Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Cvrkut i odgovaram
najbržim sklanjanjem zavesa na svetu.
Kafa i jutro nam gmiže po stopalima
pa se zaleti i ugnjezdi u kolenima.
Jutarnji program i
prva naprslina.
Ćutanjem promenimo kanal
i muzika nevešto spaja stranu sa stranom.
Volimo se
stvorimo
miruje svet dišući svetlo.
Prvi dnevnik i raspadnuti osmeh
i onda se nema kud, rukama se daju
jutarnje novine koje smo tiho zaobišli
i u mukama umiremo.
U mraku ti napipam oči
izvadim i svoje da ih spojimo,
radjam te ponovo
i izvajaš me opet
teško dišući, na ivicama i sredinama
novi dan čekamo.

U dušama rodio se svet.
Zvaćemo ga Domom.
 
U tame moje silaziš rukama
dugo i strasno
u snove padaš

dan i smisla sati
dok se budjenju nadaš

vreme u mukama
nepostojno glasno
neumno postojano
spajanjem

san će se po tebi zvati

u venama spavaš
ko jagnje belo i umiveno
suzama

pogledom u daljine
dok
nebesnim nehodom lutamo
svetlosnim uzama
spleteni u vaseljenske oblike
ti se pretvaraš u krv

ponosna

srce je malo
i širim njegove sobe
i zidova slike
da smestimo se
rascvetali trajanjem

usnene visine
dubodoline
i vekova minuti
to se godine moje
prisete dana preda mnom
i kao crv
izdube put ka tebi

olujo medonosna
 
Poslednja izmena:
Beskućnik luta kroz kuću
prebučnih zidova
i ne zaboravljajući na oblake
oseća krov nad glavom
i nema rupa na površini
uželeo se gledanja
uželela sam te se
tako da će mi pluća puknuti od rupa
tako da želje gube svoje ime
negde u daljini
u blizini
i ja više ne znam šta su.
 
MALO SRCA PANONSKOG PAORA

Da,volela bih da je sada tu,kraj mene
Dok između ova četiri zida moja glava drema na usamljenom jastuku
Da,volela bih da me zagrli i kaže:''Ne brini,ja sam tu...''
Noć je stara lutalica...
Ali,opet...
Ja sam noćna ptica
Ne ljubim svetlost kada kiše padaju...
U hlad se sklonim kad zraci prže zemlju plodnu...

Nisam od one ćutljive sorte
Baš sam pričalica detinje duše
Jedino kad previše sanjarim malo govorim
Pronađem dugu i igram se njenim toplim bojama
Kad nemam gde tragove stopa svojih ostaviti

Ne umem ja to...
Pojavim se samo kao senka kraj čovekove duše
Poklonim mu malo srca kada je sam i putujem dalje...

Mene senke nikad susrele nisu..
Ja bih samo jednu,eto da ostane pokraj moje duše
pola svetlosne godine
Ne tražim valjda mnogo
Eto,to je za one male ljude u kosmosu sitnica...

A ja znam od koje bih duše srca malo...
Tek toliko da se jutrom smejem
Tamnom oblaku da se nacerim kad me smori svojim glupim pljuskom
Tek toliko da se zajedno u noći zimskoj valjamo po sjajnom snegu...

Ja bih samo tu,tužnih očiju dušu panonsku...
Izgubljeno paorsko srce...
Da mi tiho peva plave balade...

AUTOR:JA :D
 
OTVARAM OČI

Kao slepilo.
Predamnom je, ali ne vidim ništa,
samo ogromnu zbrku.
To slepilo
koje me čini luckastom i slabom,
sprečava me da sagledam stvari iz pravog ugla.
Samo me nosi ka vetru, ka talasima,
udara, voda pljušti sa strana,
ja ne vidim
i ne čujem
i ne shvatam ništa
jer to je slepilo.

I onda, kad je konačno kraj,
otvaram oči
i iznenada-vidim
sve gluposti ovozemaljske.
Ono što nisam videla, propušteno.
Naivnost.
Vidim laž.
 
Prvi korak

Znas li,
reke su danas postale more
i svi brodovi su isplovili iz luke?
Znas li,
da je decak u pesku,napravio grad
i da nas zove na bulevare?

Znas li,
prvi korak je najtezi
sve dok ga ne napravis?
Znas li,
da vreme pokrece nevidljive terazije
i zato,iskoristi ovaj dan
i uzmi me za ruku...

