MATRIX

  • Začetnik teme Začetnik teme bhc33
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
moj put je da podjem nizbrdicom. ali ga odlazhem. ze mene to nije nizbrdica nego za drushtvo. odlazem i nije mi ok. nisu potrebni komentari. istushiracu se. da mi je zaista bitno da odem u ludaru vec bih bila tamo. nego me zab-ole. ali aj, otici cu. mozhda se udam i ispadnem dobra. jok, danas ce mi biti zaista neprijatno. ali ipak uvek mogu da se izvucem. zashto uopste lazem nekoga i unistavam sebe. potreban mi je razgovor. ako moze bez mantije? ili sa. i bez placanja.
 
razresite vec misteriju pikolo deteta...el mozhda nije raslo u majci nego u staklenoj fioci pa mozesh da ga izvadis povremeno da vidish da je gotovo...ko da vadish testo iz rerne da vidish da l se ispeklo, pa vratish

nekako sam skuchena stalno moram negde da jurim koji je moj problem gde su koreni toga
 
?:
razresite vec misteriju pikolo deteta...el mozhda nije raslo u majci nego u staklenoj fioci pa mozesh da ga izvadis povremeno da vidish da je gotovo...ko da vadish testo iz rerne da vidish da l se ispeklo, pa vratish

nekako sam skuchena stalno moram negde da jurim koji je moj problem gde su koreni toga
Kliknite za proširenje...

problem je u tebi i ti ides pravim putem jer tek kad ga nadjes i izbacis na povrsinu bices free :shock:
 
Dostojevskog moramo čitati kada smo jadni, kada smo patili do granica svoje sposobnosti patnje i čitav život osetili kao jednu goruću, užarenu ranu, kada dišemo očajanje i kada smo umirali smrću očajanja. Kada u jadu usamljeni i obogaljeni gledamo u život i kada ga u njegovoj neobuzdanoj, lepoj surovosti više ne shvatamo i kada od njega više ništa ne tražimo, onda smo otvoreni za muziku tog strašnog i divnog pesnika. Tada nismo više posmatrači, tada nismo više uživači i ocenjivači, tada smo jadna braća svim onim jadnim nesrećnicima njegovih pesama, tada patimo njihove patnje, prikovani i bez daha gledamo sa njima u vrtlog života, u mlin smrti koji večito melje. Tada takođe osluškujemo muziku Dostojevskog, njegovu utehu, njegovu ljubav, tek tada doživljavamo divni smisao njegovog užasavajućeg i često paklenog sveta.

Postoje dve sile koje nas grabe u tim pesmama, iz pomeranja tamo-amo i suprotnosti dva elementa i suprotnih polova izrastaju mistična dubina i moćna prostornost njegove muzike.

Jedan je očajanje, trpljenje zla, podnošenje i neodupiranje više užasnoj, krvavoj surovosti i sumnjivosti sveg ljudskog bića.Ta smrt se mora umreti, tim paklom se mora hodati pre nego što bi do nas stvarno mogao da dopre onaj drugi, nebeski glas Učitelja. Iskrenost i otvorenost priznanja da je naše biće i naša ljudskost bedna, sumnjiva i možda očajna stvar, to je pretpostavka. Moramo se predati stradanju, prepustiti smrti, mora nam sav pakleni zluradi podsmeh gorke stvarnosti slediti oči pre no što budemo u stanju da primimo dubinu i istinu onog drugog, drugačijeg glasa.

Prvi glas potvrđuje smrt, poriče nadu, odriče se svih misaonih i pesničkih ulepšavanja i ublažavanja kojima po navici puštamo da nas prijatni pesnici zavaravaju o opasnosti i jezivosti čovekovog postojanja. Drugi glas, međutim, istinski nebeski drugi glas te pesme, pokazuje nam na drugoj strani jedan elemenat drugačiji od smrti, jednu drugačiju stvarnost, drugačije postojanje: savest čovekovu. Neka je čitav čovekov život rat i patnja, niskost i gnusoba – i pored toga još uvek postoji nešto drugo što se može postaviti nasuprot. Doduše, savest nas takođe vodi kroz patnju i smrtni strah, vodi kroz bedu i greh, ali ona izvodi iz nesnosne puste besmislenosti, ona nas dovodi u vezu sa smislom, sa suštinom, sa večnim. Savest nema ničeg zajedničkog sa moralom, nema sa zakonom, ona može da dođe u najstrašnije, najsmrtnije suprotnosti sa njima, ali ona je beskrajno jaka, ona je jača od lenosti, jača od sebičnosti, jača od sujete. Ona i u najdubljoj nevolji, u poslednjoj zalutalosti ponekad pokazuje otvoren uski put, ne natrag u svet posvećen smrti, već iznad njega, ka bogu. Težak je put koji čoveka vodi njegovoj savesti, gotovo svi stalno žive protiv te savesti, bune se, opterećuju se teško i teže, propadaju usled ugušene savesti, međutim svakome u svakom trenutku, s one strane patlji i očajanja, stoji otvoren tih put, koji životu daje smisao, a umiranje čini lakim. Neko protiv svoje savesti mora da besni i pravi grehove sve dok ne doživi pakao i dok se svim grozotama ne ukalja da bi najzad, uzdahnuvši, shvatio zabludu i doživeo čas promene. Drugi žive u lepom prijateljstvu sa svojom savešću, retki, srećni i sveti ljudi, i njima se može bilo šta desiti, njih sve to samo spolja pogađa, nikada ih ne pogađa u srce, oni uvek ostaju čisti, s njihovog lica osmeh ne iščezava.

