Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

"Ako je duša bogata, nema razloga da se ne dijeli i ne daje. Ako nešto dijeliš, onda dijeliš nesebično, bez želje da ti drugi uzvrate: u samom činu davanja ti nalaziš zadovoljstvo, pa si već nagrađen i više nego što si mislio. Radosnim davanjem duša se pretvori u vrt pun proljeća i cvijeća. Nema veće sreće no kad u tebe dođe proljeće i kad tvoje biće rađa cvijeće. Nema ljepšeg prizora za ljudsko oko no kad se pupoljak otvara i rascvjetava. Ovo se ne može dokazati, ali može pokazati. Ne možeš razumom dokazati zašto živiš i zašto voliš: to se događa, kao što se cvijet razvije i miriše. Ljubav se ne može pojmovno odrediti... Ona je prevazilaženje vlastitih granica i ulivanje u druge: to je kao izvor u tebi koji se izliva i dijeli sa svima. U tvom srcu ima toliko pjesama da moraš pjevati, toliko snage da moraš igrati, toliko ljubavi da moraš voljeti..."


Đuro Šušnjić – "Dijalog i tolerancija"
 
"Život je sam po sebi neutralan. Mi ga činimo lijepim, mi ga činimo ružnim. Život ovisi od energije koju unosimo u njega. Unosite li ljepotu u život, on je prekrasan. Ako jednostavno sjedite i želite da on postane prekrasan, tada on to neće biti. Vi morate stvoriti tu ljepotu.
Ljepota nije neki predmet, kao stijena, na primer. Ljepotu morate stvoriti,
morate joj dati viziju, morate joj dati boju stvarnosti, pjesmu stvarnosti...tada ona postaje lijepom.

Gdje god učestvujete u stvaranju ljepote, ona se tamo i nalazi. Kad prestanete stvarati, ljepote više nema. Ljepota je stvaranje. Kao i ružnoća. Sreća je stvaranje, kao i bijeda. Vi dobijate samo ono što stvarate, nikad ne dobijete ništa više. To je cijela filozofija karme.
Dobijate samo ono što učinite. Život je tek prazno platno...na njega možete naslikati prekrasan san, ili noćnu moru.

Kad se to shvati, stvari postaju vrlo jednostavne. Vi ste gospodar, vi ste odgovorni. Obično mislimo da život ima neku objektivnu ljepotu ili je objektivno ružan. Ne!
Život je samo prilika. On vam daje sve što je potrebno...učinite nešto od njega sami. On je prilika u kojoj se morate dokazati."

Osho - "Učinite to sami"
 
Očigledno postoji neka čudna podudarnost ukupne slike života i onih sitnih događaja koji se čoveku stalno dešavaju, i kojima on ne pridaje značaja.
Sada jasno vidim da je moja sudbina bila već prilično jasno određena u vreme kada još nisam ozbiljno razmišljao o tome kakvom bih hteo da je vidim;
štaviše, već mi se tada prikazala u malo uprošćenom obliku. Možda je to biо eho budućnosti. A možda je ono što mi smatramo ehom budućnosti u stvari
seme te budućnosti, koje pada na tle baš u onom trenutku koji nam se kasnije, izdaleka, čini kao eho koji dopire iz budućnosti.

Viktor Peljevin - Omon Ra
 
Kada se suzdržavate da nekome sudite, dajete mu beskrajnu nadu. I dalje se pomalo plašim da će mi nešto promaći ako zaboravim, kako je to moj otac snobovski rekao, a ja snobovski ponavljam, da je osećaj za elementarnu pristojnost pri rođenju nejednako raspoređen.
Svako veruje da poseduje bar jednu od osnovnih vrlina, a ovo je moja: ja sam jedan od onih malobrojnih poštenih ljudi koje sam do sada sreo.
Ali u njegovom srcu neprestano je besneo nemir. Najčudovišnije i najfantastičnije misli pohodile su ga noću u postelji. Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu.
Veliki Getsbi - F. Skot Ficdžerald
 
