Маричка битка

Учествовао је бугарин Александар Комнин Асен, великаш и господар Епира и данашње јужне Албаније на страни Мрњачевића и он је погинуо у бици. А 14 година касније, заузврат, Иваниш Мрњачевић учествује у Саурској бици у данашњој јужној Албанији на страни Ксеније Комнине и њеног мужа Балше 2 Балшића и гине у бици. За обе битке Маричку и Саурску карактеристично је да су је водили Мрњачевићи и Асени а то је било и реално пошто су се у оба случаја бранили и српски и бугарски етнички простори. У то време србија и бугарска су били савезници, без обзира како су били регулисани ти односи и они су се одвијали у узлазној путањи почевши од Цара Душана који је оженио бугарку. Марица је реално била дубље у бугарској зони. Не знамо тачне границе Душановог царства да би то одредили али је била бугарска етничка зона. С друге стране захваљујући историјским записима египатских владара Мамлука, Александар Комнин Асен је владао територијом данашње јужне албаније која је била позната као српско бугарска кнежевина. Заједно су се против Турака што се тиче састава војске супроставили срби и бугари с тим што су срби били доминантнији али је та угљешина и вукашинова армија имала српски карактер јер је српска власт била изнад бугарске. У време Маричке битке српско царство још увек постоји јер је Цар Урош жив, а жив је и Синиша. Урош умире природном смрћу након Маричке битке.
 
Poslednja izmena:
.

Još manje se priča o prvoj maričkoj bitci...
Ova druga bitka na Marici 1371. po turskim izvorima bila je zapravo osveta za maričku bitku 1364.
Dvije identične bitke - sestre blizanke...

.
Da li se ta bitka 1364. zaista desila?
Zašto se ne spominje u istorijskim udžbenicima?

Interesantno je da su posle 1364. Mrnjavčevići postali najmoćniji u carstvu.A sa istorijske scene nestali :Jovan Oliver,Vojihna,Despot Dejan itd.....koji su bili dosta moćniji od Mrnjavčevića.
 
Da li se ta bitka 1364. zaista desila?
Zašto se ne spominje u istorijskim udžbenicima?
Питање на које је тешко дати ваљан одговор. Оно што је чудно, и поред чињенице да турски извори помињу ту битку, помиње се и у турским документарцима (овдје) у српској историографији није добила (готово) никакву пажњу, немамо нити једну расправу, барем ја је нисам нашао на нету, гдје би се неки историчар осврнуо на те турске наводе.
Објашњење у једном чланку (овдје)
5.Иако турска историографија понекад узима да се 1364. одиграла прва битка на Марици, ово не можемо узети као тачно. Краљ Вукашин тада још увијек није био краљ, а да је 1364. изгубио од Османлија како се то представља, сасвим је сигурно да не би успио да се наметне као највећи и најмоћнији великаш са краљевском круном свега годину дана касније. Ни деспот Угљеша 1364. није био владар Сера, то је још била царица Јелена. Наводно су у тој првој Маричкој бици учествовали и Мађари, међутим ни то није вјероватно. Мађарски краљ Лајош заиста јесте 1364. у Кракову обећао да ће кренути у крсташки рат, али то никада није испунио. Тако да, ако се прва битка на Марици десила, што није много вјероватно, сасвим сигурно се није могла десити 1364.
једноставно речено, није увјерљиво.
Ни могућност да су Турци побркали двије битке не дјелује вјероватном, нису је водили са турске стране исте војсковође.
Ако су Турци то домислили, поставља се питање мотива. Они су и тих година и читав тај вијек имали много важних битака, не видим ту логике да неку битку измисле, ајд могуће да је извор имао наум оцрнити Лалу Шахина како је због зависти и достигнућа отровао Хаџи-Илбега годину касније па ту ваља приказати та нека достигнућа. Опет некако неувјерљиво.
Ако се десила битка, а не бих одбацио да се десила, и ако су и приближно тачне бројке сукобљених страна које помиње турски извор, то је онда значајан догађај за српску историографију, због тога игнорантски однос српских историчара, од којих се неки баве не ријетко тривијалним догађајима, према овим наводима у турским изворима дјелује баш чудно.
 
Htio bih skrenuti pažnju na još jednu stvar. Godina pada Jedrena je takođe osporavana. Turski izvori navode da je Jedrene osvojeno 1361-62. godine, i to od strane Lale Šahina. Međutim, drugi izvori navode 1367. godinu a i moderni istoričari više naginju na upravo ovu godinu.

