E Rujevit jel mogu da uzmem tvoje stihove da napravim nekakvu muziku pa da vidim dal moze?
-
- Popularno:
- Dodeljena je Nobelova nagrada za...
- Branislav Nušić - pisac čija dela se i...
- Pismo ćerci - na kraju knjige "Blank"...
- NIS: danas prestaju sa radom kartice za...
- Zašto Hrvati mnogo više slušaju Marka...
- Da li volite pametne devojke ?
- Pavel Durov utemeljitelj Telegrama...
- Srbiji je Amerika uvela sankcije i to...
- Masturbacija
- Sta se kuva ili ti dinsta?
Rujevit
Domaćin
- Poruka
- 3.445
Trputla:
Слободно.
Rujevit
Domaćin
- Poruka
- 3.445
Данас сам сам
отуђен и од самог себе
Кроз отворени прозор не смем да погледам
страх ме од сивила
Да, слушам тужни блуз
и све мислим да је тако боље
Седим и не знам ништа
седим обучен у црно
Побегао бих одавде
долази ми тешка монотонија
Доле сам, ниско
а попео бих се негде
Можда бих требао да отпутујем
можда сретнем црну даму
Отићи ћу без ичега
као и увек
Крвавих усана
и модрих очију
Бледог лица
и промашеног погледа
Песници и сви остали, наставите да пишите, а ако нисте, почните.
Велики поздрав за девојку која ми много недостаје.
Поздравља вас Рујевит.
отуђен и од самог себе
Кроз отворени прозор не смем да погледам
страх ме од сивила
Да, слушам тужни блуз
и све мислим да је тако боље
Седим и не знам ништа
седим обучен у црно
Побегао бих одавде
долази ми тешка монотонија
Доле сам, ниско
а попео бих се негде
Можда бих требао да отпутујем
можда сретнем црну даму
Отићи ћу без ичега
као и увек
Крвавих усана
и модрих очију
Бледог лица
и промашеног погледа
Песници и сви остали, наставите да пишите, а ако нисте, почните.
Велики поздрав за девојку која ми много недостаје.
Поздравља вас Рујевит.
- Poruka
- 6.081
I prefer to say nothing ( jos malo shita )
Budis se pored zene
Dvadeset godina
Nije bilo dovoljno
Ipak je ne poznajes
Tvoja deca
Su strana tela
Povlacis se ka vratima
Razbijas ih nogom
Boris se za vazduh
Halapljivo ga gutas
Trcis niz toplu ulicu
Grad gori
Sako ti nece trebati
Divljina te ceka u brdima
Ti
Neces
Faliti
Nikome
Budis se pored zene
Dvadeset godina
Nije bilo dovoljno
Ipak je ne poznajes
Tvoja deca
Su strana tela
Povlacis se ka vratima
Razbijas ih nogom
Boris se za vazduh
Halapljivo ga gutas
Trcis niz toplu ulicu
Grad gori
Sako ti nece trebati
Divljina te ceka u brdima
Ti
Neces
Faliti
Nikome
- Poruka
- 6.081
Prevrtljiv sadrug
To je neki san, bar
Stagod
Pricas sa nekim ljudima
Smejes se
Oni se osecaju uvredjeno ili nesto
Hoce tvoju jetrenu pastetu
Zato sto si tezak Raskoljnikov
Njihove su puske na gotovs
To je neki san, bar
Stagod
Pricas sa nekim ljudima
Smejes se
Oni se osecaju uvredjeno ili nesto
Hoce tvoju jetrenu pastetu
Zato sto si tezak Raskoljnikov
Njihove su puske na gotovs
slatka_mala83
Primećen član
- Poruka
- 535
Volim te
Volim te vise od svega,
vise od sunca i od neba,
volim te al ti to ne smem reci,
plasim se tvojih reci.
U mome srcu
jedino ti postojis,
kada si kraj mene
niceg se ne bojim.
Volim te vise od svega,
vise od sunca i od neba,
volim te al ti to ne smem reci,
plasim se tvojih reci.
U mome srcu
jedino ti postojis,
kada si kraj mene
niceg se ne bojim.
slatka_mala83
Primećen član
- Poruka
- 535
Stranac
Jedan covek stoji u daljini,
jedva mu nazirem lik
u bujuci pahulja sneznih…
Ko je taj covek sto u pravcu mom gleda?
Stranac li je? Ili poznanik?
Sta trazi on u ove kasne sate
na mrau i susnezici?
Cini mi se kao da cujem njegov glas iz daljine,
al reci ne razumem …
Sta mi to zeli reci?Kakvu poruku mi salje?