Ulica divljih kestenova - Danilo Kiš ( Rani jadi
Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi Ulica divljih kestenova? Ne sećate se? A mora da je negde ovde, imena se više i ne sećam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Šta kažete, nema ovde nigde ulice s drvoredom kestenova? A ja znam, gospodine, da ona tu mora da postoji, nemoguće je da uspomene toliko varaju.
Da, još pre rata... Na uglu se nalazila škola, a pred školom artemski bunar. Ne mislite, valjda, da sam sve to izmislio. U toj školi sam išao u prvi razred, a pre toga u zabavište. Učiteljica se zvala gospođica Fani. Mogu vam, gospodine, pokazati jednu fotografiju gde smo svi na okupu: gospođica Fani, naša učiteljica, da , taj što sedi pored nje, to sam ja, Andreas Sam, moja sestra Ana, Fredi Fuks, vođa naše bande... Da, gospodine, odlično, sada sam se setio. Ulica mora da se zvala Bemova ulica...
Oh, ja sam se zapričao, oprostite, moraću da pitam još nekog, mora da ima nekog ko će se setiti te ulice, pre rata se zvala Bemova, a bila je zasađena drvoredom divljih kestenova...
Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako...
Eto, ne verujem, gospođo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni gde su nestali ti kestenovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to izmislio ili sanjao. Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran. Veliko vam hvala, gospođo, idem da potražim kuću u kojoj sam živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam...
Čuli ste, kuće nema. Na mom uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje majke - bokor ruža. Pored bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smerdel. Kestenove su posekli, rat, ljudi ili prosto - vreme...
 
...sedim u ovom tuznom gradicu, i umesto da smisljam prestojeci korak, zivim pod uticajem proslih osecanja, pod uticajem svezih uspomena, pod uticajem svega onog vihora koji me je onda uvukao bio u onaj kovitlac da me posle opet izbaci. Ponekad mi se cini da se jos uvek okrecem u tome vihoru, i da ce svakog trenutka opet naleteti ona bura, zahvatiti i mene svojim krilom, i da cu opet ispasti iz reda i osecanja mere, i vrteti se, vrteti , vrteti...
Uostalom ja cu se mozda nekako i zaustaviti da se vrtim, ako polozim sebi, koliko je to mogucno, tacan racun o svemu sto se dogodilo za ovo mesec dana. I cudim se sam sebi: bas kao da se bojim da ozbiljnom knjigom ili kakvim bilo ozbiljnim poslom razrusim mutni zanos nedavne proslosti. Bas kao da su mi vrlo dragi, onaj ruzni san, i sve uspomene sto su posle njega ostale,pa se bojim i da ih dotaknem necim novim, da se ne bi razleteli kao dim! Da li mi je sve to odista dragoceno? Da, razume se da mi je dragoceno, i mozda cu se i posle cetrdeset godina tuge secati...

...ali sta vredi da sada drzim sebi predavanje o moralu!Nista nije ruznije od morala, u ovakvo vreme!...O, vi samozadovoljni ljudi!S kakvim su gordim samozadovoljstvom spremni ti brbljivci da izlazu svoje sentencije!Kad bi oni, medjutim, znali u kolikoj meri ja sam razumem svu odvratnost mog sadasnjeg stanja, sigurno im se ne bi okrenuo jezik da mi drze pridike. A i sta bi, sta bi mi novo mogli reci, sta ja vec ne znam? I zar je stvar u tome? Stvar je u tome sto je dovoljan jedan obrt tocka, pa da se sve promeni, i ti bi isti moralisti prvi dosli da mi cestitaju, s prijateljskim salama. Onda ne bi vise okretali od mene glave, kao sada...Ali neka idu svi oni bez traga!Sta sam ja sad? Zero. A sta mou biti sutra? Sutra vec mogu uskrsnuti iz mrtvih i ponovo poceti zivot! Mogu jos naci coveka u sebi, dok sasvim ne propadne...

Dostojevski - Kockar
 
Na ekranu bi se pojavio natpis "u koloru" i ostajao tako pet-šest minuta. Slijedila je emisija koja se nije razlikovala od drugih jer smo te godine, 1973, 1974. ili 1975, svi ili skoro svi imali crno-bijele televizore. Natpis "U koloru" upozoravao je da postoje i drugi ljudi, mislili smo - sretniji, koji svijet vide drukčije, iako ga gledaju istim očima. "U koloru" je nestalo, neprimjetno i neznano kada, nakon što je Jugoslavenska radio-televizija većinu svojih emisija počela emitirati u boji. Još nekoliko godina kasnije sintagma "kolor televizor" značila je nešto veliko i važno, potvrdu socijalnog statusa, ljepotu zelene trave s prijenosa nogometne utakmice, drukčija i ljepša lica ljudi koji su se zvali Mirjana Jančić, Mebrura Topolovac, Vladimir Levak, Slavko Budihna, Mufid Memija, Rinko Golubović, Mića Orlović, Kamenko Katić...
Najelegantniji crno-bijeli televizor se zvao Crni biser. Dok je bio isključen ekran mu nije bio mutno zelen kao u drugih televizora, nego je bio crn. I sve drugo je na tom televizoru bilo crno. Njegova kutija bila je naprosto idealna da se na nju stavi najljepši heklani miljejčić čiji je jedan kraj bio prebačen preko ugašenog
ekrana, kao čuperak kose na licu usnulog princa. Na miljejčiću je bio najvredniji suvenir koji se mogao naći u kući. Obično nešto što je jednom neko donio iz inostranstva: plastična gondola s gondolijerom ili figurica bika probodenog na koridi ili uspravni metalni tanjurić s gravurom Aje Sofije. Televizor se obilno uključivao oko sedam navečer. Prethodno bi majka uredno presložila miljejčić, porodica je pobožno posjedala na svoja mjesta, otac je pušio i duboko uzdisao, djeca su sklopila ruke na krilima i čekala crtani film u sedam i petnaest.
Kažu da je prvi veliki bum u prodaji kolor televizora nastupio u martu 1974. i to zaslugom Josipa Katalinskog i trinaeste minute utakmice sa Španjolskom kada je savladao velikog Iribara i odveo Jugoslaviju na svjetsko prvenstvo. Tada su odlučni očevi digli kredite, majke nisu smjele reći niti riječi jer se u njihovim
očima čitalo ludilo vjerskih fanatika koji znaju da nijedne pare ovoga svijeta ne mogu platiti dan kada će s nogometnom reprezentacijom otići u raj. Na kraju svjetskoga prvenstva bili smo osmi, kredit se otplaćivao još godinu dana, ali je porodici ostajao kolor televizor za kojeg je otac, kao po pravilu, izgubio interes.

