takodje volim horor zanr sa izuzecima kao sto su ti podzanrovi koje si navela. u osnovi dobar horor je onaj koji ima pricu koja te drzi u stanju napetosti citavih sat i po , dva...i zaista mi nije jasan cilj takvih horora cija je cela radnja usmerena na komadanje tela.
aposlutno se slazem.
E 'vako:
Slešeri su nastali od tzv. "body" horora. Po Klajvu Barkeru, body (ili biološki) horor je srž horora. Ovaj podžanr podrazumeva priču zasnovanu na nekoj užasnoj deformaciji, mutaciji, neželjenom fizičkom preobražaju, rađanju monstruma. Zato u mnogim hororima kao glavne negativce imamo fizički unakažene, ružne, čudovišne "ljude" (Džejson, Lederhed, Fredi Kruger ... a da bi njihova bestijalnost došla do izražaja, katakteriše ih i potpuno odsustvo ljudskosti. Opremljeni takvim atrubutima, oni mogu da rade šta hoće, s akcentom na mrcvarenje žrtava. Praktično, oni i nisu ljudi, nego "zla bića" kojima je jedini impuls da ubijaju iz zabave, navike, egzistencijalne potrebe. Jedan od prvih slešera koji je stekao popularnost bio je "Teksaški masakr motornom testerom" (iz, čini mi se, 1974), za koji se, međutim, tvrdi da je potku imao u reali; naime, i naš realni život pun je "zlih bića" koja čine nepojmljive užase. Konačno, i Hičkokov "Psiho" imao je uporište u istoimenom romanu koji je, opet, baziran na biografiji serijskog ubice Eda Gejna. A ljudi kao ljudi - imaju iščašenu potrebu da saznaju šta je motivisalo jedno zlo biće na monstruozne stvari, pa su filmovi vremenom dodavali eksplicitnije scene nasilja kako bi "dočarali" sav užas kome je žrtva bila izložena i, ujedno, istakli bezumnost dželata.
Rekoh negde:
horor i nije žanr u pravom smislu te reči, već individualno osećanje užasa, i to osećanje se stalno menja i evoluira, zavisno od vremena i prostora u kome živimo. Uživanje u hororu moglo bi biti definisano kao čin egzorcizma pri kome gledalac iz sebe isteruje "demone". Savremenijim rečnikom - uživanje u hororu je oblik auto-psihoterapije.
Ali ...
Vremena se menjaju. I antička drama sadrži elemente horora, pa ljudima danas ipak nije u toj meri strašna. Odnosno, grčka tragedija je stopostotna umetnost sa korisnim ili oplemenjujućim poukama. I neke bajke takođe imaju elemente horora (zlo - opasnost - iznenađenje i izmicanje kontroli, tj. haos - srećan završetak s poukom), ali ni one više ne izgledaju strašno. Danas se pod hororom podrazumevaju mnogo brutalnije i okom vidljivije stvari, koje i ne moraju imati pouku. Komadanje tela vidimo i u ratnim filmovima, pa ih nećemo nazvati hororom nego upravo "ratnim". Komadanje tela viđali smo i u autentičnim snimcima sa (raznih) ratišta. Stiče se utisak da vreme radi protiv naših amigdala, tj. da smo oguglali na užase, i da mnogima nijedan užas nije dovoljan da bi bili užasnuti. A neki, jednostavno, pronalaze satisfakciju u činjenici da su zaštićeni od užasa, odnosno da se užas dešava nekom drugom (i to je, takođe, skupa cena vremena u kome živimo).
tako da nisam u toku, ali kao sto rekoh vise volim dobru pricu i jezu od soka i gadjenja.
dgovor na temu je jednostavan:u pitanju je preterivanje s užasima s ciljem da nadmaši strah-užas (scrim!)
I naravno-imaju vernu pokakanu publiku...
e ovome se nisam nadala od tebe 
