- Poruka
- 1.456
ИНТЕРВЈУ: Др Тони Науновски говори за Геополитику
Пројекат Велике Албаније је реалност
Данас је Македонија очајна држава у коју су Македонци потлачени, дискриминисани, уплашени и разочарани од својих партија, које дозвољавају да се све ово дешава. Ово насиље је вероватно прећутно одобрено од стране неких држава који имају интерес да се Македонија како држава деконструише.
Др Тони Науновски, политички аналитичар из Македоније, редовни колумнист у најтиражнијем дневном листу у Македонији, и „ДНЕВНИК“
Поштовани господине Науновски, молимо Вас да за читаоце Геополитике укратко изнесете Ваш опис и оцену тренутног стања у Македонији.
- Већ двадесет година, од распада СФРЈ до данас, ситуација у Македонији се перманентно погоршава, у сваком аспекту и у сваком смислу. Национална енергија Македонаца, коју су осећали на почетку формирања своје државе, брзо се потрошила. Данас једва и да постоји. Оптимизам и нада да ће Македонија бити богата и високоразвијена национална држава македонског народа више практично ни не постоји. Оријентација ка ЕУ и НАТО-у, упркос бројним показатељима да су ове институције подржавале процесе који су континуирано ослабљивали капацитет институција и државног система, и да су отворено проалбанске, тек последњих месеци је почела све више да се критички преиспитује. Након позитивне пресуде у Међународном суду правде у Хагу, чиме се пресудило и доказало да Грчка не сме да спречава чланство Македоније у ЕУ и НАТО-у под референцом БЈРМ, десило се оно што сми ми аналитичари одавно знали – пресуда није била призната од стране ЕУ и НАТО-а, који су опет децидирано наложили да ми морамо променити име (што подразумева и промену националног идентитета, историје, језика итд.) па да се тек онда „интегришемо“. Наравно, сада је свима постало кристално јасно да су НАТО и ЕУ непринципијелне организације (осим њиховим, да тако кажем, плаћеницима), које не поштују међународно право, па чак, парадоксално, ни своје такозване правне институције. Данас је коначно јасно да је прича о уласку у НАТО и ЕУ за Македонију, а надам се и за Србију, завршена. Лично, ја то одавно говорим и пишем, пошто је уцена „мењајте име ако хоћете у ЕУ и НАТО“ апсолутно неприхватљива и ниједна влада не може то учинити, насупрот разним притисцима који долазе од њихових НВО-инсталација, медијске пропаганде и од претставника политичких партија албанске мањине која живи у Македонији.
Међутим, насиље које долази од стране неких припадника албанске мањине је већ уобичајена и свакодневна ствар у овој држави. Након кобне 2001. године, када је група терориста из косовске УЧК напала Македонију и успела, уз помоћ Питера Фејта и осталих представника ЕУ и НАТО, да нам промени Устав, Македонија више, да тако кажем, није права држава. Устав и закони не важе на деловима територије на којима углавном живе припадници албанске мањине, порези се не плаћају, насиље и „тихо“ етничко чишчење Македонаца је свакодневни феномен. Њихове партије имају крајње националистичку реторику и отворено говоре о федерализацији државе, о стварању Илириде, Алкоме, и сл. Због познатог синдрома македонског самоуништења и медијске пропаганде која је успела да креира симулакруме и створи да лудо постане нормално (као по рецепту М. Фукоа), глас разума и национални интереси Македонаца су тотално маргинализовани − а највеће партије Македонаца, услед атавистичке мржње и опортунистичке битке између себе, увек прихватају све веће и све бројније захтеве партија албанске мањине. У том смислу, данас је Македонија уникатан пример у светској историји како за само двадесет година од велике историјске шансе и привилегију да имају своју државу, овај народ пред сопственим очима немо посматра како се држава интензивно албанизује, сваким даном све више и све агресивније. Најновији примери насиља су уствари резултат све веће експанзије великоалбанске стратегије, која ја схватила да су Македонци и ова држава на неки начин слаб народ и слаба држава, да су уплашени, и по дубинским психосоцијалним