Pri kraju leta, u strašnoj zapari, Isakovič je živeo, tako, teškim životom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata neće vratiti. Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin. Bilo je jasno da se vremena turskih ratova više neće vratiti, i da su njegov i Vuičev i Horvatov puk, Karlu šesta briga.
Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je nezimerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja. Svakako da su seljaci bili našli i opljačkali mrtvaca, konje odveli, a leš, možda, bacili u Rajnu.
Isakovič je, bar je on tako mislio, završavao svoj život, tu, pred Štrasburgom. Njegove teške čizme behu izgubile svaku boju, a njegove čakšire, natrag kao džak, svaki oblik. On ih je krpio sam. Od hoda, vetrova i Sunca beše u licu došao kao bakar, zadrigo i očvrsnuo od napora. Opet se činjaše kao puno, teško bure, sa velikim svojim trbuhom. Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.
Nije se uopšte brijao i lice mu zato bi mirnije, skoro blagog izraza. Tek kada i njegovom puku dodeliše jednog katoličkog sveštenika, njegove žute oči, sa malim, crnim tačkicama, dobiše neki grozničavi sjaj, koji na putu nisu imale. Govoreći drukčije nego svi njegovi oficiri, blagočestivo, kao pop, birao je tih dana Ijude, koje je mislio da treba otpustiti kućama. »Pročitaite sie so userdiem, — reče kapetanu Antonoviču, predajući mu spisak odabranika — i ispravljaite me, ašče negde pogrešenii obreščete. Napišite: črez Lorenu rukoju voenuju proidoše i voevaše; domu priidoše, i pri nem v službah voenih biti...« U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje Ijude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.
Jer, mučen bolešću o kojoj nije hteo da brine, a razočaran u svom iščekivanju proizvodstva, doveden do besnila teškoćama oko nabavke brašna i mesa za vojnike, čestnjejši Isakovič, za vreme tog primirja, pred Štrasburgom, ležeći u svojoj jazbini, najposle konačno uvide da je postao smešan i uzaludan, kao neki matori, odebljao pop, koji jednako popuje, ali koji u stvari nije više ni za šta. Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.
Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava. U nekoj vanrednoj vojsci, u nekoj divljoj bici, mišljaše da će se pojaviti on i njegovi Ijudi, silni, proslavljeni i nagrađeni nečim, što nije znao šta će biti, ali što je zamišljao, kao nešto osobito prijatno i značajno, i za njega i za njih. Pošavši, on je ostavljao za sobom brige, koje mu tog proleća naročito dodijaše, svađu s bratom oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje. Tužakajući se svaki dan, očekujući od njega i da mu da jesti, i da mu nađe balvane i grede, i da ga upiše u vojsku, seljakajući se pri tom i bežeći od njega u starija sela i bogatija, okolna naselja. Mučeći se poslednjih dana, pred polazak, oko kopanja bunara, tražeći pijaću vodu, i oko dizanja crkve nasred sela, Isakovič ode rado, uveren da je to sve bedno i ništavno, a da je ono što ga u ratu čeka, silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim, i za njega, i za sve te njegove ljude.
Pred polazak, život mu beše dodijao ne samo zbog nemaštine i bede koju je sretao u svojoj kući, u svojim kolibama, svojim oborima i u celoj okolini svoga sela, duž reke, sve do Varadina, već i zbog neprijatnosti što ih je imao sa markizom Gvadanji, komandantom Oseka, radeći na novoj raspodeli slavonskih sela, upleten u isto vreme u moljakanje i pismene peticije patrijarha Šakabente. Tako da mu se činjaše da svi, kao i on, osećaju uzaludnost svega toga što žive, što se naseljavaju, što tumaraju, što leleču i što se plode, tu duž Dunava. Iz maglovitih isparavanja baruština i blata, Iz jedne neizmerne patnje, koja se ponavljala svaki dan, pri seobama, pri davljenju stoke, pri oranju u blatištu i po slatinama, činilo mu se da će odjahati na neki visok breg, u proletno, toplo jutro, gde će dobiti nešto što će im svima pomoći, što će ih sve razveseliti. Predosećajući da se neće vratiti, ipak je pomišljao da će pri povratku, kad siđu na drugoj strani toga, što mu se činjaše kao breg, jahati kući svi zadovoljni, nalazeći sve izmenjeno i radosno. Decu i ženu ostavljaše u bratovljevoj kući spokojno, a što se tiče naselja, i onih što ostadoše na domu, činilo mu se da će možda i o njima neko brinuti, tako da će ih zateći u visokom žitu, što je već i u ravnici nicalo, oslobođene pomora i boleština. Krađe i ubistva, o kojima je imao kod svoje kuće svaki dan da raspravlja, mislio je da će zaboraviti, a nad svim tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja ili ćesarska ruka. Zato je naročito pazio da se lepo ispišu imena i stanje pojedinih sela i četa, u popisu koji je Komesar imao da pošalje, po naročitom kuriru, Ratnom Savetu u Beč.
Odrastao uz oca koji je još Savojskom prodavao stoku i koji je svu svoju decu, braću, rodbinu, i sva svoja kumstva i poznanstva terao u austrijsku vojsku koja je potiskivala Turke, imao je u mladosti čak i lep život u toj vojsci. Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali duboki pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!
Pod uticajem očevih obećanja, koji mu je punio glavu o povratku u popaljenu i poklanu, opustelu Serbiu, on je u vojsci živeo ne samo u miru, već i u sva tri svoja rata, bezbrižno i zadovoljno, očekujući jednako nešto prijatno što će svima njima da se dogodi. Tek posle očeve smrti, zapadajući sve dublje u taj vojnički život, naseljavanja, popisivanja, gomilanja Ijudi i stoke, po tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih Ijudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji...
Miloš Crnjanski - Seobe
