Međunarodni sud pravde; Hrvatska vs. Srbija

Azathoth:
Aha, znachi sad se podrazumeva? A, pa shto ne reche odmah...? :roll:
Kliknite za proširenje...


"Da bi se neka radnja podvela pod pojam genocida, nije dovoljno utvrditi da se radnja (recimo ubojstvo, pa i masovno) dogodilo. Definicija genocida (kao i svakog drugog kaznenog djela) podrazumijeva dokazivanje namjere (mens rea) koja u slučaju genocida ima posebnu kvalifikaciju. Za genocid nije dovoljna namjera potrebna za počinjenje bilo kojeg od akata (namjera za ubijanje, nanošenje ozljeda, itd.) već ti akti moraju biti praćeni posebnom namjerom za uništenjem dijela ili cijele jedne od četiri zaštićene grupe: nacionalne, etničke, vjerske ili rasne skupine. S obzirom da je zaštićeni objekt genocida grupa, a ne pojedinac, ubojstvo pojedinaca samo po sebi ne podrazumijeva genocid.

Primjerice, u slučaju masovnog ubojstva stanovnika koji pripadaju nekoj skupini učinjenog s namjerom etničkog čišćenja (ali ne i uništenja grupe) radit će se pravno o "običnom" zločinu protiv čovječnosti, a ne o genocidu. Takav je slučaj bio npr. kada su njemački okupacijski režimi na zaposjednutim područjima za Drugog svjetskog rata strijeljali 50 ili 100 taoca kao odmazdu za jednog ubijenog njemačkog vojnika.

u vašem slučaju POSEBNA NEMJERA je bila teritorij takozvane rsk.
 
Azathoth:
Eto, sad bzvz potroshih par minuta na chitanje gluposti koje veze nemaju sa ovim o chemu mi prichamo, izuzev one tachke pod brojem 8, odnosno poricanje genocida, gde bih nekako lako mogao tebe da prepoznam. Narochito u onoj rechenici :

They deny that they committed any crimes, and often blame what happened on the victims.
Kliknite za proširenje...

ja ne poričem genocid u srebrenici ili u hrvatskoj.

on se dogodio,i počinitelji moraju odgovarati.
 
croatian_force:
"Za genocid nije dovoljna namjera potrebna za počinjenje bilo kojeg od akata (namjera za ubijanje, nanošenje ozljeda, itd.) već ti akti moraju biti praćeni posebnom namjerom za uništenjem dijela ili cijele jedne od četiri zaštićene grupe: nacionalne, etničke, vjerske ili rasne skupine.
S obzirom da je zaštićeni objekt genocida grupa, a ne pojedinac, ubojstvo pojedinaca samo po sebi ne podrazumijeva genocid.

Primjerice, u slučaju masovnog ubojstva stanovnika koji pripadaju nekoj skupini učinjenog s namjerom etničkog čišćenja (ali ne i uništenja grupe) radit će se pravno o "običnom" zločinu protiv čovječnosti, a ne o genocidu. Takav je slučaj bio npr. kada su njemački okupacijski režimi na zaposjednutim područjima za Drugog svjetskog rata strijeljali 50 ili 100 taoca kao odmazdu za jednog ubijenog njemačkog vojnika.

u vašem slučaju POSEBNA NEMJERA je bila teritorij takozvane rsk.
Kliknite za proširenje...

Ovo "za unishtenjem dijela..." je ubacheno samo zato da bi se neki dogadjaj lakshe mogao nazvati genocidom.

Nasha vlada hoce da u potpunosti istrebi Hrvate kao naciju. Onog momenta kad krene da vas istrebljuje, to se zove genocid. Ne postoji "genocid u pokushaju" ili "delimichni genocid" ili neshto slichno.

Ne sumnjam uopshte da i ti sam znash da je veliki broj Hrvata koji je zhiveo u takozvanoj RSK proteran. Da se tu radilo o genocidu, ne bi bili proterivani nego ubijani..
Hrvati iz Republike Srpske ne bi bili proterivani nego ubijani.
Hrvati iz Vojvodine ne bi bili proterivani nego ubijani.

Dakle, to ne mozhe biti genocid. Nije ti uopshte potrebno poznavanje prava da bi to zakljuchio. Samo chista logika.

Takodje mi je simpa kako ignorishesh ovu rechenicu :
S obzirom da je zaštićeni objekt genocida grupa, a ne pojedinac, ubojstvo pojedinaca samo po sebi ne podrazumijeva genocid.
Ne reche li ti da je ubistvo na nacionalnoj osnovi genocid?
Pa to valjda znachi svako ubistvo na nacionalnoj osnovi?
A shta u ovoj rechenici pishe?

A ovo je ono shto ti svi ovde govorimo sve vreme :

Primjerice, u slučaju masovnog ubojstva stanovnika koji pripadaju nekoj skupini učinjenog s namjerom etničkog čišćenja (ali ne i uništenja grupe) radit će se pravno o "običnom" zločinu protiv čovječnosti, a ne o genocidu.

Josh kad bi ti to shvatio, gde bi ti bio kraj... :roll:
 
Azathoth:
Ovo "za unishtenjem dijela..." je ubacheno samo zato da bi se neki dogadjaj lakshe mogao nazvati genocidom.

Nasha vlada hoce da u potpunosti istrebi Hrvate kao naciju. Onog momenta kad krene da vas istrebljuje, to se zove genocid. Ne postoji "genocid u pokushaju" ili "delimichni genocid" ili neshto slichno.
Kliknite za proširenje...


predlažem Vam malo više educiranja.

obzirom na CILJ - nekad se želi poubijati ili etnički očistiti samo dio teritorija,a ne cijeli narod.

tako se genocidom može nazvati i ubojstvo samo 5.osoba,ako su ubijene zbog pripadnosti određenoj naciji,SA CILJEM čišćenja tog prostora od te nacije.
 
Dezinformacija
Operacija "Bosna" - ko je stvarni naručilac antisrpske propagande

Nije baš ubedljivo pretpostaviti da su Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci mogli da isplaćuju račune agenciji "Ruder Finn". Ispod površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata. Jer, ulozi u balkanskoj igri su pozamašni

(Iz knjige "Dezinformacija - od trojanskog konja do interneta", poglavlje XVI, u izdanju "Naš dom")


Tipičan primer nedavno izvedene operacije dezinformisanja zaslužuje da se detaljno prouči jer su se u njemu stekli skoro svi elementi operacije dezinformisanja koja može da služi za uzor. Zbog toga ćemo mu posvetiti nekoliko stranica. Reč je o operaciji "Bosna" koja bi mogla predstavljati model za druge dezinformacije iste vrste u budućnosti. Ponovićemo strukturu koju smo već ranije odredili.


NARUČILAC


Izjava privatne agencije za odnose sa javnošću "Ruder Finn Global Public Affairs", koju navodi Žak Merlino u knjizi "Nisu sve istine o Jugoslaviji za priču" (Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire), pokazuje da je od avgusta 1991. do juna 1992. naručilаc ove agencije bila republika Hrvatska; od maja 1992. do decembra 1992. republika Bosna i Hercegovina (ustvari, muslimanski deo te republike); i najzad od oktobra 1992. "republika" Kosovo. Desilo se, zgodnim sticajem okolnosti, da je medijska zajednica upravo pohrlila da priskoči u pomoć najpre Hrvatima, zatim muslimanima i najzad kosovskim Albancima, uvek protiv istog neprijatelja: Srba. Nije, međutim, baš ubedljivo pretpostaviti da su ove dve novorođene republike i treća, koja, u času dok ovo pišem, još nema legalne osnove za postojanje, mogle da isplaćuju račune agenciji "Ruder Finn". Ispod površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata. Jer, ulozi u balkanskoj igri su pozamašni.

1. Onaj ko kontroliše Balkan kontroliše puteve nafte i gasa ne samo iz Arabije, Iraka i Kuvajta, već potencijalno i one iz Kaspijskog mora i Kazahstana.

2. Propast komunizma nameće problem dominacije nad Istočnom Evropom koja obiluje sirovinama i jeftinom radnom snagom, i predstavlja dobro tržište koje će uskoro primati svaku vrstu robe izvezene sa Zapada.

3. Od posebnog je značaja za izvesne sile, posebno SAD i Nemačku, da okruže Rusiju, da je opkole uspostavljanjem "zelene (islamske) transverzale", da postepeno oslabe ugled Rusije i, koliko god je mogućno, parališu njenu aktivnost.

4. NATO, pozvan da postane svetski policajac, ima potrebu da se uvežba i isproba svoje oružje i opremu (poželjno je da to bude na teritoriji unapred osuđenoj na kažnjavanje, na kojoj ce opšta pobeda biti unapred obezbeđena, a kažnjavanje služiti za primer svakome ko se ne potčinjava).

5. Germanski svet nije odustao od težnje da sebi otvori put ka Sredozemlju.

6. Islam gori od želje da izvede "krstaški pohod" u obrnutom smeru i za to raspolaže basnoslovnim sredstvima koja mu obezbeđuje arapska nafta.