Odlučnih očeva bilo je malo. Više je bilo onih koji su, jednostavno rečeno, bili previše siromašni. Kolor televizor je, naime, jedno vrijeme koštao kao trećina novog fiće. Njima Josip Katalinski nije mogao pomoći, nego su morali čekati neka druga vremena u kojima će kolor televizor biti jeftiniji ili na neki drugi način "prkositi siromaštvu jasnoće", kako je to lijepo rekao Branko Miljković u pjesmi o Titu.
Tako se, recimo, bila pojavila folija koja je od običnog, crnobijelog televizora mogla učiniti nešto što je barem sličilo televizoru u boji. Radilo se o običnom zelenom najlonu koji bi se nalijepio na ekran i koji su, navodno, preporučivali očni doktori jer, kao, poništava štetne utjecaje televizora na vid. Naravno, taj
zeleni najlon radnička klasa nije kupovala radi zdravlja, nego zato što se zeleni svijet činio nekako prihvatljivijim i šarenijim od crno-bijelog. Tu foliju zvali su "filter". Posjedali bi oko televizora s filterom, evo već vidimo jednu takvu porodicu iz rudarske kolonije u Kaknju (godina 1975.), pa su započeli s cjelovečernjim uvjeravanjima samih sebe kako kolor televizor i nema nekog smisla jer se za hiljadarku - što je vrijedilo dvije kutije cigareta - dobije čarobni "filter" s kojim vidiš baš sve u koloru. Zajebali su tako garavi rudari medjunarodni kapitalizam i loše socijalističke plaće. I neka im je vječno hvala na tome.
I jos jedna mala, ali važna fusnota ili historijska uzgrednica: Na "crne bisere" se nisu naljepljivale folije. Naime, Crni biser je bio najskuplji crno-bijeli televizor, pa ga sirotinja nije ni imala, a oni koji su ga imali pri pojavi "filtera" već su skupili dovoljno novca ili kreditne odvažnosti i kupili prave kolor televizore. Novac im
je omogućio da više vjeruju blagodatima kapitalizma nego svojoj mašti.
Crni biser - Miljenko Jergovic
 
Hteo je da pročita nešto pre spavanja. Još je bilo rano, tek je prošlo pola jedanaest, imao je još dovoljno vremena. Ali nije mu se čitalo. Nije mu bilo ni do izlaska, uprkos lepom vremenu, vedrom nebu i prijatnoj temperaturi. Znao je šta bi zatekao na ulici: prolaznike koji idu nogu pred nogu ili žure, zaintereso-
vane ili ravnodušne. Kuće u tami, osvetljene kuće. Život koji sebično protiče, ne obazirući se na ljudsku patnju, strah, žudnju, prilaženje ženi na ulici, išče-kivanje, glad, požudu – i noć koja s ljudskih lica skida maske da bi im otkrila pravo lice.

Žoze Saramago - Staklena kupola
 
Zasto vicemo? (Paulo Koeljo)
Učitelj je pitao svoje učenike:
“Zašto vičemo kada smo besni? Zašto ljudi viču jedni na druge kada su uznemireni?”

Učenici su razmišljali neko vreme i onda je jedan od njih rekao
“Zato što izgubimo smirenost, zato vičemo.”
“Ali, zašto vičemo kada je druga osoba tek pored tebe? Zar je nemoguće obratiti joj se sa blagim glasom? Zašto vičete na osobu kada ste ljuti?”
Učenici su dali još neke odgovore ali ni jedan nije zadovoljio učitelja.