структурама колективне свести, мирни и мирољубиви људи. Откад су схватили да могу силом урадити брзо оно за шта би им другим методама требало више времена, и да неће имати снажне и адекватне реакције безбедносних институција, које су ионако пуне бивших терориста УЧК, раде класично етничко чишћење и утерују страх код Македонаца. За то време, уместо да државне власти законски строго санкционишу насилнике, они се расправљају (македонске политичке партије) око небитних питања, и у тој беспоштедној борби међу собом остављају пуно могућности и простора радикалним Албанцима из Македоније, па чак и вехабистима, да све агресивније бију нашу децу, отворено прете и незаустављиво остваре своје циљеве. Недавно су вехабисти скинули државну заставу испред зграде општине у Струги и поставили Ал Каидино зелено знамење, пред очима полицајаца, који, као и увек, нису реаговали; запалили су неколико православних цркава, и још много тога. Данас је Македонија, да тако кажем, очајна држава у коју су Македонци потлачени, дискриминисани, уплашени и разочарани од својих партија које дозвољавају да се све ово дешава. Ово насиље је прећутно, вероватно, одобрено од стране неких држава које имају интерес да се Македонија као држава деконструише, а које још увек имају главну реч у политичком дискурсу такозване независне државе Македоније (која је све само не независна у погледу чак и стриктно унутрашње политике).
Какве су Ваше прогнозе у погледу будућег развоја догађаја у Македонији? Да ли мислите да пројекат ВеликеАлбаније није немогућ сценарио?
- Постоје, генерално, две могућности, два сценарија о будућности Македоније. Прва је да се све ово продужи, до тренутка када ће опет избити већи оружани сукоби између великоалбанских сепаратиста и терориста са (каквим-таквим) оружаним снагама државе, при чему ће опет, као и у 2001. години, САД и ЕУ „смиривати“ ситуацију тиме што ће поново изменити Устав и вероватно федерализовати Македонију, при чему ће опет Македонци бити они који ће изгубити, овога пута до краја, своју државу. Или, што је мање вероватно, уследиће процес помирења политичких партија Македонаца, неутрализовање притиска ЕУ и САД (који одувек отворено подржавају великоалбанску стратегију у Македонији), сарадња са Србијом и Русијом, и функционисање правне државе. Излазна решења су једноставна – направити ревизију оних око 200000 (двојних, тројних) држављанства косовара, која су им доделили почетком деведесетих година прошлог века због политичке калкулације и изборне победе, направити нови попис по строгим законским процедурама и не узети у обзир фалсификате докумената ни фотокопије оних који по двадесет и више година живе широм Европске државе (што су албанске партије радиле увек, у свим пописима, чак и у време СФРЈ и тиме вештачки повећавали број ове мањине), поништити демократским процедурама такозвани Охридски рамковни договор (највећи национални пораз у савременој држави Македонаца и извор свих проблема са албанском мањином). Исто тако, паралелно етаблирати преко законских механизама повратак исељеника Македонаца и њиховог капитала, који ће омогућити нове инвестицијске циклусе, напокон, или пре свега, учинити велик и снажан економско-политички преокрет ка српској и руској држави и њиховим тржиштима.
Пројекат Велике Албаније је реалност са којом се морамо суочити. Недавно су високи функционери две највеће партије албанске мањине у Македонији отворено изјавили да желе Велику Албанију, и да је питање само како да се тај пројекат реализује, којом брзином и методама. На неки начин, последњи догађаји су само кораци ка том циљу, наравно уз сарадњу са САД и ЕУ. Недавно је и председник Тадић указао да је план о Великој Албанији реалност, на основу бројних информација разних служби. Координираност представника Албанаца на Косову, у Македонији и у Албанији је симптоматична, и мора имплицирати такву координираност и између Македоније и Србије, у правцу заједничког интереса и опасности по територијални интегритет и сувереност држава на сваком делићу територије.
