Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
-
- Popularno:
- Da li uopste postoji 'Prava Osoba'?
- Da li mora socijalističko-komunističko...
- Šta biste voleli da se desi posle smrti?
- Masakr u Sidneju: Najmanje dvanaestoro...
- Hrvati pucaju od muke - Vucic dobio...
- Predsednik Srbije kaže da smo...
- Pavle Bihal se otvorio
- Ima li ko iskustva sa ovim
- Сећате ли се приче о хиљаду евра?
- Idete li na koncert Deep Purple-a?
lek od breskvinog lisca
- Začetnik teme CYRANO de Bergerac
- Datum pokretanja
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Le Petit Prince
Voici mon secret. Il est très simple: on ne voit bien qu'avec le coeur. L'essentiel est invisible pour les yeux.
http://www.ptt.yu/korisnici/m/a/marko83/maliprinc.htm
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Речи које уједају
Навршило се 88 година од рођења Бориса Вијана, једног од последњих ренесансних уметника
Борис Вијан Појам ренесансног уметника, мултиталентованог човека који ствара благо у различитим гранама уметности, постојао је и у 20. веку. Бриљантни Француз Борис Вијан (10. март 1920 – 23. јун 1959), оставио је неизбрисиви траг у светској култури, пре свега, као писац а затим и музичар, певач, преводилац, песник, критичар, глумац и изумитељ. Чега год се дотакао овај уметник коме се недавно навршила 88. година од рођења, представљало је пионирски потез и „домаћи задатак” за будуће генерације генијалаца или оних који би то желели да буду.
Али, чак и међу њима је мало оних који би могли да се похвале да су успешно писали заумне, поетичне романе пуне фантастичних симбола и слика, паралелно са детективским причама препуним секса и насиља, успут певајући шлагере који су изазивали уздахе жена и гнев државе. Страст према писаној речи била је натопљена свирком његове трубе, прелепим гласом и љубављу према џезу.
Борис Вијан је рођен у богатој париској породици либералних схватања што је, свакако, утицало на будућег уметника и бунтовника. Завршио је школу за инжењера, али његов прокључали дух није дозволио да буде укалупљен у ускостручне воде. Као инжењер, радио је у Француској асоцијацији за стандардизацију која га је спутавала, а посветио јој је сатирични роман „Vercoquin et le plankton”,који је написао у 23. години. У 17. години, Вијан је први пут чуо маестра Дјука Елингтона, и тада је научио да свира трубу. Тада се родила и његова љубав према новој и неистраженој култури Америке.
После Другог светског рата, Вијан који као да предосећа да му је намењено мало времена, пише на стотине песама, развија каријеру певача у кабареу, глуми у филмовима, стиже да пише критике за француски магазин посвећен џезу. У року од две године, од 1946, ствара два запажена романа, једно ремек-дело, роман „Вадисрце”, а следеће године, под псеудонимом Вернон Саливен, крваву причу „Пљуваћу по вашим гробовима”. „Вадисрце” је невероватна, слојевита прича која се одиграва у једном селу, ван времена и простора, која готово хируршки сецира људске карактере. „Пљуваћу по вашим гробовима” прати убицу, америчког црнца Лија Андерсона који се свети због линчовања млађег брата тако што силује и убија беле девојке.
Џејмс Болдвин, амерички писац, забележио је да суштина те књиге није у сексуалном иживљавању, него да говори о гневу и болу.
„Вијан је (о том гневу) могао да чује у музици црнаца, по подрумима и баровима ондашњег Париза. Могао је то да сазна и од Вилијама Фокнера, Ричарда Рајта и Честера Хајмса, али он је то чуо у музици и, сигурно, видео на улицама”, забележио је Болдвин.