7. Islamske zemlje će izgraditi tržište od 700 miliona kupaca - uskoro će ih biti milijarda - i pružaju takode jeftinu radnu snagu i tržište za plasman zapadne robe.

8. Vatikan, koji je dozvolio da se izgradi džamija usred Rima, a da nije tražio kao protivuslugu izgradnju katoličkih crkava u muslimanskim zemljama, bolje podnosi islamsko prisustvo nego pravoslavno na teritorijama koje bi, u stvari, najradije video potpuno pod svojim uticajem.

9. Dunav je prirodni put koji povezuje istok i zapad Evrope.

10. Sjedinjene Američke Države žele da se Evropska zajednica učvrsti, kako bi oslabile evropske nacije, ali da se učvrsti na loš način i, po mogućnosti, na račun Rusije.
 
„Побиј, покрсти, протерај” је документарни филм. Основна тема филма су логори на територији Босне и Херцеговине у време грађанског рата од 1992. године, као и страдање Срба заточених у тим концентрационим логорима. Ово је, иначе, и први документарни филм који се детаљно бави темом страдања српских логораша у периоду од 1992. године до 1996. године. Сваокдневна силовања Српских деца и жена, тешка пребијања српских мушкараца. Поред основне теме филма, страдања српских логораша, филм се бави узроцима рата, континуитетом страдања Срба, улогом политичког и војног врха НАТО-а, ратом муџахидина против Срба у БиХ, агресијом Хрватске на БиХ, као и етничким чишћењем српске територије, и антисрпском пропагандом:
https://video.google.com/videoplay?d...9315788255490&q
 
Zlocini u "Oluji" snimak ubijanja srpskih civila u izbjeglickoj koloni emitovana 08.08.2006 na RTS. Emisija pod nazivom 'ZLOČINI U OLUJI' nastala je povodom jedanaeste godišnjice od početka hrvatskog oružanog napada na Krajinu, a na temelju svedočenja očevidaca, porodica žrtava i komandanata jedinica koje su učestvovale u operaciji.
Autor emisije na osnovu i uz pomoć ovih potresnih svedočenja pokušava da rasvetli sudbinu ubijenih u izbegličkim kolonama. O problemu nestalih, o počinjenim zločinima nad srpskim narodom i odgovornosti počinilaca govore: Savo Štrbac – VERITAS, Čedo Marić – predsednik Udruženja porodica, Milorad Pribićević, svedok, supruga i kćerka dvojice zarobljenih pa ubijenih pripadnika VRSK, Atif Dudaković – komandant 5. muslimanskog korpusa, Vedran Peršić – Međunarodna komisija za nestala lica, Milorad Pupovac, poslanik u Saboru Hrvatske i Žarko Puhovski, predsednik HHO. U emisiji je korišćen arhivski materijal koji su snimili pripadnici muslimanskih snaga. Na snimcima se vidi spajanje sa snagama hrvatske vojske, napad na kolonu izbeglica i zarobljavanje srpskih vojnika u povlačenju.
 
Откопана 161 жртва „Олује”

На петрињском гробљу Свети Никола завршена прва ексхумација Срба страдалих у августу 1995. године у Сектору „Север” током операције Хрватске војске. – Међу страдалима више од 30 жена

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 15. јуна – На петрињском гробљу Свети Никола данас је завршено откопавање прве заједничке гробнице и ексхумација 161 тела Срба, који су, пре непуних 12 година, страдали у операцији Хрватске војске познатој под називом „Олуја”, потврдио је нашем листу службеник Канцеларије за тражење несталих лица Републике Српске Горан Крчмар.

„Ово је прва заједничка гробница која је откопана на Банији, односно у некадашњем сектору ’Север’, који је као и остали делови некадашње Републике Српске Крајине, барем формално, био под заштитом мировних снага Уједињених нација. У гробници су нађена тела војника, цивила и, према првим проценама, више од 30 жена. Са посмртних остатака су узети узорци за ДНК анализу, на основу којих ће они бити идентификовани”, рекао је Крчмар, који је присуствовао ексхумацији јер се део породица страдалих населио у Републици Српској и преко њене канцеларије тражи своје сроднике.

Посмртни остаци убијених Срба враћени су у заједничку гробницу, а после идентификације ће бити предати породицама које ће одлучити где ће их сахранити. Разлика између заједничке и масовне гробнице је у следећем: у масовним гробницама сва тела су сахрањена заједно, без икакве ознаке са циљем да се сакрију, док су у заједничким посмртни остаци покопани једни поред других и имена оних чији је идентитет утврђен исписана су на крстовима, а оних чија се имена и презимена не знају означена су као Н. Н.

О отварању гробнице у Петрињи, председник Документационо-информативног центра „Веритас” Саво Штрбац за наш лист истиче: „Наша процена је била да је на гробљу Свети Никола сахрањено око 150 Срба, а хрватски званичници су говорили да их је 140. Нажалост, испоставило се да је број страдалих у Петрињи и околини овог града на Банији погинуло више људи него што смо знали. Трагично је то што је родбина убијених чекала скоро 12 година да се отвори ова гробница. Још горе је то што је ово прва гробница у сектору ’Север’ из које су ексхумирани Срби побијени у ’Олуји’. Према нашим подацима у Двору на Уни је заједничка гробница у којој је 112 тела убијених Срба, у Глини је у заједничкој гробници сахрањено 77, у Селишту 17, у Шашу и Слуњу по 15.”
Осим заједничких, Хрватска је пуна и такозваних баштенских гробних места. Према подацима „Веритаса” таквих гробних места је најмање 400. „Реч је о гробним местима у окућницама, у којима су рођаци и пријатељи сахрањивали Србе који су страдали у двориштима или на путевима у близини својих кућа. Хрватска власт признаје да постоје ’баштенска гробна места’, али њих број безмало дупло умањује”, објаснио је Штрбац.

У Хрватској се, додао је он, држе логике да „нема одговорности за ратне злочине док су тела побијених Срба у земљи”, односно „све док се не откопају посмртни остаци убијених, званични Загреб има простора да тврди да ми измишљамо и жртве и злочине”. Због тога се, тврди Штрбац, толико и одуговлачило са отварањем прве заједничке гробнице у Сектору „Север”, а из истих разлога до данас није отворена ниједна гробница у којима су тела Срба убијених почетком маја 1995. године у операцији „Бљесак”, коју су хрватске оружане снаге извеле у Западној Славонији.„Да и од зла има горе, сведочи и ово: ни Хашки трибунал, ни правосуђе Републике Хрватске нису подигли ни једну једину оптужницу за злочине над Србима, почињене током ’Олује’ на подручју Баније и Кордуна, нити је ико оптужен за злочине у ’Бљеску’ којим је етнички очишћена Западна Славонија”, упозорио је Саво Штрбац.
-----------------------------------------------------------

Медијски мук

Директор Канцеларије за тражење несталих Републике Српске Милан Богданић указује на медијски мук којим је у Хрватској праћено отварање гробнице у Петрињи. „За 10 дана, колико је трајала ексхумација, у Хрватској је о овом догађају објављена само једна агенцијска вест, из које необавештени не би могли да докуче чак ни то о чијим се жртвама ради. По броју жртава, ова гробница је нешто мања од оне у ’Овчари’ за коју је сазнао цео свет. И ово је доказ да Хрватска чини све да заташка злочине над Србима и своју одговорност за њих.”

Боро Марић
 
Milan Martić, bivši predsednik Republike Srpske Krajine, robijaće 35 godina između ostalog i zbog toga što je maja 1995. godine naredio raketiranje Zagreba. Međutim, zanimljivo je da niko od tadašnjih hrvatskih političkih i vojnih vođa nije u Hagu optužen za ubijanje 283 osobe srpske nacionalnosti, među njima 57 žena i devetoro dece u operaciji "Bljesak", zbog kojih je u znak odmazde bombardovan Zagreb.

U operaciji "Bljesak", započetoj 1. maja, za 36 sati proterano je više od 15.000 Srba, a hrvatska policija je posle masakra šmrkovima prala krv s ulica Pakraca i Okučana, što su zabeležile i kamere stranih TV stanica. Savo Štrbac, direktor dokumantacionog centra "Veritas", ocenjuje za Kurir da je presuda Martiću klasičan primer primene dvostrukih aršina i pita zašto ubistva srpskih civila nisu ratni zločin, a hrvatskih jesu.

- Niko nije odgovarao za zločine u "Bljesku" pred Haškim tribunalom, niti će, jer taj sud više nema mandat da podiže nove optužnice. Nije osuđen čak ni Mladen Kruljac, tadašnji komandant 3. gardijske brigade, koga je hrvatski vojnik Želimir Dragićević optužio da je jednom od snajperista naredio ubistvo civila Miroslava Vučkovića, poslednjeg Srbina u Okučanima - otkriva Štrbac.

