Laku noc ti zelim ....

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Tea]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

KAKO SAM LOVILA VUKA

Jedne crne noći, bez mesečine, kako to obično biva, zablistale su oči njegove u mraku, osvetlile na tren dušu moju, pa nestale u tami.
Ostala sam očarana njegovom divljinom i snagom, zatečena, naivna i nespremna..
Kad sam posle vremena došla sebi, odlučila sam: ja moram imati tog vuka !
Naravno bila sam se dobro opremila, hrabrošću i odlučnošću, neodoljivim ženskim šarmom i intuicijom i nežnošću pred kojom se je i kamen topio
Ali shvatili ste, da to nije bio običan vuk, vec opasan vuk samotnjak, daleko od čopora, neuhvatljiv i divlji .. Samo što i ja nisam bila obična mala Crvenkapica već podivljala tigrica, ništa- manje opasna od njega.
Tražila sam ga u mračnoj šumi, danima dozivala, sve dokle se ne bismo na trenutak priblizili, iznenada sudarili a on bi tada režao i bežao ne ostavljajući nikakav trag …. Kažem vam, bila sam tigrica i osecala ga po mirisu, nisam osećala strah …. tražila sam njegove oči u kojima se je ogledalo noćno nebo… ali on je vešto krio pogled, znajući da će biti hipnotisan zelenilom mojih očiju…
Lovila sam tu opasnu zverku jedne zime, jednog proleća i jednog leta … Lovila sam ga i kada je lov na vukove bio najstrože zabranjen. Mislila sam – rodjeni moj … mili moj, jadni moj … ja ću te pronaći i pomoći i voleću te onako kao sto se nebo svoje domovine voli, i bićeš pitom u rukama mojim dok te grlim pod vedrim nebom prekriveni tvojim krznom od zime …
Ali,bežao mi je stalno i stalno sve dok nisam shvatila da vukovi ne trebaju ljubav, već slobodu i divljinu ….
Odustala sam ….
I sad po nekad čujem kako moj samotnjak zavija na mesečini … i osetim opet onaj stari vučji miris u vazduhu, pa kao očarana ponovo sledim njegove tragove. Pridjem mu sasvim blizu, toliko blizu da mogu da ispružim ruku i dodirnem ga!
I tada na svetlost srebrne mesečine ugledam svetlucave iskre u njegovim tužnim očima i osetim …. samoća boli …. u samoći niko nije srećan …
I znam i vukovi plaču ponekad …

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.
Jose Luise Hidalgo

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

Spavaj,
nebo je odavno leglo u maglovite jeseni što si ih meni poklanjao u novembru
Kiša je danas pala taman toliko da opere tvoje rane
Ne brini,
ukrasti ih niko neće
Saviću se na tvoj ožiljak, sva od teške krvi, ljepljivih prstiju i slijepa neću ništa reći
Trajnija od vremena, i bezvremena treperim

Ne brini
Lebdjela je duša u praznini
Spavaj,
dremljivo oko moje
Zaspaće i svi koraci tvoji pored tebe
I sve note,
ljubavni sastanci i bijes što te je razdirao,
dvije čaše rakijske zaspaće,
jedna tebi, jedna meni za sva mrtva proljeća
Pored nas
Sve što sto si dodirnuo

Imali smo nešto nateklo u riječima
Što se nije dalo spaliti nijednom vatrom naših pustinja vrelih
Spavaj,
dremljivo oko moje
Violina svira,
pozornica je u potpunom mraku.
POSTED ON MARCH 29, 2016

 

[Lada]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

LAKU NOĆ

Mislim o tebi
u svim oblicima
kako kiša dolazi.
(Kako starim, počinjem
da mrzim metafore -
njihovu preciznost
i njihovu neadekvatnost)
Katkad su ove misli
vlaga što jedva pada,
od koje nema
ničeg nežnijeg,
katkad štropotava kiša,
užurbano proletnje
čišćenje uma:
katkad, zaglušni pljusak.
Kako starim počinjem
da mrzim metafore,
volim nežnost,
bojim se pljuskova

Norman Makejg

 

[Branko Lori]