Оно што у 21. веку представља окосницу готово сваке радње америчког акционог филма, забележено је у Вијановом роману. Он се није оградио од недела главног лика, што га је скупо коштало. Написао је ту књигу због опкладе, тврдећи да ће за 10 дана написати бестселер у стилу америчких писаца детективских романа које је преводио. Што је рекао, то је и урадио, а вероватно ни сам није очекивао такав резултат: прво издање романа је плануло, а један примерак нађен је поред леша убијене девојке. Модерни мајстори маркетинга би рекли: „Каква реклама!”
Вијанов насилни роман је био забрањен, а аутор је кажњен са 100.000 франака. Није се смирио, и написао је још два шунд романа под псеудонимом Вернон Саливен.
И у току педесетих година прошлог века, Вијан води петоструки живот. Свира и пева у ноћним клубовима, пише озбиљније романе различитог квалитета, сценарије за филмове, драме апсурда и песме.
Женио се два пута. Први пут са Мишел Леглис. Тај брак је завршен разводом 1952. године. Две године касније, оженио се Урсулом Киблер, швајцарском плесачицом. Са њом је био у биоскопу, тог 23. јуна 1959. године, када је умро. Гледао је филмску верзију романа „Пљуваћу по вашим гробовима”, у режији Мишела Гаста. Луј Мал, чувени режисер, тврдио је да га је веома лоша верзија његове књиге на филмском платну и убила.
– Убеђен сам да је Борис умро од срамоте када је видео шта су учинили са његовом књигом. Као и све друго, и биоскоп може да убије, рекао је Мал, са којим је Вијан сарађивао и чак убедио Мајлса Дејвиса, легендарног музичара, да компонује музику за његов филм „Lift to the Scaffold”.
Могуће, али је вероватније то да је Вијан напустио свет због болести срца, које је „зарадио” још као дете, успут водећи хиперактиван живот. Упркос веома крхком здрављу, оставио је иза себе кљижевно дело које броји 50 томова, а постао је и део џез историје. Три године пре смрти, снимио је песму „Дезертер”, антиратну химну против француско-алжирског рата, отпевану кристалним гласом уз нежну музичку пратњу. Као и увек, његова музика је мазила, а речи су уједале, због чега је песма била забрањена.
Навршило се 88 година од рођења Бориса Вијана, једног од последњих ренесансних уметника
Борис Вијан Појам ренесансног уметника, мултиталентованог човека који ствара благо у различитим гранама уметности, постојао је и у 20. веку. Бриљантни Француз Борис Вијан (10. март 1920 – 23. јун 1959), оставио је неизбрисиви траг у светској култури, пре свега, као писац а затим и музичар, певач, преводилац, песник, критичар, глумац и изумитељ. Чега год се дотакао овај уметник коме се недавно навршила 88. година од рођења, представљало је пионирски потез и „домаћи задатак” за будуће генерације генијалаца или оних који би то желели да буду.
Али, чак и међу њима је мало оних који би могли да се похвале да су успешно писали заумне, поетичне романе пуне фантастичних симбола и слика, паралелно са детективским причама препуним секса и насиља, успут певајући шлагере који су изазивали уздахе жена и гнев државе. Страст према писаној речи била је натопљена свирком његове трубе, прелепим гласом и љубављу према џезу.
Борис Вијан је рођен у богатој париској породици либералних схватања што је, свакако, утицало на будућег уметника и бунтовника. Завршио је школу за инжењера, али његов прокључали дух није дозволио да буде укалупљен у ускостручне воде. Као инжењер, радио је у Француској асоцијацији за стандардизацију која га је спутавала, а посветио јој је сатирични роман „Vercoquin et le plankton”,који је написао у 23. години. У 17. години, Вијан је први пут чуо маестра Дјука Елингтона, и тада је научио да свира трубу. Тада се родила и његова љубав према новој и неистраженој култури Америке.
