Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Svako od nas ima neku tajnu
Ljubavnu, skrivenu, Sjajnu.
Sa tajnom živi, dobro je skriva
Kad padne noć tu tajnu sniva
U snu je tajna kao na javi
Na tren se oči sretnu, na tren se pojavi
Trenutak mine, ostaje lepota
dovoljno da dušu greje ostatak života
Života ovog kud vodi put?
Njegovog lavirinta poznajem svaki kut.
U kutku jednom tajna se skriva
boji nam život, začudo, jedino ona nije siva!
Džepovi moji puni su tajne,
sanjam oči tamne i sjajne!

18. 11. 2018
 
Не верујем у време,
не постоји чежња за роком трајања,
не постоји стара,
не постоји нова,
али и како постоји ова,
Љубав,
која није инспирација,
Сада знам
али не постоји разлог,
довољно доброг,
да је порекнеш.
Могло је бити без душе,
без радости, без речи.
Могло је да не боли,
Могло је да не сумњаш у нас,
Могло је да те неко воли више од мене,
Могло је, али није.

Ноћ шиба мисле
који не воде никуда,
ветар љуби нежне гране
који ми хране очи.
Нису ли ове гране прелепе,
миришу на вечну песму,
а изнад њих небо,
кроз њега се вуку беле руке,
складно додирујући душу
немирно пробуђена из лаганог сна ....
Спавај сада ...
И ти мени недостајеш.
 
Спотакнут че те живот,
па чеш пасти у нечиј загрљај,
помислиш сигуран си, подигнуо те са дна,
а он те само зграбио да се сам усправи,
помислиш да си вољен, милује те,
а он само гребе твоју кожу, желечи уклонити туџе отиске са себе.
Сломили су те много пута,
својим егом длабиле твоје ране,
дубоко,
да би их испунили својом празнином,
твојој љубави вратили су потсмехом,
да би напуниле своје ране.
И, некако, научиш да живиш,
не кривечи никога,
прихватиш их онакве какве јесу...
Када срце постане црна рупа,
када цвет постане челик,
када тело постане само оклоп,
пусти плач,
нека постане поезија,
када је бол дно
и немаш где,
онда ... душа се раџа,
а она те чини човеком.
image1574592774710.png
 
Nema veze, znam kako mirise zima u samoci,
i kako tuga nagriza tijelo,
i kako bol titra u venama.
Ti mislis da mozes imati koga zelis,
a ne dati se nikome?
Ucini me bogatom
barem za jedan lazni trenutak,
osvani u mraku svetao i moj,
ispuni moju dusu osjecajima,
porazi me svojom njeznoscu,
jer znam i da ce ovaj put bol biti barem trostruko jaca,
i kako ce svaka ledena pahulja zapeci
i svaki tudi osmijeh usjeci
ranu dublje.
 
Kuda bi sa Nilom što će poteći?

Konj na belom princu - 14. decembar 2004

Evo vidi me.
Ja sam moja pustinja.
Pogledaj moje dlanove - moje dine izborane.
Moje prste prašnjave i nokte izgrebane..
Evo pogledaj me.
U meni piramide spavaju hiljadama godina
i kameleoni govore mističnu poeziju.
Po meni zmije gamižu a škoprioni se sunčaju..
Ne varaj se ako misliš da me možeš preći
sa običnom flašicom vode.
Ja sam suv i bezgraničan, u meni nema oaza
a sunce prži sizifovski..
U meni je samo bunar pun tajni..
Za neke je bolje da se nikada ne otkriju...

Potoji jedan cvet u meni.
Lotus.
Lotus koji raste u pustinji.
Ako ga uberem i poklonim tebi..
Kuda bi sa Nilom što će poteći?
 
