Ona je mala žena. Po prirodi vrlo vitka, ipak je čvrsto utegnuta. Uvek je vidim u istoj haljini od žućkastosive tkanine, čija boja donekle podseća na boju drveta i koja je pomalo ukrašena rojtama ili dugmetastim našivcima iste boje; stalno je bez šešira, njena mutnoplava kosa je glatka i nije neuredna, ali se labavo drži. Lako je utegnuta, veoma je pokretljiva, samo što preteruje s tom pokretljivošću. Voli da se podboči, pa da jednim trzajem iznenađujuće brzo iskosi gornji deo tela. Utisak koji njena ruka ostavlja na mene mogu preneti samo ako kažem da nisam video još nijednu ruku kod koje bi pojedini prsti bili odeljeni jedan od drugog tako oštro kao kod nje. Ali njena ruka nipošto nema neke anatomske osobitosti, sasvim je normalna.
I eto, ta mala žena je mnome veoma nezadovoljna, neprestano nalazi nešto da mi zameri, večito joj ja nanosim nepravdu, ljutim je na svakom koraku! Kad bi se život mogao podeliti u najsitnije deliće i kad bi se o svakom deliću posebno mogao donositi sud, nema sumnje da bi nju jedio svaki delić mog života. Često sam razmišljao o tome zašto li je toliko ljutim; možda sve na meni protivreči njenom smislu za lepotu, njenom osećanju pravičnosti, njenim navikama, njenim tradicijama, njenim nadama; postoje takve prirode koje protivreče jedna drugoj, ali zašto ona toliko pati usled toga? Pa između nas ne postoji nikakva veza koja bi je primorala da pati zbog mene. Morala bi samo odlučiti da me smatra za potpunog stranca, a to ja i jesam, i ne bih se bunio protiv takve odluke, nego bih je veoma pozdravio; morala bi se samo odlučiti da zaboravi moje postojanje, koje joj ja nikad nisam i ne bih nametao - i sva patnja bi očigledno prošla.
Pri tom ne pominjem sebe, kao ni to da njeno ponašanje, naravno, i meni mučno pada, ne pominjem to jer dobro uviđam da sva ta mučnost nije ništa u poređenju s njenom patnjom. Pri čemu sam, svakako, potpuno svestan da ta patnja ne potiče iz ljubavi; njoj nimalo nije stalo do toga da me stvarno popravi, pogotovo kad se uzme u obzir da ništa od onoga što mi zamera nije takve prirode da bi ometalo moj napredak. Ali stvar je u tome što se ona i ne brine o mom napretku; ona se ne brine ni o čemu drugom sem o svom ličnom interesu, naime o tome da se osveti zbog patnje koju joj nanosim i da spreči patnju koja joj u budućnosti preti od mene. Jednom sam već pokušao da joj ukažem na koji način bi se ta neprestana ljutnja najbolje mogla okončati, ali upravo time sam je toliko uzrujao da više neću ponoviti taj pokušaj.
(odlomak iz Kafkine pripovetke "Jedna mala žena")