После Другог светског рата, Вијан који као да предосећа да му је намењено мало времена, пише на стотине песама, развија каријеру певача у кабареу, глуми у филмовима, стиже да пише критике за француски магазин посвећен џезу. У року од две године, од 1946, ствара два запажена романа, једно ремек-дело, роман „Вадисрце”, а следеће године, под псеудонимом Вернон Саливен, крваву причу „Пљуваћу по вашим гробовима”. „Вадисрце” је невероватна, слојевита прича која се одиграва у једном селу, ван времена и простора, која готово хируршки сецира људске карактере. „Пљуваћу по вашим гробовима” прати убицу, америчког црнца Лија Андерсона који се свети због линчовања млађег брата тако што силује и убија беле девојке.
Џејмс Болдвин, амерички писац, забележио је да суштина те књиге није у сексуалном иживљавању, него да говори о гневу и болу.
„Вијан је (о том гневу) могао да чује у музици црнаца, по подрумима и баровима ондашњег Париза. Могао је то да сазна и од Вилијама Фокнера, Ричарда Рајта и Честера Хајмса, али он је то чуо у музици и, сигурно, видео на улицама”, забележио је Болдвин.
Оно што у 21. веку представља окосницу готово сваке радње америчког акционог филма, забележено је у Вијановом роману. Он се није оградио од недела главног лика, што га је скупо коштало. Написао је ту књигу због опкладе, тврдећи да ће за 10 дана написати бестселер у стилу америчких писаца детективских романа које је преводио. Што је рекао, то је и урадио, а вероватно ни сам није очекивао такав резултат: прво издање романа је плануло, а један примерак нађен је поред леша убијене девојке. Модерни мајстори маркетинга би рекли: „Каква реклама!”
Вијанов насилни роман је био забрањен, а аутор је кажњен са 100.000 франака. Није се смирио, и написао је још два шунд романа под псеудонимом Вернон Саливен.
И у току педесетих година прошлог века, Вијан води петоструки живот. Свира и пева у ноћним клубовима, пише озбиљније романе различитог квалитета, сценарије за филмове, драме апсурда и песме.
Женио се два пута. Први пут са Мишел Леглис. Тај брак је завршен разводом 1952. године. Две године касније, оженио се Урсулом Киблер, швајцарском плесачицом. Са њом је био у биоскопу, тог 23. јуна 1959. године, када је умро. Гледао је филмску верзију романа „Пљуваћу по вашим гробовима”, у режији Мишела Гаста. Луј Мал, чувени режисер, тврдио је да га је веома лоша верзија његове књиге на филмском платну и убила.
– Убеђен сам да је Борис умро од срамоте када је видео шта су учинили са његовом књигом. Као и све друго, и биоскоп може да убије, рекао је Мал, са којим је Вијан сарађивао и чак убедио Мајлса Дејвиса, легендарног музичара, да компонује музику за његов филм „Lift to the Scaffold”.
Могуће, али је вероватније то да је Вијан напустио свет због болести срца, које је „зарадио” још као дете, успут водећи хиперактиван живот. Упркос веома крхком здрављу, оставио је иза себе кљижевно дело које броји 50 томова, а постао је и део џез историје. Три године пре смрти, снимио је песму „Дезертер”, антиратну химну против француско-алжирског рата, отпевану кристалним гласом уз нежну музичку пратњу. Као и увек, његова музика је мазила, а речи су уједале, због чега је песма била забрањена.
elendil
Aktivan član
- Poruka
- 1.995
Pozzzzzz....
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Jedna ruza u Jezeru zelja....za Sirana....Bret
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Moja vera
Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.
Herman Hesse
Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.
Herman Hesse
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Jesu l’ dunje procvale
Kad bih znao kako si,
ko li mi te dira
Ko pod prozor dolazi,
da ti zasvira.
Jesul dunje procvale,
il jos seta opija
Da je srcu da te vidi,
pa da zaigra.
Kad bi barem svratila
usne da ti poljubim
Ne bi zora pristala
da me probudi.
Jesul dunje procvale
il jos seta opija
Da je srcu da te vidi
pa da zaigra
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Po stoti put moja se misao pita - kao sto zalutao i zatvoren leptir bije u staklo - sta je to sto mi ne da da zivim i da se zivotu radujem.
