Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Evo daću vam uvid na kašičku, iz tri knjige po segment, pa ko voli... ;)

"Čekajući sunce iz Japana" (proza na ler)


Kvakoje ostaje ''poslednji padobranac''...

Povorka se kretala sporim, umornim hodom niz snegom prekriven puteljak. Na trenutke bi po koja prilika u crnom zastala i oslonila se na neku od glatkih kamenih ploča koje su još uvek stoički odolevale i prkosile snegu, pokušavajući da izbegnu sudbinu zatrpanih tela čiji su identiteti baš tu, pod njima, tiho tonuli u zaborav. Te ploče kao da su želele da bar još jedanput podsete prisutne da su one sve što je preostalo od toliko života, toliko nada i snova, toliko njima sličnih izgubljenih duša. Ali prilike u crnom su bile isuviše obuzete svojim mrkim mislima da bi se, čak i za trenutak, obazrele na grobnice s obe strane puteljka. Sada su kamene ploče, s ugraviranim krstovima i zvezdama, služile samo da ponude predah po kojoj oronuloj bakici, dok ova ne bi nastavila dalje, uzaludno pokušavajući da ubrza korak i sustigne poodmaklu kolonu.

Povorka nije bila velika. Roditelji i rodjaci, te par njihovih najbližih prijatelja jedva da su se, udruženim snagama, zbrajali do dvocifrenosti. Sem mene, nije tu bilo prijatelja njihovog sina. Niko iz ekipe ili kraja nije došao da se oprosti i isprati Baneta na njegovo poslednje konačište. A opet, svi su bili tu, sveprisutni. Osećao sam svim svojim bićem njihovo prisustvo. Svakog ponaosob, a svih do jednog. Da, bili su tu. U mislima, reći ćete vi. Pod zemljom, reći ću vam ja. Slike su mi se redjale pred očima. Milan, Bojan, Djordje... Fudbal na parkingu, kule od peska, prva pljuga, prvi fiks... Gledali su me sa postera... Dejan, Marko, Kiza... Bioskop, svadje, pomirenja, tuče... I sahrane. Obaveštavamo rodbinu i prijatelje da je naš dragi iznenada preminuo. Tačka. Nema ni “kratke ali teške bolesti”, nema ni žene ni dece medju potpisanima, nema nikakvog objašnjenja. Samo “iznenada”. Ali očekivano. Da, uvek na kraju te sahrane. I sve manje ljudi na njima. Baneta pratim ja. Hoće li imati ko mene, sutra, da isprati? I hoće li hteti?

Povorka je stala i prilike u crnom opkoliše veliku pravougaonu raku. Da ne bi onih sumornih i izgubljenih izraza lica, izgledalo je kao da će se svakog trenutka uhvatiti pod ruke i zaigrati kolce izmedju okolnih grobnica. Čovek u odori popa počeo je nešto da mumla, u nerazgovetnom plesu starogrčkih izraza i modernosrpskih reči. I u 80. godini je ponavljao ono isto što su mu rekli da govori kad mu je bilo osamnaest. Te nerazumljive i neshvaćene poruke, do pola ispričane a od pola ispevane, namenski su zahtevale pažnju i strahopoštovanje. Budući da su crkveni verodostojnici “još pre Hrista” izučili i u delo sproveli taj usadjeni strah od nepoznatog, medju prisutnima su trenutno zavladali panični mir i tišina. Kad se ustanovilo ko je gazda, žene su dobile dozvolu da ponovo zaridaju, ovog puta još jedrije. Muškarci, u svojoj trajnoj internoj borbi s žigovima društva, zgledali su se i skrivali, verovatno da se ne bi videlo da plaču. Ili da ne plaču. Pop se prekrstio i svi prisutni, sem mene, ponizno su ga imitirali. Jedna žena je pogrešila stranu. Ne znam je li to bitno, kad se svode računi. Bane nije znao da mi kaže, iako sam nebrojeno puta morao da ga sačekam ispred crkve. Osećao se bolje kad bi ponovo izašao. Leti, pogotovu. Zato sam ga i čekao svaki put pred kućom božjom. Čekaće i on mene, ovde. Ne znam zašto baš ovde.

