Краљ Александар и краљица Драга

Да ли је Мајски преврат био оправдан?

  • Да

  • Не

Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Dragas-brother--in-law-Al-1.jpg
 
Poslednja izmena:
У Књизи Ане Столић Краљица Драга поише да су заслугом породице Павловић а по жељи Војке Луњевице да сви буду сахрањени у Манастиру Вујну 1977 пренети у манастир вујан:На надгробној плочи поред јужног зида цркве у Вујну пише:Овде почивају кости Анђе мајке краљице Драге,Христине,ђурђине,Младена Јеле ђорђа Николе ,Никодија.
 
Poslednja izmena:
Ако сам те лепо разумео celawi, питао си да ли има наследника Обреновића. Свакако да има.
Директних потомака нема, али сродника и по мушкој и по женској линији итекако има. Осим Јаковљевића, којима је Краљица Наталија један део своје оставштине завештала тестаментом, право на остваштину Обреновића имају и Новаковићи, потомци Дмитре Новаковић. Ту су и Радисављевићи, потомци Радисава Михајловића, сина Теодора Михајловића из његовог првог брака са Горданом (из брака са Вишњом су синови Милош, Јован и Јеврем).
Наравно ово се само односи на сроднике Обреновића који се налазе у Србији.
 
Molgran:
Jedno od vidjenja majskog prevrata.

Kliknite za proširenje...

Pomalo je smesno ovo vidjenje 'laganog' spustanja konopcima sa sve pazljivo zamotanim telima. Verovatno je strancima, koji su ovo naslikali, bila nezamisliva i pomisao da se kraljevska tela bace sa sprata da bi se mrcvarenje nastavilo nad inako jadnim i isecenim ostacima.Sa druge strane paradoksalno je spustati tela ovako kao da stepenice ne postoje kuda bi se tela pazljivo iznela iz dvora.
 
Po mom misljenju Obrenovici su bili daleko sposobnija dinastija nego Karadjordjevici (mada nisam ljubitelj bilo kakvih dinastija).Ako nista Milos je doneo Srbiji nezavisnost i postali smo kraljevina,ponovo,za vreme Obrenovica,a uzgred budi receno mnogo se manje ratovalo nego pod Karadjordjevicima,ili bar je bilo manje zrtava nego u ratovima koje su vodili Karadjordjevici.A Karadjordjevicima uzimam za zlo ulazak u WW 1,starsne zrtve koje smo podneli i cije se posledice i danas osecaju,kao i stvaranje Jugoslavije,sa kojom znamo sta je bilo i kako se sve to zavrsilo, a ponajvise bekstvo kralja 1941 iz zemlje koje je najvise doprinelo da se komunisti dokopaju vlasti kod nas i urade sto su uradili.Inace sto se tice majskog prevrata,ne podrzavam nikakve atentate a posebno ne brutalna ubistav koja su zaverenici izveli u toku prevrata.toliko od mene.
 
Poslednja izmena:
Beogradska Bartolomejska noc br.1

Veridba mladog kralja

Sve je bilo predviđeno pod konac. Oružje oprobano, sablje naoštrene, satovi regulisani po časovniku Železničke stanice.
I tako se spustila noć 28., tiha, vedra i vrebajuća. Pun mesec osvetljavao je Beograd umoran od trzavica, nemiran od sramote, prenapet i premoren u očekivanju. U dvoru, to veče, bila je večera kojoj su prisustvovali članovi kraljevske vlade i porodica kraljičina. Posle večere koncert muzike kraljeve garde, raspoloženje obično.
A, u pola noći gosti se raziđoše i kraljevski par ode na počinak koji će se krvavo prekinuti. U 1 čas vladao je u kraljevoj kući duboki mir.
Tako je, prema svedočenju Dragiše Vasića, tadašnjeg maturanta, potonjeg advokata, književnika i intelektualca nespornog autoriteta odmicala noć čije će praskozorje biti okrvavljeno brutalnom likvidacijom mladog srpskog kralja Aleksandra i kraljice Drage, noć između 28. i 29. maja devet stotina treće, koja je promenila istoriju, a Srbima vratila balkansku odrednicu, rezervisanu za turska ili arnautska plemena, u očima zgrožene Evrope.