To je kajanje zbog necega sto nismo mogli da ne ucinimo, sto mozda nismo ni ucinili, i strah od necega sto nikad ne dolazi i ne nastupa a neprestano se primice i preti.
To je nauk koji se nikada ne moze do kraja shvatiti ni nauciti.
To je svrsen cin sa kojim se ne mirimo.
To je nada, neodredjena i bezizgledna nada, koja nas vise muci i boli nego sto nas tesi i krepi, a koja nas nikad ne napusta.
To je slika potpunog nesklada izmedju nas onakvih kakvi jesmo i onog sto zivi u nama i sto nas okruzuje sa svih strana.
Andric
Makondo
Zainteresovan član
- Poruka
- 278
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
za Bret
Samo kad sâm sam
Ja znam da jesam
I ovaj svemir
Biva mi tijesan.
E. Kišević
Samo kad sâm sam
Ja znam da jesam
I ovaj svemir
Biva mi tijesan.
E. Kišević
Makondo
Zainteresovan član
- Poruka
- 278
Mostarske kiše Pero Zubac
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.
1965.
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.
1965.
Makondo
Zainteresovan član
- Poruka
- 278
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Makondo
Zainteresovan član
- Poruka
- 278
Bret,da li si čula ove Momčilove inspiracije?.Akutno stanje.
Bajaga - Bežiš od mene ljubavi
Svakog dana od mog srca otkine se jedan deo,
svake noći imam tuge dovoljno za život ceo.
Noć postoji samo zato da bi meni bilo teže
i da sanjam tvoje usne što pred zoru nekud beže.
Bežiš od mene ljubavi,
bežiš od mene ljubavi.
Išao sam putem svile, hodao sam dane noći,
pitao sam dobre vile, na kraj sveta u samoći,
dal postojiš samo zato da bi meni bilo gore.
Vile kažu to je ljubav, to se tvoje misli bore.
Bežiš od mene ljubavi,
bežiš od mene ljubavi.
Da si otrovna ko bršljan koji preko zida puže
trov'o bi se svakog dana a živeo triput duže.
Noć postoji samo zato da bi meni bilo teže
i da sanjam tvoje usne što pred zoru nekud beže.
Bežiš od mene ljubavi,
bežiš od mene ljubavi.
Svake noći sve je teže jer ti nisi tu, jer ti nisi tu.
Svake noći sve je teže jer ti nisi tu, jer ti nisi ljubavi...
Bežiš od mene ljubavi.
Bajaga - Bežiš od mene ljubavi
Svakog dana od mog srca otkine se jedan deo,
svake noći imam tuge dovoljno za život ceo.
Noć postoji samo zato da bi meni bilo teže
i da sanjam tvoje usne što pred zoru nekud beže.
Bežiš od mene ljubavi,
bežiš od mene ljubavi.
Išao sam putem svile, hodao sam dane noći,
pitao sam dobre vile, na kraj sveta u samoći,
dal postojiš samo zato da bi meni bilo gore.
Vile kažu to je ljubav, to se tvoje misli bore.
Bežiš od mene ljubavi,
bežiš od mene ljubavi.
Da si otrovna ko bršljan koji preko zida puže
trov'o bi se svakog dana a živeo triput duže.
Noć postoji samo zato da bi meni bilo teže
i da sanjam tvoje usne što pred zoru nekud beže.
Bežiš od mene ljubavi,
bežiš od mene ljubavi.
Svake noći sve je teže jer ti nisi tu, jer ti nisi tu.
Svake noći sve je teže jer ti nisi tu, jer ti nisi ljubavi...
Bežiš od mene ljubavi.