Ceremonija se brzo okončala. Koliko se sećam, nekada je to trajalo duže. Ali, nekada je bilo i više para u igri. Od skora su uveli i cenovnik za usluge “božjih izaslanika”. Sada se tačno zna koliko šta košta. Seljak ne mora da brine što ne zna koliko će mu pop tražiti za spasenje, a pop može da se skoncentriše na šljaku i ne razmišlja o tome koliko seljak može da priušti za kupovinu svog konačnog spasa. Pošteno, pa ko koga zajebe... Banetovi nisu bili imućni. Da se Bane nije u slobodno vreme vidjao sa zlim dilerima, već novac davao dobrotvornoj crkvi na primer, možda bi opelo potrajalo i čitav dan. Ali opet, da se Bane nije vidjao sa zlim dilerima, mi ne bi danas ni bili ovde. Dileri, izgleda, sve skrate: robu, opelo, život, svoje zatvorske kazne, muke u toku apstinencijalne krize... I dileri, kao i sveštenici, posluju po cenovniku. To i to košta toliko. Ako ne doneseš toliko, to ne donošenje će te koštati toga i toga. Tu se barata šamarima, mecima, kolenima, glavama... Nije ljudski, ali je pošteno. Po cenovniku. Kao i u crkvi.

Prilike u crnom su nestale. Cveće je ostalo. Ja sam ostao. Bane, hteo sam da ti kažem... Šta sam hteo da ti kažem? Gledale su me oči sa postera, nasmejane... Milan... Bojan... Djordje... Dokle? Dejan… Marko… Kiza… DOKLE BRE?! Kome su oni šta skrivili? Imali su petnaest godina kad se svet srušio. Zapucalo se. Nema para, nema hrane. Nema života. Budite mirni, rekli su nam. Spavajte. I zaspali smo. Cela generacija. Dokle? Još samo malo, još samo Kosovo... Budite dobri. Spavajte.

Svi su zaspali. Zauvek.

-Bane, hteo sam da ti kažem da me ne čekaš... Idem u Moskvu, Bane... Dosta je bilo... Idem zbog sebe... Idem zbog svih nas... Sećaš se, mora da ostane poslednji padobranac... Mora, poslednji padobranac... Jel' se sećaš, Bane?… Jel’ se sećaš… Bane?
Zbogom, Prijatelju.



Kvakoje se bori za ''našu stvar''...

Mama, gladan sam!
Biti pokoren, a vladati osvajačem, najveća je ženska vrlina. Svaki muškarac ima svoju ''ahilovu petu'', svoju “femme fatale”, svoju gazdaricu. Može on da bude i profi kikbokser, i zamenik sekretara kućnog saveta, pa i predsednik države, ali će na Njenu komandu da skače kao ožaren. Neverovatna pojava. Kud Leposava okom… Gledam muškarce oko sebe i ne verujem. Je li mazohizam utkan do te mere u jači pol, da ih žene brutalno gaze i ponižavaju, a da ovi sami dolaze po još?

Muškarac uz koga se raste i uči, neretko je otac. Moj otac, na primer, doveo je svoju zavisnost o supruzi na jedan uzvišen i zavidan nivo. Njemu je potrebna žena kada treba da se podgreje ručak, promeni sijalica, ili pada kiša. Pre neko veče je digao opštu paniku širom familije jer, zaboga, nije bilo nikoga da mu navije budilnik. Tri dugmeta, dve ruke, nisu tu čista posla! Onda mu je žena došla kući i navila budilnik. Ne znam za vašu rodbinu, ali žene u mojoj familiji takodje gaje samo po dve ruke.

A muškarac uz koga je otac rastao i učio, neretko je deda. Moj pokojni deda skoro je umro, a tim činom i ostvario svoju najveću životnu želju – da umre pre babe. Pa kako bi jeo da nema babe, pobogu? Ovom putanjom i logikom verovatno bi doterali sve do praistorije i pećinskih ljudi, a da se nigde ne prekine nit muške zavisnosti od ženskog pola. A pritom nismo ni pomenuli postelju i prateće imenice i glagole, pravi i najjači adut u ženskim rukama protiv istorijske, ničim izazvane i opravdane dominacije muškaraca.

...

I onda kažu – ženi se. Pravi decu. Idi svako jutro na posao, zaradi, onda dodji kući da jedeš i spavaš. I ne hrči! A da li bih mogao malo da gledam TV? Ima Liga Šampiona u 8:45. Naravno... da ne možeš. U devet je serija na Pinku, pre toga je crtani, a posle recepti Džejmija Olivera. Baš je sladak taj Džejmi, zar ne misliš? A i tako divno kuva... A ne kao ti, mrcino jedna... nezahvalna! Šovinistička! Svi ste vi muškarci isti!

Jel? A da nije to, gospodjo, malo previše iskustva?

Zapravo, sve zavisi od perspektive iz koje se gleda. Naravno da ima divnih, dražesnih i otmenih žena. Evo skoro, negde na Senjaku, dostojanstvena stara gospodja sedela je u fotelji i čitala knjigu. Na ekranu su se smenjivale vesti. Monoton glas spikera odzvanjao je po sobi, a prikriveni akcenat boleo je staricu. Glavom su joj prolazile lepe uspomene iz njene prošlosti... Sama je već dugo. Muž joj je odavno umro. Deca, otišla. Ona je ostala. Ostala je da tiho i polako živi za njih, ne dopuštajući mediokritetima da zauzmu njene uspomene.
“Mama, koliko je duboko more?” Pitanje malog deteta izazvalo je osmeh.
Suza koja je krenula niz obraz povela je za sobom dušu...