Zasto ove noci mome srcu nadu daje?
Jedan covek stoji u daljini, promrzo od studeni
nesto mi zeli reci …
al ja ga ne cujem…
Odlazim u svet novi,
svet koji ne poznajem
Jedan covek stoji u daljini,
jedva mu nazirem lik
u bujuci pahulja sneznih…
Ko je taj covek sto u pravcu mom gleda?
Stranac li je? Ili poznanik?
Sta trazi on u ove kasne sate
na mrau i susnezici?
Cini mi se kao da cujem njegov glas iz daljine,
al reci ne razumem …
Sta mi to zeli reci?Kakvu poruku mi salje?
Zasto ove noci mome srcu nadu daje?
Jedan covek stoji u daljini, promrzo od studeni
nesto mi zeli reci …
al ja ga ne cujem…
Odlazim u svet novi,
svet koji ne poznajem
slatka_mala83
Primećen član
- Poruka
- 535
Moje sarene misli
Nekad mi se cini da mogu dohvatiti sunce,
ukrasti njegov zrak i staviti u tvoje kose.
Nekad mi se cini da mogu dohvatiti nebo,
skinuti zvezdu najsjajniju i staviti je tebi na dlan.
Moje sarene emocije srce zagrevaju,
dusu otvaraju i uvlace svojim skrgama srecu u sebe.
Ta sreca si Ti, Jedini.
Samo Ti budis leptirice u mome stomaku,
samo Ti mi ulivas nadu da nastavim
i krenem iznova,
onda kad pomislim da tonem.
Sada, u ovom trenutku,
u ovoj sekundi i njenom hiljaditim delu,
mislim na Tebe.
Srce treperi nezno
a dusa se topi od lepoh osecanja.
Nekad mi se cini da mogu dohvatiti sunce,
ukrasti njegov zrak i staviti u tvoje kose.
Nekad mi se cini da mogu dohvatiti nebo,
skinuti zvezdu najsjajniju i staviti je tebi na dlan.
Moje sarene emocije srce zagrevaju,
dusu otvaraju i uvlace svojim skrgama srecu u sebe.
Ta sreca si Ti, Jedini.
Samo Ti budis leptirice u mome stomaku,
samo Ti mi ulivas nadu da nastavim
i krenem iznova,
onda kad pomislim da tonem.
Sada, u ovom trenutku,
u ovoj sekundi i njenom hiljaditim delu,
mislim na Tebe.
Srce treperi nezno
a dusa se topi od lepoh osecanja.
tyffransky
Obećava
- Poruka
- 83
Napisao sam ti hiljade pesama,slatka_mala83:
naslov uvek beše samo ljubav,
ukrao za tebe hiljade zvezdi,
nijedna te ne beše dostojna,
nudio vodu s hiljadu česama,
mutne behu za biser tvojih zuba,
venuo za tobom bezbrojem čežnji
za tebe nijedna ne beše opojna,
Kidao nešne ružine latice
da te milujem njihovim satenom,
uzalud tvoje su leptirice
igrale koliko i pod stenom,
srce ti se za mene nije otopilo
i što bejah nežniji
to se više ledilo .
slatka_mala83
Primećen član
- Poruka
- 535
tyffransky:
Kako lepo !
ops:
tyffransky
Obećava
- Poruka
- 83
Pođoh putem prljavimslatka_mala83:Kako lepo !
prema parku prelepom,
pisah pesme pametne
prepunjenim penkalom...oooops
D
divlja
Gost
Skrivanje
Moj zivot je san. Tvoj zivot je san. Zivimo u sopstvenoj fantaziji, sopstvenoj kreaciji satkanoj od iluzija i sve sto znamo o sebi je istina samo za nas. Moja istina nije tvoja istina. Moj san nije tvoj san. Dvoje ljudi nikada nema isti san. Zato smo sami.Koliko fantazija i koliko svetova zivi u nama, koje nikome ne otkrivamo ili ih jos otkrili nismo ni sami. Skrivanje. Od sebe. Od drugih. Niko ne zna sta je u mojoj glavi. Ako mislis da znas i usudis se da nagadjas, ti se otkrivas meni, dragi prijatelju.