- Kruljac ne samo da nije osuđen, jer je postupak protiv njega obustavljen još u istražnom postupku, a usput je još i nagrađen, jer ga je aprila ove godine predsednik Stjepan Mesić imenovao za komandanta kopnene vojske Hrvatske - dodaje Štrbac.

Dokaz da Štrbac govori istinu je i iskaz vojnika Želimira Dragićevića, u koji je Kurir imao uvid.
- Pretraživali smo kuću po kuću, nismo nailazili ni na kakav otpor. Odjedanput, nekoliko stotina metara od ulaska u mesto, s leve strane smo, otprilike 50 metara od nas, opazili starca u civilu, naslonjenog na dvorišna vrata kako posmatra našu grupu. Tada je general Kruljac kratko zapovedio: "Ubijte ga".

Zadatak je na sebe morao preuzeti snajperista Tomislav Abramović. Svi su to mogli čuti, pa tako i ja, jer je Kruljac bio udaljen od mene nekih pet metara. Snajperista je pogodio čoveka u vrat od čega je ovaj na mestu preminuo - rekao je Dragićević u istrazi i dodao da je "starac imao između 60 i70 godina, i bio slabije telesne građe, slabo pokretan i nenaoružan".

Osim Kruljca, Štrbac navodi da je i pilot Rudolf Perešin, koji je 2. maja 1995. u jeku "Bljeska", avionom MIG 21 prešao u Republiku Srpsku i u Gradiški bombardovao civilne objekte u kojima su stradala i deca, takođe nagrađen za svoje zločine. Perešin je od strane pokojnog Franje Tuđmana proglašen za viteza, doduše posthumno, jer ga je odmah nakon zločina u Gradiški oborila Protivvazdušna odbrana Vojske RS.
 
Hrvatski list Feral Tribune od 1. septembra 1997g.

Miro Bajramovic, bivsi pripadnik tzv. Mercepove jedinice, otvoreno svjedoci o zlocinima sto su ih on i njegovi ratni drugovi pocinili na podrucju Pakraca, Gospica, Zagreba, Slanog…
Kako smo ubijali u Pakračkoj Poljani

Zovem se Miro Bajramovic i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom cinjenicom navecer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdeset dvoje ljudi, medju njima je bilo i devet zena. Nismo radili razliku, nista nismo pitali, oni su za nas bili cetnici i neprijatelji. Najteze ti je zapaliti prvu kucu i ubiti prvog covjeka. Poslije sve ide po sablonu.

Tomislava Mercepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prosli smo puno toga zajedno. Nasa se jedinica zvala "Jesenje kise", odnosno, sluzbeno, Prva Zagrebacka specijalna postrojba pri MUP-u. Medju hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna tko su "Jesenje kise".

LIKVIDACIJE U GOSPICU I SLANOM

Prije odlaska u Pakracku Poljanu, negdje u rujnu 1991., bili smo u Gospicu. U Gospicu je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas vise ne bude. Nasa je grupa dolje likvidirala izmedju 90 i 110 ljudi, jer smo bili prekratko, niti mjesec dana. Za Gospic je vrijedila naredba: "etnicki ocistiti"; ubili smo direktora poste, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.

U Slano smo isli cetiri puta i likvidirano je trinaest osoba, svi su bili Srbi. Od njih trinaest ja sam ih ubio osam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miroslav Brisevac, Igor Mikula i mala Gordana, cije prezime nikada nisam upamtio.

PAKRACKA POLJANA: "OBRADA" ZATVORENIKA

U Pakracku Poljanu stigli smo 6. Listopada 1991. godine, nakon povratka iz Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise, onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin? Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise imena i lokacija.

Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna." To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci. Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru.

Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani.

Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu, on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja…

Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali, jer njegovo nije da broji nego da kopa.

Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo, Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja. Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove. Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise.

Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak. Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici.

U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je istina.

Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno…
 
UMORSTVO OBITELJI ZEC

Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci. Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu.

Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi.

Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19 godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega.

Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.

Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.

Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je ona nevino poginula.

IZDAVANJE ZAPOVJEDI

Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic, a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao.

U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula, Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno. Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno korektni, nisu ih zanimali detalji.

Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj, dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako mozemo zajedno zivjeti.

Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine.
_____


O ovom svedocenju Miro Bajramovica, zamenika Tomislava Mercepa, koje ste procitali informisale su skoro sve zapadne medije - izuzev svedskih.

Redakcija emisije vesti svedske televizije "Aktuellt" izricito je odbila da i jednom recju pomene ovo svedocenje o sistematskom, i od politickog vrha Hrvatske planiranom likvidiranju neduznih srpskih civila i unistenju srpskog naroda uopste u tadasnjoj republici Hrvatskoj, koja je u vreme zlocina o kojima Bajramovic svedoci, jos bila u sastavu bivse Jugoslavije.
 
Genocid u službi velikohrvatske ideje
VELIKA PODVALA - SRBI SU IZVOR RATA


Piše:
Akademik
Vasilije Đ. Krestić

Iz Hrvatske se, kao neki bauk, neprestano šire glasovi o težnji Srba za stvaranjem neke velike Srbije i o velikosrpskim hegemonističkim namerama. To je stalan pripev svih protiv srpskih istupa ne samo pred jugoslovenskom veći i svetskom javnošću. NJime se, s jedne strane, Srbi i Srbija žele prikazati kao agresori velikih teritorijalnih pretenzija, a s druge žele se prikriti sopstvena agresija i sopstveni teritorijalni apetiti na tuđe etničke, državne i istorijske teritorije.
Takva taktika, kada je reč o hrvatskoj politici, odavno je poznata. Ona je nasleđena od propale Austro-Ugarske, koja je utoliko više demonizovala i satanizovala srpske oslobodilačke i ujediniteljske namere ukoliko je imala većih apetita prema teritorijama na Balkanu i ukoliko je više zastupala nemačku politiku prodora na Istok. Po toj taktici, sve što je srpsko redovno je proglašavano za velikosrpsko s ciljem da se srpski interesi, koji su bili u sukobu sa austrougarskim, u korenu saseku i onemoguće. Sledeći tradiciju austrougarske protivsrpske politike, u kojoj su i sami učestvovali a neretko u njoj i prednjačili, političari velikohrvatskih ambicija svom žestinom i u svim istorijskim razdobljima, od Revolucije 1848. do naših dana, okomljivali su se na srpsku politiku redovno joj dodajući epitet velikosrpske politike. Udarajući po srpstvu i velikosrpstvu, u kojima su videli glavnu konkurenciju hrvatstvu i velikohrvatstvu, hrvatski političari nisu samo snivali o velikoj Hrvatskoj već su na njenom izgrađivanju radili uporno i dosledno, držeći se makijavelističkog principa da su za ostvarivanje tog cilja dozvoljena sva sredstva, čak i genocidno uništavanje Srba.

Stare ideje

Težnje za teritorijalnim proširenjem Hrvatske starijeg su datuma. Nevelik po broju, mali po prostranstvu koji zauzima, hrvatski narod je ispoljavao velike imperijalne ambicije. O tome dovoljno govore nazivi kao što su: "alpinski Hrvati" (Slovenci), "pravoslavni Hrvati" (Srbi), i "neprijeporni Hrvati" ili "cvijet hrvatskog naroda" (muslimani), zatim "Turska Hrvatska", "Crvena Hrvatska", "Bijela Hrvatska" i "Karantanska Hrvatska", koji se odnose na delove Bosne, na Crnu Goru, Dalmaciju i Sloveniju. Ti nazivi pažljivo su negovani i tokom više stotina godina usađivali u svest hrvatskog čoveka s ciljem da mu razviju uverenje o veličini Hrvatske i brojnoj snazi Hrvata.

Iako je još 1866. godine I. I. Tkalac upozorio da se države ne mogu osnivati "na starim hartijama i na "virtualnim" teritorijalnim tražbinama", politika zasnovana na državnom i istorijskom pravu nije mogla biti drugačija nego velikohrvatska. Do kojih ambicija, gotovo paranoidnih, se išlo u teritorijalnim zahtevima za ostvarenje hrvatskog državnog i istorijskog prava, pokazuje primer pravaškog lista Hervatska. U članku Koja je prava hervatska politika i tko je zastupa, u br. 6 iz 1871, piše: "Zemlje, što ih obuhvaća deržavno pravo Hervatah, po historiji i po narodnosti, prostiru se: od Nemačke do Macedonije, od Dunaja do mora, a po današnjih posebitih provincialnih imenih, sledeće su: Južna Štajerska, Koruška, Kranjska, Gorica, Istra, Hervatska, Slavonija, Krajina, Dalmacija, gornja Albanija, Cerna gora, Hercegovina, Bosna, Raška, Serbia - ter ove ukupno jesu jednim pravim imenom: Deržava Hervatska. Ove zemlje prostrane su preko 4000 četvornih miljah, a stanovnici im broje do 8 milionah dušah."

