Пораз на Марици – потпуни крај Душановог царства
Аутор: Стеван Стојков
Битка на Марици представља један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји Србије, већ и Балкана и Европе. Поразом на Марици задат је смртоносни ударац Душановом царству, а такав исход битке наговестио је кобни обрт среће хришћанским балканским земљама. Српским поразом, врата Балкана широм су отворена за даље турско надирање. Маричка битка се одиграла 26. септембра 1371. године.
Изненадном смрћу цара Душана наступило је пропадање велике и моћне српске државе. Брзо развијена Душанова држава доживела је и брз крах. Како наводи историчар Владимир Ћоровић, петнаест година било је потребно њему да од младог зетског краља постане моћни цар, 1331–1346, а тачно петнаест година требало је од његове смрти, па до маричке катастрофе, 1355–1371.
Успон и пад Душанове државе обележиле су две битке. Победа у битци код Велбужда 1330. године обележила је успон, а потпуни крај пораз на Марици. Брзом паду царства и трагичном исходу Маричке битке допринели су унутрашњи сукоби српске властеле.
Душанов наследник, цар Урош, са само деветнаест година, није био дорастао изазову које је представљало огромно наследство. Народно предање му је дало надимак Нејаки, јер и кад је постао зрео човек није показивао ниједну очеву особину. Цар Урош, за разлику од Душана Силног, није био ни добар војник, ни вешт тактичар, ни мудар државник. У српским летописима тог доба за њега се говорило да је био „по истини красан и достојан дивљења по изгледу“, али „млад смислом“.
Урош је око себе окупљао младе великаше. С њима је волео да прича и њихове савете је прихватао. Савете старијих, људи са државничким искуством, је одбацивао. Тако поступајући, од себе је отуђивао творце Душанове државе и слабио свој положај. Почело је расуло и растројство великог и моћног српског царства.
Успон Мрњавчевића
Мрњавчевићи су били угледна српска великашка породица која је уживала поверење оба цара, и Душана и његовог наследника Уроша. Пореклом из Ливна, од оца Мрњаве сиромашног властелина, браћа Вукашин и Угљеша градили су постепено своје каријере све док нису стигли до највиших положаја у држави и постали најмоћнији властелини који ће у кључном тренутку преузети одговорност за судбину српске државе.
Угљеша Мрњавчевић се први пут помиње 1346. године као царев намесник у околини Требиња, а иако старији, Вукашин тек 1350, године као жупан у Прилепу. Према византијским изворима из 15. века Вукашин пре него што је добио високу и моћну титулу извршавао је титулу пехарника, а Угљеша царевог коњушара.
Браћа Мрњавчевићи су били различитих карактера. Вукашин је био изразито војничке природе и човек без много обзира. За разлику од њега, Угљеша је био заинтересован за уметност, помирљиве природе и вешт диполомата. Угљеша је издашно помагао Хиландар, обновио је манастир Симонопетру и радио на помирењу српске и грчке цркве.
За даљи успон Мрњавчевића преломна година је 1363. Те године умире до тада најмоћнији српски великаш Војислав Војиновић. Његовом смрћу цар Урош губи подршку Рашке властеле и бива приморан да ослонац потражи у браћи Мрњавчевића, на првом месту у Вукашину. Поред кнеза Војиновића, 1363. године умиру и деспот Дејан, родоначелник породице Дејановић и Јован Оливер што умногоме олакшава даљи Вукашинов успон.
Карактеристично за то доба, Мрњавчевићи се ближе повезују са другим великашким породицама склапањем брачних веза. Вукашинова ћерка Оливера се удаје за Ђурђа Балшића, а његов син Марко жени Јелену, ћерку чувеног Душановог војсковође Радослова Хлапена. Млађи брат, Угљеша, жени се ћерком кесара Војихне, Јеленом ( касније познатом Јефимијом). На тај начин они учвршћују и увећавају своју територију и моћ.