Ah...
Da vas sada prosvetlim da starici niko nije došao na sahranu. Matora alapača je odapela onako kako je i živela – sama. Nesrećnog muža odavno je u grob oterala. Prevremeno, kažu lekari. Sin je pobegao glavom bez obzira, osnovao svoj dom, oženio se. Tim redosledom. Ćerki su, kažu, poslednje reči bile nešto o dubini mora. Mala je istog dana saznala koliko je duboko more. Mama nikada nije.

Negde na Senjaku, otišla je još jedna duša. Kroz koji dan, poštar će se ponovo usuditi da raznosi pisma, komšijin pas će ponovo naučiti da laje, a sin jedinac će i formalno ostati bez gajbe. Matora kučka ostavila ju je samoj sebi.
Kao što rekoh, sve zavisi od perspektive.
Naravoučenije za ugroženiji pol? Kad se budali ne svidja ploča, ona promeni gramofon. Kad se pametnom čoveku ne svidja ploča, on promeni budalu. A ako ste baš sprečeni da menjate svoj život iz korena na bolje, vi promenite malo njen život na gore. Pridjite bliže... da vam šapnem.
Najbolji način da napakostite ženi je da se smešite u snu... Proverite.
Mama, šalio sam se, nisam gladan.
 
"Beograd 2036."


01. 09. 199...
Ponovo školica.
Juče nije želela da ide, dugo je nagovarala mamu da je ne šalje u školicu. Mama nije pristala. Na kraju ju je mama odalamila i u glavu. Rekla je i da se žali ocu ako joj nije po volji, ali tata nije bio tu. Retko je viđala tatu u poslednje vreme. Radio je puno. A ona se igrala napolju sa drugaricama po ceo dan. Bilo je leto. A onda se sve srušilo.
Ponovo školica.

Ali bilo joj je lepo u školici. Videla je ponovo Anu i Milicu i Jovanu. I sva druga deca su došla, mame nisu pustile nikoga da ostane kod kuće, a svi su hteli i pola njih je imalo crvene oči kad je zvonilo prvi put.

-Deco, dobrodošli! Mi smo sada u drugom razredu, nismo više mali đaci prvaci, pa ne možemo ni da se ponašamo kao da smo mali... – rekla je nastavnica Goca, koja uopšte nije bila pocrnela kao sva deca. – Uglješa, vadi ruku iz gaća, šta smo pričali cele prošle godine?!

Na velikom odmoru je prvi put videla novog učenika iz drugog tri. Sladak je. Beži od devojčica, ali je stvarno sladak. Milica ga je pitala da joj bude muž, a on je pocrveneo i pobegao. ***** jedna. Sladak pičić.

Nastavnica im je rekla da ce u sredu svi zajedno ići na izlet u prirodu, a ona je volela prirodu, iako joj nikada nije bilo baš jasno šta je, zapravo, ta priroda. Dobro, skontala je da tu idu i drveće i lišće i sve što je zeleno, ali nije priroda samo zelenilo, skapirala je i to. Šta god ta priroda bila, njoj će izlet u istu doći k’o kec na jedanaest. Doći će joj kao što tati u kazinu ne dođe peta od boje, i on počne da zeleni u licu, da bi onda krupijeu došao i četvrti žandar... Da je tati bila došla peta od boje, otišle bi mu ona i mama. Sve je ona razumela, dok je čekala da tata potroši sve pare i da onda idu kući da spavaju. Mama je radila noću, a ona je išla sa tatom u kazino ili birtiju.

Da, lepo će da joj legne taj izlet u prirodu. U sredu. Prekosutra. Jedva čeka...
Posle škole se vraćala kući sa Anom i Jovanom, jer se Milica posvađala sa Anom i nije htela da ide sa njima. Ona nije znala koja od njene dve drugarice je u pravu, ali onako iskreno, baš ju je bolela ona bezobrazna stvar. Ide kući danas sa Anom, sutra će sa Milicom, prekosutra možda i ne ode kući... Bog sami zna šta donosi sutra, toliko ju je iskustvo učilo. Ona je živela za ovaj sad trenutak, kao njen tata, kao što treba.

Na velikoj raskrsnici se rastala sa Anom i Jovanom i skrenula u parkić ka svojoj ulici. U parkiću se na ljuljaškama ljuljala jedna devojčica, a dva dečaka su se klackala na klackalici, ali nekako grubo, agresivno, kao da ništa nisu povalili vekovima. Ah, ti dečaci... deca, bre!