Neozbiljni pesimista

korak.jpg
 
28. april 2009.
14:17h
kej

Nosiš li kao i uvek
egzistencijale oko ušiju?

Ostavi trice pored reke,
doćiće do vode.
Videla sam te u virovima,
zaboravi na vesla na rasklapanje.
Kiša je u brzaku najlepša
i razvlači usne i ruke.
Kiša će...

Nalepiću ti na čelo
''Pazi sveže napisano''.
Ko se još ovih ljudi boji?

Besmrtni, perom ti nazdravljam.
 
************
Zamisljam doba dana
u kojem bi najsvecanije bilo
da se odigra
umiranje jednog
raspevanog klovna.
Cirkusi su
prevazidjene atrakcije
kazaljke mojih satova
savladale su sve akrobacije
i trotoari su arene
na kojima sam
i sam
zongler svetlosti.
Doba dana
u kojem bi najsvecanije bilo
poslednji put
prosetati po zici
sa nacrtanim osmehom
i sa casom u ruci
sa pivom bez pene....
poslednji put
pogledati dole
i pomisliti
blizu je
pogletati gore
i pomisliti
blize je.
Bez aplauza molim
ne habajte dlanove
mozda vec sutra
neko svecanije ode.
 
********
Ti i tvoj
weltschmertz...
I ne uplici vise vozove u pricu o nama
probaj sa tramvajima
mozda su oni kraci koncept bola.
Vrati se u cosak zarastanja
u cosak samoniklosti.
Gipsani ornamenti
(podvuci ovo zapazanje)
kakvo huljenje
kako bizarni atak
na nase svodove.
A opet,planirala sam
da te iznenadim
uceci u citavo jedno poslepodne
da vezujem kravatu.
Sada se smejemo tome
i zalimo za utrosenim vremenom
u kome je mozda mogla nastati pesma.
Ti i tvoj
weltschmertz...
ali nema veze
procitaj mi jos jednom pred spavanje
devojcicu sa sibicama
negde bih da naslutim
deo u kome je ta prica
mogla da ode u drugacijem pravcu.
 

Stardust

And now the purple dusk of twilight time
Steals across the meadows of my heart
High up in the sky the little stars climb
Always reminding me that were apart
You wander down the lane and far away
Leaving me a song that will not die
Love is now the stardust
Of yesterday
The music
Of the years
Gone by

Sometimes I wonder why I spend
The lonely nights
Dreaming of a song.
The melody haunts my reverie
And I am once again with you.
When our love was new, and each kiss an inspiration.
But that was long ago, and now my consolation
Is in the stardust of a song.
Beside the garden wall, when stars are bright
You are in my arms
The nightingale tells his fairy tale
Of paradise where roses grew.
Though I dream in vain, in my heart you will remain
My stardust melody
The memory of loves refrain.

Mitchell Parish
1929.
 
izmileli izvan obala
razlivamo se dugo
besmisleno

nemiri padaju nam na usne
i noć je mala
da nas prigrli tako neme

a mi smo bili
grudi od suza
nebo divlje maleno
što grize opet
pa prsne

u tok se vrati
velika vatro
da san se zgusne
sebe sam satro
i uspomene

i kad me uskoro
dan ne isprati
neka se seti ludila strasti
velike ćutnje
i našeg plača

to svet nam odlazi
tiho se krade sa oba dlana
nespretno cvili
nespremno korača
 
Punozimna sam
i sada mogu da radim šta hoću:
veraću se po pupčanim vrpcama planeta
joguniti se sa mesecom u mraku
izmišljaću horor balade
da gledam kako plaču
oni za kojima sam davno još plakala...

Kome će to da smeta?
Bezobličan Bog će reći: ''Dižem ruke''.
Roditelji: ''Samo nam zadaješ muke''.
Ali nikome se neću pravdati više
kada zakasnim sa svadbe sunca i kiše
jer je meni prerano stići svuda
gde nije preterano i gde nema čuda...

Ako me zakon bude uhvatio
kako otimam prazne torbe
od čuvara podzemnog sveta,
ja ću sama otići u zvezdano-popravni dom,
učeći se da stvarnost oblikujem prema obliku svom...

Ko mi šta može!

Punozimna sam
i maloumna

Hiljadu godina moja je duša trpela
menjanje najrazličitijih tela
i stekla sam pravo
da ne poštujem zemaljske zakone:

NE ODGOVARAM VIŠE ZA SVOJE POSTUPKE!
 