Moj zivot je san. Tvoj zivot je san. Zivimo u sopstvenoj fantaziji, sopstvenoj kreaciji satkanoj od iluzija i sve sto znamo o sebi je istina samo za nas. Moja istina nije tvoja istina. Moj san nije tvoj san. Dvoje ljudi nikada nema isti san. Zato smo sami.Koliko fantazija i koliko svetova zivi u nama, koje nikome ne otkrivamo ili ih jos otkrili nismo ni sami. Skrivanje. Od sebe. Od drugih. Niko ne zna sta je u mojoj glavi. Ako mislis da znas i usudis se da nagadjas, ti se otkrivas meni, dragi prijatelju.
- Poruka
- 6.081
divlja:
vrh brate
SavaBonJovi
Primećen član
- Poruka
- 736
Ljudi ne govore
Leći, spavati, sanjati, ne probuditi se! Mislio sam da će mi tako proteći ta noć i sutrašnji dan, ali sanjajući proticanje vode preko svojih stopala i čvrsto stajanje i odolevanje toj razuzdanoj bujici, u meni se isprepleta nekakva neraskidiva mreža sigurnosti i spokojstva.
Malko otškrinuh očni kapak i osetih nečiji dah, pa u strahu zažmurih i to tako jako da bi svako pretvaranje da spavam bilo nezrelo i nepromišljeno. Otvorih oči i zapitah se otkud ja tu i kuda plovi taj brod!
Lađa se, posle neobične škripe koja je strana mom mornarskom duhu i iskustvu, zanjiha i ja zaplesah čas naglo napred, pa surovo unazad, a u isto vreme i u levo i malkice u desno. Ciptavo škripnu zubima i kapetan broda i promrmlja nešto, zbog čega dotadašnje moje poimanje trenutne situacije uopšte nije imalo smisla. On nije kapetan, no kočijaš! Pogledah brzo kroz prozore i videh stalno iste prizore. Plavo i gore i dole. Okean ili more, ni sam ne znam, ali znam da po tlu ne idemo, jer nekako i previše ljuljuškavo plovimo.
Svetlost je obamrla i ne osećam njenu toplinu, sve u svemu kao da gledam neku fotografiju na kojoj je uhvaćen trenutak nekog opšteg ništavila. Sve je skamenjeno. Ne znam kuda plovim ali imam osećaj da se krećem.
Misleći da sam se naspavao reših da se probudim, pa umesto da uštinem sebe za obraz ja uštinuh jednu devojku što je sedela pored mene i vredno učila. Neko fino čeljade, pa se samo nasmeja i čudno me pogleda, jer sam ja istog trena,shvativši da sam još tu u snovima, sam sebi lupio takvu šamarčinu, ne bi li se smesta probudio i izbegao neprijatnu situaciju, da su mi zabrideli prsti od usijanja i zazvečale ganglije u mozgu.
Šta da joj kažem!? I njoj i ostatku tih ljudi? Znam da su me uvek svi gledali kao čudaka,
ali sam tada bio čudak na otvorenom i bilo mi je znatno lakše, a sada sam čudak na pučini, i moram priznati da sam prestravljen! Naglo skočih spreman na beg, ali pre no što se sasvim ispravih lupih glavom i istog se trena stropoštah na istu i prokletu optuženičku klupu. Jeste, sada sam čudak kojeg neopisivo boli i glava! I tada se dozvah pameti. Reših da se izvinim mladoj dami i nadam se da će barem iskulirati to što sam rekao i prećutati sve. Pošto se dobrom ne nadam, daj barem da bude gluva za moje reči, jer hiljadu puta sam veće sranje pravio tim izvinjavanjima no samim uvredama. I taman krete reč iz grla, nošena nesigurnošću, glatka i pomalo hladna, poput kocke leda na jakom Suncu, kad nas ludački procima i ispretumba kočijaš... Ona vrisnu, vidno uplašena, ali se ubrzo smiri, srećna jer je ostala živa, i stavi svoj dlan preko čela i sakri oči.
Znam da je zažmurila tada, a ustašca su joj bila malo otvorena. Sočne i pune usnice su me neopisivo mamile da je poljubim, ali shvativši da je to još jedna od mojih gluposti samo klimnuh glavom i rekoh joj tada: „ Seko, jesi li dobro!?“ A ona samo potapša bradom svoje grudi, malko se sabra i odvaži pa u njih opsova tako sočno i erotično majku kočijašu, mnogo lepše no što je isti opsovao nekim vozačima hitne pomoći, koje niko nije video zbog onih umirućih fotografija na prozorima.