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Za milion godina
Kada jedna gruba rec, ko vrata teska zatvori sve prolaze
Kada dan ko kamen tvrd, srusi se sa neba na tvoj nezni dlan
I dok noc u kojoj nema zvezda caruje
U samoci sa svih strana strah te obuzme
Kada tmurno jutro osvane u tvojim tuznim mislima
Kada kise jesenje zamagle ti pogled ispred prozora
Jedna ruka trazi te i zeli da ti da
Dodir neznosti za bar milion godina
Nikad ne boj se, s tobom neko je
Ko zeli ljubav da ti da, deo svoga toplog sna
Nikad ne boj se, ljubav jaca je
Deca u nama znaju sve, pravi put u nove sne
Kada strasne bure zaprete da razbiju tvoj mali brod
Kada reci sture pokusaju da nadju izgovor
Jedna ruka trazi te i zeli da ti da
Dodir neznosti za bar milion godina
Makondo
Zainteresovan član
- Poruka
- 278
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Makondo
Zainteresovan član
- Poruka
- 278
Portret mog života
Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znace Bog,
doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
djavo prste u farbu umače.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čeznjivu,
i boju breskve, neznu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze nadjoh medj' starim pismima,
modru vrpcu nad teskim mislima,
ukrah ridju iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
nicu u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada
Huk u ambis tišine propada
Jedne noći ko ova znat Bog
Doslikaću portret života svog.
Djordje Balašević
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Sur mes cahiers d'écolier
Sur mon pupitre et les arbres
Sur le sable sur la neige
J'écris ton nom
Sur toutes les pages lues
Sur toutes les pages blanches
Pierre sang papier ou cendre
J'écris ton nom
Sur les images dorées
Sur les armes des guerriers
Sur la couronne des rois
J'écris ton nom
Sur la jungle et le désert
Sur les nids sur les genets
Sur l'écho de mon enfance
J'écris ton nom
Sur les merveilles des nuits
Sur le plain blanc des journées
Sur les saisons fiancées
J'écris ton nom
Sur tous mes chiffons d'azur
Sur l'étang soleil moisi
Sur le lac lune vivante
J'écris ton nom
Sur les champs sur l'horizon
Sur les ailes des oiseaux
Et sur le moulin des ombres
J'écris ton nom
Sur chaque bouffée d'aurore
Sur la mer sur les bateaux
Sur la montagne démente
J'écris ton nom
Sur la mousse des nuages
Sur les sueurs de l'orage
Sur la pluie épaisse et fade
J'écris ton nom
Sur les formes scintillantes
Sur les cloches des couleurs
Sur la vérité physique
J'écris ton nom
Sur les sentiers éveillés
Sur les routes déployées
Sur les places qui débordent
J'écris ton nom
Sur la lampe qui s'allume
Sur la lampe qui s'éteint
Sur mes maisons réunies
J'écris ton nom
Sur le fruit coupé en deux
Du miroir et de ma chambre
Sur mon lit coquille vide
J'écris ton nom
Sur mon chien gourmand et tendre
Sur ces oreilles dressées
Sur sa patte maladroite
J'écris ton nom
Sur le tremplin de ma porte
Sur les objets familiers
Sur le flot du feu béni
J'écris ton nom
Sur toute chair accordée
Sur le front de mes amis
Sur chaque main qui se tend
J'écris ton nom
Sur la vitre des surprises
Sur mes phares écroulés
Sur les murs de mon ennui
J'écris ton nom
Sur l'absence sans désir
Sur la solitude nue
Sur les marches de la mort
J'écris ton nom
Sur la santé revenue
Sur le risque disparu
Sur l'espoir sans souvenir
J'écris ton nom
Et par le pouvoir d'un mot
Je recommence ma vie
Je suis né pour te connaître
