Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
*

Okovala bih te pogledom
za postelju,
istetovirala telo
crvenim poljupcima,
zaklopila kapke
uzdasima,
zamrsila ruke
dodirima,
terajući te da predeš od strasti,
bičujući te usnama,
vezujući u zagrljaj,
kidajući mislima,
voleći do ludila,
do besmisla...

*
 
*

Zamutio si mi pogled
svojim prisustvom
i sada više nisam sigurna
da li te gledam očima anđela,
koji bi te obasuo nežnošću
i pažnjom,
voleći te nevino
i čedno;
ili očima đavola,
koji bi ti zalupio kapke
kao salukatre,
sveteći ti se za sve one
koje su te krišom želele,
terajući te da budeš umoran od podavanja...

*
 
ahhhh krotili smo vreme
posedovali smo notj
uhavtili smo dzokera
i uradili ono sto najbolje znamo
i dok je sa mene kapao svetlucavi znoj
pogledala me je i razvukla je osmeh
bili smo dva tela u nekoj sobi
na osmom spratu nege zgrade
pojave u tvom oku
nevidljivi posmatrachu
 
Svih
Dvadeset osam
Cvrčaka
I ovaj jedan
Maleni,
Još providnih
Krilaca
I teturavog
Pomalo drhtavog
Hoda;
Zvučne talase,
Možda samo
Magnetne prirode,
U belu rupu
Svemira
Otvorenosti
Tkaju i
Ulivaju,
Preplićući se
U izvanrednoj
Simfoniji
Boja
Našeg
Španskog
Ostrva :heart:
 
Dog face:
ahhhh krotili smo vreme
posedovali smo notj
uhavtili smo dzokera
i uradili ono sto najbolje znamo
i dok je sa mene kapao svetlucavi znoj
pogledala me je i razvukla je osmeh
bili smo dva tela u nekoj sobi
na osmom spratu nege zgrade
pojave u tvom oku
nevidljivi posmatrachu
Kliknite za proširenje...

*
Prevarili smo se
Prijatelju
onog trena
kada smo poverovali
da posedujemo noć
Crno se ne poseduje
Crno se
u očima nosi
kao
Kletva ključale smole
Ali ne brini
Prijatelju
Iako sam umrla
na osmom spratu
prljave prigradske zgrade
Džoker
sakriven
u mom rukavu
Još se osmehuje
Spreman za novu igru
 
udruženi s vetrom,
izmišljamo kretanje

krenemo li levo
srce zarumeni
od studeni
sunca

krenemo li desno
na nas se puca

ulazi nam u krvotok
menja nam istok
veliki nemir vetra

večeras je seta
i kompasa nema
da izmisli strane sveta

udruženi sa sobom,
mi izmišljemo trajanje
pred onim Bogom
što kreće se nepogodom
zbirnih misli
o njemu

udruženi sa kretanjem,
mi izmišljamo život svemu

srce smo suncem stisli

dok sa nas vetar raznosi
modru krv svemira
u jutarnje suze,
suze istočnog sveNEmira
 
Poslednja izmena:
Kada bih mogla,jednom samo,
da naslonim glavu na rame tvoje,
odem sa tobom negde tamo
i isplacem tuge sto u grlu stoje.

Kada bih mogla da vratim vreme,
na istom mestu bih jos uvek bila,
tamo,na vetru,cekajuci tebe,
pa se u tvoj zagrljaj sakrila.

Kada bih mogla samo da ti kazem
da dani se jos,jedan po jedan,broje,
da oci te jos uvek u prolazu traze,
a znaju da nikada nece biti tvoje.
 
IZA ZAVESE


Klizim po tvom ledenom pogledu
dok dimom iz cigarete zaglusujes svetlo
pretvarajuci sobu u tamnicu za moju dusu
oduzimas mi delove slobode.

Ja lezim na boku,ti trazis da ti definisem ljubav...
Da li je to igra plime i oseke,pod svetlom meseca
ili pateticno strujanje reci u vazduhu?
Ipak je nesto trece,uvek je nesto trece...

Priteran uza zid,osecam hladnocu
trazim fintu da izbegnem odgovor...
Pitam je kako je na poslu,sta joj radi sestra
gde cemo na letovanje?...

Opet ona strasna pauza,nedostaju mi reci
njen izraz lica je bic Boziji...
Ustaje,svaki njen pokret je izreziran
a najbolje glumice ne zakazuju na sceni.

Vrata su se zatvorila
led se otopio
ostala je reka u ocima...
Jos trag njene sene
na ulici
iza zavese...

Neozbiljni pesimista
 
Poslednja izmena:
Zasto me nikada voleo nisi,
jedan dan makar,noc jednu?
Kuda od mene otisao si,
ostavio me samu,ranjenu,bednu.

Zasto me nisi poljubio nikada,
makar u obraz,u ruku,ovlas?
Koliko sam se nadala tome tada
i molila se tiho,da li znas?

Zasto me nikada nisi zagrlio
onako kako grlis nekog ko je drag?
Da li si mislio da bi me povredio
ili da bi,mozda,ostavio trag?

Samo bih htela to da te pitam
-zasto me nikada nisi hteo?!
Kada vec godinama skitam i lutam,
zasto me nikada nisi sreo?!
 
ГОСТ У ПРАЗНОЈ СОБИ

Мислили смо тада,
да додирима и уздасима
заустављамо време.
Заводила нас је мелодија
тишине коју страст
пева без гласа.

Заборавили смо све песме
о љубави,
које смо до синоћ волели
и давали смо ритам пожуди
откуцајима срца и
махнитим препознавањем
коже
под уснама.