Razlog zašto ovo navodim je interesantna činjenica da je u ovom slučaju razmak oko 6 godina između turskih i hrišćanskih izvora. Navodna prva bitka na Marici se odvija 1364. godine a druga 1371., odnosno razmak je takođe oko 6-7 godina.

Nisam pretjerano istraživao o ovome ali se mora priznati da je ovo podudaranje neobično jer se zna da su Mrnjavčevići krenuli upravo na oslobađanje Jedrena (oko 2 godine nakon pada u oba slučaja). Valjalo bi proučiti te turske izvore i za Maricu i za Jedrene jer je moguće da ih je zabilježio jedan te isti hroničar, pratio tok događaja ali promašio godine i došao do 1371. kad se Marička bitka zaista događa i rješava problem navodeći je kao još jednu identičnu bitku.
 
Poslednja izmena:
Htio bih skrenuti pažnju na još jednu stvar. Godina pada Jedrena je takođe osporavana. Turski izvori navode da je Jedrene osvojeno 1361-62. godine, i to od strane Lale Šahina. Međutim, drugi izvori navode 1367. godinu a i moderni istoričari više naginju na upravo ovu godinu.

Razlog zašto ovo navodim je interesantna činjenica da je u ovom slučaju razmak oko 6 godina između turskih i hrišćanskih izvora. Navodna prva bitka na Marici se odvija 1364. godine a druga 1371., odnosno razmak je takođe oko 6-7 godina.

Nisam pretjerano istraživao o ovome ali se mora priznati da je ovo podudaranje neobično jer se zna da su Mrnjavčevići krenuli upravo na oslobađanje Jedrena (oko 2 godine nakon pada u oba slučaja). Valjalo bi proučiti te turske izvore i za Maricu i za Jedrene jer je moguće da ih je zabilježio jedan te isti hroničar, pratio tok događaja ali promašio godine i došao do 1371. kad se Marička bitka zaista događa i rješava problem navodeći je kao još jednu identičnu bitku.
Koji je razlog sto su oba puta samo Srbi krenuli na Maricu kao i na Galipolje ranije? Vidimo da od bugara nema nista u sve tri bitke, niti grka. Koliko znam sve tri bitke su daleko od srpske etnicke zone ili nisu ?
 
Koji je razlog sto su oba puta samo Srbi krenuli na Maricu kao i na Galipolje ranije? Vidimo da od bugara nema nista u sve tri bitke, niti grka. Koliko znam sve tri bitke su daleko od srpske etnicke zone ili nisu ?
Ja lično nisam stava da su se dogodile dve identične bitke na Marici.

Za maričku bitku rekao bih da je razlog jednostavan - Srbija je u tom trenutku bila jedina relativno jaka i sposobna da izvede napad na Osmansko carstvo i čak i takva čeka trenutak kada je turska vojska u maloj Aziji. Vizantija je osiromašena građanskim ratom, ratom protiv Turaka te plaćanjem danka Turcima dok se Bugarsko carstvo raspada u februaru 1371. na tri dijela nakon smrti cara Jovana Aleksandra, pri tom takođe oslabljeno napadima Mađara, krstaša itd.

Što se tiče etničkog prostora, mislim da to ne igra ulogu niti se tako šta da zaključiti. Srbi su vladali Epirom i Tesalijom pa nam to ništa ne govori o etničkoj strukturi tog prostora.
Rekao bih da je stvar u tome da su uvidjeli zgodan trenutak vođenja ofanzive protiv Turaka ne bi li ih izbacili iz Evrope. Turska opasnost prepoznata je još decenijama ranije - car Dušan je htio da vodi krstaški pohod, potom Bugarska i Vizantija organizuju savezništvo protiv daljeg prodora Turaka, sam vizantijski car putuje po Evropi tražeći podršku protiv istih, a potom i Mrnjavčevići čekaju odgovarajući trenutak da se obračunaju s njima. Ništa od ovog neuspjeva, Marica je katastrofa, Vizantija postaje vazal, srpsko carstvo se raspada a potom i Trnovska Bugarska trpi ogromne teritorijalne gubitke i nedugo zatim pada i sama u vazalni odnos.
 
Da li se ta bitka 1364. zaista desila?
Zašto se ne spominje u istorijskim udžbenicima?

