kljajić Borislav, 10. Rujak Mile; Pravosnažno osuđeni - 1. Čoko Sanjin, 2. Poznić Jovo, 3. Sladić Stevan, 4. Bradaš Zdravko, 5. Kričković Đuro, 6. Gagić Jovo. Dok ostali pritvorenici i dalje ostaju zatvoru do daljnjega. Suglasni: 1. Ljubojević Nikola, pom ministra za izv. KS, 2. Kusalo Vujo, upravnik OZ Knin, 3. Lalić Dragan, zam. Okruž. Javnog tužioca, 4. Čakić Siniša, vojni tužilac u Kninu, 5. Korolija Milorad, pres. Okr. Suda Knjin, 6. Obradović Dušan, predsjednik vojnog suda, 7. Dozet Miodrag, pres. Opštin. suda. UPRAVNIK Vujo Kusalo." Je li itko s ovih "spiskova" danas na popisu haaških optuženika? Neizvjesan je i podatak jesu li svi teroristi/četnici iz Hrvatske abolirani i konvalidirani.

Vojska Jugoslavije trebala se u potpunosti povući s teritorija UNPA zona u Hrvatskoj. Naravno da to nisu učinili, i naravno da UNPROFOR na tome nije učinio ništa. Dokumenti pronađeni u zrakoplovnoj luci Zemunik dokazuju kako su pobunjeni Srbi bili plaćani iz Srbije, odnosno Zemuna. Primjerice, stanoviti Prostran Mirko, rođen 1941. godine, primljen je 12. kolovoza 1992. godine u službu JNA u svojstvu "civilnog lica". Mjesto rada - Zemunik. Primljen je, kako piše u "rešenju", na posao prema članu 417 Zakona o službi u oružanim snagama, Službeni list SFRJ br. 7/85! Protiv toga "rešenja" moguća. je žalba, koju treba poslati, u Vojnu poštu 1790-1, a koja se nalazi u Beogradu! Pametnomu dosta, ako nije podupiratelj beogradsko-haške udruge Veritas na čelu sa Savom Štrbcem.

Drugi pak primjer, a koji također proizlazi iz srpskih vrela, dokazuje kako se JNA nakon dolaska UN-ovih snaga nije povukla iz Hrvatske. Lazarević Koste časlav, "vazduhoplovni potpukovnik", rođen 1936. godine, "jmbg: 2512936383929", prestao je radni odnos u JNA jer je "navršio pun staž" i to "25. maja 1992." - stoji u Naredbi broj 1-1608 ŠTO Benkovac potpisan u od "Komandant general potpukvovnik Božidar Stevanović". Gdje je Časlav Lazarević radio do umirovljenja? U Zemuriiku u kojemu nakon dolaska UN-a više nije smjelo biti JNA.
Zanimljiv je i "spisak gradjanskih lica vojne pošte 1838-15 za isplatu RR za avgust 92". Iz njega se također može iščitati kako su i civili zaposleni u JNA sasvim normalno "radili" u JNA na okupiranom prostoru Hrvatske a za vrijeme UNPROFOR-a. Iz toga nije teško zaključiti kako je UN zapravo štitio jednu terorističku tvorevinu.Do sada nitko za to nije odgovarao. Danas odgovaraju hrvatski branitelji, vojnici, dočasnici i časnici, uključujući i pokojnog Vrhovnika oružanih snaga, koji su Hrvatsku oslobodili srpskoga terora financiranoga izravno iz Beograda.
 
croatian_force:
predlažem Vam malo više educiranja.

obzirom na CILJ - nekad se želi poubijati ili etnički očistiti samo dio teritorija,a ne cijeli narod.

tako se genocidom može nazvati i ubojstvo samo 5.osoba,ako su ubijene zbog pripadnosti određenoj naciji,SA CILJEM čišćenja tog prostora od te nacije.
Kliknite za proširenje...

Ti cesh meni da predlozhish malo vishe educiranja... :roll:
E, jado jadni... :roll:

Etnichko chishcenje neke teritorije se sprovodi proterivanjem i ubijanjem.

Ubistvo 5 osoba zbog pripadnosti odredjenoj naciji sa ciljem chishcenja nekog prostora od te nacije je upravo to : "Etnichko chishcenje!"
 
Масакр у Госпићу је био злочин који се десио између 16. октобра и 18. октобра 1991. године у граду Госпићу у Лици, Хрватској, са мешаним српско-хрватским становништвом.

Између 100 и 120 локалних Срба је убијено од стране Хрватских одбрамбених снага. Командант јединице у Госпићу, Мирко Норац, заједно са још 4 особе, осуђен је 2003. године у Хашком трибуналу за почињене ратне злочине у Госпићу који су били једни од најгорих у рату у Хрватској.

Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 150. Срба и одводе их у непознатом правцу, међу њима је било 48 жена. Од тог броја враћено је на српску страну 26 угљенисаних тела, међу којима је било и 9 жена. До данашњег дана не зна се за судбину преосталих лица. Под притиском светске јавности хрватске власти су ухапсиле и покренуле истрагу против Тихомира Орешковића, али су га касније под притиском хрватске војске која је тврдила да је управо он омогућио да се Госпић "очисти" од четничких банди, ослободиле.
 
Koschei Besmertnii:
Jok, ložim se na dobre p i č k e, a ovakvim budalama volim da zapušim usta!
Kliknite za proširenje...

PRISAJEDINJENJE ILI ODLAZAK U OTADŽBINU

Međusobno povezivanje tzv. 'srpskih zemalja', najprije zapadno od Drine, bilo je operativno već 1993. godine, o čemu je zločinačka vlada RSK vodila razgovore u Beogradu s Vladom Republike Srbije i predsjednikom Socijalističke Repuplike Jugoslavije. Među Srbima vlada, uvjerenje da u Hrvatskoj nije moguć nikakav suživot s Hrvatima. O toj tezi, kako slikovito govore povijesna vrela, vodili su računa i kad su snimali 'dokumentarni' film o RSK u suradnji s vojnim vrhom u Beogradu i Srpskom pravoslavnom crkvom

Kako je radila okupatorska "vlada" zločinačke RSK? jedna od tipičnih sjednica održana je u Kninu 13. svibnja 1993. godine u "16,00 časova". Ako je vjerovati zapisničaru Mili Horvatu i "predsjedniku Vlade RSK Bjegović Djordje, dipl. ing." odsutni su bili: "Ministri Knežević Milan, Miomir Crnogorac i Milan Tankosić". Popis nazočnih, odnosno "pregled prisutnih" donosimo u presliku.

