...ovog jutra cu da podelim jednu kratku formu sa vama....od mog omiljenog pisca........
Nebojsa Milosavljevic
Mnogo sam bizi
Gledam tako pre neki dan ženu. Ma, moju brate, moju, ne neku drugu, to sam odavno prestao da radim. Gledam tako, ali ne sa nekom namerom, nego onako... Zadržao se valjda pogled, šta li? Vidim nešto mi se tu ne uklapa, ali ne mogu da provalim šta. Vratim se pogledom još jednom, sada malo pažljivije i osmatram. Jeste ona, nije ona. Ma mora da bude ona, koja bi druga bila? Razmišljam tako, odmeravam, kad me prenu glas:
„Šta zveraš?“, umilno će moja saputnica.
I tada mi puknu pred očima, kao da je taj glas a pogotovo ton, pokrenuo neku vremensku mašinu, odmota mi se film unazad i ja shvatih šta mi je to privuklo pogled.
„Izvini, a otkada si ti plavuša?“, upitah srećan što sam konačno našao rešenje za dilemu i što još uvek imam sposobnost da zapažam i takve sitnice.
„Od '98. Hvala što si primetio“, kaže ona.
Učini mi se za trenutak da je njen odgovor sadržao u sebi izvesnu notu sarkazma, ali reših da ne obraćam pažnju na to, jer mi je ova kratka konverzacija ionako poremetila tok misli. Mada, nije loše ponekad sa ženom razmeniti po neku, pa to i zapisah u svoj godišnji planer.
Utom dođe i mali iz škole. Hrupi onako na vrata, baci ranac u neki ćošak i pravo uz stepenice, čuje se kao da se penje krdo bizona. Ja ne mogu da se osvestim. Eto, jednom čovek dođe ranije kući i šta zatekne?! Žena totalno promenila lični opis, a sin porastao za pola metra. Pa čekaj malo, nećemo tako. Dozovem ga nekako da dođe dole, postavim ga ispred sebe i priupitam:
„Koji si ti, mali, razred“? „Osmi“, kaže on. „Kako, bre, osmi?
Pa kolk'o juče sam bio na priredbi u školi kad ste pevali ono, kako beše, a ti si bio najmanji u redu, nisi se ni video, a sada si, magarče jedan, višlji od mene za glavu. Kako to?“.
„To je bilo kada sam bio drugi razred a, inače, baš me juče nastavnica pitala da li su se moji roditelji razveli i da li ti još uvek živiš u Kanadi“, odgovara naslednik.
Eto ti sad. Još jedna strelica sarkazma upućena prema meni i to od moje krvi i od mog mesa. Izbegoh i nju veštom eskivažom, ne želim raspravu u porodici, ali me sve to natera na razmišljanje. Vidiš, rintam kao konj, karijeru gradim, a ovde kod kuće to, izgleda, ne nailazi na odobravanje nego, čini mi se, više se nekako izvrgava ruglu i nipodaštava, a da ne pričam o tome kako mi se između redova nameće i određeni osećaj krivice. I to sada kada sam se konačno uspeo stepenicama uspeha do određenog položaja za koji mi je bilo potrebno toliko godina.
Ne, nije važno koje mesto zauzimam u firmi, važnije je to što sam uspeo da sebe dovedem u poziciju da me drugi smatraju za čoveka koji je mnogo bizi. A to - biti bizi, jedna je od najvažnijih stvari u ovom društvu. To sam snimio odavno, još kada sam došao u ovu zemlju. Znači, nije od presudnog značaja šta zapravo radiš, već da se predstaviš kao neko ko nikada nema vremena za druge, kao neko ko od silnih poslova ne zna gde mu je glava, i kao neko čije je vreme toliko dragoceno da onaj kome posvetiš koji minut ima osećaj kao da ti dukati iz usta ispadaju dok pričaš sa njim. Znači, formula je vrlo prosta: biti bizi = imati puno posla = biti uspešan = imati puno para.
Kada sebe dovedeš na taj nivo, odnosno kada ubediš druge da si toliko bizi da je prava nagrada doći do tebe, i da si pun kao brod, onda ostale stvari postaju mnogo lakše. A da je bilo lako na početku, nije. Učio sam od drugih, uspešnijih, i savladao abecedu, ali su mi bile potrebne godine za to. Kada sam došao u Kanadu, našao sam posao relativno lako, skućio se, stao na svoje noge i krenuo da se socijalizujem tj. da gradim položaj u društvu, jer je čovek takvo biće da ne može bez drugih. Džaba ti uspeh ako nije propisno overen statusom na društvenoj lestvici. Međutim, kako koga pozovem, a on - bizi. Ne može da se vidi, ne zna gde mu je glava. Pozovem drugog, ma kakvi, mašina se javlja ostavite poruku. Ne možeš do ljudi ni pogledom dopreti, toliko su nekako visoko. Bude i neki skup, slava recimo, piknik neki, rešim ja da se predstavim onim uspešnim, spremim i teme kako ću i šta da pričam ali badava, sve nekako gledaju kroz mene, okreću glavu, kao traže nekog, pa kad vide onog sebi ravnog jedva čekaju da zbrišu. Ja tako ostanem da se sušim, lepo mi ljudi dali do znanja da nisam njihova liga.
