Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Hvala Triple one .. (:

odlomak again..

~~~ Bilo je dovoljno crno da vidim sve. U njegovim dubinama živele su mračne boje i krici koje sam silom pokušala da povratim svakim novim nastupom imaginarne epilepsije svoje nesvesti. Predosećaj je graničio svoj san sa kosmosom brzinom uzavrele krvi istog.

Nećemo parazitirati i nećemo degradirati vizije beskonačnih dimenzija. Talog duše odbačen od gordog i u vatri plamtećeg sveta hitao je ka dnu okeana. Presahnulo je more i nestalo konekcije sa svemirom. Restrikcija!

Zar to dete nije čitalo bonton? Bacanje smeća sa devetog sprata gospodina bola i gospođice očaja. Koliko smo puta sugerirali da svoje produkte isključivo zadržavaju u okvirima svog sveta i njegovog principa univerzalnosti? Eho kosmosa mi je probijao zvučne zidove glave. Prizvala sam iluziju i sećanja na jednu trač partiju. Regresija. Neko vreme smo se samo nemo gledale, odnosno gutale pogledima u nemogućnosti replikacije njihovih programa u moj sistem. ~~~




Odlomak new one..

~~Došlo mi je da povratim od dosadne i bolesne patetike u tom času, digresija- lavor dušo, ali mi je palo na glupost da možda više i ne osećam. Ubi se pa ćeš da nadrljaš kao pokojni komšija osuđen na večni život. Dobiješ po propisu etiketu zombija, nastavljaš da hodaš i zagađuješ već dovoljno istruleli svet, valjaš se u blatu i uživaš sa ostalim svinjama. Onda te upregnu i bockaju dok ne kreneš da se po inerciji kotrljaš za ostalima. Teško ti je da grokćeš a kamoli da se buniš.

Misliš, možda neko dešifruje neartikulisane zvukove. Komedija. Kažem joj da bira u koju će predstavu da upadne jer će neminovno zbog kompromitovanja osoblja u šupljini svoje podglave biti izbačena iz prethodno-sadašnje ... ~~~
 
Čula

Miris tvog glasa
Purpuran ko strast
I plav kao san
Klizi kao led
Niz prostor i vreme
A ja zarobljena
U toj niskoj frekvenciji
Žudim za nekim višim tonovima

Zvuk tvoje kose
Kao raštimovana gitara
U rukama početnika
Svira neku staru baladu
Koja mi tera suze na oči

Dodir tvojih misli
Kao hladan čelik
Na mom bilu
Para moju misao
Koja samo to želi
Koja samo to čeka

Ukusi tvojih dodira
Kao note u savršenoj harmoniji
Peckaju nešto u mojim snovima
I recituju poeziju na ruskom

I tvoj pogled
Razliven kao tečnost
Među prstima sna
Neuhvatljivo mi beži
I putuje na neka lepša mesta
 
FAMA O BRKU

Razgovaraju među sobom dva čoveka:

- I šta, u stvari, fali mom brku?
- Brk je brk.
- Kako se pojavim na ulici, svi metlama po njemu.
- Khe, khe.
- Znam da se pitaš zašto ga se ne rešim. Ali ja onda naslonim lakat na sto i smislim da će me tući iz preventive.
- A zašto?
- I sve to dolazi putem predrasuda vezanih za brkove. Nije problem u meni. Znaj to.
- Idem u ve-ce.
- Mogao bih ja da ne izlazim.
- Pa, da.
- Ali mislim to zbog psa. Jedan je tako sedeo s psom u stanu, nije nijednom izašao na vazduh, i na kraju umro od smrada. Nije bilo dokaza, jer je pas pojao telo čoveka kako bi preživeo dok ne stigne inspektor.
- I šta s tim?
- Hoću da se angažujem kako bih izbegao najgore.
- Bogu hvala.
- Kad bih ubio pseto, umro bih od njegovog smrada. Razlika bi bila samo u tome što ne bih bio pojeden.
- A gde ćeš sad?
- Idem da obrijem brk.
- Zašto?
- Ne isplati se.
- Zato što si filantrop.
- Jeste. I altruist.
- A zašto si altruist?
- Evo zašto. Jednom izađem na ulicu, opazi me grupa ljudi i krene motkama i sekirama da me tuče, a ja pozovem u pomoć altruizam i filantropiju.
- To mi reci.
- Ali na moje vikanje: "Ja sam filantrop! Ja sam altruist! Ja sam filantrop!..." oni su sve jače i jače tukli. Ispostavilo se da sam naleteo na grupu slepih ljudi.
- Sledeći put...
- Sledeći put kad budem izašao poneću papir i olovku.
- Mislio sam da kažem da će sledeći put biti bolje.
- Svim srcem u to verujem.

