(Iz zbirke „Krivo mi je”, mnogo mi se dopalo, ja bi ovo u lektiru za malo starije : )
IZMEĐU REKE I NEBA
Hajde, ogrni nešto toplo,
zahladnelo je.
Možeš taj šal od kašmira,
lepo ti stoje te smeđe boje.
Vodim te na kaficu na Kalemegdansku terasu.
Tamo je besmisleno neistine ćutati.
Tamo, između reke i neba,
gde sunce za suton
tvoje oči treba.
Da se prostrem poput klot džempera,
iznošenog,
pred tebe.
A ti mi ne daj da budem patetičan.
Da brbljam o tome kako je život jedan,
kako ga ovakav kakav sam,
nesavršen i bedan,
poklanjam tebi
koje nisam vredan.
Ne želim senku koja nas vreba.
Hoću mirnu šetnju
između reke i neba.
Ne daj mi da budem poetičan.
Ne daj da istinu
pretvorim u sapunicu,
da dramu sabijem u strofe,
da se sakrijem u kulminaciju,
da zaključkom prenebregnem rasplet,
da naracijom odaberem bajku.
Da lažem kako ti se uvek vraćam
jer si mi neprikosnovena,
da ti se kunem u majku.
Ne daj da te optužim
(a, pokušaću)
da si ti kriva,
što je naša katarza,
makar i odglumljena,
godinama bivala sve ređa.
Znaš ono: ja ti priđem,
ti mi okreneš leđa.
Ako se ne usudim između reke i neba,
bojim se, biću tipičan,
i tebi, i sebi - postaću običan.
Ne želim da te nemam,
moja prijateljice,
pratilice,
hraniteljice,
kuvarice i kraljice,
sudopero,
perigaćo,
moja ljubavi prva,
moja ženo i majko,
moja podmetalice,
branilice,
lavice, lafice,
poštapalice…
Moja izabranice.
Ja hoću tebi sebe da pričam.
Tebi da plačem kako je volim
i kako boli kad gori.
A stalno me i svuda gori.
Ja grcam, dahćem i gmižem.
Tu… između reke i neba.
Ja želim obe da vas ližem.
Znaš li kakva je kada hoda…
Gledam je kako se njiše
dok prilazi do mojih
(dobro, do naših!) kola.
Prsima se ispod svoda
kao kroz vodu probija,
u bokovima se lomi i savija.
Gledam je.
Ne dišem.
Ja, kapetan mog izmišljenog broda.
I svaki put kad osmehom
krene da razdvaja
svet od bele pene,
muti mi um,
nabrekne me,
zubima svojim,
podupre me.
Odasvud ona.
Iza, ispred, odozgo, po strani...
Dok smo između reke i neba,
ne trebam nikog da me brani.
Pusti da ti sklonim pramen sa lica,
i da nas šapućem kroz nijanse:
njen dodir ima zvuk purpura,
a tvoj je sedef plavi;
njena sluz je ukusno grimizna,
a tvoja - biser, srebrn i mali.
Njen pogled nosi kovitlac
plamenih tonova,
a tvoj
tišinu koralnih sprudova.
Njena koža je boje vrućeg makijata,
a tvoja je pitka poput svežeg mleka.
Njen jezik je i cijan i papren,
a tvoj me ne obara
ni kad udara,
jer su ti nepca
kao tepih od mlade trave
zelenomeka.
Učim da razabiram zov od jeke.
Propinjem se ili saginjem
između neba i reke.
Ti si moja velika devojčica,
možeš da shvatiš, treba da znaš:
tvoj me zagrljaj produžava,
bridim
spokojem
kad mi se takva daš.
A ona,
ženka,
nepripitomljena, a snena,
što zanosom me grli
kovitla me i baca,
niz ambise i brazde
kosmičkih mena.
I svaki put kada
vulkanski zlatno ili crveno
eksplodiram i svršim,
srećan sam što sam živ
da mogu opet,
i opet!
I opet…
… sav, u njoj da se raspršim.
Ne huli na nas beznađem.
Između reke i neba
treba mi da nas nađem.
Prepričaću ti se po vrstama.
Da li bi mi lakše oprostila
da sam očevinu na rakiju potrošio,
da sam se kockao, da sam te bio?
Da sam nas kriminalom upropastio?
Znam, odane žene nemaju snove.
Ali, pate i kriju.
Svoj život od sebe.
Pravdaju ispičuture, dangube i probisvete,
slabošću i nesrećnim detinjstvom,
lošim odnosima sa ocem il’ bratom,
impotencijom, poslovnim krahom.
Praštaju im što zaboravljaju
dečije rođendane i godišnjice,
samosažaljevaju svoje ispucale šake,
ponosne na sebe što
za života, domaćinski štede,
za porodične rake.
Večeras, između reke i neba
oprostom ćemo ambis da pregazimo.
Ne daj da se u većinu preobrazimo!
Da li bi isto ovoliko plakala
da kukavički,
pred tobom rasporim vene
ili da ti sav skršen priznam
da ćeš prvu kišu hladnu, oktobarsku,
onu dogodine, dosadnu,
dočekati bez mene?
Da umirem, da me neće biti,
da ćeš sama o svemu brinuti?
Da ćeš crninu nositi
(koja ti tako seksi stoji).
Da ćeš se možda ponovo udati
za nekog šmoklju il’ lovatora
kojeg će moj sin da se boji.
Razvedri se, moja ljubavi!
Zamisli da je život igra. Zavrti me!
Samo tako ostaću čovek,
a ne zaustavljena čigra.
Ko god da nas sluša ili gleda
zavidi nam što postojimo
između reke i neba.
Dopusti da te i dalje imam.
Ja volim tvoju dugu kosu preko moga čela.
Ja te maštam kada se diram.
Razumi me danas
zauvek
između reke i neba.
Nisam podlac koji te vara.
Bilo bi mi teško da mi ne dopustiš
više nikada
da u tvom krilu grejem stopala,
dok mi sređuješ nokte na rukama.
Da gledam Van Dama
dok prebiraš po klaviru,
da srčem tvoju supu,
nedeljnu, kokošju, masnu, najukusniju,
dok gunđaš i gužvaš prćasti nos
što takvim filmovima kvarim decu
i što po hladnom podu hodam bos.
Grehota je da se delim,
između reke i neba,
na ono što bi trebalo i ono što želim.
Pusti,
preklinjem te
da i nju imam.
Obećavam ti,
samo dok ne naučim
da zaustavim vreme,
ili dok ne prepoznam granu,
dok ne potrošim nebo,
dok ne oblikujem breme,
dok ne povadim trnje,
dok ne prepoznam stranu.
Preklinjem te,
ostani sa mnom,
dok i nju ljubim,
A ja ću, dok te imam,
svoju reč ti dajem,
između reke i neba
istinom da trajem.
Žudim nas u sobi s uspomenama,
i kad nam kosa bude seda, kako te privijam…
… između reke i neba.
..
..... 
:*