Konačno on je objasnio:
“Kada su dvoje ljudi ljuti jedno na drugog, njihova srca se mnogo udalje. Da bi pokrili tu udaljenost moraju da viču da bi mogli da se čuju. Što su bešnji, to jače će jače morati da viču da bi se čuli preko te velike udaljenosti.”

Onda je učitelj upitao:
“Šta se desi kada se dvoje ljudi zaljube? Oni ne viču jedno na drugo nego pričaju blago, zašto? Zato što su njihova srca jako blizu. Udaljenost između njih je jako mala…”
I na kraju je rekao:
“Kada zavole jedno drugo još više šta se onda dešava?
“Onda ni ne govore, samo šapuću i postanu još bliži jedno drugom u njihovoj ljubavi.
“Konačno više nemaju potrebe čak ni da šapuću, samo se pogledaju i to je sve. Toliko su blizu dvoje kada se vole međusobno.”
 
Prelazim dlanom po starim brazgotinama, i gle: više ne bole. Izlažem ih suncu, nosnice udišu svjetlost i trepke žmire od jasa — prosjak što u ljetnje podne pod maslinom smireno žvaće ukupljene korice hljeba. Sve je već tako daleko da u dnu sjećanja jedva još tinja. Sve je već tako daleko i mrtvo da više nije ni dobro ni loše.

Prelazim dlanom po starim brazgotinama, i slutim glas iz dubine: zaista, sve je tišina.

Sve sam od života uzeo i sve mu od sebe dao. Pred njegovim se licem nisam pretvarao. Dao sam mu svoje zanose i svoje padove, svoja pregnuća i svoja klonuća, napore napetih žila i snove preznojenih uzglavlja. Sve je bilo moje: i radost i bol, opsjena i razočaranje. Poznajem glad djeteta, i tugu bludne sitosti, cik ludog srca u jutra krvava i povijanje duše u mutne sutone. Kad odem, otići ću go i praznih ruku, s dubokim umorom u dnu udova i pomiren sa prolaznošću.

Vladan Desnica - Proljeća Ivana Galeba
 
Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se liši. Na vrhu ima mesta samo za jednoga. Što savršeniji, tim potpuniji, a što potpuniji, manje drugi.

Ova zapažanja javila su mi se pošto sam pročitao u nekim novinama vest o mnogostrukom životu jednog slavnog čoveka. Bio je to jedan američki milioner, i imao je sve. Dobio je sve što je priželjkivao – novac, ljubav, naklonost, odanost, putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato što novac može sve već zato što neodoljivi magnetizam koji privlači silan novac, zaista može gotovo sve.

Kad sam odložio novine na kafanski sto, palo mi je na um da bi isto to, u svojoj sferi, mogao da kaže i nosač na trgu, koga donekle smatram svojim poznanikom, budući da svakoga dana ručava, kao što danas upravo ruča, za stolom u dnu kafane. Sve što je onaj milioner imao, imao je i ovaj čovek; u manjem stepenu, naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli isto, čak i istu slavu, jer tu razlika u okruženju uspostavlja jednakost. Nema tog čoveka na kugli zemaljskoj koji nije čuo za dotičnog američkog milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime čoveka koji sada tamo ruča.

Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može prstima dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje dužina ruke; u svemu ostalom su isti.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 
Uputstvo za rukovanje

Postupaj nezno samnom
Drzi me rukama kao dragu malu stvar
i pazi da ne zadrhte

Ako zelis da lupis sa mnom o pod
od sakupljenih komadica
nikad me vise neces slepiti u mene

Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim,
pogledaj me stvarnu:
vetrovima isaranu
suncima isprzenu
kako treperim na tvom dlanu kao sveca

Pazi da ne dodju kise... i ugase me...

Silvia Balija
 
Nikada nisam bio potpuno zadovoljan ni drugima ni sobom. Vreva sveta me je ošamućivala, samoća mi je bila dosadna, stalno sam osećao potrebu da menjam mesto, a nigde se nisam dobro osećao. A bio sam slavljen, tražen, dobro priman i mažen svuda... Šta mi je onda nedostajalo da budem srećan? Ne znam. Jedino znam da to nisam bio.

Žan-Žak Ruso - Sanjarije usamljenog šetača
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Kojom bojom sakriti umorni izgled
Odgovora
5
Pregleda
432
Manastirka
Manastirka
Pinocchio
Da li vam je tržni centar shopping ili izlazak?
2
Odgovora
37
Pregleda
600
topmodelsica
topmodelsica
Atomic™
Rudi Gernrajh - čovek koji je izumeo tange
Odgovora
1
Pregleda
247
VranV
VranV

Back
Top