U već uobičajenim momentima tišine sam se malo bolje zagledao u tu neobičnu devojku, moju puku suprotnost. Plavušica je, ne prirodna već samo trenira glupavost, sitna i malena, ali izuzetno zgodna i simpatična za moj ukus. Sedeo sam pored nje,i to ja baš ja, gromada i Golijat naspam nje. Sedeo sam i glumio mangupa, ako se tako može zamišljati ražabljen položaj nogu, duboko disanje i telefon koji je neprestano zvonio! Ali me snašla propast da ni reč ne mogu prozboriti, ni da se javim na telefon, na čijem ekranu piše:“Mama zove,sine!“, i da se nadam petominutnom:“Ahm!“, i „Dobro mama!“,i „ Javiću se, mama!“, mi se i nije baš svidelo, a ni da započnem razgovor s njom. I baš sam zbog te neobične alogije koja me morila i izgubio meč sa tom devojkom. Nikako nisam mogao uspostaviti komunikaciju sa njom i pritajeno sam se nervirao zbog toga. Ona to nije osećala i nije se osvrtala na moju stranu već je samo vredno čitala nešto, što je i meni privuklo pažnju. Načkiljio sam oči i počeo primicati glavu bliže tom štivu baš kao svaki mornar koji ne vidi dobro i loše čita tuđ’ rukopis, i baš kada sam bio najbliži, kočijaš naglo prikoči te se plavušica i ja sudarišmo glavama. Prozborih: „ Izvini!“, a ona zajauka jer vide galeba,kojeg je kočijaš nesrećno udario.
Pravi mornari znaju da gde ima galebova ima i kopna. Ne prođe malo i baba sa veštačkom vilicom, ali ovoga puta bez nje, radosno povika: „ Kopno na vidiku!“, i kočijaš se uputi u onom pravcu u kojem baba podiže njušku, iako takvu babu i nismo baš dobro razumeli! Vrlo brzo stigošmo i osetih pritisak u ušima, kao kada sanjate da ste umrli i idete u raj.
Tamo gde smo mi išli zaista je bio raj. Taman smo se popeli na sam vrh, zelenila i prirode- pravog raja, kada nas zaustavi Sveti Petar i njegova kočija. Opšta racija je nastala. Svi se izviruju da vide Sv. Petra, a kada kočijaš vide da je i Sv. Petar u plavom odelu, opsova nešto ovako: „Eh, samo si mi i ti trebao!“, i svi posedaše i izgubiše volju, jer u plavo gledamo tokom celog puta, a i tokom celog života. Pregleda Petar prtljag, a mi sedimo i ne mrdamo, bunili bi se mnogi ali niko nije lud Sv. Petru da stane na žulj! Uglavnom, ne znamo šta se dešava, a more nam se, sa onih fotografija na prozorima, zajedljivo smeši. Ne znam šta se zbilo, ali znam da smo posle prelepog, i mirnog, i sporog uzlaženja, pomahnitalo i pomalo ludački morali da siđemo sa te Fruške gore, jedinog raja koji smo naslućivali u tom opštem plavetnilu Panonskog mora. Kretošmo dole i ja promrmljah, već po običaju iz svojih snova i iz neke tamo romanse: „Zeleno, volim te zeleno!“
Ne znam zašto, ali pri samoj toj brzini silaženja mi i srce zaigralo brže, i sa valcera prešlo na kolo! A lepo, da te bog sačuva! Okićeno pa svo u narodnoj nošnji, kako igra, a ono i zubi zvekeću, ali vidi malera igra samo... Ne hvata se ova plavuša u kolo! Ne znam zašto, ali možda, jer joj ovo nije prvi put da silazi iz raja, a možda je i patrijahalno vaspitana, ili još gore- možda nema maramicu! A zna se kakvi su bili stari srpski običaji!
I dok ja razmišljah o tome šta li bi to moglo biti i dok mi srce razvuklo Moravac, odjednom nasta neki svetlo-žuti mrak. Tu zapitanost, uplašenost i pakao ubrzo prekide ono o čemu sam već pričao: prolaznost, vreme i naša pokretljivost. Stigošmo na mesto, mesto visoko iznad onih reka i bujica koje sam sanjao te prošle noći, i u tom trenu popadaše sve učmale fotografije već viđenog sa prozora te moje životne kočije, zaseni me svetlost i ta Atlantida, moja Atlantida, jedina stvarna i Nova Atlantida i tako već ljubljeni Andrićev most, kojeg dočekah otvorenih usta. Gotovo nem setih se one precvrljane misli: „U ćutanju je sigurnost!“
Jedino sam uspeo da u svoj toj brzini prepoznam svoju kap znoja što mi one prošle noći reka snova odnese sa poganom bujicom.