Zadojena mladež

Stanovište Hervatske nije bilo usamljeno, nije bilo plod nekog neodgovornog novinara ili političara, nije bilo stav trenutnog raspoloženja. Bio je to prirodan ishod duboko usađenog i široko rasprostranjenog uverenja. Eugen Kvaternik je još 1869. godine, pisao don Mihovilu Pavlinoviću da, ako se bude sledila politika Stranke prava, ako se bude poštovalo hrvatsko državno i istorijsko pravo, onda "ne od Drave do mora, nego od salcburgtirol(skih) alpah do Kosova i Albanije vijati će se doskora zastava čiste neoskvernjene Hervatske!"

Zadojena takvim velikohrvatskim osvajačkim ambicijama, a "naoružana" državnim i istorijskim pravom, "hrvatska akademička mladež", iza koje je stajao otac domovine Ante Starčević, smatrala je da nisu samo Bosna i Hercegovina: "nego i sva Arbanaška, i sva Rašija, i sva gornja Mizija ili današnja Srbija, hrvatske zemlje!" Jedan od sledbenika tog "specifičnog Hrvatstva" napisao je "da je hrvatski kralj pozvan postaviti krst na crkvu sv. Sofije u Carigradu."

Poznati hrvatski književnik i publicista Đuro Deželić, sledbenik Starčevićeve Stranke prava, objavio je 1879. godine knjigu Hrvatska narodnost iliti duša hrvatskog naroda, u kojoj je napisao da su Hrvatima naseljene i da su "stoga hrvatske pokrajine: sva sadašnja Dalmacija s Bokom kotorskom, vilaet Bosna tj. Bosna s Turskom Hrvatskom, i novopazarskim pašalukom (Rascija), današnja Hercegovina, koja se je sve do izvora Neretve još g. 1789, kadno je Engel pisao svoju povjestnicu, zvala turska Dalmacija, napokon i Crna gora sa sjevernom Arbanaskom".

Da bi ostvario težnje koje su se ticale Bosne i Hercegovine, Sabor Hrvatske je 23. avgusta 1878, u adresi upućenoj Francu Josifu, izrazio nadu da će uređenje Bosne biti izvedeno tako da bi se "vremenom mogao pripojiti na ustroj kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije". Težnje za Bosnom i Hercegovinom bile su tolike da je biskup Štrosmajer sa ogorčenjem pisao Račkom 24. marta 1878. godine: "Naši ljudi zagledali se u Bosnu i Hercegovinu ko štrk u jaje, a pustili s pameti, da je sva nutarnja naša logika prot tomu. Kako će nas onaj oslobađati koji bi nas u kapi vode utopio, koji uvijek i uvijek samo o tomu radi, da nas zametne, da vječiti anatema anemije na nas baci!"

Nepunih dvadeset godina ranije, dok se nije razočarao u Austriju i njenu politiku prema Hrvatima, Štrosmajer je, u svojim poverljivim memorandumima upućenim ministru predsedniku grofu Rehbergu, nastojao da zainteresuje najodgovornije političke činioce u Beču da se više angažuju u rešavanju istočnog pitanja, nagoveštavajući im da će im Bosna i Hercegovina, uz pomoć Hrvata i Vojne krajine "pasti u ruke kao zreli plod". Nudeći Bosnu i Hercegovinu Austriji, biskup je želeo te oblasti da otrgne od Turske, ali i da ih u okvirima Monarhije što više približi, a, ako je moguće, u pogodnom trenutku, i pripoji Hrvatskoj. On je smatrao da je Bosna Hrvatska, pa je stoga 1879. godine i napisao banjalučkom biskupu Marijanu Markoviću: "Što je Bosne, to je i Hrvatske, a što je Hrvatske, to je ujedno i Bosne."
Velikohrvatska nastojanja došla su do izražaja i u programu Stranke prava, koji je sastavljen početkom novembra 1893. godine. U prvoj tački tog programa rečeno je: "Hrvatsko državno i prirodno pravo imade se oživotvoriti: uzpostavom cjelokupnosti kraljevine Hrvatske sjedinjenjem Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Rieke, Međumurja, Bosne, Hercegovine, Istre, Kranjske, Koruške i Štajerske u okviru Habsburške monarhije." (Kurziv - V. K.)
 
Veliki planovi

Kad se kaže "uzpostavom cjelokupnosti kraljevine Hrvatske" i sjediniti je s pomenutim oblastima, to pretpostavlja činjenicu da su te oblasti nekada bile zajedno. Međutim, u želji da stvore veliku Hrvatsku, pravaši su ne samo u ovom programu većinu u mnogim drugim slučajevima falsifikovali istorijske činjenice. Po teritorijalnim zahtevima Hrvata mogu se razlikovati tri kategorije zemalja. U prvu spadaju zemlje koje čine "realni opseg", a to su ondašnja Hrvatska i Slavonija sa gradom Rijekom i okolinom. U drugoj su zemlje na koje je polagano tzv. virtualno pravo, a to su: Međumurje, Dalmacija, Kvarnerska ostrva, deo Istre i severozapadni delovi Bosne. U trećoj kategoriji su zemlje koje su velikohrvatski krugovi želeli da vide u sastavu Hrvatske na temelju "hrvatskog državnog i prirodnog prava". U takve su pravaši u programu iz 1893. godine uvrstili Štajersku, Korušku, Kranjsku i čitavu Bosnu i Hercegovinu, premda one nikada nisu bile u sastavu Hrvatske. U svakom slučaju, plan o izgradnji velike Hrvatske, koja bi nastajala u fazama, potpuno je uobličen u drugoj polovini 19. veka. U potonjim decenijama samo su razrađivane i dograđivane strategije i taktike kojima bi mogli biti ostvareni željeni ciljevi.

Za svaku svoju geomaniju, na primer za Bosnom i Hercegovinom, za Vojvodinom, za delovima Slovenije, za Crnom Gorom, Hrvati su imali mnoga opravdanja: istorijska, prirodna, etnička, geografska, ekonomska, geopolitička i druga. U tom pogledu razradili su čitav dobro razvijen i uhodan sistem. Svaki tuđi zahtev ili pretenziju na teritorije na koje su bacili oko, Hrvati su žestoko napadali i osuđivali. Između ostalog, baš u vezi sa geomanijom, od sredine 19. veka do naših dana Hrvati su se služili, kao što se i danas služe, demonizacijom Srba. Po njima Srbi su hajdučki i razbojnički narod, vizantijski prepredeni i lukavi. Oni su šumadijski banditi i četnici, Hrvati su kulturni, humani i mirotvorni, njima, po raznim osnovama, pripadaju teritorije koje žele a Srbi hoće da ih se domognu bez osnova, zato što su grabežljivci, što su remetilački činilac, izvor kriza, nemira i rata. Na taj način, zadivljujućom upornošću, dobro razrađenom taktikom, ničim neometani, a često i pomognuti kratkovidom i maloumnom politikom Beograda, uzdigli su svoje velikohrvatske zahteve na stepen opravdanih i legitimnih prava. Kad su to postigli, nisu krili da su spremni svoje nacionalne i državne zahteve da ostvare po svaku cenu, pa i najbrutalnijom silom.

Za takvo ponašanje Hrvata Srbi nisu našli adekvatne odgovore. Zaneti idejom jugoslovenstva, iskreni i lakoverni pobornici bratstva i jedinstva, oni su u svemu kasnili, istinu otkrivali sa zaprepašćenjem i detinjastom zbunjenošću pitali se zašto ih Hrvati mrze i iz kojih razloga im nanose zla.

List bosansko-hercegovačkih Hrvata, Hrvatski dnevnik, koji je zastupao čisto rasni pristup u rešavanju teritorijalnih pitanja, objavio je seriju članaka o pripadnosti Bosne i Hercegovine. Ta serija je 1907. godine štampana u Sarajevu u posebnoj knjižici pod naslovom Hrvatska Bosna (Mi i "oni tamo"). Na prvim stranicama te franko-furtimaški zatrovane knjižice kaže se: "Cijelim nizom uvjeta geografske, etnografske i historičke situacije Bosne jasno je obilježen politički položaj njen prema monarhiji, a još jasnije političko znamenovanje Hrvatstva u Bosni. Ono predstavlja kulturnu vezu između Evrope i istoka, vezu između monarhije i Bosne, koja je za najtežih historičkih katastrofa možda popustila, ali se nikad nije prekinula. Ono predstavlja etničku vezu između onog teritorija, na kom je hrvatsko pleme zasnovalo svoju prvu i ako još malenu državu sa današnjom Hrvatskom; ono predstavlja vezu, koja u vidu državnopravnom daje našemu kralju pravo, da se u Bosni osjeća vladarom, a ne mandatarom, jednom riječi: samo Hrvatstvo, bilo ono Krstove ili Islamske vjere, predstavlja onaj elemenat, koji je zvan, da zajazi onaj jaz, što postoji između Evrope i Balkana.

Taj osjećaj u svakome od nas tinja i živi, on nam jasno ustanovljuje našu zadaću u tijeku historičkog i kulturnog razvitka: zbližiti prije svega Bosnu Hrvatskoj, utrti onaj put do monarhije i u srce Evrope, koji kud god iz Bosne kreneš, vodi samo preko Hrvatske. Hrvatstvo će time iznova uskrsnuti, jer tvrđa veza no čelična je veza krvi!

