Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

[Baudrillard]

 

[jabajagi]

Borodin

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...

Bukovski

 

[Modesti B.]

Новембар



Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

Дуго сам уживао у овом изубљено животу; с радошћу сам говорио сам себи да је моја младост прошла, јер је и то нека радост кад осећате како вам студен продире у срце и кад можете рећи, пипајући га руком као огњиште које се још дими: не гори више. Ја сам полагано пролазио кроз све чињенице свога живота, назоре, страсти, дане занесености, дане туговања, лепетања наде, раскидања од тјескобе. Ја сам поново видио све, као човјек који посјећује катакомбе и који полагано проматра с једне и с друге стране мртваце за мртвацима. Међутим, ако бројим године, није томе давно што сам се родио, али ја имам бројне успомене које осећам како ме тиште, као што тиште старце сви дани што су их проживјели; чини ми се каткад да сам трајао стољећима, и да моје биће задржава у себи остатке од тисућу прошлих живота. Зашто то ? Јесам ли љубио? Јесам ли мрзио? Јесам ли нешто тражио? Ја још сумњам у то; Ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке делатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новаца.

О свему што ћу сада причати нитко није ништа знао па ни они који су ме виђали сваког дана нису знали више од других; они су за мене били као кревет на којем спавам и који не зна ништа о мојим сањама. А уосталом, зар срце човеково није огромна самоћа у коју нитко не продире? Страсти које у њ долазе су као путници у сахарској пустињи; оне ту умиру загушене, и њихови се крикови изван њега уопће не чују.

Гистав Флобер

 

[Modesti B.]

Ljubomora – Branko V. Radičević



Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.

Da bi te videla, trska je porasla za dvakolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.

 

[Branko Lori]

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe…

Alberto Moravia – Tajna

 

[Nina]

Verujem da priče nemaju kraj, jer iako protagonista više nema, njihova dela i dalje utiču na one koji su ih nadživeli. Zato verujem da je Istorija okean u koji se ulivaju reke svih naših ličnih priča. Sva što je bilo pre nas pruža nam osnovu. Mi smo produžetak tih priča, kao što će oni koji dođu iza nas nastaviti naše. Povezani smo u mrežu koja se pruža kroz prostor, sva živa bića tesno su povezana, tako da se naše sudbine prepliću ali i kroz vreme; jer tu mrežu činimo mi koji smo živi danas, ali i oni koji su živeli juče, i oni koji će doći sutra.

Verujem da priče nemaju kraj, jer čak i kad se život završi, njegova energija pruža život drugima. Jedan leš (iz perspektive larvi) samo uvećava broj života ispod zemlje, kako bi doneli plodove iznad zemlje i hranili mnoštvo koje će, sa svoje strane, kad umre drugima podariti život. Dok je života u ovom svemiru, priča nijednog bića neće imati sopstveni kraj; samo će se preobraziti. Kad umremo, priča našeg života samo promeni žanr. Više nismo krimi roman, komedija ili epska priča. Postanemo udžbenik geografije, biologije, istorije.

Marselo Figeras, Kamčatka

 

[Modesti B.]

Fenomenalna žena

Lepe žene se pitaju gde je moja tajna
Nisam slatka niti građena po pomodnoj meri
Ali kad pokušam da im objasnim
One misle da lažem.
Kažem
To je u dometu mojih ruku
Širina mojih bedara
Bat mojih koraka
Zavoj mojih usana
Ja sam žena
Fenomenalno
Fenomenalna žena
To sam ja.