U zgradi nije radio lift. Morala je da se popne do četvrtog sprata, ali to njoj nije teško padalo kao tati, na primer, koji svaki put proklinje i Boga i oca što mora da se pentra nebu pod oblake. Ona je išla polako i nije se umarala. Putovala bi stepeništem duže no što traju reklame na Pinku, ali nikuda ona nije žurila.

I hitala je nebu pod oblake, polako. Na drugom spratu je čula neku dreku odozgo. Neko je nekoga baš naljutio... Na trećem spratu je čula novi urlik. Ali ovog puta se stresla. Prepoznala je glas. Mama... To je njena mama zapomagala. Instiktivno je požurila stepenicama, ali se onda naglo ukopala. Plašila se. Zašto mama vrišti? Možda...
Potrčala je ka vratima. Na trenutak je zastala, duboko udahnula, i pritisnula kvaku...

Vrata su bila otključana. Ušla je u hodnik. Mama je urlala iz kupatila. Udarala je iznutra po zatvorenim vratima. Pošla je ka kupatilu da otvori mami vrata...
Onda je naglo zastala i okrenula se. Pogledala je u tatinu radnu sobu. Tata je sedeo za svojim stolom. Bio je miran, spokojan, a jednom rukom se držao za glavu, ali nekako čudno...

U tom trenutku je odjeknuo pucanj.
Da, bilo je leto. A onda se sve srušilo.
Tata više nije imao glavu. :shock:
Bila mu je svuda po zidu.
 
"April i 6 dana maja"


31.


Čula su se zvona sa Saborne crkve dok smo prilazili zoološkom vrtu na Kalemegdanu. Tačno šest sati. Jutro. Treći dan maja. Peta godina trećeg milenijuma.

Nikoga nije bilo na rampi za naplaćivanje parkinga. Danas se jedino u šest sati ujutru ništa ne plaća. Lopovi i ostali zlikovci spavaju i sanjaju. Samo se pošten i čestit svet vrzma po ulici i mračnim budžacima. I Laki i ja, takođe pošteni i nevini u levo koleno, najopuštenije smo prošli dignutu rampu i dovezli se sve do parkinga. Tim sramotnim činom oštetili smo Parking servis i KK Crvenu Zvezdu za 50 dinara. Fuckness, shitness, gorećemo u paklenom ognju! Nisu se više čula zvona sa Saborne crkve.

Ubeđivao sam Lakija punih desetak sekundi da opušteno zapali svojim poslom, što je on svesrdno i prihvatio. Znao sam da mu u ovakvom okruženju, posle svega što se izdešavalo, nije baš sve jedno. Zentao se Laki poprilično, iako to nikada sam ne bi priznao. Ako, neko mora i to, neko ovde i da se zenta ič. Pali ti, igumane, snaći ću se ja već sam, dole u katakombama. Pa to je samo jedna obična đavolja jazbina...

Zapalio sam pljugu i pozabavio se prvom dilemom dana. Da li se ugnezditi negde ovde i čekati da budem primećen od strane nekoga od njih ili njihovog obezbeđenja, onih tupana što bi trebalo da budu ''prividno nevidljivi'', a nisu... ili se razleteti po Kališu i pokušati locirati, iza tamo nekog brežuljka, vrata koja zapravo ni ne liče na vrata, a predstavljaju ulaz u podzemne tunele kalemegdanske tvrđave, katakombe i ''njihove'' odaje? A, kaj mislite? Čekati ili tragati? Pasivno ili aktivno?

Ako razmišljate kao ja, doneli bi od kuće neku fotelju, zavalili se u nju i pasivno sačekali da budete otkriveni i sprovedeni do mesta gde se nalazi ...on. Mogli bi ste u međuvremenu i da odremate partijicu ili dve, ne? Ali, fotelje sam se kasno setio, a ove kamene zidine i nisu baš najudobnija podloga za dremku. Iz dna duše prezirem šetanje, iz još dubljeg dna traganje za nečim čije se lokacije nisam sećao, ali bojim se da drugog izbora nisam imao. Idemo, natenane, metar po metar, pa gde stignemo...

I tako i bi. Metar po metar. Znate i sami, Kališ je sve samo nije mali. Zvona sa Saborne crkve čula su se i u sedam i u osam sati. Ja sam se i dalje vrteo u krug. Bezuspešno sam pokušavao da se prisetim bilo čega od one noći što bi mi upalilo neku lampicu i uputilo me u pravom smeru. Kao što rekoh, bezuspešno. Zvona sa Saborne crkve ponovo su se oglasila. Devet puta. Sve više ljudi i ostalih spodoba prolazilo je Kalemegdanom, šetalo ili žurilo, ali su svi uredno i ljubopitljivo zagledali u mom pravcu. Smetali su mi ti špijunski pogledi, prezirao sam dokone ljude što se, u slobodno vreme, 24 časa bave špijunažom. Da li da ustanem il' da odustanem? Možda bi sigurno bilo bolje da pokušam sutra, ili, pak, juče...