I tada se njih dvojica rastaše tako da je svako otišao na svoju stranu da se nikad više ne sretnu.

(ostale kratke price na drugom forumu)
 
danas je svetski dan poezije...
posetiti grad beograda na razlicitim mestima (i ne-mestima)...bice interesantno...poezija i performansi, sa dobro usaglasenom muzikom.
jas sam sinoc isla u kbc i bilo je jako dobro...jazz, poezija kroz performans, kratki filmovi studenata, istripovani...jako kvalitetno...
ko danas stigne, ne verujem da ce se razocarati...
poz
 
kuca

u sobi mrak
tisina
prekinuta svetloscu lampe
sa ulice

na plafonu iskrivljena slika vecnosti
starog kaputa
nemir
strepnja
strah

cuju se koraci
tihi I svecani
negde iz hodnika
mozda je to samo komsija

stikle su u pitanju
vrtoglavo visoke
po visini svojih tonova
mozda cak nekih 15 cm

prolazi pored mojih vrata
tako visoka I plava
u crvenoj haljini
boje sampanjca
prolazi I zastaje
al samo za trenutak
verovatno da popravi sminku

al ne staje
ne kuca
opet ostajem sam

igram se s prstima
praveci pticu na plafonu
 
Kao minut uhvaćen u sekundi
Kao litar u kapljici vode
Ja tražim nemoguće
I očekujem dobitak

Obriši sankcije uma
Zaobiđi dispoziciju realnosti
Sloboda
Je na korak do sna
Pazi da zagaziš dovoljno duboko

Kao put beskraja na jednom đonu
Kao sunce u sijalici od 70 vati
Kao obrnuto proporcijalni cilj
Mogućnosti
Su neograničene

Odluka je na tebi
Samo proceni spektar
Stvari koje te sprečavaju
Da dosegneš ideal
Zapisan negde duboko u tebi

______________________________________________________

17

Osećaj je čudan
U sobi tisina
teža od reci
Gnječi misli
Svojim tankim prstima
Cvornovatim poput radoznalosti
Na njih se lepe
Tragovi secanja
Culima spoznate
Istine
Plasim se
Plasim se otkrovenja onog
sto ce biti
onog sto je suđeno
jer je najveća kazna
za onog što zna šta će
biti sutra
sama spoznaja te
sutrasnjice
u ocima mi čita sutra
u kartama vidi
ono sto
mislim
da zelim da znam
trenutak je blizu
osećaj je čudan
koncert je poceo
srce prima ritam beata
bass pritiska pluća
poput elektro šokova
zatvaram oči
da vidim igru
svetlosti i boja
njišem se
u ritmu sempla
dok je mozak
na ispaši tonova
dizem ruke
i sabijam vazduh
koji mi je
davao ravnotezu
osecaj je čudan
ležim
na plafonu
paranormalne slike
rupica na roletni
u boji mesečevih mena
ne mogu da zaspim
a san grebe
zaključana vrata
moje podsvesti
spava mi se
al ne mogu
osećaj je čudan
opet tišina
teža od reči
osećaj je
čudan
 
Uvek i svugde
Hodam po snu
Budna gazim njegove
Irealne ivice
Na bose noge lepe se
Bodljikave misli
Plahovito ubitacne
Lake i teške u isti mah

Čujem muziku
Uvek i svugde
Tužnu baladu
Zujanja u ušima
Čiju melodiju pratim
Moždanim turbulencijama
Uvek i svugde...

Uvek i svugde
Sa sobom sam
U vidu te tužne muzike
Bez reči
Nikad se osećaj nije predstavio
Ali ja znam
Da to samo mogu biti ja
Uvek i svugde sa sobom sam
To je olašavajuća okolnost...
Znači da nisam...
Sama

Uvek i svugde
Ja sanjam svoj san
Uvek i svugde
nisam sama
uvek i svugde....
blah...
kakva zabluda...