Ja ulazim u sobu
Smirena koliko želiš
A spram muškarca
Ljudi stoje
Ili padnu ničice
Onda se sjate oko mene
Košnica osa
Kažem
To je vatra u mojim očima
I bljesak mojih zuba
Obrt mog struka
I radost u mojim stopalima
Ja sam žena
Fenomenalno
Fenomenalna žena
To sam ja

I sami muškarci pitali su se
Šta u meni vide
Pokušavaju žestoko
Ali ne mogu da dodirnu
Moju unutarnju tajnu.
Kada pokušam da im je pokažem
Oni opet tvrde da je ne vide.
Kažem
Ona je u luku mojih ledja
U suncu mog osmeha
U držanju mojih grudi
U gracioznosti mog stila
Ja sam žena

Fenomenalno
Fenomenalna žena
To sam ja

Sada vi razumete
Upravo zašto mi glava nije povijena
Ja ne vičem i skačem okolo
Niti moram zaista glasno da govorim
Kada me vidite da prolazim
Trebalo bi da ste ponosni
Kažem
To je u tapkanju mojih štikli
Uvijenosti moje kose
Dlana moje šake
Potrebi za mojom brigom
Jer ja sam žena
Fenomenalno
Fenomenalna žena
To sam ja.

Maja Anđelo

 

[Nina]

Jednog ću dana stići do samog vrha. Sumnjam da ću na toj nesvakidašnjoj visini videti lik Bude ili Hrista ili bilo koga blagoslovljenog,ko je tamo stigao pre mene. Oni će nestati u vazduhu.Iznad mene će biti samo ogromno prostranstvo Svega, beskonačno blažena potpunost Boga. Ali neću osetiti poriv da pogledam gore, ne zato jer se plašim videti božansko licem u lice. Umesto toga ću pogledati prema dole jer ćete me vi slediti, tek nekoliko koraka iza. Napokon ćemo se videti u svetlosti Boga, a u tom trenutku prepoznavanja pojavice se, kao beskrajno svitanje, ono što mogu opisati samo kao ljubav
Deepak Chopra: Zašto se Bog smeje.

 

[jabajagi]

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Mika Antić

 

[Baudrillard]

Džejms Džojs - Pisma Nori

 

[Modesti B.]

Смрт Милоша Црњанског

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку. Код „Орача” сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге. Тада му је поглед пао на зделу с пасуљем. Лежала је пред њиме и димила се. Тако је седео и најпре гледао у пасуљ. И мислио како сада свој посао списатеља може да осмотри са обе стране огледала. Поезија је врхунац ћутања – знао је у том тренутку Црњански – али проза је плод земље. Ако човек дуго прича приче, као што је он чинио целога живота, онда пре или после схвати да те приче од којих сваку понавља себи или другима више пута и у више наврата, да те приче као и други плодови земље током времена бивају у оном ко их прича најпре зелене, потом током причања сазру и касније сагњију и нису више за употребу. Од тога у ком часу их узабере онај ко прича, док су зелене, кад су зреле, или пошто сагњију, зависи укус и вредност тих прича. И све дотле, приче личе на остале плодове земље…

А затим? Затим се Црњански опростио од тањира с пасуљем што се дими и подигао главу. Посматрао је један часак конобарицу како броји новац за столом у углу. Бројала је на напоље и на унутра, не прекидајући шапутање, усисавајући најпре бројке, а потом их издишући и издувавајући из себе.

Али, постоји још нешто – мислио је Црњански даље прелазећи очима сада већ на тањир са ћевапчићима и црним луком. И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости.

Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре пре но што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране, и презрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.

И обрнуто – мислио је Црњански тог дана седећи код ,,Орача” у завејаном излогу. И обрнуто, стари приповедач треба увек нешто раније да узабере причу док је она још помало незрела и накисела. Тако ће и он учинити нешто против своје природе, која се плаши опорости и тежи да плоду омогући потпуно сазревање, јер је кроз дуге године навикла да чекање доноси корист. Али, управо тим преурањеним откидањем зеленог плода са остареле гране пре но што упадне у рутинско сазревање, доћи ће у равнотежу све ствари и биће наравњен неки свемирски рачун. Тако се наравњује мера – мислио је Црњански тог дана – и тако се прелази са јела на пиће.