Pokušao sam odmah i, za divno čudo, ubrao plodove svog mukotrpnog rada. Pronašao sam vrata što, u stvari, ni ne liče na vrata. Nalazila su se nepunih stotinak metara od mesta gde me Laki iskrcao tri i po sata ranije. Ali Golijanin je ono veče majstorski zavarao trag, imao sam utisak da smo hodali dobrih petnaestak minuta pre nego smo zakucali na vrata podzemlja. Čitava maršuta se mogla prepišati vazdušnom linijom.

Pokucao sam na vrata i sačekao. Onda sam ponovo pokucao i sačekao još malo. Posle trećeg kucanja, koje je više ličilo na uspaničeno grebanje, pa lupanje, pa šutiranje istih vrata, neko iznutra se smilovao i otvorio.

-Matori, ovde niko ne dođe po nekoliko meseci, a onda se odjednom napravi red! Malopre onaj pandur sa novinarima, sada ti, ne može čovek ni da doručkuje na miru... A ko si, uopšte, ti? – upita mladi naduvani čuvar. Nadahnuto rečit, crvenook, gladan.
-Dobar dan i ja tebi! Bio sam ovde pre par dana sa Golijaninom. Je li on tu?
-S Markom si bio, a? Nije Marko tu, ali tu je onaj vaš pandur, onaj Simović ili kako već, doveo je neke novinare, valjda. Možeš da pitaš njega za Marka, ako hoćeš, a ja odo’ da čalabrcnem nešto. Pa i ja sam živ čovek, majku mu... – reče i nestade u mrkloj tmini mraka.

„Naš“ pandur, inspektor Simić, MUP Vračar... Sa članstvom u sekti „Crna Ruža“, po svemu sudeći. Došao sa novinarima. Jesu li to obožavaoci Satane rešili da porade na marketingu i poprave svoj imidž u medijima? ’Bem li ga... Let’s find out. Hajd’ da proverimo.

Prepoznao sam mu glas još u hodniku. Posle onih batina u stanici, bojim se da ću mu pamtiti glas dok ne crknem.

Joooš... Jooooooš... Dosta je samo kad... biju! Joooooooooooooš...

-I sve sekte, od sinkretističkih do kvazi-budističkih, mogu lažno da se predstavljaju u našoj javnosti. Evo, na primer, Jehovini Svedoci posluju i pod umetničkim imenom „Pokret građana za mir u svetu“. Sekte iznajmljuju poslovne prostore i reklamiraju se pod tim lažnim imenima, tako da ne bi navukli sumnju i strah građana. Sve sekte ovde to čine, sem satanističkih, sem naših. Mi se nikada lažno ne predstavljamo... – reče jedan policajac.

Ne, oni se nikada, ali nikada, ikada, lažno ne predstavljaju... Triput jedno veliko „hura“ za njih! Pa ponovo, idemo, hura!
Provirio sam kroz otškrinuta vrata. Unutra su bili dvoje novinara, žena i muškarac s kamerom, i Simić. Rekao bih da je inspektor bio onaj lik u nekakvom belom ogrtaču i sa maskom na licu. Maskom koja je ličila na glavu jarca, sa sve rogovima i očima koje su pričale neku svoju priču. Da sam imao foto-aparat sa sobom, ne verujem da bih odoleo iskušenju i propustio „jednom u životu“ priliku da ovekovečim trenutak i snimim jednog pandura u odori satanističkog vođe. Verovatno bi i on sam voleo da bude ovekovečen u ulozi onog glavnog, jer samo dok mačke nema, miševi kolo vode. Simić je bio miš, naravno, Golijanin mačka. I mačka je poslala miša da se malo tamo igra i ugosti goste sa zapada. Zapada geografski, jelte, kao što je i Tirana zapadno od Atine. Ali nisam imao foto-aparat, i odlučio sam da još malo ne uznemiravam veselo društvo iz ćošeta.