Da ćemo u tome naići na borbe, to svak zna: eto nas odavna u večnoj borbi protiv onih elemenata, koji gravitiraju s onu stranu opisanog fatalnog jaza, koje nekakva neodoljiva centrifugalna sila goni iz državne zajednice sa monarhijom, koji su jučer sretali vlast pod krinkom lojalnosti, a danas pletu niti, te ih bacaju preko Drine, koji nas Hrvate zovu braćom, da nam u bratskom zagrljaju otmu historička naša prava i našu narodnost, ne bi li je s čarom prodali - na Terazijama!

Jaz Srba i Hrvata

Ali još stojimo mi s ovu stranu razmeđa, a oni tamo ostati će s onu!" (Sav kurziv V. K.)

Ovakvim duhom su bili prožeti velikohrvatski krugovi, a kakvi bi odnosi vladali u toj fantazmagoričnoj vekovima željenoj velikoj državi, odgovor nalazimo u listu Hrvatstvo. U prvom broju tih novina, koje su se pojavile u Zagrebu 2. maja 1904. godine, u uvodnom članku, naslovljenom sa Naš program, između ostalog stoji: "Borit ćemo se za samosvojnost crkve rimokatoličke, za njezina prava i institucije proti svakomu napadaju, došao on s koje mu drago strane. Naša će biti zadaća, da se sve u svim granicama javnoga društvenoga života obnovi i preporodi u Isusu Kristu (...) Nastojat ćemo, da ustavnim putem polučimo što veće organičko proširenje hrvatskoga državnoga prava (...) U hrvatskim zemljama priznajemo samo jedan politički narod: hrvatski, samo jednu državnu zastavu: hrvatsku, samo jedan službeni jezik: hrvatski." Žestoko se okomljujući na Hrvate koji su bili spremni na saradnju i slogu sa Srbima, Hrvatstvo je pisalo: "Tuj Krist, a tamo Antikrist. Tuj pod hrvatskom zastavom čisto i slavno hrvatstvo, a tamo haos bezglavnih načela i zbrka raznih zastava. Tuj ponos, baštinjen od starih Hrvata, koji nisu dopuštali, ni da im se pedalj zemlje otme bez krvi, a tamo ljudi, koji darivaju hrvatske, hrvatskom krvlju orošene zemlje, kao kakove stare krpe, sve u hatar tobožnje sloge onima, koji ni čuti neće o slozi sa svojim bratom, osim ako si dade odsjeći desnu ruku. Lijepa li bratstva!

Jaz između Srba i Hrvata da će radi nas postati veći! I to nam dovikujete.

A tko je taj jaz dosele premostio? Zar vi? Kada i gdje? Imali ste dosta vremena! Pa gdje je sloga? Onakovu slogu, kakovu neki Srbi hoće s vami uglaviti, takovu može postići svaki vol sa svojim mesarom. Treba samo da mu glavu dade pod sjekiru. Takove sloge naprosto ne trebamo, jer bismo prestali biti ono, što jesmo i što hoćemo da budemo - Hrvati (...) Što se pako tiče njihovih (srpskih - V. K.) političkih usurpacija, mi se tako dugo s njima ne možemo složiti, dok hrvatskim zemljama ne priznadu ono, što nas i po nagodbi (od 1868. godine - V. K.) ide: jednu zastavu hrvatsku, jedan jezik hrvatski, rečju jedan politički narod hrvatski."

Pored stalnih pretenzija na Bosnu i Hercegovinu, koje su bile kamen spoticanja među Hrvatima i Srbima, i Srem je postao jabuka razdora posle Revolucije 1848/49, a posebno posle 1860. godine. Ne obazirući se na to što je stanovništvo Srema u nacionalnom i verskom pogledu bilo pretežno srpsko i pravoslavno, Hrvati su na tu oblast isticali svoje istorijsko pravo želeći i nju da ugrade u veliku i etnički čistu a verski - katolički jedinstvenu hrvatsku državu, koja je već u to vreme, kao i mnogo kasnije, svoje jasne obrise dobijala na geografskim kartama. U sporu oko pripadnosti Srema sukobila su se dva principa, dva prava. Srbi su isticali savremenije - prirodno i etničko pravo, dokazujući da je Srem njihov. Hrvati su tome suprotstavljali vremenu manje shodno, u feudalnom društvu nastalo - istorijsko pravo. Koliko su ta dva prava međusobno bila suprotstavljena - toliko su i odnosi Srba i Hrvata, kad je reč o Sremu, u prošlosti bili i do danas ostali sporni i teško rešivi.

Da je velika Hrvatska, sa čitavom Bosnom i Hercegovinom, do Drine, državnotvorni ideal i misao vodilja Hrvata dokaz je i to što se ovih dana, sa predikaonice crkve Ranjenoga Isusa, usred Zagreba, oglasio i jedan sveštenik. U svojoj propovedi on je tražio da Hrvatska bude "ljepša, bolja, veća i sretnija", da toj Hrvatskoj središte bude Banja Luka, kako je to želeo poglavnik Ante Pavelić. Propovednik, dominikanac Vjekoslav Lasić, izrazio je nadu da će se poglavnikova želja ostvariti, utoliko pre što je "ovaj sadašnji oblik Hrvatske malo čudan"
 
Do Drine i preko Drine

Velikohrvatske težnje nisu bile prigušene ni kad je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U novim, u mnogočemu izmenjenim okolnostima, velikohrvatstvo je ne samo u potaji već i javno ispoljavano. Tako je, primera radi, Stjepan Radić, predsednik Hrvatske republikanske seljačke stranke u izjavi datoj londonskom listu Dally Nenjs, objavljenoj 22. jula 1922, sa jasnom tendencijom izneo neistinite podatke da su u oblastima Bačke, Baranje i Banata, za koje je rekao da ih "nerazumno i nelogično nazivaju Vojvodinom", "Srbi prema Hrvatima u posve neznatnoj manjini" (!), da se tim oblastima ne sme upravljati kao čisto srpskim zemljama, "već se u njima mora sprovesti plebiscit (pod nadzorom Lige naroda), s jednim pitanjem: "Srbija - Beograd ili Hrvatska - Zagreb."

Godinu dana kasnije Radić je iz Londona, u pismu koje je poslao 23. septembra 1923. godine Predsedništvu Hrvatske republikanske seljačke stranke, zahtevao da se izradi "Zemljovid Hrvatska i Hrvati" i u njemu da budu ucrtane, pored Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Međumurja, Prekomurja "s Krkom i Kastvom" i sve bivše zemlje Austro-Ugarske (Bosna i Hercegovina, Bačka, Banat i Baranja), pa čak i Crna Gora i Makedonija. Dajući uputstva kako da se izradi taj "zemljovid", koji bi bio namenjen i inostranstvu, jer je morao biti propraćen tumačenjima na francuskom ili engleskom jeziku, Radić je naglasio: "Na području od Subotice do Jadrana treba sve kotare s više od 50% Hrvata (u Bosni se muslimanski i katolički Hrvati računaju naravski zajedno) modrim potezima, a pravoslavni crvenim" označiti.

Naslednik S. Radića, Vlatko Maček, dosledno je nastavio da vodi velikohrvatsku politiku svog prethodnika. NJemu je bio cilj da od svih "prečanskih krajeva (bivših jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske) obrazuje državu pod vođstvom Hrvata i eventualno je poveže sa Srbijom u "asocijaciji interesa". Poput Radića, i on se zalagao za neku vrstu plebiscita, sve sa namerom da se Jugoslavija podeli na dva dela, do Drine i preko Drine. Po jednoj njegovoj izjavi iz 1936. godine svaka pokrajina: "Vojvodina, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, pa i Dalmacija, mogle bi da se opredele kako one hoće, odnosno, kako odluče poslanici dotičnih pokrajina, koji bi bili izabrani na izborima za konstituantu. Drugim rečima: ako Vojvodina hoće sa Srbijom - dobro, ako hoće poseban položaj u Srbiji, dobro je i to. A ako hoće izvan nje, dobro je, ako hoće sa Hrvatskom zajedno ili posebno opet dobro (...)" O Mačekovim teritorijalnim zahtevima ostavio je zabelešku Jovan Jovanović Pižon, šef Zemljoradničke stranke, kojem se poverio knez Pavle Karađorđević. U jednom susretu između kneza i Mačeka, do kojeg je došlo pre sporazuma Cvetković - Maček, na pitanje kneza "Šta je za Vas Hrvatska?", Maček je odgovorio: "To su Primorska i Savska banovina". Pri drugom susretu Maček je tražio Dubrovnik, a potom i Vrbasku banovinu, sa 90 posto srpskog stanovništva. U trećem razgovoru apetiti su porasli, pa je Maček zahtevao Srem, do Iloka, Brčko sa okolinom, Bijeljinu, Travnik, Fojnicu i Hercegovinu.