E, onda rešim da okrenem list. Sednem tako jednog dana i razradim čitavu taktiku. Ja, u stvari, nemam neki položaj u kompaniji, više sam onako administrativac, ali krenem za početak odatle. Prvo, na telefon se uopšte ne javljam, nego kasnije preslušavam poruke i pravim listu prioriteta kome ću da odgovorim odmah, kome malo kasnije, a kome nikada. Drugo, dok traje radno vreme ne izlazim iz svog kjubikla, ne uključujem se u kancelarijske rekla-kazala i ne družim se sa ljudima pored voter kulera. Nabijem glavu u ekran i kao radim sve u šesnaest. Treće, sa posla nikada ne izlazim u pet sati. Ostajem najmanje do sedam, osam, a nekada i duže. Za kratko vreme stekao sam imidž čoveka koji se ubija od posla, koga ne treba bez preke potrebe uznemiravati i koji predstavlja pravo blago za firmu. Nisam doduše dobio ni unapređenje, ni povišicu, ali zar je takva reputacija malo?
Onda, porodica. Polako ali sigurno, navikao sam ženu i dete da me nema nikada kod kuće jer sam, naravno, mnogo bizi. Dođem kasno, odem rano, malo pričam, a vikende se trudim da popunim poslom koji donosim za rad kod kuće ili nekim društvenim aktivnostima napolju. Nije prošlo dugo, a ja lepo vidim kako ova moja šapuće sinu da ne uznemirava tatu jer je mnogo bizi. Znači, taktika funkcioniše.
Kada sam apsolvirao pravljenje autoportreta na mikro planu, krenuo sam na makro perspektivu, odnosno na srpsku zajednicu u Torontu. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak nam je najvažnije u kakvom nas svetlu vide naši zemljaci. Ako kod njih ne overimo auru uspešnosti, onda ti je jalov posao. Krenem, dakle, sa još suptilinijim pristupom problemu. Razradim sve do najsitnijih pojedinosti. Zove mene, na primer, neki poznanik i pita kada možemo da se vidimo, ima, kao, nešto da mi ispriča.
„Možemo“, kažem, „16. marta imam dva sata slobodno po podne“.
„Ali, sada je januar“, čudi se on.
„Sorry, totalno sam bukiran, evo gledam planer, nema gde igla da padne“.
Spustim slušalicu i smeškam se, tako se to radi. Onda, na privatne pozive odgovaram samo nakon petog ili šestog ostav-ljanja poruke. Nekada ni tada. Trudim se da mi mašina uvek bude puna, pa da ljudi steknu utisak kako nemam vremena ni da preslušam traku. Kada nema poziva, a često ih baš i nema, pozovem svoj broj i ostavim jedno pedesetak poruka da napunim mašinu i ostavim tako...
Što se društvenih događaja tiče, tu sam napravio strogu selekciju. Nema više da idem svuda i da me razvlače kao laku žensku koja je svima dostupna. Biram da se pojavim samo tamo gde ima uspešnih, gde je prva liga. Mesari, pekari, zubari, apotekari, programeri. To je svet sa kojim volim da se mešam. Dolazim uvek užurbano kao da me neko juri, nosim dva laptopa i dva celularca koji non-stop zvone. Kako to uspevam? Pa, lepo. Programiram pozive za buđenje na oba telefona na svakih pet minuta. Oni zvrndaju, a ja se javljam, čas na engleskom, čas na srpskom, pregovaram, ugovaram, zakazujem sastanke... Ljudi samo gledaju i klimaju glavom. Ovaj je definitivno jedan od naših. Mnogo je bizi.
Ako mislite da je to lako, varate se. Posao je to kao i svaki drugi. Ali, isplatilo se. Evo, skoro sam postao član crkveno-školske opštine, ušao sam u upravu fudbalskog kluba, bio sam čak jednom i u žiriju za izbor srpske Mis Južnog Ontarija. A da ne pričam o pozivima koje sam morao da odbijem zbog prezauzetosti. Ljudi sada preda mnom pričaju o velikim poslovima, traže mišljenje, savet, a ja cedim reči kroz zube, škrtarim, uvijam, zamotavam. Igram svoju igru i uživam.
I tako, prolaze dani, ispunjeni kao šipak. Nema se vremena ni za šta. Dođem sinoć kući, žena još budna, što me je malo iznenadilo. Vrti se po sobi, kao sprema nešto. Ja je gledam, dopada mi se ovako kao plavuša, ne mogu da lažem.
„Ti si mene potpuno zaboravio“, prozbori ona, ali onako nekako mazno.
„Ma, nisam“, kažem, „Nego ne znam više gde mi je glava“.
Mnogo sam bizi.
svim ljubiteljima poezije,