Sledeće nedelje sam opet prolazio tuda i obećao sam sebi da ću celog života prolaziti tim mostom, a srce je obećalo da će zauvek tu zaigrati kolo. I ne, to neće biti stajanje u mestu! To će biti prisećanje na divljenje jednom novom životu i jednoj novoj raskrsnici.
Pobedio sam tog suludog dana, a petog septembra sam i zvanično postao pobednik: Postao sam student književnosti, i ludak koji ne zna šta govori, čudak koji je prvi put i neznance zadivio, i osoba kojoj je jedno srce podarilo inspiraciju da napiše ovu glupost: „Ljudi ne govore!“
Nastalo pod Fruškom gorom,
7. septembra 2007.
Leći, spavati, sanjati, ne probuditi se! Mislio sam da će mi tako proteći ta noć i sutrašnji dan, ali sanjajući proticanje vode preko svojih stopala i čvrsto stajanje i odolevanje toj razuzdanoj bujici, u meni se isprepleta nekakva neraskidiva mreža sigurnosti i spokojstva.
Malko otškrinuh očni kapak i osetih nečiji dah, pa u strahu zažmurih i to tako jako da bi svako pretvaranje da spavam bilo nezrelo i nepromišljeno. Otvorih oči i zapitah se otkud ja tu i kuda plovi taj brod!
Lađa se, posle neobične škripe koja je strana mom mornarskom duhu i iskustvu, zanjiha i ja zaplesah čas naglo napred, pa surovo unazad, a u isto vreme i u levo i malkice u desno. Ciptavo škripnu zubima i kapetan broda i promrmlja nešto, zbog čega dotadašnje moje poimanje trenutne situacije uopšte nije imalo smisla. On nije kapetan, no kočijaš! Pogledah brzo kroz prozore i videh stalno iste prizore. Plavo i gore i dole. Okean ili more, ni sam ne znam, ali znam da po tlu ne idemo, jer nekako i previše ljuljuškavo plovimo.
Svetlost je obamrla i ne osećam njenu toplinu, sve u svemu kao da gledam neku fotografiju na kojoj je uhvaćen trenutak nekog opšteg ništavila. Sve je skamenjeno. Ne znam kuda plovim ali imam osećaj da se krećem.
Misleći da sam se naspavao reših da se probudim, pa umesto da uštinem sebe za obraz ja uštinuh jednu devojku što je sedela pored mene i vredno učila. Neko fino čeljade, pa se samo nasmeja i čudno me pogleda, jer sam ja istog trena,shvativši da sam još tu u snovima, sam sebi lupio takvu šamarčinu, ne bi li se smesta probudio i izbegao neprijatnu situaciju, da su mi zabrideli prsti od usijanja i zazvečale ganglije u mozgu.
Šta da joj kažem!? I njoj i ostatku tih ljudi? Znam da su me uvek svi gledali kao čudaka,
ali sam tada bio čudak na otvorenom i bilo mi je znatno lakše, a sada sam čudak na pučini, i moram priznati da sam prestravljen! Naglo skočih spreman na beg, ali pre no što se sasvim ispravih lupih glavom i istog se trena stropoštah na istu i prokletu optuženičku klupu. Jeste, sada sam čudak kojeg neopisivo boli i glava! I tada se dozvah pameti. Reših da se izvinim mladoj dami i nadam se da će barem iskulirati to što sam rekao i prećutati sve. Pošto se dobrom ne nadam, daj barem da bude gluva za moje reči, jer hiljadu puta sam veće sranje pravio tim izvinjavanjima no samim uvredama. I taman krete reč iz grla, nošena nesigurnošću, glatka i pomalo hladna, poput kocke leda na jakom Suncu, kad nas ludački procima i ispretumba kočijaš... Ona vrisnu, vidno uplašena, ali se ubrzo smiri, srećna jer je ostala živa, i stavi svoj dlan preko čela i sakri oči.
Znam da je zažmurila tada, a ustašca su joj bila malo otvorena. Sočne i pune usnice su me neopisivo mamile da je poljubim, ali shvativši da je to još jedna od mojih gluposti samo klimnuh glavom i rekoh joj tada: „ Seko, jesi li dobro!?“ A ona samo potapša bradom svoje grudi, malko se sabra i odvaži pa u njih opsova tako sočno i erotično majku kočijašu, mnogo lepše no što je isti opsovao nekim vozačima hitne pomoći, koje niko nije video zbog onih umirućih fotografija na prozorima.