Interesantno je da su posle 1364. Mrnjavčevići postali najmoćniji u carstvu.A sa istorijske scene nestali :Jovan Oliver,Vojihna,Despot Dejan itd.....koji su bili dosta moćniji od Mrnjavčevića.


Dio je regularne turske povijesti...
Turci je nazivaju SIRP SINDINGI - u prijevodu istrebljenje Srba...

Evo dva turska videa o tome, posebno za Sirp Sindingi 1364.

 
rakija u XIV ..veku neko ovde odvali takvu nebulozu i osta ziv..da bi se napravila rakija ili slicno pice mora postojati sprava za destilaciju..to u pomenutom veku jednostavno nije postojalo..dakle tada nema rakije ili slicnih pica..
 
Један занимљив текст (овдје) посвећен бици на ријеци Марици 1371.године
Ево у спојлеру тог текста;
Марица, река српске пропасти

Сутон врелог августовског дана 1371. године затекао је румелијског беглербега Лалу Шахина на бедему источне куле тврђаве Једрене. За њено освајање цена коју је платио беше мала. Изгубити две хиљаде ратника током освајања ове тврђаве, чији положај је надзирао најважније путеве кроз Бугарску, није код њега изазвао ни најмању грижу савести. Ратници које је предводио неизмерно су га ценили због храбрости коју је исказивао у борбама док је он, са своје стране, њихове животе једноставно презирао. Његов замишљени поглед беше уперен ка српским областима под влашћу деспота Угљеше Мрњавчевића.
Наравно, није могао да их види голим оком али је у мислима слагао слике које су се ређале, као да је својим духом успео да уђе у тело сокола који их посматра високо с неба. Добро је знао каква опасност долази са те стране. Уходе у Серу и Скопљу већ месец дана слале су му подробне извештаје о сакупљању две српске војске. Биле су то припреме за поход на утврђене градове у Бугарској које је он са својом војском заузео за мање од годину дана. Једрене, најближе деспотовим поседима, биће прво на удару.
Надања
Извештај ухода, већином ромејских плаћеника прерушених у трговце, занатлије и забављаче по градским трговима, нису били нимало повољни. Деспот Угљеша добро је знао да се турске ордије неће задржати у Бугарској, па је решио да снаге удружи са својим старијим братом, краљем Вукашином Мрњавчевићем. Радило се о двојици најмоћнијих српских владара у царству које се, после смрти цара Душана, распало на мноштво поседа под влашћу обласних великаша.

Лала Шахин сматрао је да постоје два кључа за будућа освајања српских земаља. Први је био неслога међу српским владарима а други се, стар колико и сам људски род, звао страх. Требало га је ширити пре борби, за време борбе, а нарочито када се битке заврше. Нема милости за побеђене ратнике, као ни за њихов народ. До сада су ова два кључа отварала све браве, нарочито у Малој Азији, где је султан Мурат први огњем и мачем покорио све што му се нашло на путу. На тај начин готово је у потпуности опколио Ромејско царство, у сталном опадању због честих грађанских ратова изазваних борбама око престола.
Свом беглербегу, знајући његове ратничке способности, храброст и безобзирност према непријатељу, а нарочито његову лукавост и начин размишљања у најтежим приликама, поверио је поход на Румелију. Каури су је звали Европа, али за моћног турског султана то су били поседи који су носили турско име и пре него што их његова војска згази. Шахин је дотад у потпуности оправдао султаново поверење држећи најважније бугарске градове, отварајући на тај начин пут за даља освајања српских земаља и Влашке. До сада је све ишло као по лоју али, беглербег се није осећао нимало спокојно пред наступајућим догађајима. Мучило га је то што ће се ускоро суочити с далеко најмоћнијим противником.