Stalno nastojanje da se Hrvatska rasprostre na što širem geografskom prostoru došlo je do izražaja i u vreme već uspostavljene Nezavisne Države Hrvatske. Nezdovoljni i njenim obimom, ustaše su, posredstvom doglavnika Slavka Kvaternika, pokušale da je uvećaju. U brzojavu od 4. maja 1941. nemački poslanik Zigfrid Kaše preneo je svom Ministarstvu inostranih poslova želju Kvaternika da se "hrvatske" teritorije prošire do albanske granice, uključujući gradove: Priboj, Prijepolje i Pljevlja. Kaše je podržao ovaj zahtev s obrazloženjem da su tu "već stacionirane hrvatske trupe". Međutim, Italija se tome suprotstavila. Grof Ćano nazvao je ovaj zahtev S. Kvaternika "hrvatskim imprijalizmom". U svom Dnevniku zapisao je 30. juna 1941. godine: "Sad bi Pavelić hteo Novopazarski Sandžak. Besmisleni, neopravdani zahtjev. Spremio sam, od Dučea potpisano pismo, kojim odbijamo ove pretenzije.

Pomoć Brozovih političara

Jedan od ključnih ljudi u garnituri Brozovih političara iz Hrvatske, Ivan Stevo Krajačić je, prema piscu knjige o delovanju nemačke tajne službe BND (Bundesnachrichtendienst) Eriha Šmita Enboma, u vreme pune Titove snage i neograničene vlasti, sastavio plan o stvaranju "suverene Hrvatske sa Bosnom i Hercegovinom", u granicama nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske iz 1941. godine. To je još jedan od mnogih nepobitnih dokaza da postoji doslednost u velikohrvatskim težnjama, posebno onim koje se tiču pretenzija na Bosnu i Hercegovinu. Politički sistemi, državnopravni okviri, oblici državnog i društvenog uređenja i ljudi su se menjali, ali je hrvatska politika bila i ostala dosledna kada je reč o pretenzijama da se granice Hrvatske postave na Drini.

Među mnogobrojnim pitanjima koja su opterećivala, koja opterećuju i koja će opterećivati i remetiti odnose između Hrvata i Srba je geopolitički položaj Hrvatske. Po opštoj oceni svih hrvatskih političara i geopolitičara, kako ranijeg, tako i sadašnjeg vremena, geopolitički položaj Hrvatske je takav da liči, kako je napisao poznati hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić, na "dobro raskrečenu kobasicu". Izgled Hrvatske neki porede sa bananom, ili mladim mesecom. Takva Hrvatska, po opštem uverenju svih politički mislećih Hrvata, uopšte nema uslova za opstanak i napredak. Antun Radić je objasnio da bi "ujedinjena Dalmacija sa Hrvatskom sličila na korice kruha, a ona sredina što biste ju izrezali, to ste iz hrvatskoga kruha izrezali Bosnu i Hercegovinu (...) a hoćemo li se najesti, treba nam i sredine, treba nam Herceg-Bosne". Za Antunovog brata Stejapana Bosna je "kao utroba ostaloj Hrvatskoj. A izvadi čoveku utrobu i onda mu reci neka živi". Po viđenju Frana Supila: "Hrvatska bez Bosne bila bi uvijek igračka u rukama onoga koji bi vladao u današnjim okupiranim pokrajinama", tj. u Bosni i Hercegovini. Da bi dobili trajnu privrednu i finansijsku samostalnost, hrvatski političari procenili su da moraju posegnuti za novim teritorijama. Hrvatski dnevnik iz 1940. godine o tome je napisao: "Hrvatska u svojem sadašnjem opsegu ne može trajno opstati, jer su joj potrebni još neki krajevi za vlastitu gospodarsku izgradnju."

Kad imamo u vidu samo ovo što je saopšteno ukratko, u esencijalnom obliku, premda bi o tome mogle biti napisane obimne studije, i manje upućeni čitalac, koji nije imao prilike da se upozna sa velikohrvatskim ambicijama prethodnih generacija, lako će zaključiti gde su izvori i inspiracije današnjih hrvatskih političara, koji Hrvatsku žele da brane na Drini, poput akademika Dalibora Brozovića, koji se pozivaju na hrvatsko državno i povijesno pravo, kako to čini dr Franjo Tuđman, pa svojataju Boku Kotorsku, posežu za Bačkom, a u isto vrme žele da sačuvaju i avnojevske administrativne
međurepubličke granice
Najpoznatiji i najuvaženiji hrvatski geopolitičar dr Ivan Pilar, poznat pod pseudonimom Sudland, dr Juričić i Florian Lichttrager zapisao je da "sa geopolitičkoga gledišta trojednica bez Bosne i Hercegovine nema nikakvog izgleda da se narodnopolitički kao ni gospodarsko-politički održi. Po oceni Pilara: "Hrvatska i Slavonija, odijeljene od Bosne i Dalmacije, svojih prirodnih sastavnih dijelova, jest uobće torzo nesposoban za život." Dr Ivan Pilar, pisac knjige Južnoslovensko pitanje, koja je u razmaku od nekoliko decenija doživela četiri izdanja, dva na hrvatskom i dva na nemačkom, u brošuri Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, objavljenoj 1915. i 1917, otvoreno i jasno stavio je čitavoj javnosti na znanje šta je i šta mora biti strateški cilj Hrvata. U toj brošuri dr Pilar, tj. dr Juričić, napisao je: "Kraljevina Hrvatska, Slavonija i Dalmacija sa svojim dugačkim uskim teritorijem vrlo male dubine, koja se proteže u dva smjera (Dalmacija mestimice samo nekoliko kilometara) same za sebe u opće nisu sposobne, da budu poprište ikakve državne i političke tvorbe, te u tom obliku kao narodno-političko tijelo u obće ne imaju nikakve budućnosti. Ovo spoznanje bilo je po našem uvjerenju uzrokom onom grčevitom traženju jednog šireg okvira za naš narodni razvoj prije godine 1878, bilo je zadnjim uzrokom oblikovanja Ilirstva i Jugoslovenstva. Trojedna kraljevina dobiva svoje elementarne uvjete života tek onda, kad joj se priključe Bosna i Hercegovina. Hrvatski narod na samom teritoriju Trojedne Kraljevine ima vrlo malo nade, da se održi, i Bosna i Hercegovina prikazuju se kao jedan bitni uvjet za narodno održanje i politički razvoj hrvatskoga naroda. Ograničen na samu Trojednicu, hrvatski narod može samo životariti, živjeti može samo onda, ako ima i Bosnu i Hercegovinu." Po oceni dr Pilara, Hrvatska, Slavonija i Dalmacija čine ljusku, a Bosna i Hercegovina jezgro Hrvatske.

Držeći se ove ocene o jezgru i ljusci, Leksikografski zavod FNRJ iz Zagreba, pod rukovodstvom Miroslava Krleže, u četvrtoj knjizi Enciklopedije Jugoslavije, koja se pojavila 1960. godine, u odrednici Hrvatska, izradio je geografsku kartu te republike i pri tome joj je pridružio čitavu Bosnu i Hercegovinu, sve do Drine, ne izostavljajući nijedan delić zemlje na levoj obali te reke. (Vidi kartu u prilogu). Kada je isti taj Zavod, u sedmoj knjizi Enciklopedije Jugoslavije objavljenoj 1968, u odrdnici Srbija, priložio i geografsku kartu te republike, nije se poslužio istim metodom. Srbiju je zaustavio na Drini, jedva prelazeći na njeno levo priobalje. Samo naivni i stupidni, ili, možda, korumpirani i politički ljigavi srpski članovi redakcije Enciklopedije Jugoslavije mogli su progutati ovu bezočnu hrvatsku geomaniju prema Bosni i Hercegovini.
 
Bosna u Hrvatskoj

To što je uradio Leksikografski zavod tokom šezdesetih godina našeg veka nije ništa novo i neuobičajeno kada je reč o apetitima Hrvata prema Bosni i Hercegovini. U tom pogledu imaju oni više nego stoletnu tradiciju. Još 1862. godine Josip Partaš je, prema nacrtu Franje Kružića, priredio geografsku kartu koja nosi naziv "Historički zemljovid celokupne Kraljevine Hrvatske sa označenjem granicah sada obstojećih pokrajinah i navedenjem znamenitijih starijih i novijih mestah". Ova karta štampana je u poznatoj zagrebačkoj štampariji Dragutina Albrehta. NJome su zahvaćene, kao zemlje Kraljevine Hrvatske, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, jugozapadni delovi Srbije i jugoistočne oblasti Slovenije. (Vidi kartu u prilogu).