Očigledno nisu bili svesni mog prisustva. Zbilja odista krasno...
Novinari su bili iz Hrvatske, po naglasku bih rekao – Zagreb. Logičan potez. Otići kod komšija, inače onih kojima bi najviše želeli da crkne krava, te snimiti i zapisati njihov prljav veš. Osnovano sumnjam da će baš, ali baš mnogo braće ’Rvata, doživeti omanji orgazam dok budu gledali i slušali četničko-agresorsko kakano rublje. Oni će dobiti još jedan razlog da prodube svoju mržnju prema svemu što počinje na „S“, i još jednu šansu da se pozabave tim „S“ i posledičnim traumama iz svog, očito ne tako bezbrižnog, detinjstva. A mi ćemo dobiti novu priliku da još jednom dokažemo sebi svoju blagu superiornost i različitost u odnosu na sve druge smrtnike. Naša lepota se, bre, preliva u duginim bojama u poređenju sa ostalim i toliko običnim, ne srpskim življem. A ustaše neka izučavaju naše donje rublje, ako im je to trip. I svi srećni i zadovoljni. Zar?

...
 
...

-Da li se uvijek ovdje sastajete? – upita mlada Zagrepčanka.
-Naravno da ne. – odbrusi joj jarac. – Ovo mesto je karakteristično i mi volimo da ga koristimo, ali neozbiljno bi bilo očekivati da se stalno pojavljujemo na istom mestu. Sastajemo se još po stanovima, napuštenim zgradama, grobljima, po deponijama i đubrištima... Trudimo se da privlačimo što manje pažnje, a kada odlazimo sa sastanka, činimo to u vremenskim intervalima, uvek odlazimo jedan po jedan... Znate, jedna satanistička sekta mora dobro da obrati pažnju da ostane diskretna i neraskrinkana, i to je tako gotovo svuda, ali i još malo više u zemlji kakva je Srbija. Ovde nije poželjno razlikovati se ni po kom osnovu, ali i još malo više nepoželjno za nas, srpske sataniste... Kada bi, kojim slučajem, sproveli kakvo istraživanje, videli bi ste da bi 90 posto Srba nas najradije videlo na vešalima. Onih ostalih deset posto bi vam spustilo slušalicu ili vam okrenulo leđa na ulici, pre nego što bi išta uspeli i da ih pitate...

-Kužim...
Kuži, kaže. Shvata. Kapira. Konta. Gistro.

-A sastajemo se jednom u mesecu, organizovano, ali i vanredno. Obično ti sastanci padnu 1. januara, 2. februara, 6. juna, itd. Tu organizujemo i naše „crne mise“, koje su u suštini parodija na hrišćanska bogosluženja. Ne postoje nikakva obredna pravila na tim „crnim misama“. Jedino pravilo koga se moramo držati je da sve bude u suštoj suprotnosti od hrišćanskog. Trudimo se da oskrnavimo hrišćanske relikvije, sve što je Crkvi sveto. I čineći to zaslužićemo da nas Gospodar primi u svoje carstvo, u carstvo podzemlja i mraka, carstvo Satane...
Reči su odzvanjale u podzemnim tunelima. Carstvo Satane...

-A kako objašnjavate tu vašu potrebu da pridobijete naklonost Sotone?
-Vidite, Satana je sinonim životne energije, nagona i želje. On je prvobitno okrenuo leđa Bogu zarad potpune slobode, tim činom odredio i doktrine za oslobađanje čoveka od religijskih normi, stega i ograničenja. Niko satanizmu nije pristupio bez želje da time sebi pomogne. A krajnji cilj gotovo svih nas je da se bez osećaja krivice možemo prihvatati telesnih i materijalnih dobara...

-A kad smo kod tjelesnih dobara... – mlada Zagrepčanka se promeškolji.
-Znam šta vas interesuje... orgije, zar ne? – reče đavolji sledbenik iz MUP Vračar, a mlada novinarka se koketno nasmeši. – Citiraću Antona Šandora La Veja, oca Crkve Satane i mog jedinog ličnog uzora... „Energija oslobođena seksualnom aktivnošću esencijalna je za sve aspekte magijskih aktivnosti“. A ja bih dodao da je i esencijalna i ya sve ostale životne aktivnosti... Penetracija sa uzdahom, penetracija bez uzdaha, fluorescentna penetracija, samo da je penetracija... Ta seksualna energija je broj jedan pokretač svih ljudi, i oni ne bi trebalo da je potiskuju, već da joj se okrenu, prigrle je i prihvate kao takvu. Mi se odnosimo potpuno slobodno prema svojoj seksualnoj energiji, i istina je da mi ponekad organizujemo ono što ćete vi nazvati „orgije“...
...a mi „pamprčenje za mir u svetu“...

Postajalo mi je neudobno onako šćućurenom i nepokretnom. Kapljice znoja počele su da mi plove niz čelo.