Пројекат Велике Албаније је реалност
Данас је Македонија очајна држава у коју су Македонци потлачени, дискриминисани, уплашени и разочарани од својих партија, које дозвољавају да се све ово дешава. Ово насиље је вероватно прећутно одобрено од стране неких држава који имају интерес да се Македонија како држава деконструише.
Др Тони Науновски, политички аналитичар из Македоније, редовни колумнист у најтиражнијем дневном листу у Македонији, и „ДНЕВНИК“
Поштовани господине Науновски, молимо Вас да за читаоце Геополитике укратко изнесете Ваш опис и оцену тренутног стања у Македонији.
- Већ двадесет година, од распада СФРЈ до данас, ситуација у Македонији се перманентно погоршава, у сваком аспекту и у сваком смислу. Национална енергија Македонаца, коју су осећали на почетку формирања своје државе, брзо се потрошила. Данас једва и да постоји. Оптимизам и нада да ће Македонија бити богата и високоразвијена национална држава македонског народа више практично ни не постоји. Оријентација ка ЕУ и НАТО-у, упркос бројним показатељима да су ове институције подржавале процесе који су континуирано ослабљивали капацитет институција и државног система, и да су отворено проалбанске, тек последњих месеци је почела све више да се критички преиспитује. Након позитивне пресуде у Међународном суду правде у Хагу, чиме се пресудило и доказало да Грчка не сме да спречава чланство Македоније у ЕУ и НАТО-у под референцом БЈРМ, десило се оно што сми ми аналитичари одавно знали – пресуда није била призната од стране ЕУ и НАТО-а, који су опет децидирано наложили да ми морамо променити име (што подразумева и промену националног идентитета, историје, језика итд.) па да се тек онда „интегришемо“. Наравно, сада је свима постало кристално јасно да су НАТО и ЕУ непринципијелне организације (осим њиховим, да тако кажем, плаћеницима), које не поштују међународно право, па чак, парадоксално, ни своје такозване правне институције. Данас је коначно јасно да је прича о уласку у НАТО и ЕУ за Македонију, а надам се и за Србију, завршена. Лично, ја то одавно говорим и пишем, пошто је уцена „мењајте име ако хоћете у ЕУ и НАТО“ апсолутно неприхватљива и ниједна влада не може то учинити, насупрот разним притисцима који долазе од њихових НВО-инсталација, медијске пропаганде и од претставника политичких партија албанске мањине која живи у Македонији.
Међутим, насиље које долази од стране неких припадника албанске мањине је већ уобичајена и свакодневна ствар у овој држави. Након кобне 2001. године, када је група терориста из косовске УЧК напала Македонију и успела, уз помоћ Питера Фејта и осталих представника ЕУ и НАТО, да нам промени Устав, Македонија више, да тако кажем, није права држава. Устав и закони не важе на деловима територије на којима углавном живе припадници албанске мањине, порези се не плаћају, насиље и „тихо“ етничко чишчење Македонаца је свакодневни феномен. Њихове партије имају крајње националистичку реторику и отворено говоре о федерализацији државе, о стварању Илириде, Алкоме, и сл. Због познатог синдрома македонског самоуништења и медијске пропаганде која је успела да креира симулакруме и створи да лудо постане нормално (као по рецепту М. Фукоа), глас разума и национални интереси Македонаца су тотално маргинализовани − а највеће партије Македонаца, услед атавистичке мржње и опортунистичке битке између себе, увек прихватају све веће и све бројније захтеве партија албанске мањине. У том смислу, данас је Македонија уникатан пример у светској историји како за само двадесет година од велике историјске шансе и привилегију да имају своју државу, овај народ пред сопственим очима немо посматра како се држава интензивно албанизује, сваким даном све више и све агресивније. Најновији примери насиља су уствари резултат све веће експанзије великоалбанске стратегије, која ја схватила да су Македонци и ова држава на неки начин слаб народ и слаба држава, да су уплашени, и по дубинским психосоцијалним структурама колективне свести, мирни и мирољубиви