U već uobičajenim momentima tišine sam se malo bolje zagledao u tu neobičnu devojku, moju puku suprotnost. Plavušica je, ne prirodna već samo trenira glupavost, sitna i malena, ali izuzetno zgodna i simpatična za moj ukus. Sedeo sam pored nje,i to ja baš ja, gromada i Golijat naspam nje. Sedeo sam i glumio mangupa, ako se tako može zamišljati ražabljen položaj nogu, duboko disanje i telefon koji je neprestano zvonio! Ali me snašla propast da ni reč ne mogu prozboriti, ni da se javim na telefon, na čijem ekranu piše:“Mama zove,sine!“, i da se nadam petominutnom:“Ahm!“, i „Dobro mama!“,i „ Javiću se, mama!“, mi se i nije baš svidelo, a ni da započnem razgovor s njom. I baš sam zbog te neobične alogije koja me morila i izgubio meč sa tom devojkom. Nikako nisam mogao uspostaviti komunikaciju sa njom i pritajeno sam se nervirao zbog toga. Ona to nije osećala i nije se osvrtala na moju stranu već je samo vredno čitala nešto, što je i meni privuklo pažnju. Načkiljio sam oči i počeo primicati glavu bliže tom štivu baš kao svaki mornar koji ne vidi dobro i loše čita tuđ’ rukopis, i baš kada sam bio najbliži, kočijaš naglo prikoči te se plavušica i ja sudarišmo glavama. Prozborih: „ Izvini!“, a ona zajauka jer vide galeba,kojeg je kočijaš nesrećno udario.
Pravi mornari znaju da gde ima galebova ima i kopna. Ne prođe malo i baba sa veštačkom vilicom, ali ovoga puta bez nje, radosno povika: „ Kopno na vidiku!“, i kočijaš se uputi u onom pravcu u kojem baba podiže njušku, iako takvu babu i nismo baš dobro razumeli! Vrlo brzo stigošmo i osetih pritisak u ušima, kao kada sanjate da ste umrli i idete u raj.
Tamo gde smo mi išli zaista je bio raj. Taman smo se popeli na sam vrh, zelenila i prirode- pravog raja, kada nas zaustavi Sveti Petar i njegova kočija. Opšta racija je nastala. Svi se izviruju da vide Sv. Petra, a kada kočijaš vide da je i Sv. Petar u plavom odelu, opsova nešto ovako: „Eh, samo si mi i ti trebao!“, i svi posedaše i izgubiše volju, jer u plavo gledamo tokom celog puta, a i tokom celog života. Pregleda Petar prtljag, a mi sedimo i ne mrdamo, bunili bi se mnogi ali niko nije lud Sv. Petru da stane na žulj! Uglavnom, ne znamo šta se dešava, a more nam se, sa onih fotografija na prozorima, zajedljivo smeši. Ne znam šta se zbilo, ali znam da smo posle prelepog, i mirnog, i sporog uzlaženja, pomahnitalo i pomalo ludački morali da siđemo sa te Fruške gore, jedinog raja koji smo naslućivali u tom opštem plavetnilu Panonskog mora. Kretošmo dole i ja promrmljah, već po običaju iz svojih snova i iz neke tamo romanse: „Zeleno, volim te zeleno!“
Ne znam zašto, ali pri samoj toj brzini silaženja mi i srce zaigralo brže, i sa valcera prešlo na kolo! A lepo, da te bog sačuva! Okićeno pa svo u narodnoj nošnji, kako igra, a ono i zubi zvekeću, ali vidi malera igra samo... Ne hvata se ova plavuša u kolo! Ne znam zašto, ali možda, jer joj ovo nije prvi put da silazi iz raja, a možda je i patrijahalno vaspitana, ili još gore- možda nema maramicu! A zna se kakvi su bili stari srpski običaji!
I dok ja razmišljah o tome šta li bi to moglo biti i dok mi srce razvuklo Moravac, odjednom nasta neki svetlo-žuti mrak. Tu zapitanost, uplašenost i pakao ubrzo prekide ono o čemu sam već pričao: prolaznost, vreme i naša pokretljivost. Stigošmo na mesto, mesto visoko iznad onih reka i bujica koje sam sanjao te prošle noći, i u tom trenu popadaše sve učmale fotografije već viđenog sa prozora te moje životne kočije, zaseni me svetlost i ta Atlantida, moja Atlantida, jedina stvarna i Nova Atlantida i tako već ljubljeni Andrićev most, kojeg dočekah otvorenih usta. Gotovo nem setih se one precvrljane misli: „U ćutanju je sigurnost!“
Jedino sam uspeo da u svoj toj brzini prepoznam svoju kap znoja što mi one prošle noći reka snova odnese sa poganom bujicom.