Opsežan dnevni red sadrži petnaest točaka. Točka 3.1 "O transformaciji svojine", točka 7. "Izvještaj o prispjelim a neizmirenim računima i stvorenim obavezama", točka 9. "Razmatranje ostavke direktora NIK-a", točka 11. "Informisanje sa sastanka: 11.1 Sa sastanka u Borovu, 11.2 O razgovorima sa predstavnicima Vlade SRJ, i Srbije, 11.3. O razgovoru sa zamenikom ministra inostranih poslova Rusije i specijalnim izaslanikom generalnog sekretara UN gospodinom Čurkinom", te točka 12. "Stav Vlade o 'Svesrpskoj Skupštini''', posebno su zanimljive. Ovdje donosimo samo neke dijelove iz zapisnika.

I na okupiranome području 'pitanje privatizacije nije zaobiđeno. U raspravi o "transformaciji 'svojine" "ministar" za industrijski razvoj Nebojša Arbutina smatra da "u uslovima ratnog stanja transformaciju ne bi trebalo provoditi. Iznosi ograničenja, kao što su veliki rizik za kapital, nejasan položaj RSK, prenizak bonitet subjekata transformacije, nepostojanje tržišta roba i radne snage i druga." "Podpredsednik Lubovac smatra da mi sada u transformaciji nemamo nikakvog iskustva. Po njemu treba odmah ići u izmene strukture vlasništva u stambenim odnosima. (...) A nema niti kolektiva koji pozitivno posluje u RSK. No, neke stvari bi ipak trebalo pripremiti za transforrnaciju,' kao što je to na pr. stambeni fond. Tu se moramo približiti Evropi." Danas ti isti traže od Republike Hrvatske povratak stanarskih prava, dakako; samo za Srbe. "Evropa" protiv toga ne samo da nema ništa, nego i potiče RH da to učini što prije.

Na točki 7.2 "vlada" se zadržala na pitanju Arkana (kasnije ubijenog u Beogradu). Prema izvještaju "Lovrić K." račun od trideset i tri tisuće njemačkih maraka u benkovačkom Hotelu Kamen napravili su "Arkanovi dobrovoljci". Bjegović "navodi da su to sada potraživanja navedene firme, te da mi ako smo svesni da moramo čistiti tudje greške, tu firmu moramo obeštetiti". "Ministar Martić - govori opširnije o dobrovoIjačkoj gardi i ističe da su u RSK svi dobrovoljci prihvaćeni pod jednakim
uslovima. Ražnjatović se uselio u taj hotel nasilno, pri tome nije obavestio Vladu, nije koristio hranu Vlade, već hranu izbeglica...". "Ministar Kužet" smatra kako je "Arkan svima u toj situaciji bio dobro došao i ljudi iz Benkovca su mu dosta toga i donosili. Smatra da odgovor radnicima hotela o upućivanju računa za štetu Arkanu, njih neće zadovoljiti." Sekretar Savo Strbac istaknuo je kako je svima poznato da je Arkan uselio u Hotel Kamen "po odobrenju predsednika Zečevića". "Ministar Peurača" smatra kako bi "sve to trebalo naplatiti Vojsci Jugoslavije". Naše je pitanje kome će Hrvatska ispostaviti račun za sve to"?

Pod točkom 9 dnevnoga reda izdvajamo: "Predsednik Bjegović - ističe da je u NIK-u prisutan sindrom Mirkovaca (kod Vukovara, op. a.). Onemogućava se ljudima da rade...lsto tako se nesmije prihvatiti ostavka Miljevića, a nesmije se dozvoliti isto tako da iko nelegalno prodaje naftu." Odlučeno je: "Ne prihvata se ostavka direktora j. D. NIK Mirkovci, Miljević Branka, te mu se ukazuje povjerenje za dalje vršenje dosadašnje funkcije."

Osim s Mirkovcima, "vlada" je imala posla i u Borovu, o čemu je "informisao" Bjegović. Već tada Srbi su imali plan o "ujedinjenju svih srpskih zemalja". Citiramo: "Navodi da su tri ministarstva i to: energetike, odbrane i saobraćaja i veza imali sastanak sa predstavnicima Republike Srpske, gde je osnovna tema bila medjusobno povezivanje. U Borovu su razgovarali o potrebi koordiniranja tri sistema: komunalnog, skupštinskog i Vlade... Drugi deo sastanka je bio sa predstavnicima izvršnih veća opština. Obišao je i Kombinat 'Borovo'. Stekao je utisak da se ljudi trude. Ima rezultata i u stočarstvu VUPIK-a, kao i drugi i oni imaju problema sa primarnom emisijom. Postoji takodjer opravdani strah od krčmljenja pšenice i drugih proizvoda. Treba naći način da se ta imovina zaštiti. Svakako će trebati ovde koordinacija sa Republikom Srbijom... U razgovoru sa predstvnicima Vlade Republike Srbije su razmenjene teze o zajedničkim ciljevima. Predsednik Bjegović posebno ističe da je Ministrima u Beograd za smeštaj obezbedjenja 10-tak soba... Informiše da je bio na razgovoru i sa Predsednik SRJ. te da je u načelu rekao da nitko nemože trgovati u i pregovarati u ime RSK." (podcrtao N.P.). Srbi su već godinu dana ranije (1992.) imali plan o "prisajedinjenju srpskih zemalja", a ako bi Hrvatska vratila Krajinu u svoj ustavnopravni poredak, imali su do detalja razraden plan egzodusa cjelokupnog srpskog stanovništva (o čemu ćemo također pisati u jednome od sljedećih nastavaka).