Pour te nommer
Liberté!Paul Eliard
Sur mon pupitre et les arbres
Sur le sable sur la neige
J'écris ton nom
Sur toutes les pages lues
Sur toutes les pages blanches
Pierre sang papier ou cendre
J'écris ton nom
Sur les images dorées
Sur les armes des guerriers
Sur la couronne des rois
J'écris ton nom
Sur la jungle et le désert
Sur les nids sur les genets
Sur l'écho de mon enfance
J'écris ton nom
Sur les merveilles des nuits
Sur le plain blanc des journées
Sur les saisons fiancées
J'écris ton nom
Sur tous mes chiffons d'azur
Sur l'étang soleil moisi
Sur le lac lune vivante
J'écris ton nom
Sur les champs sur l'horizon
Sur les ailes des oiseaux
Et sur le moulin des ombres
J'écris ton nom
Sur chaque bouffée d'aurore
Sur la mer sur les bateaux
Sur la montagne démente
J'écris ton nom
Sur la mousse des nuages
Sur les sueurs de l'orage
Sur la pluie épaisse et fade
J'écris ton nom
Sur les formes scintillantes
Sur les cloches des couleurs
Sur la vérité physique
J'écris ton nom
Sur les sentiers éveillés
Sur les routes déployées
Sur les places qui débordent
J'écris ton nom
Sur la lampe qui s'allume
Sur la lampe qui s'éteint
Sur mes maisons réunies
J'écris ton nom
Sur le fruit coupé en deux
Du miroir et de ma chambre
Sur mon lit coquille vide
J'écris ton nom
Sur mon chien gourmand et tendre
Sur ces oreilles dressées
Sur sa patte maladroite
J'écris ton nom
Sur le tremplin de ma porte
Sur les objets familiers
Sur le flot du feu béni
J'écris ton nom
Sur toute chair accordée
Sur le front de mes amis
Sur chaque main qui se tend
J'écris ton nom
Sur la vitre des surprises
Sur mes phares écroulés
Sur les murs de mon ennui
J'écris ton nom
Sur l'absence sans désir
Sur la solitude nue
Sur les marches de la mort
J'écris ton nom
Sur la santé revenue
Sur le risque disparu
Sur l'espoir sans souvenir
J'écris ton nom
Et par le pouvoir d'un mot
Je recommence ma vie
Je suis né pour te connaître
Pour te nommer
Liberté!Paul Eliard
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
...
...Ali, dok je lagano tonuo, odjekne u njemu neki čudan, nepoznat glas. 'Što jest, jest. Ja sam galeb. Mogućnosti su mi ograničene. Da sam stvoren da besprekorno letim, imao bih navigacione karte umesto mozga. Da sam stvoren da letim velikim brzinama, imao bih sokolova kratka krila i hranio bih se miševima, a ne ribom. Otac je imao pravo. Moram zaboraviti ovu ludost. Moram odleteti natrag svome jatu i pomiriti se s onim što jesam, jadni, ograničeni galeb'.
Glas umukne, a Džonatan se saglasi s njim. Noću je galebu mesto na obali. Zarekao se sam sebi da će ubuduće biti običan galeb. Svi će biti znatno sretniji.
Umorno se otisne od tamne vode i poleti prema obali iznad same vode, sretan zbog svega što je naučio o niskim letovima.
'Ali ne', pomisli. 'Više nisam ono što sam bio, moram zaboraviti sve što sam naučio. Ja sam galeb kao i svaki drugi i leteću kao i ostali.' Jedva se nekako popne na visinu od trideset metara, teško mlatarajući krilima, i udari prema obali.
Osećao se bolje posle odluke da bude kao i svi drugi galebovi iz jata. Više ga ništa neće terati da uči kao do sada, neće više biti ni prkosa ni neuspeha. Bilo je prijatno ne misliti ni na šta i leteti kroz mrak prema svetlima iznad žala.
Mrak! Onaj potmuli glas najavi uzbunu. Galebovi nikada ne lete po mraku!
Džonatan se nije obazirao na to. 'Baš je lepo', mislio je. 'Mesec i svetla trepere u vodi, isijavaju zrakaste odbleske kroz noć, i sve je tako mirno i blago...'
