Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Rekao mi je,
te noći kada saopštih mu da odlazim,
da javljaće se često.
Rekao je,
da dolaziće,
redovno.
Pričao je,
planirao, gradio, zapitkivao.
Ćutala sam.
Rekao je,
da bolji smo od svih,
zato smo usamljeni.
Pitao me je,
šta treba da učini,
da bih ostala.
Ćutala sam.
Rekao je,
da nedostajaću mu.
Ponavljao je,
kako mu je drago što me vidi.
Pitao me je,
zašto plačem,
kada plačem.
Nisam imala snage da mu kažem da nam je ovo poslednje veče.
Ćutala sam.
 
...*...

Hej ti,
Aveti u mračnom uglu sobe,
sklupčanih nogu što kriješ pramenovima crne kose bledo izbrazdano lice.
Zašto kriješ izlomljene prste dok pucaju zglobovi daleko u tminu?
Pogleda tupa,
u daljini manično izgubljena,
tražiš svilene niti jesenjih noći i dugih blatnjavih ulica.
Grubim vrhom jezika prelaziš preko ispucalih modrih usana,
prisećajući se reči topline.
Pokidanih glasnih žica,
ispuštaš muke i vapaje koji prizivaju podzemne Bogove u odorama sivim.
Otvorene kičme,
krvariš u potocima koji teku u krug oko tebe,
ponovo oživljavajući bol u slepoočnicama pri svakom otkucaju srca.
Ugaslih pluća,
škripiš,
pokušavajući da postojiš.
Hej ti, Aveti, vidiš li sada kako je biti čovek koji sedi ispred ogledala i posmatra odraz svog lika,
bez pretvaranja?
 
majalibre:
*************
Neko je zatvorio mostove
u nebeske kaveze
i sa njima
priču jednog koraka
koji se vratio
sa one strane
na stranu
sa koje nije pošao.
Mostomrzci
šta ako vam kažem
da svoj most
u sebi nosim
i da kalj
svake obale
imam
na cipelama
svojim?
Kliknite za proširenje...


Ja noćas
živim ispod mosta
Neću da lažem da je ružan
Tu je neki luk
napeti
ko moje pevanje grleno
I jedan grafit
napisan nekoj lepojki
Dok se ogledam u reci
dovoljno mutnoj
za moj lik
Skitnice
Luk
na mojoj glavi
kao tijara
Što sada
ne proleti
Neki
Šišmiš
 
sreća je da umem da lažem

ima dana u kojima bih sebe pojala
samo da se setim baš tačno gde sam stajala
i koliko sam se istegla da te dohvatim

ima dana suviše čistog vazduha
kada je vidljivost u zenitu
i tada, da te se setim,
pretvorila bih se u kometu

ali imam neku ludu sreću
i pletem laži ko da se verem po drveću
uverena sam da mi sve sivo vrane podmeću
i da tebe uvek voleću
 
Vetar kao da duva vekovima.
Uvukao se zvuk negde pod kožu, da trajno iritira.

U šta se to pretvorismo, zveri dvonožne?
Naizgled šareni, nasmejani i ispunjeni.
Zapravo, razapeti u sopstvenoj unutrašnjosti, cvilimo, molimo i grebemo kožu.
Urlici nam ostaju napušteni, visoko u vazduhu, da sa njih kaplje krv...
dok mi, ponosni i sami, kakvi i moramo biti, navlačimo lepršave maske i izlazimo na ulicu.
Sjajni pogledi i široki osmesi samo su odraz slabosti.

Razapeo nas je život, zveri proklete, jer htedosmo više no što nam beše potrebno.

Sad svakog jutra krpimo rupe na duši,
stojimo dugo ispred ogledala tražeći ugao iz kojeg se bol najmanje vidi...
i tako ukočeni, sveže namontirani, izlazimo napolje.
Da pokažemo svima koliko dobro glumimo i pokušamo nekoga i da slažemo-
da sjaj je iskren, da vešala su oko tuđeg vrata dok naš dragulji krase.

Zapravo, kada se malo bolje zagledam, svi smo k'o od majke rođeni, jadni i bedni.