Osim toga, u točki 12: "Predsednik Bjegović prije Čitanja stava Vlade o 'Svesrpskoj skupštini', izveštava da niko iz R. Srbije nije zvanično dao nalog da se roba iz RSK vraća sa granice nazad. Podpredsednik Španović je zadužen da interveniše ukoliko do toga dodje, a u tom slučaju treba zvati Biro Vlade u Beogradu. Zatim čita stav Vlade o 'Svesrpskoj skupštini'." Nije teško zaključiti što se krije iza "svesrpske skupštine" - velikosrpska ideja sublimirana u paroli - svi Srbi u jednoj državi.

U točki 14 odlučeno je: "1. Imenuju se novi potpisnici računa Vlade i to: 1. Bjegović Djordje, predsednik Vlade, 2. Štrbac Savo, sekretar Vlade, 3. Lončar Koviljka, šefračunovodstva. 2. Imenuju se potpisnici nerezidentnog računa Vlade i to: Španović Stevan, potpredsednik Vlade, 2. Jarčević Slobodan, Ministar vanjskih poslova,
Jolić (nečitko, op. a.), Sekretar Biroa Vlade." Jesu li i danas aktivni računi zločinačke vlade RSK, gdje su danas potpisnici te "vlade", u Haagu, Beogradu, Zagrebu? Sekretar Štrbac izvijestio je "da se trake sa ove sednice mogu po želji preslušati u sekretarijatu Vlade". (Zaista, je li itko preslušao te trake i pročitao te zapisnike?) Sjednica je završena u "22,30 časova" istoga dana, iako su neke trajale i po dva, tri dana. '
Otprilike u tome tonu odvijale su se sjednice okupatorske i zločinačke "vlade" RSK. Ispričavamo se čitateljima na brojnim gramatičkim, pravopisnim i ostalim pogrješkama nastalim uslijed doslovnoga citiranja.



Prilog istraživanju kulture pobunjene srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj
Jedan film i njegov autorski tim
Episkop Lukijan 1994.: "dokazana istina o nerealnosti tzv. suživota"

Zločinačka vlada RSK primala je i pisma. Njezino "Ministarstvo informisanja" i "Ministarstvo za kulturu i vere" dobilo je "Informaciju o dokumentarnom filmu 'Republika Srpska Krajina'" dne "7. juna , 1994. god." poslanu od "Autorski tim dokumentarnog filma". Evo ga u cijelosti, za razliku od originala, prepisanoga latiničnim pismom, službenim u Republici Hrvatskoj.

"Autorski tim u sastavu: Episkop slavonski g. Lukjan, Stevo Ratković i Slobodan Mrkonjić, uz učešće profesionalne filmske ekipe VFC 'ZASTAVA - film' Beograd, na čelu sa pukovnikom Hranislavom Brkićem, direktorom pomenute filmske kuće i izvršnim producentom ovog filma, te uz pomoć informacionog centra Srpskog sabora i Srpske pravoslavne crkve kao i uz podršku brbjnih sponzora i ustanova, realizovala je projekat ovog dokumentarnog filma. Ovlaštenje za izradu filma dalo je Ministarstvo unutrašnjih poslova RSK pod brojem: 08/1 - 2373- 1/93, čime je ovaj državni organ stao iza ovog filmskog projekta i dao povjerenje autorima da projekat rade do konačne realizacije (Slobodan Mrkonjić pripadnik je MUP-a RSK - SUP-a Okučani). U skladu sa ovlaštenjem autori su pristupili pisanju scenarija i teksta, prikupljanju svih potrebnih materijala za izradu filma, te adaptaciju teksta koncepciji filma, stalno vodeći računa da se film pojavljuje u funkciji probijanja informativne blokade kojoj kojoj (nije grješka u prijepisu, op. au.) su izloženi naši sunarodnjaci i prijatelji u svjetu. Nadalje, autori filma imali su stalno u vidu okolnost da je nužno potrebno omogućiti afirmaciju istine o srpskom narodu RSK i njegovoj težnji - kao političkog naroda- da stvori svoju državu. Najzad, autori su stalno imali u vidu mnogo puta u istoriji dokazanu istinu o ne realnosti tzv. suživota, u bilo kakvom modalitetu i obliku, između srpskog i hrvatskog naroda, a što jasno pokazuje čitava
hronologija događaja preznantovana u ovom dokumentarnom filmu. Nadamo se da će ovaj dokumentarni film doprinjeti afimaciji istine srpskom narodu RSK, koji Vladi RSK stavljamo na uvid i ocjenu u pogledu plasmana našoj i inostranoj javnosti. lzvoliti primiti izraze našeg osobitog poštovanja." U potpisu: "Autorski tim - Episkop slavonski g. Lukijan (ostali potpisnici nečitki, op. a.) ". Film, koliko nam je poznato, još nije prikazan na HTV-u. Njegovo emitiranje pridonijelo bi promicanju istine o suživotu "u bilo kakvom modalitetu i, obliku, između srpskog i hrvatskog naroda" na prostoru države Hrvatske i šire. Njegov sadržaj zasigurno bi sa zanimanjem popratila demokratska javnost, kako u svijetu, takoj u Hrvatskoj.
 