ŠTA ĆE DALJE BITI

SEDIM NA KAMENU
GLAVA MI U PLAMENU
BUDUĆNOSTI MI NEMA
SUDBINA MI NAJGORE SPREMA

GLEDAM U ZVEZDE
A ONE SAMO JEZDE
PO NEBESKOM SVODU
KO DAŽDEVNJAK U BRODU

SLUŠAM KAKO PTICE KREKEĆU
KO NEKE KOZE SA ALPA ŠTO MEKEĆU
ŠTO BIH UZALUD DA GOVORIM
KAD ĆU TABUT VEĆ NOĆAS DA OTVORIM

PRIRODA BRUJI
DOK HASO VIČE MUJI
AO MUJO MOJE BELO STADO
MNOGO SI U ŽIVOTU STRADO

NAOČARE MOJE STARE
VEĆ MI DO ČLANAKA DOPIRU
KO MRAVOJED ŠTO KAŽE KROMPIRU
HEJ PRIJATELJU ODOH JA U DŽANDARE

OJ KOSOVO MOJA ZEMLJO BEDNA
DOLAZE PO MENE KOLICA JEDNA
ŠTA ČE DALJE BITI KO TO ZNA
DOLAZI PO MENE BOŽJA KAZNA
 
DA LI DA SE UBIJEM

SEDIM I RAZMIŠLJAM
DA LI JA TO STARIM
ILI SAMO U STARI HERBARIJUM
SVOJE ČASNO IME REZBARIM

SEDIM I SLUŠAM
KAKO MOJA SAVEST KLJUČA
IL TO SAMO
MEDVED TRAJKO RUČA

SEDIM I TRUDIM SE DA RAZUMEM
ZAŠTO SVOJU PAMET KUNEM
ZAŠTO SAMO GLAVOM NE DUNEM
I U SVET ILOVAČE NE GRUNEM

SEDIM I BOJIM SE
DA LI ĆU BAŠ JA DA KLONEM
I DA U DUBOKO MORE POTONEM
KAO NEKI PAPIR ŠTO GA ČIČA SVOJOM COKULOM ZGAZI

SEDIM I OSEĆAM
DA KRAJ JE BLIZU
ŽIVET ZA ŠTA NEMAM
PRIJATELJI DRAGI NA PUT BEZ POVRATKA SE SPREMAM
 
A SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE

MOJA KUĆO, SAPUTNIČE STARI
ŠTO MI SE ŠTAKA DANAS POKVARI
TE OSTADOH NESPOSOBAN KO HAJRIJE
A SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE

GLEDAM, GLEDAM
I NE ZNAM ŠTA DA POGLEDAM
KAŽEM BOLJE DA ME NIJE
A SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE

MA ŽIVEO SAM JA DUGO
UBEĐUJEM SEBE ALI NE ZADUGO
NEKO MI NA VRATA MOŽDA ŠTAKOM BIJE
A SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE

I KOJIM GOD PUTEM DA KRENEM
NEZAMALKO SE NE PREKRENEM
I ZA 360 STEPENI OKRENEM KO ĐETE MAČIJE
A SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE

DANI PROLAZE I NEPOVRATNO ODLAZE
KAO ŠTO NEDŽLU OD OGUZA ŽMARCI PODLAZE
I SAD KROZ ŽIVOT PIČIM BEZ ŠTAKE KO MLADUNČE LUKAVE LIJE
A SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE
 
SVE JE UZALUD

IZ BIBLIOTEKE IZLAZIM U KRVI DO KOLENA
A MOŽDA MI SE TO SAMO PRIČINJAVA
ZBOG RUŽNIH USPOMENA
DOK DAN TIHO JENJAVA

IDEM DŽADOM, DIGLA MI SE KAPA
NE ZNAM NI DAL SAM POŠAO IL SAM DOŠAO
SAPLIĆEM SE O SVILENA KANAPA
DOK NADA MNOM LETE JATA DELEGATA

PUT KOJI MORAM PREĆI
DUGAČAK JE ČAK DO POTPEĆI
A NA KRAJU ČEKA ME PONOR
U KOJI ĆU DA ĐIPIM VEĆ ZOROM

ZAŠTO DA ŽURIM
KAD ME ČEKA SAMO BEDA
ZA DŽABE SE DURIM
GOTOV SAM DOK KAŽEŠ KREDA

ŠTO BIH DA GOVORIM
KAD ĆU USKORO DA MREM
ŠTA MI VREDI DA ZBORIM
KAD ĆU BRZO DA IZUMREM

PREDA MNOM VEĆ SE JENDEK OTVARA
UZALUD SAM RADIO I GRADIO
KAD MI ŽIVOT NEUMOLJIVO VRATA ZATVARA
KASNO JE ZA SVE, VREME JE DA SE MRE
 