Sledeće nedelje sam opet prolazio tuda i obećao sam sebi da ću celog života prolaziti tim mostom, a srce je obećalo da će zauvek tu zaigrati kolo. I ne, to neće biti stajanje u mestu! To će biti prisećanje na divljenje jednom novom životu i jednoj novoj raskrsnici.
Pobedio sam tog suludog dana, a petog septembra sam i zvanično postao pobednik: Postao sam student književnosti, i ludak koji ne zna šta govori, čudak koji je prvi put i neznance zadivio, i osoba kojoj je jedno srce podarilo inspiraciju da napiše ovu glupost: „Ljudi ne govore!“
Nastalo pod Fruškom gorom,
7. septembra 2007.
SavaBonJovi
Primećen član
- Poruka
- 736
Najlepše želje
...I ljubih ta slatka slova,
a strast mi isprevrta ova:
Jednom mi nesta mastila u peru,
a imadoh baš tada neopisivu želju
da pišem ljubavi poemu!
U cik leta i uz roštiljadu sunca,
bez oblačka i vetra,
kada golišave proleću
pored kuća poput kometa,
uz prasak julskog ciklona
ulete i to valjda zbog Lene,
najslađa čokolada Najlepše želje.
Lena čokoladu otvori,
i očima potraži pisamce kakvo,
ali samo na tome osta
to njeno uživanje kratko.
Ne okusi ni mrvicu,
i tužno nakrivi usnicu,
a čokolada osta
da se topi sama i sliva sama
na suncu,
što dade ideju nekom piscu.
Pisah slatkim slovima
na belom papiru
o nekom zaljubljenom fakiru
i njegovoj beznadežnoj Leni,
i svašta vredno i lepo rekoh
o njoj i meni...
I ljubih ta slatka slova,
al’ strast mi isprevrta i ova!
**************************************
Znaš li šta pevaš, Srbine!?
Kao kad se za gvožđe
korozija hvata,
ždere sve pred sobom
i srce i vrata,
srpstvo nam sada
strašna boljka slama,
nekakva agnozija čulnih utisaka.
Prokleti rode bunovinski,
u koren se sav pretvaraš,
suprotnome stremiš,
zaboravljaš rod i soj svoj,
kulture srpske se odričeš,
život lako ne podnosiš,
mesto da Avakum postaješ,
ti se grešni Srbine
turskom folku povinuješ.
Znaš li šta slušaš
i čemu se veseliš?
Bezobrazni porše
ulazi u svačije garaže,
Seksi roboti stvaraju
neviđene blamaže,
pile vremenom postaje kokoška,
i svačija maca švrlja
iza tvoga ćoška!
I zato:
Neka su proklete Grand-Sramade,
por*o dive i gole kade
od kojih naši mališani
sebi stvaraju ideale
i zaboravljaju ko su
i čiji krst nose na Golgotu!
Nekada smo znali
šta znači Srbin biti,
pevali smo naše pesme
i igrali kola,
dok se suv kolac
smešio i pevao
ispod bola!
Danas se tuđ barjak,
polomljeni barjak
davno izgubljene bitke
Kosovskog boja,
užasan i strašan
jednom Srbinu,
stao viti,
barjak kakvog ne poželeh
ni u snu sniti!
I zato, znaš li šta pevaš,
Srbine!?
...I ljubih ta slatka slova,
a strast mi isprevrta ova:
Jednom mi nesta mastila u peru,
a imadoh baš tada neopisivu želju
da pišem ljubavi poemu!
U cik leta i uz roštiljadu sunca,
bez oblačka i vetra,
kada golišave proleću
pored kuća poput kometa,
uz prasak julskog ciklona
ulete i to valjda zbog Lene,
najslađa čokolada Najlepše želje.
Lena čokoladu otvori,
i očima potraži pisamce kakvo,
ali samo na tome osta
to njeno uživanje kratko.
Ne okusi ni mrvicu,
i tužno nakrivi usnicu,
a čokolada osta
da se topi sama i sliva sama
na suncu,
što dade ideju nekom piscu.
Pisah slatkim slovima
na belom papiru
o nekom zaljubljenom fakiru
i njegovoj beznadežnoj Leni,
i svašta vredno i lepo rekoh
o njoj i meni...
I ljubih ta slatka slova,
al’ strast mi isprevrta i ova!
**************************************
Znaš li šta pevaš, Srbine!?