Pripreme za odlazak iz Hrvatske



Civilna zaštita u terorističkoj RSK bila je glavna poluga pomoću koje se pripremao, uvježbavao i izvršio odlazak Srba iz hrvatskih područja. Riječ je dakle o vlastitom izboru, a ne o hrvatskom planu etničkoga čišćenja, kao što tvrdi Savo Štrbac i Međunarodni sud u Haagu. Srpski dokumenti to nedvojbeno dokazuju. S kojima je sigurno upoznat i bliski haaški suradnik, Savo Štrbac, sekretar terorističke vlade RSK, ako već nije upoznat zaštićeni svjedok Stjepan Mesić. Jedan od velikosrpskih ciljeva "evakuacije" jest i naknadno optuživanje RH za "etničko čišćenje", što znači da se nisu odrekli srpske države u Hrvatskoj. Da u tome postižu uspjehe vidljivo je i u haaškim optužnicama hrvatkim generalima. U operativnome smislu sve pripreme radila je organizacija pod imenom "civilna zaštita"�
Izveštaj o uvidu u stanje i probleme funkcionisanja civilne zaštite na teritoriju 'Korduna' izvršenom 23.03.1993. godine dokazuje da su pobunjeni Srbi, pripremali plan odlaska Srba iz Hrvatske, ako ova vrati svoj okupirani teritorij. U tome izvješću koje je sastavio i potpisao Sava Milović, "stručni saradnik za civilnu zaštitu u Republičkom štabu civilne zaštite", jasno stoji kako je on u "Upravi Ministarstva odbrane, uz prisustvo načelnika Uprave Bore Vorkapića i Ivošević Dušanke" došao "sagledati probleme" i "dati upute". U "opštini Vrginmost" razgovarao je s "Kajganić Stevanom", "načelnikom štaba civilne zaštite" i "Stanojčić Milom", "saradnikom za pripreme privrede i društvenih delatnosti". U opisu stanja Vrginmosta vidi se kako "Opštinski štab civilne zaštite ima 7 članova koji pokrivaju osnovne mere zaštite i spasavanja. Nalaze se na radnoj obavezi� aktivirano je 66 poverenika civilne zaštite, starijih godišta, koji imaju autoritet kod stanovništva i koji uspešno realizuju postavljene zadatke." Najzanimljivije: "Evakuacija je planirana iz 11 rubnih mesnih zajednica prema Cazinskoj krajini. Ovim planom za evakuaciju je predviđeno 1.213 lica, čiji je prihvat i razmještaj planiran u 10 mesnih zajednica. Plan je do te mere detaljno razrađen da je precizirano ko se i kojim vozilom prevozi. Za izvršenje evakuacije u planiranom obimu potrebno je obezbediti gorivo i to D-2 - 1670 litara i MB-98 - 150 litara�". Dakle, godine 1993. već se uvježbavala evakuacija srpskoga pučanstva, koja je realizirana u kolovozu godine 1995. nakon vojnoga poraza. U istome dokumentu obrazlaže se i stanje u "opštini Vojnić". "Evakuacija je planirana za 4 sela sa rubnog područja prema Kladuši. Plan i organizacija prevoza je kvalitetan, međutim, rješenje evakuacije nije obavljeno na način da se obezbedi prihvat u nekim drugim objektima javne upotrebe ili po prihvatnom smještaju, već je evakuacija planirana kao element sklanjanja u neke prirodne objekte prema Petrovoj Gori�". Milović je podređenima dao "sugestije" i uredno ih zapisao. Riječ je o popunjavanju ljudstva odgovarajućih "specijalnosti-zanimanja i psihofizičke sposobnosti za izvršavanje namjenskih zadataka", da se "preduzeća� kvalitetno uključe u izvršavanje odgovarajućih zadataka", da se "po osnovi radne obaveze obrazuju odgovarajući sastavi, koji bi se ovisno o potrebi uključivali�" i tome slično. Milović je na kraju podijelio i zadatke načelniku "Oblasnog štaba". Tako ovaj mora utvrditi stanje u Krnjaku i Slunju, zatim mora zahtijevati od podređenih "veći angažman u smislu ostvarivanja puke koordinacije sa Crvenim Krstom i socijalnom službom", itd. Kako je "funkcionisala" civilna zaštita najbolje pokazuje Izvještaj od 31. ožujka 1993. godine, Knin, broj: 02-300-101/93, upućen "Predsjedniku Vlade RSK", potpisan od "načelnik republičkog štaba civilne zaštite Milan Trbulin". Dokument dokazuje da je "civilna zaštita" bila produžena ruka velikosrpske politike, terorističke vlade RSK i "Srpske vojske RSK". Idemo redom upoznati ustroj, sastav i ciljeve, kako se navodi u Izvještaju.
RŠ CZ RSK formiran je "početkom agresije na RSK 22.01.1993.". Štab je "popunjen" predstavnicima Zavoda za zaštitu zdravlja, Ministarstva zdravstva, Crvenog Krsta, socijalnom službom Knina uz usmenu suglasnost Ministra za rad, direktorom ŽTP "kao predstavnikom Ministarstva za saobraćaj i veze", predstavnikom "Ministarstva za trgovinu i turizam", direktorom robnih rezervi, "dvojica zaposlenih u Ministarstvu odbrane" koji su po funkciji načelnik i pomoćnik. "Zbog složenih zadataka civilne zaštite u ratu, Štab je organizovao neprekidni rad i dežurstvo tj. 24 časa." Republički štab, "opštinski štabovi", "opštinski rejonski štabovi" i "povjerenici po selima i zaseocima" - čine "oranizacionu strukturu". "U sklopu civilne zaštite razvijena je služba "OiO" ("osmatranja i obaveštavanja", op. a.) po istom principu�". Ta je služba razvila "službe za prisluškivanje i ometanje� i služba VOJ-a u Republičkom centru za OiO, koje su veoma dobro surađivale i sa borbenim jedinicama". Nakon formiranja RŠ CZ odlukom "Predsednika Vlade" taj štab "vrši kontrolu evidencije ukupne primljene humanitarne pomoći, kao i njene raspodjele". Otisnuti su evidencijski kartoni "tako da već više od mjesec dana kroz te kartone pratimo svaki kilogram koji uđe u skladište od Republičkog, Regionalnog, Opštinskog, seoskog pa do pojedinca". Štab je surađivao i sa "Crvenim krstom RSK", "Međunarodnim CK" i socijalnim službama kad je bila posrijedi humanitarna pomoć. Srpska pravoslavna crkva, piše u dokumentu, pokušavala je "robu djeliti samostalno, bez evidencije", no na kraju je prepustila taj posao "Crvenom Krstu". Svi problemi glede raspodjele humanitarne pomoći, koja samo za "Sjevernu Dalmaciju" u to doba iznosi "nedjeljno" oko "160" tona samo od "Visokog Komesarijata", "uglavnom (se) uspješno prevazilaze"...
 
Крвави Ускрс на Плитвицама је био инцидент који се догодио у касно пролеће 1991. године у Националном парку Плитвице у Хрватској и сматра се првом озбиљнијом ескалацијом ситуације у Југословенским ратовима.