GDE SU NESTALA TA VREMENA

SEDIM ZA KAFANSKIM STOLOM
U DALJINI ČUJE SE BRODOLOM
MOŽDA TO BAŠ MOJ BROD TONE
DOK NA NEBU BROJIM AVIONE

GDE ODOŠE ONI DANI
KAD NEBO MI SE U SRED NOĆI RAZDANI
GDE NESTADE CVEĆE
GDE ODE PROLEĆE

GDE SU SADA ONE HRIDI
OD KOJIH JUTARNJI VAZDUH BRIDI
GDE SU NESTALI VALOVI MORAVE
PORED KOJE SAM PREBROJAVAO MRAVE

ŠTA JE BILO SA MESEČINOM
VIŠE NE SIJA TOM SVETLINOM
NIT ME GREJE NIT SE SMEJE
DOK NA DRVEĆU SUMORNO IGRAJU KREJE

POSMATRAM SVODOVE NEBESKE
NA NJIMA SE OSLIKAVAJU FRESKE
DOK OKO MENE TRČE PALETE
I ŠIFONJERSKOM ŠTANGLOM MI PRETE

NEMA VIŠE ONE SREĆE
ŽIVOT MI TUGU PODMEĆE
SVE ŠTO VALJA PROŠLO JE
PUSTO VREME DOŠLO JE
 
SAMO NOĆAS DA ZABORAVIM MUKU

NAPOLJU KIŠA PADA
MENI U STOMAKU KLADA
U GLAVI MI DAMARI LUPAJU
OĆE PRE VREMENA U ZEMLJU DA ME STRPAJU

TEŠKA BOLEST STIGLA JE MENE
PRIVIĐAM SVAKAKVE SIRENE
DAL TO ONE MENI SVIRAJU
IL SE SAMO ZIDOVI GLUPIRAJU

NA RAMENU MI BELA PTICA
DODADE MI PAR SITNICA
HVALA, NE TREBA MI NIŠTA
OD BOLOVA PREMINUĆU KO PAS SA STRNJIŠTA

OKO REBARA STAKLENI KAIŠ ME STEŽE
MISLI IZ MOJE GLAVE BEŽE
CRKVENO ZVONO U PONOĆ UDARA
SA MOJOM BOLEŠĆU LEPO SE PODUDARA

NEIZDRŽIVI POSTAJU BOLOVI
OKO MENE VEĆ IGRAJU TROLOVI
OD MUKE NE MOGU DA GLEDAM
PUSTI ME VEĆ JEDNOM KOVČEG DA PREGLEDAM
 
OPRAŠTAM SE

DOŠAO JE I TAJ DAN
VREME JE DA IDEM U BEZDAN
ALI NE U ONAJ ŠTO U VOJVODINI ČUČI
VEĆ ONAJ ŠTO ĆE ZANAVJEK DA ME MUČI

NAGLEDAH SE U ŽIVOTU SVEGA
NE OSTA OD NADE NIČEGA
CRNE KOČIJE VEĆ ME ČEKAJU
SVICI ZADNJI PUT PREDA MNOM BAJU

ZBOGOM GROZNI SVETE
OKO MENE VEĆ LETE KOMETE
MRAK MI POLAKO NA OČI PADA
DOK SILVESTER SE STALONEU JADA

GLAVA MI LAGANO KLONE
USKORO ĆE U VEČNI SAN DA POTONE
NEMA MENI SPASA
POZDRAVLJA VAS PRVA KLASA

BUDITE MI POZDRAVLJENI PRIJATELJI DRAGI
ODLAZIM PO OVOJ VEČERNJOJ VLAGI
VEĆ TONEM U VEČNI SAN
BEZ MENE ĆE SUTRA OSVANUTI DAN
 
Mid dark thoughts
of the gray tomb-stone,
the demons taunt
as they play twisted games with her soul.
She was the sound of glass shatering,
blue and green,
a lucid dream,
she was the breath of the wounded,
the zig-zag in your straight line,
she was the other side of the shadow side,
the absence in your direction,
she was everything and nothing...
She was telling you about darkness in her life,
because you was her light,
and now...
she rests her eyes on top of the moon,
with her back facing the earth,
nothing about her pain
was poetic,
silence screams from deep inside,
she bleeds in red
and die in black.
 
Novo-Godišnja
Konj na belom princu - 31. decembar 2006. u 08.34

Cedi se presahli život sa mene..
bez mog udela..
Živi se daleko od mog htenja..
kap po kap, dan po dan,
režira neki davno zaboravljeni film.