 
Oluja

nagrizeni bledi mesec i oko njega tama
hladnim ochima gledaju misao shto je sama
ostala posle brodoloma u beskraj da zuri
pomirila se svremenom shto besomuchno juri

nagriza, u prah pretvara kao nezasiti crvi
koji ce nashim mesom da se goste i piju krvi
koja negda venama tekla je ponosna i vrela
kad je ljubav mila prvi put u srce sela

nije pitala za sutra shto sa oblacima dodje
i donese oluju tamnu shto nikad da prodje
iz korena chupa, lomi vite mlade grane
celo nebo oboji u crno, ne da suncu da svane

kad bi samo htela kao pokrov teshki, crni
stupim udarcem da padne i celog smrvi me
kad bi me vetar posle u Stiks odneo, kvarni
zadah da se ne shiri od crvljive strvine

i tamo Haronu ne bih imao nishta dati
zauzvrat shto ce me u crni ad preveslati
necu imati chime nechistu dushu iskupiti
vec cu za mrachnoga Hada morati shegrtovati

il Kerbera strashnog svojim ostacima nahraniti
da me konachno kroz teshke podzemne kapije pusti
i zamnom cu ih uz zveket zatvoriti iz obesti
shto konachno na tom mestu necu sam biti
 
U trenutku lovim večnost
Da je sabijem u sećanje
U pogledu tražim bajku
O ljubavi
Da je jednom pričam unucima
Uz toplinu iz kaljeve peći
Tražim zvezdu
Samo svoju
U tvojim ocima
I pogled
Da ga prigrlim čvrsto
Ko plišanu igračku
Koju ne mogu povrediti stiskom

U tvojim rečima
Ja lovim dokaz o svome postojanju
Vrtoglava neumitnost prolaznosti
Lepi se na tragove
Koje ostavljaš na mom srcu
I nestaje negde u dubini mojih očiju
Gde stanuje sećanje
Zaboravi
Zaboravi
Ja ću se sećati za oboje
Zaboravi
Jer svaka sa vatra ugasi
Svaka sveća dogori
Zaboravi
Da si ti moju ugasio

Zaboravi da se ona
Svaki put kad prošetaš mojim mislima
Poput fenixa
Izdigne iz pepela
Iako ja to zapravo nisam tražila
A ti zaboravi

Zaboravi sve
Zaboravi ukus sreće
Iz mog pogleda
I zaboravi zvezdano nebo
Koje vidim svaki put iznova
Kad se setim onog ukradenog osmeha
Zašto ga još uvek viđam?
Ma nema veze...
Samo zaboravi

Zaboravi
Zaboravi
Kao da se nikad dogodilo nije
Ja ću se sećati za oboje
 
Osecaji cudnime me i bole,
Ostacemo budni-sutra do skole.
Sami ja i ti,muko moja davna
Nisam kao svi,to me kosta rana.

Rane su na dusi,
Bole me i peku.
Sta to stalno rusi,
Nadu moju meku.

Nadam se i dalje,
Od stvarnog daleko,
Nadacu se navek,
Da postoji neko.

Neko kao ja,
Neko tako cudan.
Ko je mozda bas
Nocas samnom budan...
 
PRVA PRIČA O KAPETANU PUKU

Bio jednom jedan kapetan. Niko nikad ništa o njemu nije čuo. Bio je jedinstven po tome. Bio je autentičan jer nije postojao. Bio je sasvim nov mladić u kraju. Bio je nestvaran. Bio je, kako to latini kažu, Ex Libris persona, ili kako to izgovaramo mi Aboridžini: čovek koji želi da diplomira zaštitu na radu, odsek - šlemovi.

Priču o njemu ispričao mi je čuveni profesor dr nosologije, Robert Džouns, junak čuvenog Poovog romana u kome se sve dešava naprosto krasno strasno i pakosno naprasno. Bio je to svojevrsan podvig perverznog američkog nobelovca u vreme kada ova nagrada nije postojala. Naime, postojale su indicije da se ova nagrada osnuje, ali se Nobel u to doba još nije rodio. Neko mi je rekao da je čitava priča vezana za Nobela u stvari zavera: čekanje da se on rodi. Konačnu repliku na hipotezu koju potenciraju ovi teoretičari trebalo bi da nam da Nobelovo čukunčukununuče, koje se još uvek nije rodilo. Mi sada, zapravo, čekamo njegovo rođenje. Postoje neki koji potenciraju još jednu vrstu zavere: da se ovaj mališan neće roditi i da će hipoteza o zaveri ostati neraščišćena. Druga frakcija, takozvana neutralna strana, kaže kako bi trebalo pobiti sve sa prezimenom Nobles, jer je to drugo prezime Nobela koji je hteo da zavera o njemu nikad ne bude odgonetnuta do kraja. Svejedno, pod ovim prezimenom danas rađaju se neki novi Nobelovci, bez ikakvog osećanja odgovornosti.

Savremeni teoretičari i istoričari Noblesa, feministički nastrojeni, govore o tome kako ne smemo biti tako sigurni da će Nobelovo čukunčukununuče biti muškog pola. Feminističku poziciju je prihvatio i Savet Evrope na zasedanju u novembru mesecu povodom rasprave o ljudskim i neljudskim pravima.

Ruke mi same busaju grudi, zato se vraćam priči o kapetanu. Ovaj kapetan se zvao Vujadin, bio je riđokos i imao je bubuljicu na levom uhu.

I to bi, otprilike, bilo to.

A. Kekenj
10. veljača 2006.
Prva prica o kapetanu Puku
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top