Radi se o jeftinoj supstanci koja je, sama po sebi, prilično kancerogena i genotoksična (tj. izazivač je raka i genetskih oštećenja). Upravo ova supstanca je veliki problem za one koji žive blizu raketnih polja, posto se koristi kao deo raketnog goriva; ljudi u blizini dobijaju češće rakove, pogotovo pluća (zbog udisanja hidrazina). Slično važi i za one koji se hidrazinu izlažu na poslu.
Neki Dr. Gold je sredinom šezdesetih pokušao da upotrebi hidrazin kao hemoterapiju protiv raka, po principu blokiranja Warburg efekta - ćelije raka često prestaju da vrše oksidativnu fosforilaciju, i zavise od glikolize (anaerobnog korišćenja glukoze). Ovo je samo jedna od mnogo terapija koje su bile usmerene u ovom pravcu; prašinu je nedavno baš na ovom planu dizao dihloroacetat, koga su takođe hvalili kao "magični lek protiv raka;" ali sve ove terapije su se pokazale prilično neuspešnim.
Velike studije su rađene tokom sedamdesetih, i pokazale su da hidrazin sulfat nema pozitivne efekte. U najboljem slucaju, neke ruske studije su pokazale da možda ima marginalan (jedva statistički vidljiv) efekt kao potencijator jačih lekova za hemoterapiju.
Drugim rečima: u poređenju sa ljudima na teškoj hemoterapiji, ljudi koji su bili na teškoj hemoterapiji plus hidrazinu su malo bolje jeli, i malo slabije gubili tezinu.
Jedini siguran efekt hidrazina je euforija. Hidrazin je usput i neurotoksičan: polako truje nerve, i ubija mozak natenane; ali proizvodi psihodelični efekat u kome je čovek srećniji, pa se i oseća zdravije i bolje.
Otud je odbačen kao lek. Ali. Onda su se pojavili teoretičari zavere. Ideja je sledeća: posto hidrazin nije vise patentabilan, farmaceutske kompanije ne mogu da naprave velike pare prodajući ga (svako moze da ga pravi, cena je oko 25 centi za kilogram). Otud su te mračne kompanije potisnule lek sa tržišta! To što možemo da smislimo teoriju zavere je DOKAZ da je hidrazin čudotvoran lek!
(A naravno, svi stručnjaci slepo slede farmaceutske kompanije. Svi su odreda spremni da sami umiru od raka, i da gledaju kako im članovi porodice umiru od raka, umesto da upotrebe ovu magičnu supstancu. Tjah. Stara priča, već je znaš, pričala se povodom mnogo različitih stvari. Tandara, mandara, pa jedno veliko broć.)
I tako je počelo crno tržište hidrazinom. Danas se može nabaviti u Rusiji. Ja ga mogu kupiti u laboratoriji. Niko ga ne prodaje na zapadu kao lek.
Mislim da se mali pozitivni efekti ne isplate nuzefekata. Ljudi obično uživaju u euforiji, ali pitanje je koliko je to efektivno. Ako je neko baš pred smrt, neka uzima, neće stići da mu šteti, a euforija će mu pomoći da se makar pred smrt oseća malo bolje (mada, ako je to cilj, kanabinoidi su neuporedivo bolja opcija; u Americi su odavno legalizovani za pacijente koji pate od raka i sličnih oboljenja.
Ako se baš gura anti-Varburg terapija i ako želi ozbiljno da je proba, mnogo manje otrovna opcija je dihloroacetat (mada i on nije naivan, izaziva neurodegeneraciju!); u kombinaciji sa nisko-ugljenohidratnom dijetom, minimizuje se sposobnost za glikolizu i forsira se oksidativna fosforilacija. Ista meta kao hidrazin, manje otrovna raketa. U stvarnosti ništa ne pomaže (kanceri evoluiraju oko Varburg efekta u roku od par dana do par nedelja), ali nije toliko strašno da se proba kada su druge opcije potrošene...