Naizgled jasna i dobro osmišljena scena..
uvek iznova bude pokvarena
u neminovnosti nametnutog improvizovanja.
Ja se.. skoro tu ništa ne pitam.
Razrađujem dodeljenu ulogu treće kamere
i sudije već osuđenom, već presuđenom..
u korist, nekih meni danas viših
i konačno nerazmuljivih ciljeva.

Izvlačim večite pouke ustrajem u naivnosti
da dočekam neku novu.. samo za trenutak
smisleniju i ljubavi puniju godinu..
Dok na upletem se u iste kučine
u onaj isti šizodini karusel
tričavosti mojih želja.

Moje ruke - moje stradanje
Moje reči - moje koprive
Moja želja - moja crna zemlja

Dok vreme poput Amazona zapljuskuje moje obale
Ja.. nasukan splavom od slamki na obali ispod drveta
pravim najkrhkiju kolibu svojih strahova..
u nadi da vatra neće dogoreti do kraja.

I dok voda nosi moje reči poput brodova od papira..
Šta reći? Sem potonuti bezvučno a ne propasti
u nadi da će jednom.. nekim iznenadnim čudom
stvari poteći uzvodno..

Imam samo jedan život.
Sasvim dovoljno da ga potrošim u čekanju.

Srećna Vam nova godina.
I tebi Gospode.
A ja ću (po)lako..
 
U dodiru ogledala moja
Konj na belom princu - 27. novembar 2006.

Otvori amforu u meni.

Duboko.

Pusti neka poteče..
ono najgušće vino
vekovima zatvarano u odaje
u kojim odzvanjaju praznine
i lutaju nemušti vetrovi nemira..

Popij me u slast.

Lagano i setno.

Dotakni sedefnim prstima
Najmirnije strune moje..

Ja.. u bescenje prodao bih
sve dosadašnje dodire
za onaj.. onaj jedan
u kojem je pre samog pada u vodu
od morskih dubina i tvoje kose
potopom pokisla moja kap u dodirima
umorna od večite kiše
od kože tvoje.

Zadrhti dušu moju..

Nacrtaj najgušćim mastilom
po najfinijem putu svile
kartografiju svih naših isprepletenosti
Mene.. na severnoj hemisferi
i tebe na južnoj..
očima aurore borealis
spojene nevidljivom niti
što prolazi kroz srce zemlje.

Udahni ruke moje.

Najstarijim začinom otvori me
raspleti artersku dušu moju
Iz najdubljih stalagtita
iz vrča godina natoči ovu prokletu noć..
u najtiše najzvučniji otkucaj srca.

Polomi oči moje.

Ja.. u beskraj ostavljam
da tonu naizgled
sumanuto lucudni redosledi događaja
u vrtlozima uskomešanih sekundi
koje se ponavljaju..
samo da tren u kom se rađam
nov i potpuno tvoj
svakim tvojim izdahom
po jednim mojim uzdahom
ostavljajući beskonačnost da čeka.

Procvetaj ruže moje.

Iz bašte u kojoj umire jezero
bezbrojnim fatamorganama
zarobljenim u tvom licu
u površinskim dodirima jagodica
u frekvencijama kojim vibriramo
zalij bezrečitosti moje.

Poljubi usne moje.

Kao što reč ova ljubi te večeras.
Kad dotakne me srce moje.
 
Црне су ти речи,
црне су ти мисли,
црна ти је нада,
само је мој бес бео.
И тако...
залутаче ми ноч у белу зору,
снови че се распетљати као плетенице,
доџе ми љубав као непозвани гост,
а ја ко дежурна будала.
А ти...
Ти постојиш, један ...
Да будеш стара и нова љубав,
да будеш оштар нож који убија речју,
и лагани поветарац који лечи додиром,
да будеш анџео ил демон,
само ако ти се прохте,
који крила даје и ломи.
Корен ти је и крв и круна,
олуја постеља,
а ја каква сам,
без корена, без грана, без крошње,
наслоњена на тебе,
можеш ме обликовати из мог пепела,
можеш ме ухватити за прамен заборава...
Ти постојиш, један ...
 