U skladu sa velikohrvatskim težnjama da istočna granica Hrvatske treba da bude postavljena na Drini je i etnografska karta Nikole Zvonimira Bjelovučića. U knjižici Etnografske granice Hrvata i Slovenaca, koja je objavljena u Dubrovniku 1934, priložna je karta "Etnografske granice Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji i okolnim zemljama", koju je sastavio Bjelovučić 1933. godine. Sa ne malim teritorijalnim proširenjem, ta karta neodoljivo podseća na Pavelićevu NDH. U sastav Hrvatske ucrtane su u celini Bosna i Hercegovina, Boka Kotorska do ispod Bara, predeli zapadne Bačke, oblast Baje u ondašnjoj i sadašnjoj Mađarskoj, delovi Mađarske jugoistočno od Pečuja, dugačak pojas uz levu obalu Drave, od Svetog Martina na istoku do Donje Lendave na zapadu, i čitav Srem. Namerno nacrtana u globalu, neprecizno, Bjelovučićeva karta više je izraz velikohrvatskih teritorijalnih težnji nego odraz stvarnih etničkih odnosa. NJome su obuhvaćene sve zemlje koje su po hrvatskom državnom i istorijskom pravu pripadale Hrvatskoj. Etnički odnosi poslužili su Bjelovučiću da na zamagljen način javno iskaže velikohrvatske državne i političke ciljeve.

Želja je Boka Kotorska

Kad imamo u vidu samo ovo što je saopšteno ukratko, u esencijalnom obliku, premda bi o tome mogle biti napisane obimne studije, i manje upućeni čitalac, koji nije imao prilike da se upozna sa velikohrvatskim ambicijama prethodnih generacija, lako će zaključiti gde su izvori i inspiracije današnjih hrvatskih političara, koji Hrvatsku žele da brane na Drini, poput akademika Dalibora Brozovića, koji se pozivaju na hrvatsko državno i povijesno pravo, kako to čini dr Franjo Tuđman, pa svojataju Boku Kotorsku, posežu za Bačkom, a u isto vrme žele da sačuvaju i avnojevske administrativne međurepubličke granice.

U programu nekadašnjih pravaša i franko-furtimaša, tih preteča Pavelićevih ustaša, koji su se zalagali za to da u velikoj hrvatskoj državi bude samo jedna zastava - hrvatska, krije se i odgovor na ključno pitanje današnjih odnosa između Hrvata i Srba a kriju se i uzroci zbog kojih je među njima došlo do rata.
Ideje dr Ivana Pilara prožele su čitavu hrvatsku politiku. One čine osnov nacionalne misli i geostrateških ciljeva hrvatskog naroda. Stoga nije slučajno što je savremeni pisac knjige Politička sudbina Hrvatske. Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske (Zagreb 1995) Petar Vučić, bez ustezanja, javno i otvoreno napisao da je NDH, posle kapitulacije Italije, septembra 1943, i poništavanja rimskih ugovora, teritorijalno bila sasvim uobličena, da je Hrvatska po veličini, obliku i smeštaju, po svim geopolitičkim i geostrateškim oznakama, ostvarila svoj geopolitički i geostrateški ideal. Problem je bio samo u tome što je u toj idealnoj Hrvatskoj bilo "previše nehrvatskog stanovništva". U vezi sa ovom konstatacijom pomenuti autor Petar Vučić, o hrvatskoj ustaškoj državi uobličenoj septembra 1943, naglasio je: "Iako je umnogome ostala samo neostvareni ideal, ona je svejedno ostala trajnim svjedokom visokog državotvornog htijenja i morala ustaškog revolucionarnog pokreta, koji je takvim državotvornim nacrtom (iako nepotpuno ostvarenim) postao istinski baštinik hrvatskog povijesnog državnotvornog ideala i misli." (Vidi kartu u prilogu). U ovaj način razmišljanja savršeno se uklapa poznata izajva dr Franje Tuđmana da je Nezavisna Država Hrvatska stvarno bila izraz "povijesne i tisućljetne težnje hrvatskog naroda za samostalnom državom". Naivne i neupućene, ova izjava je iznenadila i uznemirila, premda je ona u potpunom skladu sa stoletnim težnjama i tokovima hrvatske politike.


Ista muka i danas

Da je velika Hrvatska, sa čitavom Bosnom i Hercegovinom, do Drine, državnotvorni ideal i misao vodilja Hrvata dokaz je i to što se ovih dana, sa predikaonice crkve Ranjenoga Isusa, usred Zagreba, oglasio i jedan sveštenik. U svojoj propovedi on je tražio da Hrvatska bude "ljepša, bolja, veća i sretnija", da toj Hrvatskoj središte bude Banja Luka, kako je to želeo poglavnik Ante Pavelić. Propovednik, dominikanac Vjekoslav Lasić, izrazio je nadu da će se poglavnikova želja ostvariti, utoliko pre što je "ovaj sadašnji oblik Hrvatske malo čudan".

Petar Vučić i dominikanac Lasić nisu usamljenici i zanešenjaci. Oni govore ono što se i kako se u Hrvatskoj razmišljalo i kako se razmišlja o budućnosti države. NJima se pridružio i izvesni Radomir Milišić. U knjizi Stvaranje Hrvatske. Analiza nacionalne strategije (Zagreb, 1995) taj autor je napisao: "Kako je sudbina Bosne i Hercegovine, odnosno sudbina Hrvata u toj državi neodvojiva od Hrvatske, tj. Hrvatska i Hrvati moraju napraviti sve da se ona od Hrvatske što manje odvoji, (jer Hrvati su tamo suveren narod, a to svoje pravo mogu odbraniti samo uz pomoć Republike Hrvatske) to će Hrvatska morati stalno imati i oko i uho na tom za nju tako vitalnom prostoru. Prostori koje su Hrvati u Bosni i Hercegovini organizovali i obranili i fizički su osnova hrvatskog suvereniteta u toj državi, kao i dokaz da se bez Hrvata Bosna ne može stvarati."

Ilustracije radi naveo sam samo neke primere velikohrvatskih teritorijalnih pretenzija postavljenih na temelju hrvatskog državnog i istorijskog prava. Međutim, svi nastavljači politike Eugena Kvaternika i Ante Starčevića, a u Hrvatskoj su oni danas na vlasti, koji su svoje programe zasnivali, kako je napisao I. I. Tkalac, "na starim hartijama i na 'virtualnim' teritorijalnim tražbinama", pokazivali su prevelike teritorijalne apetite. Ne treba ni trošiti reči da bi se dokazalo da su ustaše Ante Pavelića čitavu svoju politiku zasnivali na hrvatskom državnom i istorijskom pravu. Lice i naličje te politike, zasnivane na državnom i istorijskom pravu, iskazalo se u ratnim godinama od 1941. do 1945. na najkrvoločniji način, pred čitavom svetskom javnošću. Iako je čitav svet tim krvološvom bio iznenađen, preneražen i zgrožen, ono je usledilo kao logičan ishod jedne vekovne nakaradne i u svojoj osnovi bolesne politike, koja i nije mogla da učini drugo nego da stvori patološku mržnju prema Srbima i da dovde do jednog od najstrašnijih genocida koji je svet upamtio.

Upornim zahtevima da Bosna i Hercegovina budu sastavni deo Hrvatske, "kako ona ne bi životarila već živjela", Hrvati su, po oceni Stjepana Radića, "naučili tako misliti da slobodne i ujedinjene Hrvatske nema bez Bosne i Hercegovine". Ako su Hrvati tako mislili dok su se nalazili u okvirima Austro-Ugarske i Jugoslavije, a ovom iskazu Radića treba verovati, onda je sigurno da je danas takva misao još raširenija. Stvaranjem etnički čiste Hrvatske, Hrvati su se primakli bliže ostvarenju svojih geostrateških ciljeva koji se tiču Bosne i Hercegovine. Bez Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, bez tog unutrašnjeg remetilačkog činioca, kako su ih nazivali, oni će sa više snage, a manje smetnji i prepreka, i sa zantno povoljnijim geopolitičkim položajem, kidisati na Bosnu i Hercegovinu i na Srbe i muslimane. Ako Srbi to budu dočekali nespremni, ako ponovo budu dozvolili da ih neko zavede i obmane nekim novim ilirizmom, jugoslavizmom, bratstvom i jedinstvom, ili zajedništvom, svoju naivnost, kratkovidost, površnost, neukost i plitkoumnost platiće skupo i nikad više neće se moći oporaviti, jer odnos snaga bitno će se izmeniti u korist Hrvata. Uz to, sasvim je sigurno da i Srbija, kao država, poput Hrvatske, mora "imati i oko i uho" na području Bosne i Hercegovine, na tom za nju tako vitalnom području. Ako se ona bude preganjala sa tamošnjim Srbima iz raznoraznih razloga (ideoloških, partijsko-političkih i personalnih), a ne bude vodila računa o globalnim državnim interesima, sigurno je da će izgubiti bitku sa Hrvatima, jer takođe je sigurno, Hrvati se neće smiriti dogod ne dopru do Drine i dogod se ne podboče pod Beograd i ne domognu se Zemuna.

Izvor:SRPSKO NASLEĐE,ISTORIJSKE SVESKE,BROJ 15, 16, 17RATNO IZDANJE,JUN 1999.
 