И окренуо се чаши која је стајала на столу између нетакнутих тањира с јелом. Положај тих предмета на свом столу и њихове међусобне односе доживео је као констелације небеских тела. Треба их сада само покренути – мислио је гледајући у чашу – и пратити њихове путање.

Јер – закључивао је Црњански даље – све ово досада је била прича о књижевности. Свет сам непрекидно посматрао и кушао да бих то искуство ставио у службу писања. И ово што је изнето над тањирима јела – све су закључци о књижевности. Међутим, сада је куцнуо час истине. Време је да се окрену ствари и да књижевност, за коју сам радио целог живота, поради сада бар на тренутак за мој живот… Сећао се при томе да је у Алпима видео бели дуги конац како виси у провалији прикачен врхом за стену, а ветар га њише и лелуја. Одмах је, још оног дана, знао да то, наравно, није никакав бели конац, него танушни водопад. Али сада после толико година знао је још нешто. Знао је да ни оно што је „конац” лелујало и њихало није било ветар. Било је то нешто друго. Као нешто друго хтео је сада да види и књижевност.

– Заменимо, дакле – закључивао је Црњански на крају – заменимо причу животом. И изведимо исте процене. Ја сам стар – настављао је гледајући у своју чашу вина – ја сам стар и плод који ми се сада указује: мој живот, ваља узабрати мало раније, нешто пре но што је сасвим сазрео. Тако ће моја старост и прерано убирање плода, који сада више није прича, него је живот и то мој живот, доћи у равнотежу, наравнаће се она рачуница. Истина, биће мало опорости у томе нешто раније узабраном плоду, али зар се нисам целог живота учио да се треба борити против своје природе да 6и се добио прави и најбоље подешен укус.

И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.

Милорад Павић

 

[goxy]

Celog jednog sumornog, mračnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci
teško i nisko visili na nebu, prolazio sam sam, na konju, kroz neobično pust
kraj; i najzad, dok su se večernje senke već prikradale, našao sam se na dogledu
turobne Kuće Ušera. Ne znam kako, ali pri prvom pogledu na tu zgradu osećanje
nepodnošljive tuge obuze mi dušu. Kažem, nepodnošljive, jer ta tuga nije bila
ublažena nijednim od onih upola prijatnih - zato što su pesnička - osećanja
kojima duša obično prima čak i najmračnije prirodne slike pustoši ili strahote.
Gledao sam prizor pred sobom - samu kuću i jednostavni izgled celog imanja,
hladne zidove, prozore nalik na prazne oči, ono malo izđikale trske, nekoliko
belih stabala ogolelih drveta - a u duši sam osećao krajnju potištenost, koju bih
od svih zemaljskih utisaka najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pušača
opijuma posle sna, s onim gorkim vraćanjem u svakodnevni život, s onim
odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo, malaksavalo, u glavi mi
je vladala beznadežna pustoš misli koju nikakav podstrek mašte nije mogao
silom da pretvori o nešto uzvišeno. Šta li je to - zastao sam da razmišljam - šta
li je to što me je toliko obeshrabrilo pri posmatranju Kuće Ušera? To je bila
potpuno nerešiva tajna, a ja nisam mogao da se rvem sa nestvarnim
uobraženjima koja su gomilice navaljivala na mene dok sam razmišljao. Bio
sam prinuđen da se vratim na zaključak koji me nimalo nije zadovoljavao, da
svakako postoji povezanost veoma prostih prirodnih stvari koja ima moć da nas
ovako uzbudi, ali da se analiziranje te moći zasniva na razmatranjima koja
prevazilaze našu sposobnost poimanja.

E. A . Po - Pad kuće Ašera

Baš za ovo vreme

 

[Modesti B.]