Deep Waters
Konj na belom princu - 11. juni 2007. u 07.37

Po površini mirnog i dubokog jezera
ploviš tiho poput labuda.
I samo jedna kap je dovoljna.. jedan dodir..
Pa da puknu vrtlozi i vatrometi poput zrelog nara
između magnetnih polova naše kože..
I duboki vir se stvori površinom jagodice prsta..
da klizi niz tvoju kašmirsku kosu.. i dotakne
naizgled slučajno sa strane površinu vrata
i zaustavi vilin konjice u grlu..
Udahni me.. da potonem duboko u predeo
u kom se prelivaju sudbine i mešaju
raskršća naših isprepletanosti..
Ja i ti.. ko dva izvora naših pokislosti
ko dva bezglasna zvuka pomešana u jedan
da odzvanja prostorima istog kaleidoskopskog srca
u kome izviru ponornice i stakltiti pažljivo građeni
određuju atribute naših konačnosti.
Kap po kap.. poput domina ruše se zidovi od želja
uslovljenosti običnih i prostih života
u kojima nedeljiva je još samo
večita plamenost svetla sveće
niz koje cure suze i skupljaju se u molitvama
Jednoj ljubavi u nepregled izmerenoj...
Da ispeva pesmu o nema...

Po površini dubokog jezera tečeš..
I gledaš me tiho poput labuda..
dok tonem duboko, duboko u tebe.
 
Погледај. Ево, љубим те. Погледај.
Погледај у ову мрачну печину.
Мој пољубац, моја последња тама која прекрива ноч,
и твоја светла аурa
која се пробија кроз моју таму,
и као сунце открива
једину истину у мени.
Коју, више волиш да игноришеш.
Од тебе, почињем да разумем,
од тебе се моја погребна аура отвара ночу, и блиста,
заслепљује ме.
Ах, тужан, неизмерно тужан,
у непробојној сенци у којој дишеш.
Погледај у мрачну ноч, у моје тамне очи,
видечеш сомот сенци
где тихе птице лако клизе,
видечеш своје светло лице..
Ах, луцидно чудо, далеко од агоније,
у мрачним данима бола,
блистави пољупци се буде на твојој кожи,
топле нити се котрљају кроз торзо,
дрхтави свод,
која ми влажи груди,
док моја бучна крв пршти од радости, љубави, светлости ....
 
Има дана,
као магла,
густа, непрозирна,
клизе са месеца
и вуку се кроз језерско блато.
Има дана,
поплављена,
кад је моја душа попут брода,
који са тужним плачем и праском
усидрава се у тихој мочвари.
Има дана,
кад су ми рамена крхка, попут младих гранчица,
напукну са сваким новим грамом тишине,
па нагињем се, под тежином властите коже.
Има дана,
роснa,
кад су ми босе ноге тешке ...
Од росе или од суза?
Је ли то битно?
Лежим лицем у трави и гласно плачем дрхтајучи,
као да че прочи.
Има дана,
кад ми срце зајеца и загрцне се,
а ја засмејавам све око себе ....
Не морају сви да знају о тренуцима када нисам своја ...
Није свака испружена рука утеха.
Знам да им смета,
моја музика, моја брига, мој изглед,
моји снови ....
Непрестано покушавају да ме пробуде ..
Не подносе мој глас,
моју смиреност, једноставност,
моју љубав, моју посвеченост.
Проклето их нервира
да сам другачија, атипична, непредвидљива,
далеко од стварног света.
Узнемирава их кад сам присутна
а још више кад ме нема.
А ја..?
Све ми је потаман, чак и кад ништа није.
Ионако, сви примете како изгледаш, само ретки како се осечаш.
Има дана,
као што је овај,
као јуче, као прошле године,
и жеља је иста ...
Има дана ...
Да нема....
 
Poslednja izmena:
У ночи као што је ова,
кад сан далеко је,
у ночи као што је ова,
скидам паучину са сечања,
призивам ти лик, чекам,
напето слушам, док не зачујем твој глас,
причаш и смејеш се, опет....
Отсјај мог лика у твојим очима,
осветли пут уморној путници,
нахрани је забрањеним вочем,
напоји је ѕвезданом водом,
покрије је да би одржао топлину њеног духа,
доносечи мирис јоргована
једног давног пролеча...
Заспат чу ночас у оковима старе жеље,
пожељет чу тебе,
у сну че очи да траже, све што рука не може да наџе...
Заспат чу ночас у оковима старе жеље,
и пожељет чу те простије од сваког мог стиха.
 