Деспот је на југу под својом влашћу држао Серску област на обали Егејског мора, а на северу подручја до Вардарске долине. На истоку су се његови поседи граничили са Бугарском и северним деловима Ромејског царства. По проценама искусних ухода, могао је да подигне војску од најмање шест хиљада коњаника и десетак хиљада пешака. Чувен по својој храбрости и одличној ратној тактици у биткама, већ је и сам био веома озбиљан противник.
С друге стране, његов брат, краљ Вукашин Мрњавчевић, седео је на свом престолу у Скопљу и одатле ширио своје поседе на север и запад, па га је Угљешин позив за помоћ затекао у опсади утврђеног града Скадра уз саму обалу Јадранског мора. Мада је град, којег је у том тренутку држао злогласни великаш Никола Алтомановић, био пред сигурним падом, Вукашин се без размишљања одазвао позиву брата. Скадар је опседао са три хиљаде коњаника и пет хиљада пешака, а по повратку у Скопље наставио је са прикупљањем нових одреда.
Лала Шахин знао је да ће се, највероватније, суочити са српском војском не мањом од тридесет хиљада ратника, од којих ће барем трећина бити оклопљени коњаници. У томе је видео највећу невољу јер су и деспотове и краљеве коњанике обучавали најбољи плаћеници из Француске, Угарске и Ђенове. Њихово кретање и маневрисање у борби било му је добро познато и знао је да би сукоб на отвореном пољу значио сигуран пораз. С друге стране, сачекати такву силу на бедемима Једрена није јемчило ништа бољи исход. Противник ће свакако имати три пута више ратника од њега, што је за успешну опсаду било сасвим довољно.
Изневера
Кад је затражио помоћ и појачања од султана, добио је штури одговор да не може да очекује ништа од тога бар до краја октобра. Султан му је наредио да издржи опсаду све док он не буде у могућности да за одбрану Једрена одвоји бар десетак хиљада коњаника који би разбили опсаду.
Мурат Први беше заузет освајањима у Малој Азији и борбама за очување престола, које је водио против рођене браће. Чак није дозволио ни да му помоћ пруже делови посада освојених бугарских градова, што је већ теже могао да разуме и прихвати. Али, султанова се не пориче, па је беглербег схватио да је препуштен себи и својим ратницима. А њих, у оваквим околностима, беше заиста премало. Три хиљаде лаких коњаника – акинџија и муселима, и око пет стотина тешких коњаника спахија. Пешадију је чинило четири хиљаде азапа и око хиљаду елитних ратника, јаничара.
Следећег дана беглербег нареди људима да почну са сакупљањем коња по широј околини Једрена, не дајући притом ни својим заповедницима било какво објашњење за овакав поступак. Наставио је помно да прати припреме и даље окупљање српске војске, истовремено наредивши да уходе шире гласине о слабости турске посаде у утврђеном граду.

Почетком септембра послао је тајног гласника у Видин, на самој граници Бугарске са Влашком. У том граду и његовој околини Шахинов побратим Арслан-бег угушио је побуну Бугара коју је подигао њихов војвода Пламен Видински. Арслан је предводио око три хиљаде спахија, тешких коњаника, који су у крви угушили једну од ретких побуна у Бугарској. Потом није изостао ни сурови покољ становништва у граду и његовој околини.
У поруци коју је гласник предао Арслану била је молба његовог побратима да разбије своју коњицу на мање одреде и на сваки начин покуша, најкасније до средине септембра, да дође до Једрена где ће се спахије прикупити. Прилазак граду обавезно да буде под окриљем ноћи, а гласнику који је поруку донео да буде пререзан гркљан. И Лала Шахин и његов побратим знали су да ризикују страшну судбину, понижење и смрт у највећим мукама ако би за овај тајни план сазнао султан. Ипак, Арслан-бег није могао да заборави како га је побратим у два наврата спасао сигурне смрти у биткама с војскама Ромејског царства.
Није пуно оклевао и спахије је поделио на шест група по четири стотине коњаника који ће Једрену прићи из више праваца. Наредио је окупљање у утврђеном граду најкасније до петнаестог септембра по заласку сунца. Током кретања свакако ће их видети бугарско становништво и тада ће ширити гласине да су кренули у потеру за преосталим побуњеницима из Видина. С друге стране, Лала Шахин ниједног тренутка није сумњао у свог побратима и његову оданост.
Три ноћи заредом, од тринаестог до петнаестог септембра, пристизале су мање групе спахија у Једрене, а њихово окупљање завршило се нешто пре поноћи трећег дана. То је изазвало опште одушевљење турских ратника у тврђави, а ни Лала Шахин није скривао радост док се поздрављао с побратимом. Била је то ретка прилика да се са његовог лица, које је увек изгледало као воштана маска, прочита неко осећање. Чак су му се и танке усне развукле у једва приметан осмех. Сада је много мирније могао да чека велику српску војску.
Лаж
У међувремену, успео је да прикупи готово три хиљаде отетих коња, већим делом са седлима и осталом опремом. За остатак је најмио све расположиве сараче у Једрену који су што брже морали да обезбеде најједноставнија седла, узенгије и узде. Наиме, одмах по Арслан-беговом доласку Лала Шахин објаснио је њему и осталим заповедницима план. Знајући да сви јаничари и добар део пешака могу да се снађу у седлима, он је замислио да краља и деспота дочека са десетак хиљада коњаника, од којих би трећину чиниле спахије, насупрот ономе што су очекивали српски заповедници. Спахије беху тешко оклопљени турски коњаници нижег племићког порекла, који су могли равноправно да се боре са српским ратницима.

Бој
Арслан-бег успешно је обавио задатак . У пратњи преводиоца и тридесетак коњаника пажљиво је гледао и памтио положаје српске војске. Уочио је десетак великих свилених шатора небескоплаве боје подигнутих иза бедема сачињеног од густих редова коњице. Били су окружени гардистима краља и деспота а не обичном стражом.
Претпоставио је да се краљ и деспот налазе у средишњем шатору са својим најближим заповедницима. Шатори су му деловали као острвца у мору пешадије која их је окруживала.

Покушао је да задржи непријатеља на истом месту бар још један дан. Изговор му је био да мора да добије одобрење од беглербега за то да турска посада положи лично наоружање приликом напуштања тврђаве. Овај део лукавства није у потпуности успео, јер је одмах по завршетку лажних преговора примећен покрет српске војске у правцу Једрена. Ипак, време које су краљ и деспот потрошили због варке Лале Шахина учинило је да војску ноћ затекне ближе градским зидинама. На том одстојању од градских бедема Срби се улогорише, па је све ишло у прилог лукавом плану Лала Шахина.

У глуво доба ноћи 26. септембра, кад је ретко ко од српских стражара био будан, турски заповедник излетео је из тврђаве попут урагана. Тврђава за коју су браћа мислила да ће бити опседана и освојена у неколико наредних дана или недеља избљувала је кроз капије десетак хиљада турских коњаника. Коњица Лале Шахина распоређена у пет колона изненада је напала уснулу српску војску. Правећи ужасну буку која је стварала утисак да у нападу учествује бар три пута више људи, турска војска произвела је управо оно што је лукави заповедник највише прижељкивао. Панику…
Акинџије су, у пуном галопу, одапињале на хиљаде запаљених стрела из кратких лукова, претворивши шаторе и комору српске војске у трену у огромне буктиње. Главнина турске коњице, три хиљаде спахија предвођене лично беглербегом и његовим побратимом, као клин се пробила до шатора српских заповедника и притом убила деспота Угљешу и краља Вукашина. Очајнички покушаји њихових гардиста и коњаника да спасу краља и деспота били су узалудни.

Маневром заокруживања српска војска је притерана у брзу и мутну реку Марицу, тако да је велики број српских ратника нашао смрт у њеним хладним вировима. За остале су се побринули сабље, копља и стреле спахија, муселима и акинџија.
До свитања је све било завршено и на бојном пољу остало је више од петнаест хиљада српских коњаника и пешака, а многа тела погинулих река је носила према Једрену. Остатак српске војске, обезглављен и у потпуном расулу, повукао се у правцу бугарско-српске границе. Док су Турци сакупљали своје рањенике и убијали рањене српске војнике одсецајући им главе и пробадајући их копљима, до беглербега је дошла вест да је остао без половине војске. Кажу да је неколико тренутака мирно седео у седлу, погледа обореног ка крвљу натопљеној земљи. Они што су му били близу рекли су касније да је тихо, кроз зубе промрмљао:
„Какви ратници… Тргнути из сна успели су да ми побију половину војске… Шта би било да их нисмо ухватили на спавању?
Затим наглас рече да ће турски војници, од овог дана, долину Марице звати Црвена долина.
C8E7EEB0-CF58-4362-B380-A15200BECE7E.jpeg
 
Још један занимљив и по мом мишљењу веома добар текст (овдје) посвећен бици на ријеци Марици 1371.године
Ево у спојлеру тог текста;

Пораз на Марици – потпуни крај Душановог царства​


Аутор: Стеван Стојков

Битка на Марици представља један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји Србије, већ и Балкана и Европе. Поразом на Марици задат је смртоносни ударац Душановом царству, а такав исход битке наговестио је кобни обрт среће хришћанским балканским земљама. Српским поразом, врата Балкана широм су отворена за даље турско надирање. Маричка битка се одиграла 26. септембра 1371. године.