Pretnja – Horhe Luis Borhes


Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice,
kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila,
ali, kao i uvek,
jedinstvena je.
Čemu moji talismani:
bavljenje književnošću,
nepouzdana erudicija,
učenje reči koje je koristio
oštri sever da opeva svoja mora
i svoje mačeve, vedrina prijateljstva,
galerije Biblioteke,
obične stvari, navike,
mlada ljubav moje majke,
ratničke seni predaka,
bezvremena noć,
ukus sna?

Biti sa tobom
ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru,
već čovek ustaje na cvrkut ptice,
potamneli su oni koji gledaju sa prozora,
ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav:
nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas,
čekanje i sećanje,
užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama,
sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao
kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

 

[kojote]

 

[Modesti B.]

Ako me zaboraviš – Pablo Neruda


Hoću da znaš
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

 

[Baudrillard]

Moram još jednom ponoviti da je Roko lud, da bih mogao objasniti onu
nervoznu vitalnost, neizlječivi nemir, neodoljivi poriv za akcijom, bilo kakvom
akcijom, neutaživu žeđ za promjenom koja bi bez ikakvog povoda, bez ikakve
vidljive logike diktirala njegovim neočekivanim postupcima. Naprosto se nije
mogao nikada skrasiti na jednom mjestu: neprestano je morao dalje.
Po tomu su mnogi stekli dojam da je on čovjek površan i nepouzdan,
prevrtljiv, ili bar ono što se obično naziva "čovjek na svoju ruku" s kojim je
bolje ne imati posla. Njemu opet nije bilo nikada osobito stalo do toga što drugi
o njemu misle - povodio se za svojim ćudima ma s kim bio u društvu - i to je
svakako znatno pridonijelo njegovoj reputaciji luđaka.
Ali usprkos glasu prevrtljiva i svojeglava čovjeka, on je privlačio ljude:
uvijek se oko njega okupljalo mnoštvo ljudi. Je li u njegovoj urođenoj nervozi
bilo nekoga magnetskog šarma, zamamnog obećanja da će se nešto "dogoditi",
ili se u njegovoj blizini uvijek nešto zaista i "događalo" pa je to zanimalo ljude
više nego on sam - ne znam. Znam samo da ga gotovo nikad nisam vidio
nasamo. Oko njega su doduše neprestano bili novi ljudi (rijetki bi se vraćali
nakon što bi ga jednom napustili, a nakon nekog vremena svi bi ga napuštali - ne
bi mogli izdržati taj tempo) ali što ćemo, i novi ljudi su ljudi.

Antun Šoljan - Kratki izlet

 

[Modesti B.]

Andrej Tarkovski – Neka se ostvari sve što je planirano



Neka se ostvari
sve što je planirano.
Neka poveruju.
I neka se ismevaju
nad svojim strastima.
Jer, to što nazivaju strašću
nije duševna energija…
…već samo trenje između
duše i spoljnog sveta.
I najvažnije,
neka veruju u sebe…
…neka se osećaju
bespomoćno, kao deca, jer…
…slabost je velika stvar,
a snaga je ništa.
Kada se čovek rodi,
on je slab i gibak…
…a kad umire,
čvrst je i bezosećajan.
Kada drvo raste,
nežno je i savitljivo…
…ali kada je suvo
i tvrdo, umire.
Tvrdoća i snaga su
saputnici smrti.
Gipkost i slabost su
izraz svežine postojanja.
Jer, nešto što je očvrsnulo,
nikada neće pobediti.

~ Iz filma Stalker (1979)

 

[Modesti B.]

Postoji mesto gde ljubav pocinje



Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja –
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo kasnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje – a ljubav ne traži ništa.