Неколико речи док је неко чутао,
они на ветру у лишчу,
док вода љуби камен,
неколико јасних речи док спавам на твојим грудима,
тихи звукови, жар, жиле, пепео ...
Моје име је било само кратки дах,
котрљање на уснама,
попут споре, исфрустриране пене која шаље таласе
и угаси се на обалу.
Неколико речи, попут одјека,
или светлост која тамо умире ночу.
Све је дубока ноч.
Нема другог пољупца.
Нема друге љубави, после оне која се утопила
у дубоким ночима ...
 
U DELIRIJUMU

SEDIM ZA KATEDROM, PRAZNIM FLAŠE
JER MI OVAJ ŽIVOT NIKAKO NE PAŠE
U KRVI MI DVA LITRA VINA
NA GLAVU PAST ĆE MI VITRINA

PREDA MNOM SENKE SE UKAZUJU
NERAZUMLJIVE STVARI MI KAZUJU
DA POBEGNEM NE MOGU
BOJIM SE SLOMIĆU NOGU

ODJEDNOM ISPRED MENE POJAVI SE PRUGA
A MENE UHVATI JOŠ VEĆA TUGA
TOM SAM PRUGOM NEKAD GALOPIRAO
I OD RADOSTI SE SATIRAO

UTVARA MI NA VRATA KUCA
DAL TO MOJ RAZUM PUCA
OTVARAM VRATA POSRĆUĆI
MOLIM BOGA DA IDEM KUĆI

NA VRATIMA NEŠTO MI PISMO DAJE
OTVARAM GA DA VIDIM ŠTA JE
KAD U NJEMU PIŠE
NEĆEŠ NI TI VIŠE

JA NE UMEM DA RAZUMEM
ŠTA TE REČI ZNAČE
RAZNE POLUGE MI UM MRAČE
DOK IZA ĆOŠKA MRTVO PAŠČE SKAČE

NIOTKUDA POJAVLJUJE SE MOJ DEDA
KOJI JE UMRO JOŠ PRE STO GOVEDA
KAŽE POZDRAVLJA TE BAKA
I DOLAZI SA DVA RAKA
 
NA PRUZI ZA DUBROVNIK

KRENO SAM ZA DUBROVNIK
DA NABAVIM ĐUBROVNIK
KUĆA PUNA SMEĆA
TREBA ČETRES VREĆA

VOZ POLAKO KREĆE
KONDUKTER U KUPE ULEĆE
DOBAR DAN, IZNENADA REČE ON
JA OD STRAHA UDARIH U PLAFON

PLATIH KARTU PAPRENO
I NASTAVIH PUT POŠTENO
VOZ KO MUNJA JURI
JEDNA BABA SE PRETURI

VOZ SE KLIMA
UZBRDO NAS CIMA
KROZ PROZOR GLEDAM KUĆE
PO KROVU ŠIBA PRUĆE

U TUNEL ULAZIMO
JOŠ BRŽE IZLAZIMO
JURIMO KROZ POLJE
BRŽE NEGO ŠOLJE

VOZ POLAKO USPORAVA
MAŠINOVOĐA GA PRIMORAVA
U DUBROVNIK STIŽEMO
PO HODNIKU KLIŽEMO

IZLAZIM IZ VOZA
DOČEKUJE ME KOZA:
DOBRODOŠLI GOSPODINE
VIDIMO SE DOGODINE
 
JEDAN VREO DAN

DAN JE TAKO VREO
NAPOLJE NE BIH SMEO
UDARIĆE ME SUNČANICA
OTPAŠĆE MI SPUČANICA

MORAM DO PRODAVNICE
DA NABAVIM TIKVICE
NEĆU STIĆI NI ZEVNUTI
OD ŽEGE ĆU ZAKOVRNUTI

U DNU BULEVARA
VIDIM KOLA STARA
ISPRED NJIH JE BARA
DOK CIGA PO KANTI TUMARA

VRUĆINA SVE VIŠE PRITEŽE
OKO VRATA KRAVATA MI SE STEŽE
DOK PAŠČAD NA SVE STRANE BEŽE
NE BI LI POBEGLI OD ŽEŽE

JEDNA BABA NA ŠTAKAMA KORAČA
DOK ČIČA KONTEJNERU VRAČA
VRUĆINA JE VELIKA
NA ULICI JE VIKA

SUNCE JE TOLIKO UPEKLO
GIBANICU BI LAKO ISPEKLO
NIGDE NEMA HLADOVINE
IZGINUSMO OD VRUĆINE
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top