31. марта 1991. године, Хрватска је упутила неколико аутобуса полицајаца према Кореници и Плитвичким језерима са циљем да успостави републичку власт у општини и у самом националном парку. Наоружани српски полицајци сачекали су их на подручју националног парка и отворили ватру. Тромблонска мина која је погодила аутобус није експлодирала. Два полицајца која су погинула у размени паљбе - са сваке стране по један - прве су жртве у грађанском рату насталом на развалинама СФРЈ. Био је то догађај који ће Срби назвати "Крвави Ускрс", са очигледном асоцијацијом на догађај из периода НДХ.

Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу, када је одред хрватских специјалних полицајаца изненадио и ухапсио српску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацом. У акцији није било жртава. Срби су решили да им се то не понови и то показали на Плитвицама.

Хрватској је ипак успело да успостави своју полицију у Кореници, али је сукоб проузроковао интервенцију ЈНА која је своје мешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна. Показало се да полицијски резервисти нису снага која би се могла супротставити већ ојачалим снагама Републике Хрватске и почело је убрзано наоружавање и организовање.

Хрватска је рачунала са ратом, што ће касније потврдити и њен председник Туђман када је у говору на Јелачићевом тргу рекао да независност није била могућа без рата. Хрватски екстремисти ликвидирали су почетком јула Јосипа Рајхл-Кира, обласног шефа полиције у Осијеку и хадезеовца, који је покушавао да одржи атмосферу релативне толеранције.
 
Инцидент у Боровом Селу се односи на оружану конфронтацију између хрватске полиције и српских снага у селу Борово Село близу Вуковара 1. маја 1991. године.

После Крвавог Ускрса на Плитвицама уследио је инцидент у Боровом Селу. Према опису из књиге Смрт Југославије (Л.Силбер, А.Литл, стр. 157), група активиста ХДЗ, предвођена Гојком Шушком, политичким емигрантом и успешним канадским угоститељом (касније министар одбране), пришуњала се Борову Селу и испалила три пројектила “амбруст”. Нико није погинуо, али су локални Срби, већ потпомогнути сународницима из Србије, појачали одбрану.

Напетост је појачана, када пада прва цивилна жртва у Хрватској. Док се враћао са првомајског уранка Србина Стевана Инића, рођеног 1928. године, убија Хрват Ђуро Геленчир, члан ХДЗ-ових паравојних формација.

Две недеље после Плитвичког инцидента, за Први мај, неколико полицајаца из Осијека се ушуњало у Борово Село у намери да скине југословенску заставу, истакнуту у част празника, и постави нову хрватску заставу. Стражари су запуцали и двојицу ранили и заробили. Следећег јутра, двадесетак хрватских полицајаца ушуло је аутобусом у Борово Село у намери да ослободи заробљене полицајце. Дочекани су паљбом. Дванаест их је погинуло.

Хрватска је после Боровог Села појачала антисрпску и антијугословнеску кампању. “Србочетничка ЈНА” и “Србославија” постале су најчешће речи у политичком жаргону Хрватске.

Пошто је снага српске позиције била у њеном савезништву са ЈНА, Хрвати су се определили да се окрену добијању међународне подршке. Адути су били комунистичко порекло југословенске војске и недемократска пракса режима у Београду, који је већ тада многе иритирао својом тврдокорношћу.
 
USTROJ TERORISTIČKOGA PRAVOSUĐA

PEČETKOM 1994. U PRAVOSUĐU RSK BILO JE ANGAŽIRANO 883 "PRAVOSUDNA RADNIKA", SVAKI OD NJIH JE IMAO SVOJ "KOEFICIJENT"

Iz dokumenata "ministarstva pravosuda !RSK"od 10. ožujka
1994;'"broj: 120-69/94-XII-01", upućenoga "ministarstvu financija
RSK";kojega je potpisao "ministar Radomir Kužet", možemo rekonstruirat i"pravosudni "sustav ove teroristicke tvorevine utemeljene na etnickome cišcenju nesrba. On je izravno odgovoranza poteškoce koje je imao "sudija ČCedomir" u Krnjaku, dok za počinjeno etničko cišcenje
nad nesrbima u toj tvorevini istodobno nitko nije odgovarao.
Ako će ikad Radomir Kužet odgovarati, bit će to zbog toga što nije osigurao pravosudni sustav terorističke republike srpske krajine. U
"pravosuđu" rsk djelovalo je petnaest "opštinskih"sudova: Glina (14 zaposlenih), Benkovac (17), ;Knin (26), Korenica (16), Donji Lapac(12), Gračac (14), Obrovac (8), Dvor(11), Vrginmost (12), Petrinja (15),
Okucani .'. (9), Vojnic (6), IKostajnica (13), Vukovar (29) i Beli Manastir (34)". (ukupno 476, op.a.). Svaki je od njih imao svoj žiroračun. Postajala
su i tri "okružna"suda: Knin (21), Glina(25), Beli Manastir (30) (ukupno 76, op.a). Uz njih djelovalo je i sedam "opštinskih javnih tužjlaštva": Knin
(3), Korenica (3), Benkovac(2),Okucani (3), Vukovar (5), Beli Manastir (4) i Glina (5) -(ukupno 25, op.a). Slijedom toga postojala su. tri "okružna javna tužilaštva: Kniri (7), Glina (4) i Beli Manastir (10) - (ukupno. 21, op.a). "Republičko javno tužilaštvo" nalazilo 'se u Vukovaru i imalo. je četiri (4) zaposlena. I "Vrhovni sud" s osam (8) zaposlenih nalazio se u Vukovaru. "Opštinski sudovi za prekršaje" nalaziti su se u: Glina (3),
Obrovac(2), Slunj,(2),Vojnić, (2), Vrginmost(2),Gracac(2), Dvor(3), Donji Lapac(2), Korenica(4), Petrinja (3), Vukovar (11), Krnjak (2), Plaški . (2), Knin (11), Beli Manastir (7), Okučcani (2), Kostajnica (2), Benkovac (3) -(ukupno 55, op.a). "Republički sud za prekšaje" smješten je u Knin (4).
"Okružni zatvori KP domovi" nalazilisu se u: Glina(68), Beli Manastir (46), Knin (40) Stara Gradiška (24) ,. (ukupno 198, op.a). "Ministarstvo
pravosuda i uprave'": Knin (9) i Ilok (7) - ukupno 16.
Poznat je i popis "radnika Ministarstva pravosuda, uprave u Kninu. za 3. mjesec 1994. god. s pregledom koeficijenata i godinama radnog staža, dostavlja se". U toj kninskoj upravi radili su: 'Radomir Kužet. (koeficijent
5,10), Radić Simo (4,50), ,Radovan Štrbac (4,50), Vrletić Goranka (3,75), Babić Anka I (2,00), Žegar Milena (2,00) Karanović Nenad(2,00), Martic
Nevena (2,00), Rujak Nedjeljko 2,50) i Ljubojević Nikola (bez upisanog koeficijenta); U pravosudu teroristicke rsk ukupno je pocetkom 1994{ godine "radilo" osam stotina osamdeset tri (883) osobe! Gdje i što danas rade, po čijim propisima i zakonima, te je li tko od njih odgovarao za svoj
 