Sleti! Galebovi nikada ne lete po mraku! Da si stvoren da letiš po mraku, imao bi oči poput sove. Imao bi u glavi navigacione karte! Imao bi sokolova kratka krila!
Tu, u noći, na visini nešto više od trideset metara, galeb Džonatan Livingston - zatrepta. Bol i odluka začas iščeznuše.
...
Stisnu oči da se odbrani od vetra i obuze ga radost.
'Dvesta šezdeset kilometara na sat! I ništa! Ako se sunovratim s visine od hiljadu petsto metara, ko zna koliku bih brzinu postigao...'
Zaboravi svoje malopređašnje zavete, odnela ih je silina vetra. Čak se nije osećao kriv što je prekršio obećanje. Takva obećanja, uostalom, vrede samo za galebove što prihvataju svakodnevicu. Nekome ko je dotakao savršenstvo u učenju nisu potrebna slična obećanja.
Čim je sunce izišlo, galeb Džonatan Livingston ponovo je vežbao.
...Ali, dok je lagano tonuo, odjekne u njemu neki čudan, nepoznat glas. 'Što jest, jest. Ja sam galeb. Mogućnosti su mi ograničene. Da sam stvoren da besprekorno letim, imao bih navigacione karte umesto mozga. Da sam stvoren da letim velikim brzinama, imao bih sokolova kratka krila i hranio bih se miševima, a ne ribom. Otac je imao pravo. Moram zaboraviti ovu ludost. Moram odleteti natrag svome jatu i pomiriti se s onim što jesam, jadni, ograničeni galeb'.
Glas umukne, a Džonatan se saglasi s njim. Noću je galebu mesto na obali. Zarekao se sam sebi da će ubuduće biti običan galeb. Svi će biti znatno sretniji.
Umorno se otisne od tamne vode i poleti prema obali iznad same vode, sretan zbog svega što je naučio o niskim letovima.
'Ali ne', pomisli. 'Više nisam ono što sam bio, moram zaboraviti sve što sam naučio. Ja sam galeb kao i svaki drugi i leteću kao i ostali.' Jedva se nekako popne na visinu od trideset metara, teško mlatarajući krilima, i udari prema obali.
Osećao se bolje posle odluke da bude kao i svi drugi galebovi iz jata. Više ga ništa neće terati da uči kao do sada, neće više biti ni prkosa ni neuspeha. Bilo je prijatno ne misliti ni na šta i leteti kroz mrak prema svetlima iznad žala.
Mrak! Onaj potmuli glas najavi uzbunu. Galebovi nikada ne lete po mraku!
Džonatan se nije obazirao na to. 'Baš je lepo', mislio je. 'Mesec i svetla trepere u vodi, isijavaju zrakaste odbleske kroz noć, i sve je tako mirno i blago...'
Sleti! Galebovi nikada ne lete po mraku! Da si stvoren da letiš po mraku, imao bi oči poput sove. Imao bi u glavi navigacione karte! Imao bi sokolova kratka krila!
Tu, u noći, na visini nešto više od trideset metara, galeb Džonatan Livingston - zatrepta. Bol i odluka začas iščeznuše.
...
Stisnu oči da se odbrani od vetra i obuze ga radost.
'Dvesta šezdeset kilometara na sat! I ništa! Ako se sunovratim s visine od hiljadu petsto metara, ko zna koliku bih brzinu postigao...'
Zaboravi svoje malopređašnje zavete, odnela ih je silina vetra. Čak se nije osećao kriv što je prekršio obećanje. Takva obećanja, uostalom, vrede samo za galebove što prihvataju svakodnevicu. Nekome ko je dotakao savršenstvo u učenju nisu potrebna slična obećanja.
Čim je sunce izišlo, galeb Džonatan Livingston ponovo je vežbao.