-I na tim orgijama vi seksualno općite sa pripadnicama ljepšeg spola, ne? – mlada novinarka se sva zajapurila. Možda Simić i opali nešto pod maskom jarca...
-Ono što je najbitnije je ta energija koju oslobađamo prilikom samog seksualnog odnosa, i ta energija je vrhunski domet telesnog oslobođenja. I samim činom vođenja ljubavi, mi postajemo slobodni... I da, naše pripadnice lepšeg pola uživaju u seksu koliko i mi, muškarci, mada nisu toliko lepe kao vaše novinarke... – stari švaler uvideo je svoju šansu. Onda je seo na astal i počeo da odvezuje pertle na svojoj desnoj cipeli. – Pokazaću vam nešto...

Skinuo je cipelu i pogled prisutnih pade na dve omalene rupe na vrhu čapape, tik iznad inspektorovog desnog nožnog palca. Simić kasno uvide svoju grešku i hitro svuče čarapu sa noge.

-Evo vidite ovde... – gurao im je stopalo pod nos. – To je istetoviran krst na tabanu. Ja gazim po tom krstu gde god krenem, svakim svojim korakom ja negiram Boga i Crkvu... A pripadnice lepšeg pola najviše vole da otpočnu orgije ližući svojim jezicima taj krst na mom tabanu...

Ne pitajte me zašto, ali znao sam da je to pravi trenutak da uletim u „katakombu za lizanje tabana“. Simićeva noga u vazduhu, raširene zenice zagrebačke novinarke, neverica na licu mladog kamermana...

-Dobar dan, inspektore. – svo troje su se kao opareni okrenuli ka vratima i meni. Sačekao sam par sekundi da splasne prvobitni šok. – Ja se ispričavam što vas prekidam, inspektore, ali potreban mi je gospodin Golijanin. Ako biste bili toliko ljubazni da mi kažete kako da ga pronađem, ili da mi date njegov broj telefona...

Jarac je blenuo u mene par trenutaka, zasigurno promenivši 66 boja ispod maske. Ćutao je, verovatno hitro razmišljajući pod maskom, pa počeo da navlači desnu čarapu na stopalo. Dve omalene rupe na vrhu čarape ponovo su privukle pažnju prisutnih. Trenutak je, sve pod osvetljenjem sveća, bio grotesktan. Uživao sam u svakoj milisekundi.
Obuo se, ustao, izvadio svoj mobilni telefon ispod belog ogrtača i počeo da se bavi istim. Nekoliko snažnih pritiskanja bilo je sasvim dovoljno da locira traženo. Dodao mi je svoj telefon na čijem svetlećem ekranu se ocrtavalo deset cifara i jedno ime. Ukucao sam svih deset brojki u svoj telefon. Ostali su ćutke čekali da završim.

-Za’valjujem, inspektore. – Namerno sam progutao „h“ i napustio kalemegdanske katakombe.
Za sobom sam ostavio hrvatske novinare u zbunu, mladog navarenog portira sa polupojedenom pljeskavicom u rukama, i svog novog neprijatelja do groba.
Onog s rogovima, mužjaka koze, pandura.
 
Jos jedan dan je umirao…I dalje sam stajala na obali, nemo zureci u tragove tvojih stopa u pesku, koje je dobro poznati vetar nemilosrdno raznosio, ne shvatajuci da su ti tragovi sve sto mi je od tebe ostalo …

Dok je povetarac u mojoj kosi igrao neke samo njemu poznate igre, vlaznih ociju, secala sam se Nas:
Na toj istoj plazi, mastali smo nekad o dalekim zemljama, od istog peska gradili svoje mramorne kule, od istih oblaka tkali smo snove…
Leteli smo…Visoko, iznad talasa…Jahali na vetru, uzivajuci u svom suncu , postujuci samo svoje zakone. Stvorili smo sebi samo svoj svet…Postajali ovisni jedno o drugom, to nismo primecivali…
I ne blede secanja, ni tvoji prsti u mojoj kosi, ni sjaj u tvojim ocima koji sam tako volela…
Pozelela sam da si , kraj mene, da te osetim kao nekad, da ti pricam o svojim snovima…Pozelela sam, da me te tvoje oci, u kojima sam se tako cesto gubila, nikada nisu izdale, povredile….

Uskoro, sunce je utonulo u beskrajnu morsku pucinu, a ja sam jos uvek nepomicno stajala, trazeci u pesku tvoje stope…
 
Postovani prijatelji, poceo je decembar i mislim da bismo mozda trebali i da glasamo. Vodite racuna da je ovo glasanje za mjesec NOVEMBAR i da u izbor ulaze pjesme ili przni odlomci poslati u tom periodu.

Mislim da bi tako bilo najbolje jer je ocigledno da kada suzimo izbor imamo bolji uvid u stanje.

Pozz!
 
SIMPATIČNA PRIČICA, ZAR NE ?