Washingtonska uputa
JNA podelite Uviše delova

]Početkom godine 1992. Srbima u Bosni obećano je u Washingtonu pola Bosne akoprestanu podupirati "Kninsku Krajinu", tvrde srpski izvori, i dodajukako je li tu svrhu angažiran i lord Karington


Već spomenutom u mr. Mili S.Dakiću nema razloga ne vjerovati premda objavljuje "u prognaništvu". Riječ je o autoru rođenomu u Utinji, općina Karlovac ("Dragutinovac").
Objavio je nekoliko naslova koji odmah sugeriraju ono što mu je osnovna
intencija: nametanje kolektivne krivnje Hrvatima i Hrvatskoj. Njegovi
naslovi su: Petrova mi gora mati, Petrova gora, Zloćin na Kolaricu,Spomenici NOR-a na području Zajednice opština Karlovac, Memorijalni park Petrova gora, Istorijske fotografije Petrovegore, Kruška Ilije mitraljesca, Srpska Krajina -historijski temelji i nastanak. Zbog prethodne bibliografije treba ozbiljnouzeti i činjenice iznesene u njegovoj knjizi Krajinakroz vjekove.

U ovomu nastavku zaustavit ćemo se na' Dakićevim prilozima iz knjige kojigovore kako su pobunjeni srpski teroristi lobirali u SAD-u i po čijim su naputcimaprovodili svoju politiku.
Dakako, to može biti i zgodna prigoda da se upitamo koliko Hrvatska imakvalitetnih lobista u pravo vrijeme na pravim mjestima... .
Nalazimo se u godini 1992. Stanoviti Zoran B. ?orđević 8. veljače šalje
telefaksom "hitno" i "strogo poverljivo" na memorandumu na čijemu zaglavljupiše "Republika Srpska Krajina, Washington Office, 06:00 PM, February 8. 1992." Milanu Babiću i Borivoju Rašuo, kako je 5. veljače "prisustvovao raspravi o Jugoslaviji u američkom Kongresu. Posle toga, razgovarao samsa par ljudi." Zanimljive su njegove ocjene i procjene Prvo konstatira da je osnovni cilj politike Europske zajednice raspuštanje komunističke JNA.
Drugi "ne previše važan" je "obaranje vlade u Srbiji. Srpski narod se, bar u Americi, ne smatra za neprijateljski".
Đorđevic navodi kako se "po fazama" nastoji JNA ugurati u "Užu Srbiju". Žali se što je Milošević "12. Jula u Beogradu i nedavnim izjavama u Hagu
priznao Avnojske granice Hrvatske...
Predsedniku Miloševicu i Vladi Srbije se trenutno na pola usta obećava
podela Bosne, a vrlo glasno obećava ekonomska pomoć Srbiji. Da bi se to ostvarilo, postavlja se. 'samo jedan' uslov 'da se prestane sa podrškom
Kninskoj Krajini"'. U tom kontekstu analizira i misiju "Lorda Karingtona u
Sarajevu". Uputa Srbima u Bosni. je sljedeća: "Kao uslov za dobijanje
'Srpske Bosne', od njih se traži da ne pomažu Kninsku Krajinu". Uputa je
poslije realizirana uspostavom Daytonske BiH. Nije čudo što je Oluja
zaustavljena na ulazu u Banja Luku.
Umjesto Velike Srbije, Srbija je dobila Malu Veliku Srbiju. S druge strane, ako je Karington o obećanju Srbima informirao Izetbegovica, onda ne čudi ni muslimansko hrvatski sukob u BiH.
"Evropska zajednica (danas Europska unija, op. a.) je izdejstvovala da SAD-u ovom momentu ne priznaju Sloveniju i Hrvatsku, pošto ovo 'ne-priznavanje' kod Srba i Vlade Srbije stvara utisak da su Sjedinjene Države neutralne .i da imaju razumevanja za njihove zahteve...".
?orđević navodi kako je cilj nepriznavanja taj da se i 'Srbi iz Bosne
zavaravaju'. "U lažnom uverenju da imaju prećutnu ili možda i potpunu
podršku EEC i SAD za opstanak u I Bosni i Srbiji, Vlada Srbije i JNA su
preuzeli zadatak da razoružaju Krajinu."
'?orđević navodi cijeli tijek događaja koji ce se zbiti na području
raspadajuće Jugoslavije, a koji ne ce dopustiti ostvarenje temeljnog srpskog cilja - ujedinjavanja RSK i Srba) u Bosni (ostvarenja Velike Srbije); Cak navodi kako će se po međunarodnom priznanju Hrvatske i BiH aktivirati i "Kosovski problem". "Evropa se nada da će mase izbeglica i oficira JNA biti toliko opterećenje za Srbiju da ce u njoj nastati ekonomski haos." Evo i protumjere: "Jedini odgovor na ovaj scenario je da se JNA odmah podeli na više delova. Time ce se pojedinim srpskim teritorijama dati mogućnost da se samostalno brane i na izvestan način zadovolji zahtev Zapada o raspuštanju JNA..Dakle, neophodno je razbit JNA na Vojske: Bosanske Krajine, Muslimanske Bosne, Srpske Krajine, Makedonije i Srbije. Tom podelom izbegla bi se medijska i politička optužba da je JNA vojska centralne komunističke Vlade u Beogradu. Jasno bi se naglasilo da je vojska lokalna i da ima za jedini cilj zaštitu lokalnog stanovništva. Ovom podelom JNA onemogućilo bi se izazivanje sukoba po sistemu teranja okupatorske JNA sa teritorija koje traže nezavisnost. Formiranje lokalnih armija je i jedini način da se sačuvaju ljudi koji rade u JNA.U protivnom, svi će biti saterani u Užu Srbiju, gde neće biti uslova za normalan život svih njih i vrlo brzo, većina ce se naći na ulici. Formiranjem lokalnih armija, naglasilo bi se i pravo Srba da žive na tim područjima. Sada je čelom svetu predstavljeno da je JNA srpska vojska, koja je došla iz Srbije i okupirala sve ostale delove Jugoslavije. Zahtevi za povlačenja JNA u Srbiju cesto su zato praćeni i nadom da ce se srpsko stanovništvo povuci sa njom." Za mogućnost plana samoevakuacije Srba znalo se, dakle, i u Washingtonu početkom 1992. godine.