Увијали смо тела
уз заводљиви танго
чаршафа
и сањали крај света
у екстази.

Трошили смо,
трошили дуго,
трошили гладно,
трошили,
и потрошили снено
и додире и уздахе
а речи су
ћутале
и пре него што смо их изрекли.

И није остало ничега
међу нама што би
спречило растанак
(баш пред зору)
и празну собу
која све заборавља.
 
U inat
neka mi ne pronađe oči
u crvenoj noći
Neka mu Žito pozli
a moje smejanje
neka Ti je na čast
Domaćine
Ne opraštam
Moja je kosa kosa
precrna za tvoje sanjanje
Ako smeš
u mom crnom kulpku
Probudi se.

Nije mi stalo.

Hvala.
Čitam, iznova i iznova, i bes i beg bune se,
čitaju pesmu od prvog do poslednjeg slova.

Čik.
pobuni se
Ako smeš.

A
ako ne smeš
Nemoj da Te moje oči
više vide
Bolje izmisli
Žalopojku
Čak i lažlljivu
bar ću je neuka otpevati

Saq srećom.
......
 
Poslednja izmena:
....a sada o ljubavi,o sumraku ,o patnji...
već je vrijeme i za moju riječ,
dugo sam čitao šta pisali su stranci...
tuga je univerzalna ali je mogu podnijet
sa osmijehom i pjesmom samo balkanci...
na pašnjaku raskalašnog tijela
dugo napasah oči ljepote gladne,
o kako samo bile su tada jadne
kad ih je vezala za sebe njena put bijela...
reći da hoću a znati da ne mogu
to je dokaz još jedan da sam sa balkana
na usnama mi uvijek slava bogu
iako duši mojoj laž je više nego hrana...
 
Ja nikada nisam tkala zemlju.
Kao i da jesam!
Pukotine prstiju pevaju
i osećaju mirise zelenog ispod plavog
kroz žuto
kroz svetlost...

Ja nikada nisam tražila jezero iza proplanka.
Kao i da jesam...
Voda u meni udara u planine,
kida im utrobe i sliva se...
Daleko, nepregledno, nezaustavljivo...

(Ja nikada nisam smestila šake u tvoju unutrašnjost.
Kao i da jesam...
note su izazvale pesmu i pesma note
iz tišine u kucanje i običnost je vrednovanje:
isplovila sam...)

Ja ću nekada jednom...

San je povlastica
a ja sam samo iz trave narasla.
Otkrivam vam svoje dlanove:
krilo mi ipak nosi sanjarsko ime.

sadness-yvonne-munnik.jpg
 
U travi nehajno rasuti svici
sa muzikom noci prospu se krici
ka treperavoj svetlosti nebeskog svoda:

praznina se skuplja,tama je prati
mucnom tisinom eho se vrati...

To nemirne noci skrivaju tajnu
o nebu,sto cuva jednu zvezdu sjajnu.
Al' jedan pogled jos luta kroz noc...

Kad ce da shvati taj svitac mali
da njegova zvezda lezi u travi?

EuReKa
 
Donese mi te vetar kad najmanje se nadam
da udisem mirise tvoje u svoje bice,
da iznova za tobom bezglavo stradam
dok jos jednu zoru gledam kako svice.

Pokrijem se i skupim da ne promrznem opet
u naletu oluje koja suze iz ociju mami,
obuzdavam svaki,i najmanji,svoj pokret,
kao onda kad smo bili zagrljeni,sami.

Izdrzim kise sto mi padaju po umornoj dusi
da operu nase ljubavi preostale tragove,
da se i poslednji bedem odroni,srusi,
da odvoje nas,da odvoje nase gradove.

Prestane nevreme i ne osecam te vise,
kao da nikada nisi bio tu,kraj mene.
Zaustave se vetrovi,oluje,stanu kise...
Utihne sve.Ostanu samo uspomene.
 
*************
Šetajući vrtom
pogubljenih muza
zapeo sam
o kost srca
pao i poderao
laktove
koji su još uvek
mirisali na svet.
Da sam
makar i jednom
bio pesnik
u jednom od
predhodnih života
znao bih
da istrgnem šapat
iz iglenog uha
i njime da pokrenem
kovitlac
tamnih virova
koji sad zjape
kao ponori u sebe same
na mestu gde su nekada
iskrile
oči
začetnice
poezije.
 
APPASSIONATA


Kao breza uz vihor
treperi moja duša
radošću,srećom i
lepotom puna.

Jer,ne ožiljci
da kao pijavice
sreću joj srču,
već portreti tvoji
zidove joj krase,
lepotom zrače
i snove joj noću
svilom kite.

O mila snoviđenja
zaigrajte se noćas
veselo i milo,
podarite duši svetlost
da pronađe i sve ono,
što je pred njom
skriveno bilo.
Utišajte sve zvukove,
neka se samo njena pesma čuje
i umesto,
poput vetra da jeca,
neka anđeoskim glasom
odjekuje

Jer,previše je
arija tuge
i bolom u naručju
pevala sebi
i sebi sličnim.

Kao sakati prosjak.

Jer,previše je suza
niz njeno lice
brazdama beznadja
spiralo svu bol,tugu,
čemer i jad.

I ka okeanu
nesrećnika otplovilo!

Neka ove noći
za trpezom lepote sedi,
nek' se smehom hrani.
Samo radost,
nek' je suzom poji,
a s jutrom,
umornu,
neka je telo,
u postelju života smesti
gde će dečijim snom usniti,
do novog buđenja i plesa,
do nove ljubavi,
kojom će poput mimoze
nežno i svetlo,
procvetati.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top