Ne hodamo, puzimo.
Umesto očiju imamo grotla nekada živih boja.
Umesto glasa- samo promukla zavijanja i mrmljanja o onome što je nekada trebalo i bilo....
o sreći, ljubavi, ljudima...
 
Njoj jedna pesma

Koliko je tebi proslo dana?
Meni je mnogo,da ne moze vise.
Tamo ti je,kazes,dobro,
a kazu i da vreme sve nam brise.

Izbrisano nije to da mi falis,
da mi te je oduvek bilo malo,
ni mesto ono u srcu gde si bila.
Prazno je,za tebe ostalo.

Ne trazim da se opet vratis
i budes ono sto si nekada bila,
niti bih volela da patis.
Ne bih da ti ja skupim krila.

Znam da moram biti samo svoja,
da naucim da se borim i sama,
da uzimam,dajem,smejem se i placem.
Hocu,samo me zagrli,mama.
 
Whispers:
Njoj jedna pesma

Koliko je tebi proslo dana?
Meni je mnogo,da ne moze vise.
Tamo ti je,kazes,dobro,
a kazu i da vreme sve nam brise.

Izbrisano nije to da mi falis,
da mi te je oduvek bilo malo,
ni mesto ono u srcu gde si bila.
Prazno je,za tebe ostalo.

Ne trazim da se opet vratis
i budes ono sto si nekada bila,
niti bih volela da patis.
Ne bih da ti ja skupim krila.

Znam da moram biti samo svoja,
da naucim da se borim i sama,
da uzimam,dajem,smejem se i placem.
Hocu,samo me zagrli,mama.
Kliknite za proširenje...

Divno
 
SEĆANJA


Ima dana kada ne bih ustajala.
Te bih dane najradije prespavala,
umorna i posustala...
Ima dana koje bih zaboravila,
one,kada sam se smejala,
one,kada sam volela,
nesputana,uzburkana...
Jer ti mi dani tugu donose
i muče pitanjima
zašto sve lepo što čovek ima
prolazi i ne vraća se?
Sem u sećanjima....
 
šta da ti kažem
kad sve znaš
odavno slutiš rastanak naš
šta da ti krijem
što da se smijem
odavno krijući suze pijem

nikada neću biti ko jedna
crnka strastvena iz srednjeg reda
uporno u nju piljiš od juče
kako mi je znaju oni kod kuće

nemoj mi više slati vježbanke
neka ti roditelji privatne časove plate
ništa od našeg tajnog saveza
ja sam za tebe obicna puzla

eno ti crnka neka te tješi
kad vidiš kako je neki zadatak nerješiv
kako je teško u kisjelinu
dodati nešto slično vinu
 
zaljubio si me, i u noći i u dane
u proplanke, u ljude i tužne i nesmejane
a to je pola ludila
i kada ti se ne javljam
znaj da me neka furija uhvatila
jurim da lepotu jutra samo ne slutim
no da probam da popijem
sve ono što se ne pije
i trebaće meni još dosta krugova
da potrošim pogon od tvog pogleda
dobro je da me nisi gledao dugo
kratak je ovaj život tugo
da stignem da se odljubim
i jednog dana zavolim
 
majko
znam da me voliš žarko
i da bi svaki kamen da možeš
sklonila sa puta kojim ću da prođem
znam da bi tako rado ispila
umesto mene svaku čašu ludila
da bi mi noge svezala
kad vidiš kako put jame idem lako
Ali majko
nismo u hodniku porodilišta
da ga dezinfikuješ
kako bebama ne bi bilo ništa
ne možeš mi spremiti takvu marendu
da od nje zubi beli ostanu
zagrli majko i zaplači
plaču i oni od tebe jači
 
mojim nebom raznobojni baloni lete
petarde tvojih riječi dok pucaju,
ni od jednog ni od drugog,ni koristi ni štete,
taman koliko od zvijezdi koje samo svetlucaju,
ipak smo negde nešto o nečem ljepšem sanjali,
možda su naši stihovi prskalice u nekom budili emocije,
pa iako smo nas dvoje nepovratno uprskali
možda neko drugi nije...možda...nije
 
Онда ми дође да вриснем.
И вриснем.
И вриштим:

Србииииииии!!!!!
Туђе су вам уши упрљале очи!
Вама су туђе мрве хлеба запале за грло,
и сада ћутите, закланих снова и онемелих жеља.

