Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
ČOVEK OD ZIDA


Pupčanu vrpcu
odmotavam za sobom...

Jedan kraj držim u ruci
a na drugom je pukotina –
moje šuplje telo.

Kamena žena
je pre neki dan
nađena kako leži
u mojoj postelji
u mojoj koži.

Moj mozak jede
tuđi titraj
osećaja.

Ovde,
okamenjenim čulima
crtam osmehe.
U ruci mi mač
oštar sa obe strane.

Dete tišine.
Savršen krug.

Gadne reči mazim...


Zar da izađem
iz zida
i da se vratim
u ogledalo ?
 
MOJA OFELIJA

Jos sunca, Jos sunca I svetlosti,
Jos magle, jos dima,
Ne zelim da me prekrije veo starosti,
Srce je pobesnelo u mojim grudima…

Tih dana sam popio more vina
I ljubio njenu sliku u besanim nocima,
Ona je predmet mojih misli od davnina,
Kazacu ovo slobodno pred svima.
Ona plovi morem poput velikog krina,
Ona je moje smrtno prividjenje,
Ona me gleda s velikih visina
I sluti u meni tajno rodjenje.
Da li me sad slusas bleda Ofelijo?
Ti kraljice tisine, moj nemi vapaju!
Pomozi mi, opet me mrak crni pokrio,
Vuce u beznadje, privodi kraju.
Ti, mrtva senko, junakinjo tragicna!
U tebe verujem I za te se molim,
Da l’ postoji neka tebi slicna?
Ne, Ofelijo moja, samo tebe volim…

Jos sunca, jos sunca I svetlosti,
Jos magle, jos dima,
Ne zelim da me prekrije veo starosti,
Srce je pobesnelo u mojim grudima…


16.12.2003.Zemlja Dembelija
 
Metamorfoza


Kad se pomrace u tebi
i poslednje ideje
zapahnut slepim iluzijama
trazices kompas, utiraces put.
plakace ti na ramenu
ogreseni bivsi sveci.

Trazices Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budzaku,
da izdahne, poput svih ljudi.
Ostaces zapanjen u oblaku saznanja
da nemas vise prava
na drugovanje
sa razbludelim andjelima.
Jedina neprolaznost u tvom zivotu
je nada koja evo, naocigled ti umire.
Trajanjem iskopanim iz rastrganih dosanjavanja
Iscekivanje Velikog suda.
Gledaces, ti, povlasceni grehom,
upiraces prstom na njega ne sluteci
kako si vec naucio da zaboravis da volis

Otima te bagra a covek sveteci se
postaje nedostojan da bude Bog.
Umiraces misleci da si sam hram,
da sve sto dotaknes postaje
nekome svetinja, nekome grob.

Raspukla se pred tobom neka istrosenja nadanja
slamka koja zraci spas.

Kad isceprkas u sebi nevine misli
kad saperes tvrdnje da te plasi strah
naucis da narices i volis u isti mah
naci ces ga jer nije covek i jaci je od svakoga od nas.
 
Dete Sunca

Plavetnilo mog pogleda neka zauvek
zlatom bude obojeno.
Zelim tajanstvenost zhamora,
pucketanja vatre.
Kada moj hladni kavez bude slomljen,
hocu klepet feniksovih krila.
Spiralne oluje neka nose vetar,
ja zelim krug od sveca.
Lizanje plamena suncanih iskri,
hocu da osetim duboko u srcu.
Hladnu, crnu svilu zamenite
crvenim plisom.
Hocu svoje skloniste od sebe;
satkano od svih mojih prolecnih misli,
hocu nebo obojeno mojom ljubavlju
prema zivotu.
Sunce zauvek zuto nek bude,
to je dodir mojih ruku.
Zelim suncokretovu igru
narandzastom kisom.
Krunu cu nositi od tresnjinog drveta.
Krila cu dobiti od crvenog perja
uzarenih ptica.
Moji podrumi ce vekovnim zalaskom sunca
natapati ciglu crvene zemlje.
Moje ruke ce dosezati
samo onaj rajski obod oblaka
suncane boje.
Hranicu vatru
vecnom toplinom prirodnih senki,
odsjaja mog neba.
 
proslost

hladnoca u meni budi uspomene
beton je popucao od radosti
hodam unazad i pevam
ogledam se na nebu
fotografisem svoje misli
i saplicem se o kojekakve
ljude bandere shine
pokretne stubove
u blatu sam do pojasa
osecam gvozdje u mozgu
rasprseni opiljci putuju
prijatan bol
uz osmeh i suze
 
Kao svetlost oka kada tama prekrije,
daleki zov,
da li je samo tren zamishljen,
ili je stvaran kao usne tvoje
Kao glas u tishini,
gde se pahulje tope,
na ruci koja miluje obraze tvoje
Tu gde prvi put dishemo,
u iluziji da ce vechno trajati tren,
tvoje zelje sa mojom spojene,
i zar tvog oka prepreden,
koji zna,
tajnu koja potchinjava,
dobrovoljnog ropstva,
koji moje srce rasplinjava,
tajnu najveceg davanja,
i uzimanja.


Ne znam pisati kad dan je beo,
vec kad suton prekrije
Tad, iz senki mraka,
kao nabujala reka
izviru secanja duboka

Ona me tad prekriju,
tvojim somotnim dodirima
Kao da sam sav u tebi,
kraja nema
tu gde je zadnja zelja
upucena meni

Tu gde suze stoje tvoje
u brazdama oziljaka mojih,
shto prolivene su uzalud,
gde stalno vracam se

Tu gde su secanja shto vezu
dah njihov shto mami,
opija i steze
Mozda nikad proci nece
vec ce samnom
vechno da traju
 
U vrhovima strmih planina,
gde vechno vlada zima
njegov dvorac lezi,
nikad ga ne dotiche plima

Nekada u sjaju bio je,
shto podlo mami
a sad tuzan sedi u vechnoj tami

Nekada ponositi se chime imao je,
dok mu slast gorkom postala nije
dok josh chuti mogao je,
krike koje izdrzati lako nije

Sad mu mnogi dushu svoju
na uzdarje daju,
Dushe samoce,
zbog kojih se nada kraju

Davno prodje vreme chistoce
kad mu je u oku igrao sjaj
i zabranjeno voce
bilo smeli pokushaj
 
Aleksandar

Senke smrti su plesale,
nad njegovom se glavom nadvile
A on sedi, suncem ozarena lica,
ne sanja shta sprema ubica

Narod odpozdravlja kako prilichi,
ima chime da se dichi
kraljevska mu loza slavna,
u borbama krvlju ispisana

Jedno oko pomno ga prati,
razmishlja kad oruzja da se lati
Zao chas dodje,
ubica straze prodje

Ochi njegove tad se u vechnost zagledashe,
straha u njima ne imashe
Nastade pometnja prava,
i glava mu klonu, ko da zeli da spava
 
put u zivot mr samuela browna


ovo govorim jer znam taj put

znam ga jos od kad je bio mali


bio sam mu i na sesnaestom rodjendanu


jos tad mu se pocela kriviti kicma


znam ja taj put vrlo dobro


nemojte me nista pitati


jer bih vam mogao pricati


minutima o njemu


u svim gradovima bi nestalo struje


na trenutak


a voda bi pocela da leti


ka nebu


kad bih vam samo poceo pricati


o njemu


dovoljno je ono sto sam vec rekao


a ovo govorim jer znam taj put


taj put


koji cemo upravo


preskociti
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top