Napokon evo i washingtonskog. velikosrpskog zaključka: "Za Srpsku i Bosansku Krajinu je to jedini put. Vi, da biste opstali, morate da se odvojite od JNA i Srbije. Morate izdržati rat za samoopredeljenje i to samostalno. U protivnom, svima vama preti iseljavanje u Srbiju. Srbija je u previše lošem ekonomskom stanju dabi vam pružila normalne uslove za život. To otprilike znaci, da vi, ukoliko želite iole pristojno da živite, morate da odbranite teritorije na kojima ste 'sada. Odbrana Kninske Krajine je tu presudna. Ukoliko padne Kninska Krajina, narod u Bosni i Srbiji, kome moral i sada nije previše visok, izgubiće svaku nadu i počeće opšte rasulo i bežanje. Bosanska Krajina ce u tom slučaju pasti kao kula od karata,a Kosovo neće niko ni pokušati da' brani.
U ovom momentu, treba odugovlačiti sa dolaskom Ujedinjenih Nacija u Srpsku Krajinu, da bi prošao referendum u Bosni. Tada ce se problemi naglo proširiti i U.N. neće više moći da ih kontroliše. U.N. nemaju para za 50.000 vojnika, koliko im treba da kontrolišu ćelu Bosnu i Krajinu. Suočen sa prevelikim problemom, Zapad će odustati od pritiska i ostaviti Srbe na miru. Zato morate biti čvrsti i izdržati. Ne obazirite se na Miloševica i JNA. Oni trenutno samo pokušavaju da se umile Zapadu preko vaših ledjane shvatajući da je upravo njihovo uništavanje cilj Zapada. Pozdrav, Zoran B. Djordjević." .
Zoran B. Đordević iz terorističkoga gnijezda "Washington Office Republike Srpske Krajine" bio je iznimno informiran.
Sve što je predvidio u faks poruci Milanu Babicu u Kninu, uglavnom se i ostvarilo. Tako možemo zaključiti da dio velikosrpskoga terorističkog nasrtaja godine 1992. strateški preuzimaju od Beograda i Miloševica i neki vanjski čimbenici, s kojima je teroristički informator Zoran B. Đordević nakon rasprave u američkome Kongresu "razgovarao". Sigurno je, međutim, da se političko krilo Srba "Kninske Krajine"nije inje ce zadovoljiti činjenicom što je njihova "Krajina" hrvatskom Olujom otpuhana, dok je "Bosanska Krajina" ostala. Otuda danas i nove optužbe, za "etničko čišćenje" Srba u Hrvatskoj, otuda, dakle,
i sotonizirajuće optužbe hrvatske države za zločinački pothvat zločinačke
organizacije.
 
Напад на Миљевачки плато је акција хрватске војске током рата у Хрватској на подручју Миљевачког платоа у околини Дрниша. Акција је извршена 21. јуна 1992. године, је први напад војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК. Напад се завршио победом хрватске војске, која је одбацила снаге српске територијалне одбране која је угрожавала Шибеник.

На почетку рата, српске снаге су држале под опсадом, укључујући Задар, Шибеник и Сињ. Између последња два се налазило подручје под именом Миљевачки плато које је пружало важне положаје за бомбардовање хрватских градова. Половином марта 1992, хрватске снаге су покренуле мању офанзиву да би заузели ово подручје. У борбама је уништено српско цело Нос Калик.

Хрватске снаге, које су сачињавале 113. и 142. бригада, су 21. јуна напале подручје које је контролисала српска територијална одбрана. До следећег дана, хрватске снаге су контролисале територију.

Савет безбедности УН је изгласао резолуцију 762, али се хрватска војска није повукла.

Разултат акције је био 40 убијених и измасакрираних милиционера РСК. Жртве су бацане у јаму дубоку око 10 m изван села Дриновци које су хрватски војници затим напунили смећем. Два месеца након борби, у августу 1992, УНПРОФОР је надгледао есхумацију тела српских милиционера. За њихово вађење је био потребан кран Хрватске војске и тим спелеолога. Тела су била у високм степену распада тако да тела нису могла бити идентификована. Иследник на лицу места је навео двадесет врећа које су садржавале људске остатке и војне униформе, док су поједини делови тела недостајали.

Ти остаци су предати српским властима и поново испитани са свим српски жртвама из битке. Иследница из Книна је изјавила да је између 7. јула и 19. августа примила укупно 18 тела у четири наврата, такође преко Унпрофора. После су добили још три тела до 1. септембра.

