Evo, da se javim opet svima. Promenio sam način razmišljanja i postupanja prema njoj. Moram priznati da sam poprilično nevešt, ali imam jako veliku želju i dajem sve od sebe da joj skinem pritisak i da je oslobodim. Prošle nedelje sam bio na službenom putu. Jako mi je nedostajala, a i ja njoj. Kada sam se vratio, dočekalo me je nasmejano lice. Takođe me je dočekala i njena izjava da je moj put došao u pravo vreme, jer je htela da odmori od svega, a i od mojih pritisaka da od nje iskamčim ljubav i potvrdu da sam joj sve i da nikad niko nije bio ovako u njenom srcu i njenom krevetu. Bio sam jako ljut na sebe i duboko potišten jer sam je izmučio, ali sam od nje dobio sve pozitivne odgovore. Nisam joj ostao dužan. I ja sam se dao njoj da me pritisne i dobije moje odgovore na njena pitanja. Na svako njeno pitanje sam bio rad odgovoriti i srećan što nemam šta da sakrijem od nje.
Mislim da je sada došlo vreme da čekam i da se nadam da će se ona osloboditi i progovoriti nešto lepo. Pokušaću svakodnevno da je oslobodim stresa i pritiska, koji doživljava. Pišem joj pesme. Ona to voli. Nadam se da će joj moja inspiracija i želja da je razveselim razgaliti dušu i pomoći joj. Juče mi je rekla da joj je krivo jer me muči. Molim vas, ako možete da mi kažete šta se krije iza ovih njenih reči. Meni je krivo zbog svega što sam joj učinio i dajem sve od sebe da to ispravim i zalečim, dok ona sada to isto smatra. Da li je ona tužna što je tako ćutljiva, stisnuta i povučena? Kako da je utešim? Ona zna da je meni pravi haos u glavi kada je gledam kako ćuti, kako mi ruke ne pruža, kako samo sedi i kako se stisnula. Ne pričamo mnogo o laganim stvarima, ali potrudiću se da ubuduće tako bude. Čim progovori, ja pokušavam da se ukipim i ćutim kao zaliven. Nekad se pređem, pa progovorim (ono u smislu aktivnog slušaoca sa izjavama tipa: "i?", "onda?", "aha" i tako dalje), a to njoj smeta, jer misli da je požurujem. Puno puta sam se pokajao što sam progovorio. Gledam je i ne mogu skinuti oči sa nje dok govori. Priča mi neke jednostavne stvari. Verovatno joj to jako nedostaje. Prekidam je povremeno komplimentima i pokušavam da je zasmejem, ali u onoj dozi, koja neće prekinuti njenu tek oslobođenu misao. Trudim se da pazim šta ona govori i da je slušam.
Ona se stidi da parira mojim komplimentima. Stidi se da kaže kako i koliko me voli. Stidi se da mi da neki kompliment. Sve je pojednostavljeno i sve je sakriveno iza dve-tri reči. Jako mi je teško da je oslobodim. Kako da se ponašam prema njoj? Da li sam na dobrom putu? Polako prestajem da budem ljubomoran prema njenom lepom životu. Osećao sam nesigurnost, jer je u poslednje vreme ćutala, a ja sam joj delio komplimente i obasipao je ljubavlju. Mislim da je zato došla ljubomora. Mislim da sam postao ljubomoran, što mi ona ne uzvraća. Znam da mi niko neće reći koliko će ovo trajati, ali ja bih voleo da znam. Verujem da su u pitanju meseci. Volim sebi da dam dugačak rok kada je u pitanju neki napor, ili neko mučenje. Tako ću se valjda prijatno iznenaditi kada to dođe ranije.
Da li možete da mi pomognete kako sada da postupim? Nadam se da periodi svađe i nepotrebnih teških tema prolaze. Iskreno se nadam tome. Molim Boga da je tako. Kako pomoći nekome ko se stiska i ćuti, a znati da taj neko ima mnogo šta da kaže i mnogo šta da zavoli. Verujem da je ona sada mali ružin pupoljak i da će ako je pazim i zalivam ljubavnom vodom ona procvetati i zamirisati.