Изненадном смрћу цара Душана наступило је пропадање велике и моћне српске државе. Брзо развијена Душанова држава доживела је и брз крах. Како наводи историчар Владимир Ћоровић, петнаест година било је потребно њему да од младог зетског краља постане моћни цар, 1331–1346, а тачно петнаест година требало је од његове смрти, па до маричке катастрофе, 1355–1371.

Успон и пад Душанове државе обележиле су две битке. Победа у битци код Велбужда 1330. године обележила је успон, а потпуни крај пораз на Марици. Брзом паду царства и трагичном исходу Маричке битке допринели су унутрашњи сукоби српске властеле.

Душанов наследник, цар Урош, са само деветнаест година, није био дорастао изазову које је представљало огромно наследство. Народно предање му је дало надимак Нејаки, јер и кад је постао зрео човек није показивао ниједну очеву особину. Цар Урош, за разлику од Душана Силног, није био ни добар војник, ни вешт тактичар, ни мудар државник. У српским летописима тог доба за њега се говорило да је био „по истини красан и достојан дивљења по изгледу“, али „млад смислом“.

Урош је око себе окупљао младе великаше. С њима је волео да прича и њихове савете је прихватао. Савете старијих, људи са државничким искуством, је одбацивао. Тако поступајући, од себе је отуђивао творце Душанове државе и слабио свој положај. Почело је расуло и растројство великог и моћног српског царства.

Успон Мрњавчевића

Мрњавчевићи су били угледна српска великашка породица која је уживала поверење оба цара, и Душана и његовог наследника Уроша. Пореклом из Ливна, од оца Мрњаве сиромашног властелина, браћа Вукашин и Угљеша градили су постепено своје каријере све док нису стигли до највиших положаја у држави и постали најмоћнији властелини који ће у кључном тренутку преузети одговорност за судбину српске државе.

Угљеша Мрњавчевић се први пут помиње 1346. године као царев намесник у околини Требиња, а иако старији, Вукашин тек 1350, године као жупан у Прилепу. Према византијским изворима из 15. века Вукашин пре него што је добио високу и моћну титулу извршавао је титулу пехарника, а Угљеша царевог коњушара.

Браћа Мрњавчевићи су били различитих карактера. Вукашин је био изразито војничке природе и човек без много обзира. За разлику од њега, Угљеша је био заинтересован за уметност, помирљиве природе и вешт диполомата. Угљеша је издашно помагао Хиландар, обновио је манастир Симонопетру и радио на помирењу српске и грчке цркве.

За даљи успон Мрњавчевића преломна година је 1363. Те године умире до тада најмоћнији српски великаш Војислав Војиновић. Његовом смрћу цар Урош губи подршку Рашке властеле и бива приморан да ослонац потражи у браћи Мрњавчевића, на првом месту у Вукашину. Поред кнеза Војиновића, 1363. године умиру и деспот Дејан, родоначелник породице Дејановић и Јован Оливер што умногоме олакшава даљи Вукашинов успон.

Карактеристично за то доба, Мрњавчевићи се ближе повезују са другим великашким породицама склапањем брачних веза. Вукашинова ћерка Оливера се удаје за Ђурђа Балшића, а његов син Марко жени Јелену, ћерку чувеног Душановог војсковође Радослова Хлапена. Млађи брат, Угљеша, жени се ћерком кесара Војихне, Јеленом ( касније познатом Јефимијом). На тај начин они учвршћују и увећавају своју територију и моћ.

Успон и јачање Мрњавчевића нису били по вољи осталим српским великашима. Долази до сукоба са Рашком властелом – Николом Алтомановићем и Лазаром Хребељановићем. Битка се одиграла 1369. године на Косову пољу. Видевши колико је надмоћнија војска Мрњавчевића од њих, већ на самом почетку битке, Лазар се повлачи. Упркос томе, Никола Алтомановић храбро остаје на бојном пољу и бива тешко поражен. Уплажен од даљег јачања браће Мрњавчевић, у бици на страни Рашке властеле учествује и сам цар Урош и том приликом бива заробљен.

Турска опасност

Ни појава новог непријатеља на Балканском полуострву није успела да приближи завађене српске великаше. У другој половини 14. века турска опасност из дана у дан постаје све већа. Турци 1361. године веома лако освајају Димотику, а 1363. Андријанопољ (Једрене). До 1366. године Турци већ држе целу родопску област. Опасност од њих зближава деспота Угљешу и Византију.