Karl Sandberg

 

[Baudrillard]

Na Bachelardovoj Osi snova kuće, koja počinje pod zemljom, u podrumu, a završava se pod krovom, u nebu, nema svrhe određivati stalno mesto raju i paklu. Ceo je zatvor pakao, pa i najbolji. Ali i u njemu, ma kako retki, mali, privremeni, postojati moraju i rajski prostori. Izvan pakla - sve je raj. U paklu je raj tamo gde je pakla najmanje.
Njegov se položaj od zatvora do zatvora menja, zavisno od funkcija prostorija, a na Obilićevom vencu bio je blizu neba, u potkrovlju, gde mu je i mesto. Raj je bio tamo gde nije bilo islednika, iako su neka od njegovih pitanja mogla s nama odlaziti u potkrovlje da nam ga tamo kvare. Raj je bio tamo gde je sloboda, ograničena zidovima, propisima, običajima i strahom, ipak bila - naša. Raj je bio tamo gde smo mogli sesti na pod ili se po njemu ispružiti, kad hoćemo, stajati i ceo dan ako želimo, iz ugla u ugao koračati ako možemo, ako za to u ćeliji ima mesta, tamo gde sve to isto nismo morali činiti po nečijem naređenju, ponekad i bolesnoj ćudi, toliko dugo koliko se od nas ište ili koliko možemo da podnesemo. Gde je čovek među nekoliko dopuštenih ličnih predmeta - što ih napolju ni zapažao nije - mogao prepoznati svu svoju prošlost, pa možda naći i neku nadu za budućnost. Raj je bio tamo gde se moglo sanjati, sećati, misliti, pa i patiti bez razloga u nečemu što se oko vas ili s vama događa. Gde je uska, siva, prljava traka neba otkrivala veću dubinu nego nebo ijedne naše uspomene, a slučajan pogled odozgo na parče blatnjavog pločnika, otet od stražara, umeo da njime obuhvati ceo svet. Raj je bio tamo gde praznik nije bila samo nedelja nego i svaki dan bez saslušanja. Tamo gde su male stvari opet postale vrlo velike, a mnoge velike - smešne.

Borislav Pekić - Godine koje su pojeli skakavci

 

[Baudrillard]

Mazohova sudbina je dvostruko nepravedna. Ne zato što njegovo ime služi kao oznaka za mazohizam,
naprotiv, već najpre zbog toga stoje njegovo delo palo u zaborav u isto vreme kada je njegovo ime ušlo u upo­
trebu koju je zadržalo do danas. Nesumnjivo je da neke knjige koje naizgled govore o sadizmu ne pokazuju ni­
kakvu upućenost u Sadovo delo. Ali to je sve rede. Zna­nje o Sadu se sve više produbljuje, a klinička refleksija o
sadizmu ima naročitu korist od književne refleksije o Sa­du, i obratno. Kada je o Mazohu reč, neupućenost u nje­-
govo delo je začuđujuća, čak i u najboljim knjigama o mazohizmu. Zar ne bi ipak trebalo poverovati da Mazoh
i Sad nisu samo obični slučajevi među drugim slučajevi­ma, već da nas imaju naučiti nečemu suštinskom, prvi o
mazohizmu, drugi o sadizmu? Postoji još jedan razlog koji udvostručuje nepravdu Mazohove sudbine: činje­nica da,
klinički posmatrano, on služi kao dopuna Sadu. Nije li to razlog što oni koje zanima Sad nisu posebno
zainteresovani za Mazoha? Isuviše brzo se prosuđuje da je dovoljno preokrenuti znakove, obrnuti nagone,
misliti ovo veliko jedinstvo suprotnosti, da bismo dobi­li Mazoha pošavši od Sada. Tema sado-mazohističkog
jedinstva, sado-mazohističkog entiteta, bila je veoma štetna po Mazoha. On nije patio samo zbog nepraved­nog zaborava,
već i zbog nepravedne komplementar­nosti, zbog nepravednog dijalektičkog jedinstva. Jer čim počnemo da čitamo Mazoha
jasno osećamo da njegov svet nema ništa zajedničko sa Sadovim svetom. Nije reč samo o različitim tehnikama, već i o
problemima i brigama, o projektima koji se znatno raz­likuju. Psihoanalizi ne treba prigovarati to stoje, odav­no, pokazala
mogućnost i realnost preobražaja sadizma-mazohizma. U pitanju je sâmo jedinstvo onoga što nazivamo sado-mazohizmom.