Herman Hese, O Dostojevskom
 
Ljuba Moljac----odlomak

A kad umrem voleo bih da me prenosi Milka Babovic.
Jao kako bi ona to lepo radila.
Kako bi Milkica mene mrtvog prenosila,
kao umetnicko klizanje na televiziji ona bi rekla ovako:
"Pokojni Ljuba je tirkizno zut i plavicasto krut,
okruzen je sljokicama i sljokadzijama,
ovo je postovani gledaoci bila njegova poslednja pirueta".
I kod nje ne bi bile proizvoljne ocene znate ono
bila lepa sarana, bila velika sarana, bilo mnogo sveta
lepo se pilo, lepo se jelo, lepo se govorilo.
Ne, kod nje bi bilo kao na televiziji, kao na umetnickom klizanju
bio bi prvo obavezni deo sahrane,
pa onda slobodni deo sahrane,
pa na kraju egzibicije na sahrani.
Bile bi one ocene znate vec ono kako ide na umetnickom klizanju:
finf koma cvo, finf koma ziben, finf koma aht, finf koma aht.
Ma kod nje bi bre pop i crkvenjak bili plesni parovi.

E, ja bi voleo tom prilikom da me prenosi drug Mladen Delic.
On bi rekao:
"Ljudi moji je li to moguce, pa ovo je ludnica od pogreba!
Niste trebali gospodine Moljac".

Dragan Nikitovic bi prenosio sahranu kao boks.
Celo vreme bi savetovao grobare kao boksere:
"Korak levo korak desno pa u raku, korak levo korak desno pa u raku".

Bane Vukasinovic bi uzbudjeno rekao:
"Druze doktore, Moljac je mrtav. Sta sad covek da radi?"

Biljana Ristic bi uzela isti sanduk kao moj
i sve vreme sahrane bi me imitirala.

Dobrivoje Topalovic bi mi pevao onu svoju pesmu:
"Kad bi mogo i umro bi za te" i namigivo prisutnima.

Tozovac bi jos u kapeli dao izjavu za novine:
"Ne samo da necu da se zenim, sad kad sam vid'o Ljubu necu ni da umrem!"
i zapevao bi onu svoju: "Siroma sam, siroma sam al' volim da zivim".

Menadzeri bi recitovali slozno:
"Smrt je brate gadna radnja, ovo mu je tezga zadnja".

I na kraju bi ceo sprovod zapevao:
"Bolujem ja bolujes ti, a pandrkno jedino Ljuba Moljac".

A ja bi na to usto iz sanduka i otpevo ko slavuj:
"Ne kukajte zabadava, jer vas Ljuba zayebava!"
 
Ljuba Moljac-Hamlet

Jednog dana u mesecu julu,
seo Hamlet na glavic od kulu,
gleda mladjan u daljini put sto se krivuda,
pa razmislja ceskajuci muda.

Nisam vitez nisam kovac, gnjurac,
ocigledno nisam ni za kuratz.

Oduvek je zakon Danskog dvora,
da kralj ima golemog macora,
da je pravo olicenje sile,
da mu jajce ima bar dve kile,
u yebanju da mu nema para,
svakog trena da ga sluzi kara,
da je majstor za lascivne rime,
i da ****** umiru pod njime
Nisam slika ni prilika princa,
kuratz mi je ko u kakvog klinca.

Od straha se meni steze grlo,
jajca su mi minimalna vrlo.

U drzavi ja poslednji kasam,
sve u svemu drkadzija ja sam.

Oci moje gorke suze toce,
od nedavno ost'o sam siroce,
umre otac uvenu mi voce,
pa me yebe ko i kako hoce.

Dok po Rajni alas tera sajku,
stric i ocuh sad mi yebe majku.

Klaudije bas je s'uma siso,
sav mu mozak u kuratz otiso,
cele noci on drzi na udu,
milostivu gospodju Gertrudu.

Kad joj stojka medju noge krne,
otac mi se u grobu prevrne.
Ajde sto mi majku yebe stalno,
sto bar mene ne zeza verbalno.

Nadje li se u stanju pripitu,
kad god moze uvali mi kitu.

Svako vece i svaku noc tihu,
taj mi kuratz natera u psihu.

Jedne noci prije rane zore,
nater'o me da perem prozore.

Nisam student pa ga odbi''m hitno,
on mi rece da sam ***** striktno.

Nakon toga posle svadje kratke,
nater'o me da merimo patke.

Kad izvadi svoga strvinara,
kao ljutu guju iz njedara,
debeo mu kao kakva grana,
na njega je devet met'o vrana,
uhvati me laka nesvestica,
kad izbrojah kol'ko ima ptica,

Kralj tad rece: Ajde sad kurati,
da vidimo sta ce tebi stati.

Kud cu, sta cu, ja izvadih tada,
ono malo sto imadoh jada,
nije deblji no prilepska drava,
na ciodu podseca mu glava,
sve je jasno kao teorema,
tu od kurtza cak ni skice nema.

Kad kralj vide, ozari se grdno,
cini mi se od srece je prdno.

Za tu spravu nigde nema rupe,
trci kuci yebi se u dupe.

Ko sto vidis moj pokojni oce,
i zec ostri kuratz na siroce.
 
@father! Gde se seti Ljube Moljca? Imala sam negde i inkognito snimke sa njegovim monolozima! :P

?:
razresite vec misteriju pikolo deteta...el mozhda nije raslo u majci nego u staklenoj fioci pa mozesh da ga izvadis povremeno da vidish da je gotovo...ko da vadish testo iz rerne da vidish da l se ispeklo, pa vratish

nekako sam skuchena stalno moram negde da jurim koji je moj problem gde su koreni toga
Kliknite za proširenje...
Džagodo, pa to nam je Palčica stigla u Matrix, da nas uveri u istinitost bajki! :P Tj, Matrixa. :wink:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top