Турски пљачкашки упади и напади на светогорске манастире додатно су забринули Угљешу. Будући да су његове области прве на удару, он је јасно видео све веће јачање новог непријатеља и све непосреднију опасност од њега. Из тог разлога, а у циљу наставка одбрамбене пограничне политике, коју је веома успешно водио, Угљеша обнавља везе које је успоставио на Васељенском сабору у Серу. Циљ му је да преко помирења српске и грчке цркве, дође и до савеза ова два царства против Турака.

Преговори су ишли споро и на штету Пећке патријаршије, јер се у Цариграду Угљешина помирљивост није тумачила као израз политичке потребе, већ као знак његове слабости. Грци постављају све теже услове, али до измирења са Цариградском патријаршијом долази 1368. године. Додуше, споразум није обавезивао све Србе, него само Угљешине поданике. До савеза два царства не долази.

Турски напади на светогорске манастире постају све учесталији. У неколико битака које су водиле са турским пљачкашима снаге деспота Угљеше односе победе, стога се он одлучује да новог непријатеља истера са Балканског полуострва. Угљеша је решио да заузме турску европску престоницу и њихов својеврсни мостобран – Једрене.

Маричка битка

Иако је Маричка битка имала пресудан значај за даљу судбину српског царства, не може се са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. године. Те године Угљеша шаље у Цариград посланике с намером да договоре склапање савеза против Турака. Међутим, њихова мисија је била безуспешна.

Обавештен да се главнина турских снага, заједно са султаном Муратом, налази у Малој Азији, Угљеша одлучује да не одустане од свог војничког пројекта, већ да искористи прилику, продре дубоко у непријатељску територију – на подручје Тракије и нападом изненади Турке. Уследиле су брзе припреме за борбу.

Због непријатељства према Мрњавчевићима, Рашка властела је остала ван припрема за борбу против Турака. Угљеша је једино могао да се ослони на свог брата, краља Вукашина. Да поход није био спреман од раније најбоље потрвђује чињеница где се у то време налазио Вукашин Мрањавчевић.

У пролеће 1371. године краљ Вукашин је, удружен са Башићима и Дубровчанима, кренуо против жупана Николе Алтомановића. У том походу је учествовао и Вукашинов син – Марко Мрњавчевић. Војска коју је предводио Вукашин долази под Скадар у јуну, али до битке не долази. Вукашин добија позив од свог брата Угљеше да му се придружи у борби против Турака.

Показавши свест и одговорност за судбину српске државе, Вукашин прихвата позив и са војском креће на дуг и исцрпљујући марш до Сера. На свом путу до Скадра, а затим од Скадра до попришта битке, где се придружила Угљешиним снагама, Вукашинова војска је прешла марширајући око 1 000 километара. У то време ово је био велики подухват, јер се сматрало до војска дневно највише може да прође од 20 до 25 километара.

Целокупна српска војска се улогорила у шумовитом крају Чрномена, покрај реке Марице, на само дан хода од Једрена. Војска браће Мрњавчевића је била моћнија и многобројнија од Турака. Према записима из времена непосредно после битке, она је бројала око 60 000 војника. Те бројке су прeувеличане. Савремени историчари српску војску процењују на око 10 000 добро наоружаних и искусних војника, што је за оно време респектабилна сила.

Турске снаге су вишеструко слабије. Њих предводи Лала Шахин-паша, водећи војсковођа султана Мурата.

Знајући да је Марица последња стратешка препрека коју српска војска треба да пређе да би дошла до Једрена и да су његове снаге инфериорније, он у почетку примењује тактику избегавања чеоног сукоба и одлагања саме битке. Шаље своје посланике да са браћом Мрњавчевић испреговaрају мир и да обећају покорност српским великашима.

Према једном виђењу Маричке битке, Срби слање турских преговарача тумаче као знак слабости. Рачунајући да ће остварити лаку победу, српска војска се опустила до те мере да чак нису поставили ни стражаре око свог логора. У неким варијантама се иде и корак даље, те се говори да су Срби унапред прославили победу и да мамурни нису били у стању да адекватно одговоре на изненадни турски напад.

Међутим, овакво виђење битке треба тумачити као жељу да се на неки начин оправда тежак пораз српске војске.

Осмишљен као изненадни напад, поход браће Мрњавчевић на Турке, по свој прилици то није био. Угљеша је у јуну упутио позив Вукашину да му се придружи, а српска војска је на поприште битке стигла у септембру. Из оваквог развоја догађаја може се закључити да су Турци имали прилику да сазнају за Угљешине планове и да преузму тактику изненађења. Лала Шахин-паша преузима иницијативу за битку.