Žil Delez - Hladno i okrutno (Predstavljanje Zaher Mazoha)

 

[Nina]

“Beskrajan plavi krug i u njemu zvezda“ ( Crnjanski)

Ova recenica je jedna od najlepsih u istoriji srpske literature.
Beskrajan plavi krug simbolise prazninu, a zvezda je ta koja u njemu simbolise nadu.

 

[Modesti B.]

Lagano umire – Martha Medeiros


Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.

Lagano umire onaj koji ne menja svoj život
onda kada nije zadovoljan svojim poslom
ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti,
niti jednom u svom životu,
da pobjegne od smislenih saveta.

Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

 

[gospodjica14]

U svakoj provinciji ima jedan očajan strah od dosade.

Taj strah je najmoćniji faktor palanačkog života. On je uzrok one bezumne društvenosti, on ih goni da se žene, da se dueliraju, da uče jezike, tjeraju politiku, love ribu ili skupljaju kukce. On se ceri iz njihovih ogovaranja i bdije u njihovim očajnim terevenkama.

Taj strah pred čamotinjom pusta i mrtva života tako je užasan da ga građani i ne priznavaju jedni drugima, nego potajno živi u njima i grize ih i goni i sve je jači, kao bolest koja se krije, a za kišnih i sumornih dana, kad zaokupi duše kao panika, on se ne da sakriti, nego je na licima svih prolaznika kao samoubilačko bledilo.

O Bože, koji znaš sve što biva, ne koristi mi da tajim da ima časova kad s Tobom govorim nečistim jezikom ove zemlje. Govorim ovako:
O Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?
Čemu mi ovaj strašni dar: ljubav za raskoš, užitak i promjenu? Čemu vječni oganj nestalna srca? Čemu zanosi koji se kaju i osvjećuju?
O Bože, čemu sva muka vječno žednog i vječno svjesnog: ja?

Andrić, Ex ponto, Nemiri, Lirika

 

[Modesti B.]

Miloš Crnjanski


Gardista i tri pitanja


Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi,
a perjanica bela da mi leprša visoko.
Da imam brčiće smeđe i vrlo male,
pa kad bi zorom sve zavese popadale
i poklonili se ravno zlatni elebardi…
kad me prođe, da na meni stane kraljičino oko.
Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:
Što si uvek tužan?
Smešeći se počast bih šinuo
i tiho rekao: Jer sam muško.

Posle da je godinama tuda nema.
Jedno veče da, iznenada, opet, tuda lovi,
i zvezdana, majska, noć da mi je na grudi,
rujnu od žudi, baci, svu bledu od žudi.
Da zasuzi, zagrli, rukama obema,
gola kao potok, sa bedrima kao labudovi.
Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:
Što si uvek tužan?
Ja bih mačem počast šinuo
i tiho reko: Jer sam muško.

Jedne lepe jesenje zore rujne,
da me na izdanku nađe, pod kikotom truba.
Nežna kao bela ruža, čista kao rosa,
da dotrči zadihana, vrela, bosa,
suzna zbog zore jesenje, blage, nečujne.
Ja bih se digo, i, kad bi ko leprš goluba,
viknula i zaplakala, ko kad bi leptir šuško:
Reci, zbogom, zori.
Ja bih počast šinuo i tiho rekao:
Tužno je biti muško.

 

[Baudrillard]

A sutra, kad odem odavde, biću opet običan. Sa osmehom, koji ćuti, vara, i krije - kao zaverenički,
koji vas voli. Kao u prosjaka, koji vas preziru, kao u bolesnika, koji vas se gade, kao osmeh ubica,
koji vam se smeju što ih ne znate a viđate svaki dan.
Bio sam na kraju sveta; mesto života, videh jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost.

Miloš Crnjanski - Finistere (putopis)