Kao kad se za gvožđe
korozija hvata,
ždere sve pred sobom
i srce i vrata,
srpstvo nam sada
strašna boljka slama,
nekakva agnozija čulnih utisaka.
Prokleti rode bunovinski,
u koren se sav pretvaraš,
suprotnome stremiš,
zaboravljaš rod i soj svoj,
kulture srpske se odričeš,
život lako ne podnosiš,
mesto da Avakum postaješ,
ti se grešni Srbine
turskom folku povinuješ.
Znaš li šta slušaš
i čemu se veseliš?
Bezobrazni porše
ulazi u svačije garaže,
Seksi roboti stvaraju
neviđene blamaže,
pile vremenom postaje kokoška,
i svačija maca švrlja
iza tvoga ćoška!
I zato:
Neka su proklete Grand-Sramade,
por*o dive i gole kade
od kojih naši mališani
sebi stvaraju ideale
i zaboravljaju ko su
i čiji krst nose na Golgotu!
Nekada smo znali
šta znači Srbin biti,
pevali smo naše pesme
i igrali kola,
dok se suv kolac
smešio i pevao
ispod bola!
Danas se tuđ barjak,
polomljeni barjak
davno izgubljene bitke
Kosovskog boja,
užasan i strašan
jednom Srbinu,
stao viti,
barjak kakvog ne poželeh
ni u snu sniti!
I zato, znaš li šta pevaš,
Srbine!?
Prijateljski Pacov
tajnim putevima
krijumčari moju poruku
za Vas
Noćas sam opet čovek
Iako
u nakupljenoj vodi
zapušenog lavaboa
sa ženskog lica
još sijaju
žute
oči
Ne brinite
Prijatelji
u hladnoj tamnici
imam jedan sasvim udoban
ugao sna
Pozdravljam Vas
Vratiću se
tajnim putevima
krijumčari moju poruku
za Vas
Noćas sam opet čovek
Iako
u nakupljenoj vodi
zapušenog lavaboa
sa ženskog lica
još sijaju
žute
oči
Ne brinite
Prijatelji
u hladnoj tamnici
imam jedan sasvim udoban
ugao sna
Pozdravljam Vas
Vratiću se
Ja nisam nesretan
Čovek
Sasvim sam sigurna
u to
Kako bi neko
nesrećan
Mogao da ima
najsrećniju
Mačku
na svetu?
Čovek
Sasvim sam sigurna
u to
Kako bi neko
nesrećan
Mogao da ima
najsrećniju
Mačku
na svetu?
Pozdravljam Vas Sve
Pozdravljavam Vas
Najvećim
Osmehom
Koji se može
Izmisliti
Nedostajete mi
Vaša
samouka
Pozdravljavam Vas
Najvećim
Osmehom
Koji se može
Izmisliti
Nedostajete mi
Vaša
samouka
alles_gut-" Prevrtljiv sadrug"-čitam iznova i iznova, savršeno
divlja- šta da Ti kažem, kad sve znaš
Rujevit, molim te, povedi me u brda, neću biti težak teret, savršena sam pobegulja
Čitam vas, i čitam, moji ste i vaša sam
Cela
Cela
Ba'Alzamon
Obećava
- Poruka
- 68
Za mog Prodavca Osmeha
Hajde
dok sam još tu
Dok me ne nanjuše
psi goniči
Hajde
dok te stigne
presuđeni grom
Hajde
molila bih te
Kada
bi deca-vukovi
znala da mole
Napiši mi
bar ti
Ti sigurno čuvaš
bar jš koji osmeh
pod pazuhom
Hajde
Vidiš da su nam svima
srca mokra
od ovih preranih kiša
Hajde
Napiši mi
jednu veselu pesmu
Noćas mi se
jede nešto slatko
Noćas bih se rado
nasmejala
Hajde
dok sam još tu
Dok me ne nanjuše
psi goniči
Hajde
dok te stigne
presuđeni grom
Hajde
molila bih te
Kada
bi deca-vukovi
znala da mole
Napiši mi
bar ti
Ti sigurno čuvaš
bar jš koji osmeh
pod pazuhom
Hajde
Vidiš da su nam svima
srca mokra
od ovih preranih kiša
Hajde
Napiši mi
jednu veselu pesmu
Noćas mi se
jede nešto slatko
Noćas bih se rado
nasmejala
došla sam, i noćas Vas, Sve, zatekla tako tužne...
OGLAS
Prodajem Osmo svetko čudo
za pojedan Vaš
Osmeh
OGLAS
Prodajem Osmo svetko čudo
za pojedan Vaš
Osmeh