Након великог невремена, пред јутро 26. септембра 1371. године, кроз густу маглу отпочео је општи турски напад. Српске снаге су ухваћене неспремне. Међу неприпремљеним и од дугог марша још увек уморним српским војницима завладала је паника. Турски војници су окружили Србе и нападају са свих страна, па иако их има много мање од њих делује да су многобројнији.

Потпуно изненађени турским препадом, српски војници не успевају да реорганишу своје редове. Нарочито је неефикасна била коњица која у општем метежу није могла начинити јуриш. Српска погибија је била заиста страховита. Највећи број војника је погинуо, а само мањи део војске је успео да побегне. У Маричкој бици су погинули и краљ Вукашин и деспот Угљеша. До данас немамо сигурне информације где се налазе гробови браће Мрњавчевић.

Последице пораза

Маричка битка је највећа победа турске војске све до пада Цариграда 1453. године. У њој су турске снаге поразиле најопаснијег војничког противника на Балкану. Пут за њихово даље ширење је био потпуно отворен. Њихов већи налет нико не би могао да задржи.

Турци нису искористили потпун пораз Срба. Највероватније због тога што им се добар део војске налазио ван Европе и што сами нису били свесни коликог је значаја и обима њихова победа остварена на Марици.

Српски пораз су први искористили Грци који исте године улазе у Сер. Моћна српска држава страшним поразом на Марици бива сурвана у државе другог и трећег реда. Разбијена у неколико мањих области, нејаких снага, њени великаши морају да траже ослонац од туђих држава, а да заузврат на себе примају вазалне обавезе.

Оставши без знатног дела војске и погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше, Мрњавчевићи остају без стварне моћи. Делове територије које је у наследство добио Вукашинов син Марко који постаје и српски краљ, присвајају околни обласни властелини. Већ до 1372. године Ђурађ Балшић заузима Призрен и Пећ, а Лазар Хребељановић Приштину. Нешто касније, око 1377. године, Скопље заузима Вук Бранковић, а у Охриду се осамостаљује Андрија Гропа.

Убрзо после Маричке битке, 4. децембра 1371. године, умире и цар Урош. Српско царство и формално престаје да постоји. Велика и моћна држава коју је династија Немањића вековима градила се распала. Српска држава номинално постаје краљевина. Цара Уроша је законито наследио Марко Мрњавчевић, који је титулу младог краља добио крајем 1370. или почетком 1371. године. Титула младог краља је пружала Марку могућност да на српском престолу наследи Уроша у случају да он остане без мушких потомака.

Марко Мрњавчевић је више од две деценије владао облашћу у данашњој западној Македонији. Престоница му је био град Прилеп. Марко се све до 1385. године одупирао да не постане турски вазал. Пристао је на тај положај када је то био једини преостали начин да помогне свом народу.
sc4b1rpsc4b1ndc4b1c49fc4b1-savac59fc4b1.jpg
 
Документарац који обрађује околности у српским земљама у периоду 1355-62.године и помаже да боље разумијемо вријеме које је претходило Маричкој бици.
 
Мене интересује јесу ли Угљеша и Вукашин добили сагласност од бугарског цара да пређу преко његових територија да би се тукли са Турцима 40-ак километара надомак Једрена?

Ко је тада бугарски цар и где влада?
 
Мене интересује јесу ли Угљеша и Вукашин добили сагласност од бугарског цара да пређу преко његових територија да би се тукли са Турцима 40-ак километара надомак Једрена?

Ко је тада бугарски цар и где влада?
Нису ни прелазили преко Бугарске територије.
 
Колико је мени познато, преко српске.
Немогуће, погледај мапу, то је била Турска, него нису Турци добро чували границе. Видиш лепо да је граница код Ксантија. Од Ксантија до Черномена имаш читавих цца 220 километара. Они су преко 200 километара јахали кроз турску територију и нису наишли на било какав отпор. Чак су били исувише опуштени као да су већ били ту, познавали су ту територију као да је њихова. Па су се успавали негде надомак Једрена, а да нису били свесни да су дубоко у турској територији.
 

Prilozi

  • A3604DBC-53C3-4034-BEEF-18A7FDA1B790.png
    A3604DBC-53C3-4034-BEEF-18A7FDA1B790.png
    219,2 KB · Pregleda: 23

Back
Top