Изнад неба
неуредан нови свет вије победе своје.
Бог? Не, више од њега то је.
ПравДА. Иза сваке неправде дрхти
нови свет изнад неба, неуредна нада.

Бићу храбра!
Бићу мајка!

Моја ће деца,
не ви,
моја ће деца у својим Сенкама носити Месец,
а свој Его мењати за Сунце.

Моја ће деца знати да је срце
оно што је настало пре Бога.

Потомци,
Нас су златним ланцима пустили на слободу!
Нама су једино дозволили да заборавимо себе!

Реците: НЕ! НЕћемо увезено, злато што веже!
Од вештачког ћутања тешко се дише
и усне постају земља модра.
Реците: НЕ! подземној сили,
овај је народ сишао са неба
и све што му треба
бесмртно је плаво, десно и право
у инат и душу!

Србииииии, тишина!!!!!
Тишина шамара. Туђе је горко.
Нама су збиља одсекли језик,
да не разликујемо укусе.
Облаци сламају зубе
и Космос не миришемо више.

Учићу вас, будућа децо:
историја се крицима фантазије пише!
Сутра постоји само зато
да би одгонетнуло Јуче!
Сутра је решење за нову наду!

Србиииииииии,
Ви чак и наду дозволите да вам украду!
Они, туђи, они ће вас тући
и усне ће постати земља модра.
И неће више бити земље.

Затегните моја плућа!
Хоћу да рађам, хоћу да погађам
у којим постељама спава егоистични Бог!
Хоћу да дишем
и вриштим
и дишем
и напуним Бога мојим ваздухом
и угушим га мојом истином:

храброст је болест пробуђених Срба!

Затегните моја плућа!

Хоћу да пљујем на вас,
Срби,
хоћу да пљујем на вас

Љубав!

Једини мој хлеб, једина моја ватра
за вас, Срби,
вама, Срби,
хеј, Ви, будући,
са вама и о вама, Србима
људима
лудима!​
 
Svetlucavi tragovi sna
još vuku svoje repove iz novog buđenja.
Umorno telo pravi inertne pokrete
dok se živahni duh unutra koprca.
To što i ovog jutra neme reči klize niz zelene rukavce
raduje mi srž protkanu crnim nitima.
Ptica na dlanu...raširenih krila.
Spremna da poleti.
Zraci Sunca,
prelivaju se na srebru.
Želim da zagrlim ovaj mir što čuči u meni kada mislim o svemu.
 
Prstenje mrtvih ljubavnika

Treba mi kafana
sa sasvim malim šankom
tek za dvoje
I crnkinja koja peva
kako zna sto načina
da bude dobra devojka
ali ne može
ili joj se neće
Treba mi čašica
nečeg žestokog
De, sipaj u nju
tri puta
za sreću
Sačekaj
samo tren
pre nego što nazdravimo
Da sa prstiju
poskidam
prstenje mrtvih
ljubavnika
 
Ne budi tužan
Ljubavi
Zima dolazi
ko kurjak
a Ti voliš
zavijanje
Sećaš li se još
mojih zuba
U nekoj noći
sličnoj ovoj
kada je vetar
zapevao tužbalice
u našoj sobi
sa previše prozora
Ne budi tužan
Ljubavi
još će pucati
Srca
kao beli led
pod našim koracima
dok smo marširali
u pakao
 
*************
Svaka reč
fijuk korbača
i svaka kapija
plameni obruč.
Ljubavni dreseri
ja sam pre ovog učenja
znao mnogo više
i verovao
da ispod vašeg cilindra
plamte magične aure.
I dajte mi više
tu kocku šećera
zaslužio sam
evo volim
od 9 pre podne
evo žongliram
sa dva prazna srca
evo hodam
po liniji horizonta.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
“Mali princ” svačijeg detinjstva
Odgovora
8
Pregleda
225
Nina
Nina

Back
Top