1990. godina

7. januar: trojica maloletnika provalila u pravoslavni hram presvete Bogorodice u Šibeniku, uzeli zastavu Srpske pravoslavne crkve i zapalili je.
15. januar: Sekretarijat za pravosuđe i upravu Socijalističke Republike Hrvatske odobrio je upis SKD Zora u registar društvenih organizacija.
30. januar: u Donjem Lapcu održan skup o političkom organizovanju srpskog naroda. Skupom rukovodio akademik Srpske akademije nauka i umetnosti dr Jovan Rašković, neuropsihijatar. Zaključeno je da se osnuje politička stranka koja će biti povezana sa sličnom strankom u Srbiji.
2. februar: u Kninu održan miting Za Jugoslaviju.
11. februar: u Vojniću održana Osnivačka skupština Jugoslavenske samostalne demokratske stranke (JSDS). Za predsednika izabran mr Mile Dakić, za potpredsednike Milan Vujnović i Mirko Zorić a za generalnog sekretara Vukašin Zorić.
15. februar: u Karlovcu održan skup Srba. Pre i posle skupa, došlo do fizičkih sukoba u Cerovcu i Slunjskim Brdima.
17. februar: u Kninu održana Osnivačka skupština Srpske demokratske stranke (SDS). Za predsednika izabran Jovan Rašković.
18. februar: u Zagrebu osnovan ogranak JSDS-a.
24. februar: u Zagrebu predsednik Hrvatske demokratske zajednice dr Franjo Tuđman, general JNA u penziji, rekao: Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda.
26. februar: u Srbu osnovan mesni odbor SDS-a.
4. mart: na Petrovoj gori održan miting srpskog naroda.
7. mart: u Rijeci održana osnivačka skupština Narodne radikalne stranke, kao ogranka te beogradske stranke, čiji je predsednik ugledni advokat Veljko Guberina.
9. mart: u Zagrebu Jovan Rašković predstavio Srpsku demokratsku stranku. Formiran zagrebački odbor ove stranke.
17. mart: u Topuskom osnovano Srpsko kulturno društvo Sava Mrkalj (SKD Sava Mrkalj). Za predsednika izabran Mile Bosnić. Dogovoreno je da se pokrenu novine Srpski glas.
24. mart: u Glini osnovan opštinski odbor SDS-a.
25. mart: u Iloku na srpskom groblju oštećeno 17 spomenika.
31. mart: u Splitu, na zidovima pravoslavnog hrama, ispisane parole: Pravoslavni, gubite se i Kurvini sinovi.
10. april: u Kninu prihvaćena Odluka o zaključivanju dogovora o udruživanju opština dalmatinskog područja i osnivanju koordinacionog tela. Bio je to početak srpskog samoorganizovanja.
20. april: u Kninu održan predizborni miting komunista i socijalista.
22. april: prvi krug višestranačkih izbora u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Najveći broj glasova dobila Hrvatska demokratska zajednica (HDZ).
SDS pobedila u Kninu (83% glasova), Gračacu i Donjem Lapcu i dobila pet poslaničkih mesta u Saboru Hrvatske. Bili su to Jovan Opačić, Dušan Zelenbaba, Radoslav Tanjga, Ratko Ličina i Dušan Ergarac.
Na listi Saveza komunista Hrvatske Stranke demokratskih promjena (SKHSDP) koji su postali članovi Sabora bilo je i 24 Srbina.
6. maj: održan drugi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Pobedio HDZ, na čelu s Franjom Tuđmanom, osvojivši 41,5 odsto glasova.
18. maj: u Benkovcu napadnut Miroslav Mlinar, predsednik mesnog odbora SDS-a. Nakon ovog događaja, rukovodstvo SDS-a zamrznulo odnose sa Saborom Hrvatske.
6. jun: Skupština opštine (SO) Knin preporučila formiranje zajednice opština sjeverne Dalmacije i Like.
10. jun: u Vukovaru osnovan opštinski odbor SDS-a.
27. jun: u Kninu formirana Zajednica opština sjeverne Dalmacije i Like. Činilie su je opštine Knin, Obrovac, Benkovac, Donji Lapac, Gračac i Titova Korenica.
1. jul: na dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, proglašena Zajednica opština sjeverne Dalmacije i Like.
3. jul: radnici Sekretarijata unutrašnjih poslova Knin obavestili savezni i republički SUP da ne prihvataju ponuđene nove (stare) simbole, tj. šahovnicu.
Privremeno predsedništvo Zajednice opština sjeverne Dalmacije i Like uputilo poziv svim opštinama s većinskim srpskim stanovništvom da se priključe ovoj zajednici.
5. jul: u Knin stigli predstavnici SUP-a Šibenik da ubede miliciju da prihvati nove hrvatske simbole. Narod i radnici SUP-a Knin, koje predvodi Milan Martić, na mitingu daju podršku svojoj miliciji. Odlučeno je da se odbace svi pritisci da se u Knin uvedu novi hrvatski simboli.
14. jul: počeli Dani srpske kulture u Kninskoj krajini, koji su trajali do 28. jula.
25. jul: u Srbu Veliki srpski sabor. Usvojene Deklaracija o suverenosti i autonomiji srpskog naroda i Odluka o formiranju Srpskog nacionalnog vijeća.
Sabor Hrvatske odlučio da šahovnica bude državni simbol Republike Hrvatske.
27. jul: u Okučanima formiran opštinski odbor SDS-a.
8. avgust: Skupština Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) usvojila amandmane na Ustav, po kojima je u državi uveden višestranački sistem.
10. avgust: u Vinkovcima zapaljena knjižara, vlasništvo jedne Srpkinje.
13. avgust: predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović primio delegaciju Srba iz Knina.
16. avgust: Srpsko nacionalno vijeće odlučilo da se raspiše plebiscit o autonomiji i da se održi 19. avgusta.
17. avgust: Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Hrvatske poslao policajce u više srpskih opština severne Dalmacije i Like da oduzmu oružje rezervnog sastava milicije i onemoguće pripreme i sprovođenje prvog srpskog plebiscita. Srbi odgovorili podizanjem barikada na prilaznim putevima.
Pre podne predsednik SO Knin Milan Babić, zubar iz Knina, proglasio ratno stanje zbog učestalih hrvatskih napada na srpski narod i zavođenja državnog terora a uveče negirao da je to uradio.
19-20. avgust: održan srpski plebiscit o autonomiji: za 756.549, protiv" 172 i 60 nevažećih listića.
20/21. avgust: u Drnišu planirano rasturanje srpskih barikada oko Knina ali je većina milicionera odbilo izvršenja zadatka.
 
20. avgust: MUP Hrvatske dao otkaze kninskim milicionerima Milanu Martiću, Mirku Čeniću i Nikoli Amanoviću.
U Donjem Lapcu razgovarali Josip Boljkovac, ministar policije Hrvatske i Milan Babić.
27. septembar: zbog pokušaja da se premesti naoružanje teritorijalne odbrane (TO) iz milicijskih stanica na Baniji, počeli srpski nemiri. Specijalne jedinice MUP-a Hrvatske uhapsile više od 300 Srba. Srbi iz Petrinje sklanjaju se u kasarnu JNA. Ovakvo stanje traje do 30. septembra.
30. septembar: Srpsko nacionalno vijeće, na osnovu plebiscita, proglasilo srpsku autonomiju.
U Zagrebu formirana Radna grupa Sabora Republike Hrvatske za izradu projekta kulturne autonomije Srba u Hrvatskoj. U sastav su izabrani takozvani predstavnici urbanih Srba Simo Rajić, dr Drago Roksandić, dr Jovo Bamburač, Đuro Zatezalo, Đorđe Pribićević, Miroslav Tuđman i drugi.
3. oktobar: blokirani svi putevi prema Kninu.
22. oktobar: u manastiru Krupa kod Obrovca sastali se predstavnici teritorijalne odbrane Obrovca, Knina, Benkovca, Donjeg Lapca, Gračaca i SDS-a.
21. decembar: Srpsko nacionalno vijeće i Privremeno predsjedništvo Zajednice opština sjeverne Dalmacije i Like proglasili Srpsku autonomnu oblast Krajinu i usvojili Statut SAO Krajine.
22. decembar: Sabor usvojio Ustav kojim je srpski narod u Hrvatskoj stavljen u poziciju nacionalne manjine.
26. decembar: Statut Srpske Autonomne Oblasti Krajina usvojile skupštine opština Knin, Donji Lapac, Gračac, Obrovac, Benkovac, Korenica i Vojnić.
Skupština Slovenije proglasila samostalnost Slovenije.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Schrodinger
Srbija vs Hrvatska - gde je veca demokratija?
3 4 5
Odgovora
121
Pregleda
1.876
Pače ružno
Pače ružno
Duskwood
Srbija vs Albanija
22 23 24
Odgovora
575
Pregleda
13.338
ЦрниГавран
ЦрниГавран
Grom_sa_neba!
Kako su Hrvatska i Srbija kupile Rafale za Ukrajinu...?
Odgovora
7
Pregleda
325
MOST6
MOST6

Back
Top