Успон и јачање Мрњавчевића нису били по вољи осталим српским великашима. Долази до сукоба са Рашком властелом – Николом Алтомановићем и Лазаром Хребељановићем. Битка се одиграла 1369. године на Косову пољу. Видевши колико је надмоћнија војска Мрњавчевића од њих, већ на самом почетку битке, Лазар се повлачи. Упркос томе, Никола Алтомановић храбро остаје на бојном пољу и бива тешко поражен. Уплажен од даљег јачања браће Мрњавчевић, у бици на страни Рашке властеле учествује и сам цар Урош и том приликом бива заробљен.
Турска опасност
Ни појава новог непријатеља на Балканском полуострву није успела да приближи завађене српске великаше. У другој половини 14. века турска опасност из дана у дан постаје све већа. Турци 1361. године веома лако освајају Димотику, а 1363. Андријанопољ (Једрене). До 1366. године Турци већ држе целу родопску област. Опасност од њих зближава деспота Угљешу и Византију.
Турски пљачкашки упади и напади на светогорске манастире додатно су забринули Угљешу. Будући да су његове области прве на удару, он је јасно видео све веће јачање новог непријатеља и све непосреднију опасност од њега. Из тог разлога, а у циљу наставка одбрамбене пограничне политике, коју је веома успешно водио, Угљеша обнавља везе које је успоставио на Васељенском сабору у Серу. Циљ му је да преко помирења српске и грчке цркве, дође и до савеза ова два царства против Турака.
Преговори су ишли споро и на штету Пећке патријаршије, јер се у Цариграду Угљешина помирљивост није тумачила као израз политичке потребе, већ као знак његове слабости. Грци постављају све теже услове, али до измирења са Цариградском патријаршијом долази 1368. године. Додуше, споразум није обавезивао све Србе, него само Угљешине поданике. До савеза два царства не долази.
Турски напади на светогорске манастире постају све учесталији. У неколико битака које су водиле са турским пљачкашима снаге деспота Угљеше односе победе, стога се он одлучује да новог непријатеља истера са Балканског полуострва. Угљеша је решио да заузме турску европску престоницу и њихов својеврсни мостобран – Једрене.
Маричка битка
Иако је Маричка битка имала пресудан значај за даљу судбину српског царства, не може се са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. године. Те године Угљеша шаље у Цариград посланике с намером да договоре склапање савеза против Турака. Међутим, њихова мисија је била безуспешна.
Обавештен да се главнина турских снага, заједно са султаном Муратом, налази у Малој Азији, Угљеша одлучује да не одустане од свог војничког пројекта, већ да искористи прилику, продре дубоко у непријатељску територију – на подручје Тракије и нападом изненади Турке. Уследиле су брзе припреме за борбу.
Због непријатељства према Мрњавчевићима, Рашка властела је остала ван припрема за борбу против Турака. Угљеша је једино могао да се ослони на свог брата, краља Вукашина. Да поход није био спреман од раније најбоље потрвђује чињеница где се у то време налазио Вукашин Мрањавчевић.
У пролеће 1371. године краљ Вукашин је, удружен са Башићима и Дубровчанима, кренуо против жупана Николе Алтомановића. У том походу је учествовао и Вукашинов син – Марко Мрњавчевић. Војска коју је предводио Вукашин долази под Скадар у јуну, али до битке не долази. Вукашин добија позив од свог брата Угљеше да му се придружи у борби против Турака.
Показавши свест и одговорност за судбину српске државе, Вукашин прихвата позив и са војском креће на дуг и исцрпљујући марш до Сера. На свом путу до Скадра, а затим од Скадра до попришта битке, где се придружила Угљешиним снагама, Вукашинова војска је прешла марширајући око 1 000 километара. У то време ово је био велики подухват, јер се сматрало до војска дневно највише може да прође од 20 до 25 километара.
Целокупна српска војска се улогорила у шумовитом крају Чрномена, покрај реке Марице, на само дан хода од Једрена. Војска браће Мрњавчевића је била моћнија и многобројнија од Турака. Према записима из времена непосредно после битке, она је бројала око 60 000 војника. Те бројке су прeувеличане. Савремени историчари српску војску процењују на око 10 000 добро наоружаних и искусних војника, што је за оно време респектабилна сила.