људи. Откад су схватили да могу силом урадити брзо оно за шта би им другим методама требало више времена, и да неће имати снажне и адекватне реакције безбедносних институција, које су ионако пуне бивших терориста УЧК, раде класично етничко чишћење и утерују страх код Македонаца. За то време, уместо да државне власти законски строго санкционишу насилнике, они се расправљају (македонске политичке партије) око небитних питања, и у тој беспоштедној борби међу собом остављају пуно могућности и простора радикалним Албанцима из Македоније, па чак и вехабистима, да све агресивније бију нашу децу, отворено прете и незаустављиво остваре своје циљеве. Недавно су вехабисти скинули државну заставу испред зграде општине у Струги и поставили Ал Каидино зелено знамење, пред очима полицајаца, који, као и увек, нису реаговали; запалили су неколико православних цркава, и још много тога. Данас је Македонија, да тако кажем, очајна држава у коју су Македонци потлачени, дискриминисани, уплашени и разочарани од својих партија које дозвољавају да се све ово дешава. Ово насиље је прећутно, вероватно, одобрено од стране неких држава које имају интерес да се Македонија као држава деконструише, а које још увек имају главну реч у политичком дискурсу такозване независне државе Македоније (која је све само не независна у погледу чак и стриктно унутрашње политике).
Какве су Ваше прогнозе у погледу будућег развоја догађаја у Македонији? Да ли мислите да пројекат ВеликеАлбаније није немогућ сценарио?
- Постоје, генерално, две могућности, два сценарија о будућности Македоније. Прва је да се све ово продужи, до тренутка када ће опет избити већи оружани сукоби између великоалбанских сепаратиста и терориста са (каквим-таквим) оружаним снагама државе, при чему ће опет, као и у 2001. години, САД и ЕУ „смиривати“ ситуацију тиме што ће поново изменити Устав и вероватно федерализовати Македонију, при чему ће опет Македонци бити они који ће изгубити, овога пута до краја, своју државу. Или, што је мање вероватно, уследиће процес помирења политичких партија Македонаца, неутрализовање притиска ЕУ и САД (који одувек отворено подржавају великоалбанску стратегију у Македонији), сарадња са Србијом и Русијом, и функционисање правне државе. Излазна решења су једноставна – направити ревизију оних око 200000 (двојних, тројних) држављанства косовара, која су им доделили почетком деведесетих година прошлог века због политичке калкулације и изборне победе, направити нови попис по строгим законским процедурама и не узети у обзир фалсификате докумената ни фотокопије оних који по двадесет и више година живе широм Европске државе (што су албанске партије радиле увек, у свим пописима, чак и у време СФРЈ и тиме вештачки повећавали број ове мањине), поништити демократским процедурама такозвани Охридски рамковни договор (највећи национални пораз у савременој држави Македонаца и извор свих проблема са албанском мањином). Исто тако, паралелно етаблирати преко законских механизама повратак исељеника Македонаца и њиховог капитала, који ће омогућити нове инвестицијске циклусе, напокон, или пре свега, учинити велик и снажан економско-политички преокрет ка српској и руској држави и њиховим тржиштима.
Пројекат Велике Албаније је реалност са којом се морамо суочити. Недавно су високи функционери две највеће партије албанске мањине у Македонији отворено изјавили да желе Велику Албанију, и да је питање само како да се тај пројекат реализује, којом брзином и методама. На неки начин, последњи догађаји су само кораци ка том циљу, наравно уз сарадњу са САД и ЕУ. Недавно је и председник Тадић указао да је план о Великој Албанији реалност, на основу бројних информација разних служби. Координираност представника Албанаца на Косову, у Македонији и у Албанији је симптоматична, и мора имплицирати такву координираност и између Македоније и Србије, у правцу заједничког интереса и опасности по територијални интегритет и сувереност држава на сваком делићу територије.
Poslednja izmena: