Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
U SUMRAK

Kada nebo počne da rumeni,
kada zvezda na zapad odšeta,
kad polegnu glave suncokreta
u misli se ti prikradeš meni.

Zumbul, kao nekad zamiriše,
pogled, kao nekad zatreperi,
i setim se prolećne večeri
kad mi šapnu, da ne možeš tiše,
plačnim glasom - da me izneveri.

Bes i nemir srce tad mi šalje,
besmislicom okupira glavu
i mislim se bejah li u pravu
kad ti rekoh da ne može dalje.

Mrak polako na vidik mi pada.
Okom zadnji sunca zrak tad hvatam,
sklapam oči i odjednom shvatam -
svitanja je bilo odvajkada.
 
...DA LI SI NEKAD PLAKALA...

Da li si nekad plakala na mostu,
po valovima nekom ruže slala?
Ili si možda ko nezvanom gostu
rekla, ne, nisu ruže zate, hvala.

Da li si nekad plakala u zoru,
tužna, jer nije bilo željena sna?
Ili si možda vrisnula u dvoru,
ne, neću tvoje snove nek se zna.

Da li si nekad plakala iskreno,
sa izgovorom da je boljka neka?
Ili si možda božanstvena ženo,

skrivala ranu kojoj nema lijeka?
A šta ako je željeni san kren'o,
i obećane ruže donese rijeka?

Sojo
 
Sojo:
...DA LI SI NEKAD PLAKALA...

Da li si nekad plakala na mostu,
po valovima nekom ruže slala?
Ili si možda ko nezvanom gostu
rekla, ne, nisu ruže zate, hvala.

Da li si nekad plakala u zoru,
tužna, jer nije bilo željena sna?
Ili si možda vrisnula u dvoru,
ne, neću tvoje snove nek se zna.

Da li si nekad plakala iskreno,
sa izgovorom da je boljka neka?
Ili si možda božanstvena ženo,

skrivala ranu kojoj nema lijeka?
A šta ako je željeni san kren'o,
i obećane ruže donese rijeka?

Sojo
Kliknite za proširenje...

:heart::worth:
Maj mesec:) Vreme za ravnicarske i ostale tuge;)
 
Sojo

Re: Mali virtuelni klub pesnika
...DA LI SI NEKAD PLAKALA...

Da li si nekad plakala na mostu,
po valovima nekom ruže slala?
Ili si možda k'o nezvanom gostu
rekla, ne, nisu ruže zate, hvala.

Da li si nekad plakala u zoru,
tužna, jer nije bilo željena sna?
Ili si možda vrisnula u dvoru,
ne, neću tvoje snove nek se zna.

Da li si nekad plakala iskreno,
sa izgovorom da je boljka neka?
Ili si možda božanstvena ženo,

skrivala ranu kojoj nema lijeka?
A šta ako je željeni san kren'o,
i obećane ruže donese rijeka?

Sojo
Kliknite za proširenje...

Rayela:
:heart::worth:
Maj mesec:) Vreme za ravnicarske i ostale tuge;)
Kliknite za proširenje...
Zahvalan,:ok: dokaz da gorštaci imaju dušu i vole ravnicu. :) ;)
 
Ako te ikada budem sreo..
Konj_na_belom_princu (Miriomorfoskoptičar)

Ako te ikada budem sreo
sasvim dovoljno daleko od mene
a opet sasvim dovoljno blizu u meni

Sacekaj ždralove da odu na jug
Sačuvaj nadanja da opišu krug
Ne reci nikad da biću ti drug

Ako te ikada budem sreo
sasvim dovoljnu nalik na mene
a opet dovoljno drugačiju od sebe

Oprosti što je trajalo dugo
Uprosti godine prelivene tugom
Zaboravi da nisam te menjao drugom.

Ako te ikada budem sreo
sasvim dovoljnu za obična jutra
kao stvorenu za jučerašnje sutra

Zaigraj bezbojne tišine u meni
Nacrtaj arabeske na morskoj peni
u moru dubine virove pokreni

I reci

Ako me ikada budeš srela..

ko jedna duša iz dva dela
što teži ponovo da bude cela
hoćeš li biti vlažna i vrela?

21. maj 2015. u 04.20
 
Život

Čitav svoj život selio sam se sa jednog mesta na drugo,
Poput nekog psa lutalice, nikad ne ostajući predugo.
Stran mi je osećaj da jedno mesto svojim domom zovem,
Mesto sa kojeg bih sećanja iz detinjstva mogao da prizovem.

Čudni su putevi života, tako krivudavi i nikada sasvim jasni,
Nepredvidivost i patnja su njihov jedini saveznik - opasni.
Život me nije mazio, putevima strmim hodao sam u tami,
Prečesto nesvestan koliko sam samo blizu bio jami.

Nisam poznavao ni vrednost prijatelja, samoća je moj drug,
Oni su u moj život dolazili, a zatim odlazili i tako sve u krug.
Međutim, postoji jedna osoba, svojim bratom ga mogu zvati,
U čiju se pomoć mogu uzdati i samo najboljem sa njim nadati.

Bio je dovoljno mudar da uvidi za kojom moje srce žudi,
I da mi u trenucima prelomnim, svoju pomoć ponudi.
Zahvalnost je valuta kojom sam mogao da mu platim,
I pomen u pesmi ovoj, da mu ljubaznošću uzvratim.

Postoji jedno selo za čijim lepotama moje srce plamti,
Garevo je njegovo ime, vrlo lako se zapamti.
Pamtim večernji povetarac koji mi lice nežno dira,
Sedeći u zagrljaju devojke, hoće srce da mi eksplodira.

Pamtim duge kiše, praćenje grmnjavinom snažnom,
U srcu mome, Garevo je zauvek na mestu važnom.
Nejasan je put preda mnom, ali odvažnije njime hodam,
Uz Dajanu i Marka, u životu ne treba ništa da dodam.
 
U malom, lepom, virtuelnom klubu,
portalom ovim krstarimo svetom,
te ko bi njegovom odoleo zubu,
teško bi vreme premerio letom.

U tome dobu veseli su ljudi;
u svome grobu žalost jeste tada.
Na nju ne gleda ni poeta studi;
danju i svetlost nada tminom vlada.

U svoje vreme sve se javlja samo,
k'o tvoje breme što se skida kada,
od Boga svetlost dođe kudikamo,
pre Zloga kletog, cara samog ada.


II

A breme greha jeste uzrok sudu,
na vreme zato misli se na život.
Pokajan ko je u dobrom je trudu,
očajan nije - smrt okuje ćivot.

Iz njenog kovčega život se pomalja;
iskrenog čoveka Đavo ne prevari.
Uz Boga kad si nema smrtnih ralja,
uz Zloga rad si da se život kvari.

NJegove sluge robovi su samo,
smetove tuge tad ne obilaziš.
Samo poštenja tragovi su tamo,
kamo i htenja kada greh poraziš.
 
............. VIDOVDAN ............

Skučeni đeram kraj potoka čumi
Rasirenih ruku k'o prosjak kad hvali
Na miloštu svaku klanja i kumi
Poji žedne, bili veliki il’mali

Kofom maše, pozdravlja bisere Fruske
Sveti manastiri mu na dohvat ruke
Sanjari i klanja, nema snage muške
Tu su davno monasi mučili muke

Na dugom putu sa moštima Lazara
Baš tu su prošli, umorni vode pili
O tugo, svaki pomen dušu razara
Kuda idem? Vidovdan je, Bože mili

Vidim je, bosa, poji ljubimce svoje
Po grivi ich mazi, nestašna, lijepa
Otac je zove, požuri čedo moje
A ona momke draži vrancima tepa...

Sojo
 
Sutra

Da li sam ptica ili musica,
Da li sam vrana ili prepelica,
Da li sam sokolica ili Pevacica
Na ova pitanja odgovora nema
Ja sam zaljubljena devojcica.

Svidja mi se jedan decko
Svidja mi se mnogo
Svidja mi se jako
Svidja mi se opako

Zelim da je sa mnom dana,
Zelim da je sa mnom zauvek
Zelim da je sa mnom sutra
i da ostane opet zauvek.
 
korigovano

............. VIDOVDAN ............

Skučeni đeram kraj potoka čumi
Raširenih ruku k'o prosjak kad hvali
Na miloštu svaku klanja i kumi
Poji žedne, bili veliki il’ mali

Kofom maše, pozdravlja bisere Fruske
Sveti manastiri mu na dohvat ruke
Sanjari i klanja, nema snage muške
Tu su davno monasi mučili muke

Na dugom putu sa moštima Lazara
Baš tu su prošli, umorni vode pili
O tugo, svaki pomen dušu razara
Kuda idem? Vidovdan je, Bože mili

Vidim je, bosa, poji ljubimce svoje
Po grivi ih mazi, nestašna, lijepa
Otac je zove, požuri čedo moje
A ona momke draži vrancima tepa...

Sojo
 
U ovo vreme bura

Svet se raspada.
Svuda naokole leže
krhotine nekadašnjeg vremena.
Niko više ne veruje u
restauratore grnčarije
mađioničarske trikove..
Sve amfore su otvorene
Sva vina su popijena.
Svi kitovi su ulovljeni.
U ovo vreme brodoloma
u ovo vreme bura
u ovom malenom čamcu
pokriven probušenom ceradom
pišem ovu nazovi pesmu
sad u ovom vremenu bura..
u nadi da ću moći
da je stavim u ovu bocu
i bacim u podivljalo more..
pa ako negde doplovi..

Barem do vrta dobre nade.
Barem.
Barem u nadi.

Zapravo nesvestan
svoje anti-pandorske prirode.

Jer, kad izađu svi stihovi iz mene
ostanu sva zla ovog sveta.

U ovo vreme bura.
U ovom svetu koji se raspada.
Ovi stihovi što plove
slobodn(o/i) kao vetar.

28. januar 2015. u 04.55
 
...jednom, kada vjetar zaborava pomete uspomene, i kada prašina vremena prekrije sjećanja; jednom, kada u tvom srcu ne bude više mjesta za mene, tada ćeš, jednog dana, dok budeš prolazila ulicom pored parka, zastati pokraj stare klupe i spustiti se na nj...i tad ćeš, dok budeš gledala zaljubljene parove kako se miluju pogledima, ljubavni ples leptira u zraku, da se sjetiš mene; na tvom, tada već pomalo naboranom licu, ponovo će da se javi stari osmijeh, u očima zasjati će davno ugasla iskra i srce će početi jače da ti kuca...sjetit ćeš se vremena kad je srce malo tvoje, bilo samo moje; sjetit ćeš se dana i noći u čežnji i želji provedenih,...i, dok budeš plovila valovima prošlosti, vriska djece iz obližnjeg parka će da te vrati u stvarnost...u trenu će nestati osmjeh, iskra će da se ugasi i sve će opet biti isto...polahko ćeš ustati s klupe i umornim korakom otići natrag u sumornu stvarnost...
 
Iz sonetnog vijenca u akrostihu
...u pomen Iliji gromovniku.

VI

Milost ako može, za biser što krijem
u njedrima od oluje da ne studi
na proplanku našem ledenim i bdijem
o, Bože! Smiluj se zbog nje se potrudi

obuzdaj gromovnika kočiju zlatnu
bič mu otmi s kojim puca i šara
srebrne niti po nebeskom platnu
milost, samo malo topline i žara

Gospode, eno je na česmi kod rublja
kaži joj zašto sam ovdje Ti znadeš
nikada me niko ko ona ne ljublja
s' ružom je čekam, k'o mog oka mladež

biser sa imenom za koji se molim
obećan bijeli u njedrima golim.

Sojo
 
Put kojim se češće ide
Nije naš izbor
On je nas izabrao

Ponekad je to prečica
Ponekad bespuće

Na putu kojim se češće ide
Ima putokaza, itekako ima.

Ispred krivine je putokaz da je sve ravno
Ispred ravnog je putokaz da sledi krivina

Put kojim se najčešće ide
Počinje tamo gde je krik našeg rodjenja
Kraj tog puta je dobro znan
 
...ponekad si blizu, tu negdje odmah pored mene; kad si tako blizu napeto slušam, osluškujem ti glas; kad si blizu malo me je strah, da se ne predam, da ne ustuknem pred željom, da ne kažem, da ne vičem tvoje ime na sav glas; kad si blizu, ja se borim, biti svoj, biti jak, da u zagrljaj ne jurnem ti tad; kad si blizu, pogledom te tražim, kao ovlaš, kao slučaj; kad si blizu, onda mislim "znam ja tu ženu, takva je ona, savršena i puna mana"; kad si blizu, opet znam, još uvijek...prelijepa si ti
 
2889zci.jpg
 
...


neće me inspiracija

:(


pa Vam evo

pre nego li daleko odbacim pero

za Antologiju ovdašnjih davitelja poetike

poslednjeg update-a

sa kraja maja 2015.

BEZDANA SLOVA




ne brini


znam da sam mali čovek

iz još maternjeg sveta


progutao sam zrnce peska

i sada bljujem priče

iz grotla uskovitlane pustinje



golotinjom sličnog sakralnog mesta

zaustih o snu sna

gde zbio se naš (k)raj


(d)otičem, vidam, ne sričem

ni iz čega ničem


zdušnom treptalicom virujem u dalj



ne bih sagradio p(r)olazni hram

iz koga ću nanovo hramati sam



niko nije pametan

svaki dan


a kamoli radostan



i od kažnoga ima odvažnije

iz tla telesnog još trezvenije


dok god u nama dvožari lutaju

od svršenog ka savršenijem



valjda stoga umem i da prepoznam


tektonsku (a)lelujavost brisanog polja

prirodniju silu za nabubrelo seme



i nadošlo vreme

gde, kako i kome prepustiti se treba



to je najbitnije na svetu


biti pravoveran, dobru usmeren

i nadasve pravovremen



pritisak je vazda najsnažniji

na zidove koji bi da se sruše


tu sam i ja najtanji

baš tu gde me najviše boli



hoću bez njih životan da klijam


da se najcrvenijom mogućom bojom

što pris(ut)nije u tebe

mo(nu)mentalno urežem



nikada da zaboraviš

nikada da ne o(ds)tupiš



zato nužno pohitah (d)ovde

da ti predam s(p)retnije

i sva moja preostala rebra



da nam strasti ne zaostanu

u zapećku novih mimoilaženja



za jednu (jedinu!) dvoličnost

bez surovih zamisli odvajanja



jer


tvoj mir i moj

mogu (p)ostati svemir




sklupčan sam natrag

u teskobnu reč


i bestragom odasvud

konačno izvoljevam



pomozi mi

da (ne od)ustanem


?!​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top