Maj je i ovog puta,
svojim kašmirskim kišama,
neumitno umivao Sunce
koje se izvijalo na grliću horizonta.

Pevci samo što su umukli i
zvonjava telefona razdraži mi kapke.
Kroz ćepenak čađavog prozora
zraci promoliše svoje njuške,
ulepljene od sopstvene svetlosti.

Dobro jutro, mili!
- Doviđenja…

Svet(l)o su mračna ova četiri zida
i ovo mrešćenje beba koje slavimo
svakog utorka svake pišljive nedelje,
pareći se kao pomahnitale, a jalove, životinje!

Maj je i ovog dana bacao senke
na tvoja naga i znojava leđa,
a tvoji su neumorni prsti svoj odmor
nalazili na mojim bradavicama ili malinicama,
kako samo ti umeš da ih nazivaš i žvaćeš.

Mili, usta su mi puna polena i ovo malo
zvezda što zvezdane mi se u venama
ti si rodio. Znaš, sinoć nas je Mesec zavodio
namigujući onim vragolanskim kraterima.

Divno su strasna ova četiri zida
i ove mlečne zavese od organdina
što svakog utorka mirišu na nas dvoje.
Tvoje ruke na mom vratu i pokvarene kazaljke na satu.

Dvojednost ne zna za vreme. Razlistani trajanjem,
tu, u hotelskoj mahunarki, odišemo spajanjem.

Mili, raznizao ti se dodir po mojoj koži
i, sa prizvukom patetičnosti, usuđujem se da
izgovorim da su mi vrat vile na rođenju ukalupile za tvoje ruke.
Usuđujem se da izgovorim treptaj dok mi misli kao modle
prave srcolike pečate na tvom uzavrelom stomaku.

- Ne preteruj! To je jedan sasvim običan vrat za mene,
isti kao i svi drugi vratovi koji su kao golubija krila
drhtali pod naletima mojih šapata i poljubaca. A ovo…
Ovo je jedna sasvim, sasvim, sasvim obična pesma.

Mili, maj se uselio u mene i kruni me. Ti tako divno
ne znaš kada da mi umočiš jagodice u maslačke!
I tako divno znaš da mi uteraš jesen u kosti.

Seti se, mili, bio je maj i
ti si izgovorio moje ime: Nežnosti…
 
Ja zelim

Ja zelim brod,limena jedra
i talase mirne,kao mleko u casi...
Ja zelim grad,siroke ulice
i ulicna svetla,sto tope asfalt...

Ja zelim noc,sliku bez boje
i snove svoje,javom da ofarbam...
Ja zelim dan,rumena jutra
i bolje sutra,da docekam...

Ja zelim zivot,sustinu postanka
da iscrtam krug svog vremena...
Da ostavim trag na stoletnom panju
da odigram svoju igru trajanja...

Neozbiljni pesimista

zivot-je-krejzi.jpg
 
************
Metalne konstrukcije mostova
poput skeleta vecnosti
razapetih na Golgoti neba.
Izmedju obala ambisi
iz kojih smo postali
te nam i danas muljem dna
neke rane krvare.
Ali,ne obuj mi levu cipelu u svitanje
i izmakni mi postolje
sa koga ispred sebe vidim
horizont bolnih metafora postanja
i povedi me do zidova
koje ce streljacki strojevi
u crveno bojiti
ne bi li strah ucinio
da prestanem da okrecem
Rubikonovu kocku
u smeru smisla.
 
phoEnix16:
Čarobnjaci,


U sredu 29. aprila od 19:00h u klubu Studentskog kulturnog centra na Pravnom fakultetu u Nišu je promocija moje prve zbirke pesama ''Vilenjak''. :) :mrgreen: :) Pa, ukoliko ste raspoloženi i u mogućnosti, upadajte! :hvala:


phoEnix16​
Kliknite za proširenje...

Најпре честитке!!!
Жао ми је што нисам могла да дођем, али радујем се због тебе, заиста:)
Пре пар година, кад је ћерка моје колегинице издала своју прву збирку песама написала сам следеће стихове:

Нова звезда на песничком небу
овог се пролећа рађа
У њеним стиховима стидљиво стоји
искрена девојачка нада
да живот је лађа
која морем плови
као девојка у белом
на венчању са човеком ког воли!

Схвати их као мој поклон теби и жељу да будеш велики песник!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top