Укупно 40 тела је састављено од остатака, која су затим подвргнута процесу идентификације. Четрнаест жртава је препознала родбина, један леш је препознат по плочицама остеосинтезе на костима поткољенице, на једном је нађен калус на месту старе фрактуре подлактице, а три по отисцима прстију. 28 тела је сахрањено у појединачне гробнице, док је 12 сахрањено у заједничку гробницу на книнском гробљу. Према хрватским изворима, та тела су војници који су убијени у борби. Хрватски заповедник је наредио да се тела закопају на месно православно гроблље, али наређење није извршено.
 
Операција Масленица, је била је друга офанзивна акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, откада је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Операција је почела 22. јануара 1993. године.
У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 326 војника и цивила. У збеговима је умрло 165 цивила, као директна поседица агресије је укупан број страдалих 491. Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена.
 
Iz sadržaja zapisnika 46. sjednice 'Bjegovićeve vlade' održane 13.05.1993. pozornost usmjerite na:

- 3.1. točku - prijedlogu privatizacije (A156-19-04, A 156-19-05);
- 7.2. točku - informacije o spornim računima među kojima je i onaj iz Benkovca 'težak' 33.000 DEM kojeg su napravili 'arkanovi dobrovoljci' u hotelu 'Kamen' i pokroviteljska uloga arkanovin nestašlucima od strane 'tajnika vlade rsk' Save Štrbca (A156-19-07, A156-19-08);
- 9. točku - informacija o nelegalnoj prodaji nafte iz Mirkovaca i ponuđenoj ostavci tamošnjeg direktora (A156-19-09, A156-19-10);
- 11. točku u cijelosti - informacije o anarhiji i pljački koja se provodi po Vukovaru, Borovu�; informacija o razgovorima vođenim u Beogradu sa Slobodanom Miloševićem i ruskim ministrom vanjskih poslova Čurkinom (A156-19-10, A156-19-11);
- 12. točku - zauzimanje stava u 'sukobu' službenog Beograda i bosanskih Srba (A156-19-11, A156-19-12)
- 14. točku - podaci o imenovanim potpisnicima računa 'vlade rsk' među kojima je i Savo Štrbac;
- popis nazočnih.
Poradi lakšeg pristupa zapisniku koji sadrži 15 stranica, isti je tehnički pripremljen tako da se u svaku od stranica zapisnika 'ulazi' zasebno: A156-19-01, A156-19-02, A156-19-03, A156-19-04, A156-19-05, A156-19-06, A156-19-07, A156-19-08, A156-19-09, A156-19-10, A156-19-11, A156-19-12, A156-19-13, A156-19-14, A156-19-15.

:bye:
 
Операција Медачки џеп је био трећи напад снага Републике Хрватске на снаге Републике Српске Крајине, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Операција се одиграла 9. септембра 1993. године. У операцији, хрватске снаге под заповешћу генерала Рахима Адемија и Мирка Норца починиле су ратне злочине над српским живљем. Као високи официр хрватске војске у опреацији је учествовао и будући косовски премијер Агим Чеку.

Убијено је 72 људи, међу њима највише стараца и жена. Несталим важи још 14 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српски територију није било рањених. Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом.

10 српских војника (међу њима и 2 лица старости по 65 година) је заробљено и хрватски судови су их осудили на максималне затворске казне.

Познато је да се током операције Хрватска војска сукобила са канадским јединицама УНПРОФОР-а. Тада је погинуло преко 20 Хрвата.
 
croatian_force:
rezultat etničkog čišćenja je GENOCID.
Kliknite za proširenje...

***, kako ti muljash... :roll:

Rezultat etnichkog chishcenja mozhe biti genocid jedino ako svi Hrvati zhive u RSK, i Srbi ih sve do jednog ubiju, bez proterivanja, a radi stvaranja etnichki chiste teritorije i ujedno unishtenja Hrvata kao naroda.

Takodje, ako svi Hrvati zhive u RSK i nigde drugde a Srbi ih sve do jednog ubiju, a radi njihovog unishtenja kao nacije, onda je rezultat genocida etnichki chista teritorija, odnosno, etnichko chishcenje. Chista logika.

Ali ne zhive svi Hrvati na teritoriji RSK. Oni koji su zhiveli su uglavnom proterani na pochetku sukoba. To je etnichko chishcenje.

Sama chinjenica da je mnogo vishe bilo proteranih nego ubijenih ljudi, negira tvrdnju da se tu radilo o genocidu. Radilo se o etnichkom chishcenju.

I po ko zna koji put, ne mozhe proterivanje biti genocid, ma koliko ti to ponavljao k'o papagaj.
 
Poslednja izmena:
Srpska ugroženost na petrinjski način
Da u gradu Petrinji nisu samo stradavali Ne-srbi govori nam dokument kojeg 'vladi RSK' putem 'predstavništva u Beogradu' upućuje izvjesna Nevenka Ćorić' koja je kolovoza 1991. napustila Petrinju, a u stan joj se uselila njena sunarodnjakinja Nada Radučević. Problem je nastao kad se Nevenka Ćorić vratila iz Srbije u Petrinju a g. Nada R. joj ne dozvoljava ulazak u njen stan.
 
FINANCIRANJE SVESRPSKOG PREKODRINSKOG POHODA
Financiranje vojne pobune hrvatskih i bosanskih Srba išlo je preko Vojske Jugoslavije
Predočavamo jedan od glavnih dokaza o izravnoj umiješanosti SR Jugoslavije (Srbije i JA) u okupaciju dijela Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Dokument (A141-00) od 09.09.1993. kojeg izvjesni general-pukovnik JA mr. Dane Ajduković upućuje 'saveznom ministru obrane' jasno i nedvosmislena opisuje način financiranja vojnih pripadnika pobunjenih hrvatskih i bosanskih Srba.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Schrodinger
Srbija vs Hrvatska - gde je veca demokratija?
3 4 5
Odgovora
121
Pregleda
1.883
Pače ružno
Pače ružno
Duskwood
Srbija vs Albanija
22 23 24
Odgovora
575
Pregleda
13.351
ЦрниГавран
ЦрниГавран
Grom_sa_neba!
Kako su Hrvatska i Srbija kupile Rafale za Ukrajinu...?
Odgovora
7
Pregleda
325
MOST6
MOST6

Back
Top