Турске снаге су вишеструко слабије. Њих предводи Лала Шахин-паша, водећи војсковођа султана Мурата.
Знајући да је Марица последња стратешка препрека коју српска војска треба да пређе да би дошла до Једрена и да су његове снаге инфериорније, он у почетку примењује тактику избегавања чеоног сукоба и одлагања саме битке. Шаље своје посланике да са браћом Мрњавчевић испреговaрају мир и да обећају покорност српским великашима.
Према једном виђењу Маричке битке, Срби слање турских преговарача тумаче као знак слабости. Рачунајући да ће остварити лаку победу, српска војска се опустила до те мере да чак нису поставили ни стражаре око свог логора. У неким варијантама се иде и корак даље, те се говори да су Срби унапред прославили победу и да мамурни нису били у стању да адекватно одговоре на изненадни турски напад.
Међутим, овакво виђење битке треба тумачити као жељу да се на неки начин оправда тежак пораз српске војске.
Осмишљен као изненадни напад, поход браће Мрњавчевић на Турке, по свој прилици то није био. Угљеша је у јуну упутио позив Вукашину да му се придружи, а српска војска је на поприште битке стигла у септембру. Из оваквог развоја догађаја може се закључити да су Турци имали прилику да сазнају за Угљешине планове и да преузму тактику изненађења. Лала Шахин-паша преузима иницијативу за битку.
Након великог невремена, пред јутро 26. септембра 1371. године, кроз густу маглу отпочео је општи турски напад. Српске снаге су ухваћене неспремне. Међу неприпремљеним и од дугог марша још увек уморним српским војницима завладала је паника. Турски војници су окружили Србе и нападају са свих страна, па иако их има много мање од њих делује да су многобројнији.
Потпуно изненађени турским препадом, српски војници не успевају да реорганишу своје редове. Нарочито је неефикасна била коњица која у општем метежу није могла начинити јуриш. Српска погибија је била заиста страховита. Највећи број војника је погинуо, а само мањи део војске је успео да побегне. У Маричкој бици су погинули и краљ Вукашин и деспот Угљеша. До данас немамо сигурне информације где се налазе гробови браће Мрњавчевић.
Последице пораза
Маричка битка је највећа победа турске војске све до пада Цариграда 1453. године. У њој су турске снаге поразиле најопаснијег војничког противника на Балкану. Пут за њихово даље ширење је био потпуно отворен. Њихов већи налет нико не би могао да задржи.
Турци нису искористили потпун пораз Срба. Највероватније због тога што им се добар део војске налазио ван Европе и што сами нису били свесни коликог је значаја и обима њихова победа остварена на Марици.
Српски пораз су први искористили Грци који исте године улазе у Сер. Моћна српска држава страшним поразом на Марици бива сурвана у државе другог и трећег реда. Разбијена у неколико мањих области, нејаких снага, њени великаши морају да траже ослонац од туђих држава, а да заузврат на себе примају вазалне обавезе.
Оставши без знатног дела војске и погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше, Мрњавчевићи остају без стварне моћи. Делове територије које је у наследство добио Вукашинов син Марко који постаје и српски краљ, присвајају околни обласни властелини. Већ до 1372. године Ђурађ Балшић заузима Призрен и Пећ, а Лазар Хребељановић Приштину. Нешто касније, око 1377. године, Скопље заузима Вук Бранковић, а у Охриду се осамостаљује Андрија Гропа.
Убрзо после Маричке битке, 4. децембра 1371. године, умире и цар Урош. Српско царство и формално престаје да постоји. Велика и моћна држава коју је династија Немањића вековима градила се распала. Српска држава номинално постаје краљевина. Цара Уроша је законито наследио Марко Мрњавчевић, који је титулу младог краља добио крајем 1370. или почетком 1371. године. Титула младог краља је пружала Марку могућност да на српском престолу наследи Уроша у случају да он остане без мушких потомака.
Марко Мрњавчевић је више од две деценије владао облашћу у данашњој западној Македонији. Престоница му је био град Прилеп. Марко се све до 1385. године одупирао да не постане турски вазал. Пристао је на тај положај када је то био једини преостали начин да помогне свом народу.