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
Si tu peux voir détruit l'ouvrage de ta vie
Et sans dire un seul mot te mettre à rebâtir,
Ou perdre d'un seul coup le gain de cent parties
Sans un geste et sans un soupir;
Si tu peux être amant sans être fou d'amour,
Si tu peux être fort sans cesser d'être tendre
Et, te sentant haï, sans haïr à ton tour,
Pourtant lutter et te défendre;
Si tu peux supporter d'entendre tes paroles
Travesties par des gueux pour exciter des sots,
Et d'entendre mentir sur toi leurs bouches folles
Sans mentir toi-même d'un seul mot;
Si tu peux rester digne en étant populaire,
Si tu peux rester peuple en conseillant les rois
Et si tu peux aimer tous tes amis en frère
Sans qu'aucun d'eux soit tout pour toi;
Si tu sais méditer, observer et connaître
Sans jamais devenir sceptique ou destructeur;
Rêver, mais sans laisser le rêve être ton maître,
Penser sans n'être qu'un penseur;
Si tu peux être dur sans jamais être en rage,
Si tu peux être brave et jamais imprudent;
Si tu sais être bon, si tu sais être sage
Sans être moral ni pédant;
Si tu peux rencontrer Triomphe après Défaite
Et recevoir ces deux menteurs d'un même front,
Si tu peux conserver ton courage et ta tête
Quand tous les autres les perdront,
Alors les Rois, les Dieux, la Chance et la Victoire
Seront à tout jamais tes esclaves soumis
Et, ce qui vaut bien mieux que les Rois et la Gloire,
Tu seras un homme, mon fils.
Poème de Rudyard Kipling (1865-1936)
La traduction mise en vers est de Paul Eluard.
Maha-maja
Poznat
- Poruka
- 7.375
.. Odrasle osobe vole brojeve. Kada im govorite o nekom novom prijatelju, one vas nikad ne pitaju ono što je bitno. Nikad vam ne kažu: ''Kakva je boja njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Da li ima zbirku leptira?''
One vas pitaju: ''Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu zarađuje otac?'' Samo tada smatraju da ga poznaju ...
... Tako, ako im kažete: ''Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao i što je želeo jednu ovcu. Kada neko želi ovcu, to je dokaz da postoji.'' One će slegnuti ramenima i smatraće da ste pravo dete! ...
... One su takve. Ne treba im zbog toga zameriti. Deca moraju biti jako popustljiva prema odraslim osobama.
Ali, naravno, mi koji razumemo život, mi se rugamo brojevima! Voleo bih da sam započeo ovu priču kao što počinju bajke, voleo bih da sam rekao:
''Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na planeti jedva nešto većoj od njega samog i koji je žudeo za prijateljem '' ... Za one koji shvataju život, to bi izgledalo mnogo istinitije. Jer ja ne volim da se moja knjiga čita površno. Toliko sam tužan dok pričam ove uspomene. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. Ako ovde pokušam da ga opišem, to činim zato da ga ne zaboravim. Tužno je zaboraviti prijatelja.
...
Mali Princ - Antoan De Sent Egziperi
One vas pitaju: ''Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu zarađuje otac?'' Samo tada smatraju da ga poznaju ...
... Tako, ako im kažete: ''Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao i što je želeo jednu ovcu. Kada neko želi ovcu, to je dokaz da postoji.'' One će slegnuti ramenima i smatraće da ste pravo dete! ...
... One su takve. Ne treba im zbog toga zameriti. Deca moraju biti jako popustljiva prema odraslim osobama.
Ali, naravno, mi koji razumemo život, mi se rugamo brojevima! Voleo bih da sam započeo ovu priču kao što počinju bajke, voleo bih da sam rekao:
''Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na planeti jedva nešto većoj od njega samog i koji je žudeo za prijateljem '' ... Za one koji shvataju život, to bi izgledalo mnogo istinitije. Jer ja ne volim da se moja knjiga čita površno. Toliko sam tužan dok pričam ove uspomene. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. Ako ovde pokušam da ga opišem, to činim zato da ga ne zaboravim. Tužno je zaboraviti prijatelja.
...
Mali Princ - Antoan De Sent Egziperi