- Gde je tvoja kosa,Smrti?
- Dolazim,Krvavi,samo budi strpljiv


Nazovite to lošom srećom.Zovite to kapric.Prikacite to za svoj šesir i zovite makaroni,sto se mene tiče;
poenta je da sam primecen.


- Hajde,gospo,(rekoh joj) žao mi je što je večera bila alfresko ali,kao i sada,bio sam na samrti. ‘Oladi malo!


Ali ‘ladjenja nije bilo…
Čulo se samo kap-kap-kapanje kroz bušan krov.
 
Posle tebe

Cini mi se,
prosli su vekovi.
A ja jos odlutam
ponegde sa tobom.
Nevesto pokrivam zelju,
presrecem je da ne izleti
na moje oci.

Zamine bol, ode sa snima
zemaljski dani teku
kroz metez i buku
Ja se zatvorim,
prepustim,
ne slutim.
Ceznjivu sanjam ruku.
 
Poljubac vampira

Poljubi me u vrat
tako da ne posumnjam
u raspored tvojih zvezda
tako da zaboravim gde je koren
tvog zluradog osmeha i magije
poljubi me u vrat
da razaznam razliku izmedju predzvuka i žice
u noćima kao što je ova
slutnje dave iskrenu misao
poljubi me u vrat
ne traži izgovor
ne vuci posteljinu
ne daj mi dojku
već me poljubi u vrat
i reci da bog nije ništa drugo do nebo
da miris ponekad pokazuje puteve
da je strast neizmerna
dodirni me jezikom smole
navuci zavesu na oči dušebrižnika
poljubi me u vrat
rastopi zvuk na staroj peći u nekoj tavi
miluj me nežno po glavi nekakvim nožem smrti
poljubi me u vrat
pre nego što se sve zavrti
 
Listaš listove ...

Ne vidiš me,
a magla ti sigurno
neće dati
da me napipaš.

Hvala joj.

Nozdrvama ne možeš
uhvatiti kap
vode
što se sliva sa mene
u trenutku ekstaze.

Čitaš priču ...

Priču koja je
videla više stvari
čak i od ovog
kamena koji
ližeš.

Slušaš me ...

Oči raširene
u grču iščekivanja
napeto
na čelu ti
jedan staklenac
napora.

I gledamo se ...

Ti vidiš
da se moje usne
ne miču.

Ne gledaj me u oči-
nestaću.

Ali ti me i dalje čuješ ...

Zbunjeno gledaš
u prezninu ispred
sebe
i znaš

Evo i vode se povlače.
Crvene pečurke
rastu iza tvog uha
dok se naginješ
nad ideju

Tako izgleda tvoj život.

Pogledom ga
nikad
nećeš
obuhvatiti ...
 
"I gledamo se ..."
u praznoj sobi hotela
daleki grad i obala
pokusavam da pronadjem
trazim
pruzas mi caj i smesim ti se
ova cigareta je gorka
otvaram prozor pogledom
jos jedno putovanje
jos jedna mastarija
dodirujem ti proslost
tvoje noge su od peska
pokusavas biti ptica
ja te posmatram
slicno zalasku sunca
tvoj osmeh
dole su ljudi u nekoj zurbi
hitaju u buducnost
a mi se gledamo
i cutimo...
 
I gledamo se...

bezvremenska pitanja
u ocima
decija prenemaganja
i tragovi
tragovi smrti i uzdaha
elektroni u kostima
pokusavam da ti kazem
otvaram usta
ti gledas u ribu
cutimo drazesno
pepeljari je dosadno
tom waits peva falling down
gutam te
ti pocinjes o moru i soli
pretvaram se u parket
gazis moje snove
i pravis se nevazna
a ja znam
da svaki tvoj gest
ubija minute na mom satu
neizvesnost i pozuda
gledamo se
a vreme je opet stalo...
 
LJUDI


Ja nikada necu umreti
jer godinama vec
ne postojim.
Kosti i meso, krvni sudovi
kad bi za coveka
bilo samo to dovoljno
imali bi i previse ljudi.
Svaki imaginaran stvor
dao bi sebi za pravo
da zivi po vise puta istu pricu.
U meni zjapi praznina
nema konca koji usiva, ni
materije koja nadomesta.
Ja imam um, ali sta s njim?
On ne krpi, ne sniva,
opstajanjem pukim nista ne biva.
Vecnost je dosadna,
ubija vise nego cekanje da smrt
zakuca.
Na vrata stupam nogama
od stakla
plaseci se da ne polomim usput
necije dostojanstvo.
Prazno je sve, izmedju glava ne obitava
punoca zrelih dusa.
pa kad bih barem
mogla da prizovem kraj.
Il kad bih mogla da zivim
svet koji sanjam
a da nikad ne sanjam
svet koji zivim.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top