Zaboravljena odanost monarhu surovom

Majskom prevratu, koji je, izgleda, šokirao Evropu, ali ne i ondašnju srpsku javnost, budući da su pripreme vojske za likvidaciju mladog monarha iz dinastije Obrenovića bile javna tajna, prethodila je odlučnost kralja Aleksandra da preuzme na sebe teret i državničkih i privatnih poslova, što je, opet, protumačeno kao samovolja, naročito njegova odluka da sam sebi izabere drugaricu a narodu kraljicu.
Odluku o veridbi, kralj Aleksandar je sačinio i obelodanio u “Srpskim novinama” 18. jula 1900. godine, pod naslovom “Prava istina o veridbi kralja Aleksandra”. Evo kako glasi službeno saopštenje:
“Iznenadna veridba NJ. Veličanstva Kralja Aleksandra i Gospođe Drage Lunjevice, unuke slavnog vojvode iz ratova za oslobođenje Srbije, dala je povoda raznim protivnim ocenama, koje potiču ili iz nedovoljnih obaveštenja, ili iz zlonamernog izvrtanja fakata, o događaju, koji je izvršen najpravilnijim načinom. Sledeće saopštenje služi za potpuno obaveštenje čitalačke publike:
Pometnja u zemlji do sastava današnjeg kabineta (vlada Alekse Jovanovića, prim. M. M.), posledica je neustavnog postupanja pređašnje vlade. Ona je bezobzirno napustila svoju poziciju, zaboravljajući na najsvetiju dužnost pomaganja vladaoca u svim državnim pitanjima, i na pristojnost i poštovanje ustavnih prava vladaočevih, u koja neosporno spada i Wegovo pravo izbora supruge. Toj pometnji doprinelo je još i to, što su nekoliko đenerala i viših činovnika iz Dvora, zaboravili na svoju odanost prestolu, prešav u otvorenu opoziciju - posle svršenog čina veridbe. Oni nisu bili načisto sa sobom, da li, u ovim ozbiljnim prilikama, treba da posluže Kralju, ili da se pokoravaju željama Kraljevog oca.”

Žena retkih vrlina

Sažaljevajući što kralj Milan nije pristajao na njihov korak, Njegovo Visočanstvo Kralj Aleksandar, u jednom pitanju tako važnom, kao što je Wegova ženidba, hteo je i želeo je pre svega, da Sebi nađe druga, koji će Mu obezbediti srećan i zadovoljan život, i dati Mu mogućnosti, da od sada spokojno gleda u Svoju ličnu budućnost, i da se bolje i pouzdanije, vedrijim čelom i većom energijom posveti napretku i snaženju Otadzbine”, navodi se u “Srpskim novinama” i nastavlja:
“Ne treba zaboraviti osobenost prilika, u kojima je Kralj odrastao i u kojma se Srbija nepravilno razvijala za ovih 15 godina usled razdora u kraljevskoj kući. Zbog te su pojave i dolazile vazdašnje trzavice, kao uzrok iznenađenjima, koja je kralj često morao da čini, silom okolnosti, a vrlo često i preko Svoje volje.
Kralj je osećao potrebu, da tim iznenađenjima i nepravilnostima
u vladavini učini kraj, definitivno, te da se jednom, i u Dvoru, državna politika upravlja prema državnim potrebama; da se kuća Kraljeva i Njegova porodica odvoje od politike, i ostanu izvan političke diskusije.
To je mogao Kralj da postigne samo tako, ako uzme sebi ženu, prema kojoj bi odista imao osećaje najiskrenije i najdublje ljubavi, i ženu, koja bi bila upoznata sa prilikama u Srbiji, te da se time izbegnu sve buduće teškoće i trzavice u Kraljevom Dvoru.
Kralj je poznavao Svoju verenicu još kao dvorsku gospođu Svoje majke i imao je prilike, da je uoči kao ženu retkih vrlina po inteligenciji, srcu i uzvišenim osećajima, i po njenoj prirodnoj skromnosti. Od toga doba, On je zavoleo gospođu Dragu čistom i bezgraničnom ljubavlju, i još tada se rešio, da samo njoj pokloni Svoju ruku.”
Gde su bili ministri?

Objavljivanje akta o veridbi, desetak dana posle samog čina veridbe, trebalo je da javnosti predstavi jednog odlučnog monarha, na koga ne može uticati ni otac iz egzila, da se izbiju “aduti” čaršijskih intriga, lansiranih iz viđenijih beogradskih kuća, u kojima se potajno gledalo na “lepu priliku” iz Dvora, ali i da se vojsci, kao važnom faktoru ondašnje Srbije uputi prekor na uplitanje gde joj nije mesto. Zato je citirani članak u novinama imao i elemente koji su odudarali od duha obraćanja suverena naciji.
“U svojoj skromnosti, gospođa Draga činila je sve moguće pokušaje da odvrati vladaoca od ovog koraka, bojeći se, da ne dođe u sukob sa roditeljima i političarima, koji ovaj ne bi odobrili. Odgovor Kraljev, na sve njene molbe i najavljivanja, bio je uvek jedan te isti: ‘Ja toliko volim i toliko poštujem, da nikada ne bih poiskao Vašu ruku, da nisam rešen da uspem, makar se borio sa celim svetom, pa i sa Vama.’
U subotu, 8. jula ove godine, po podne, zvao je Kralj bivše ministre da im saopšti Svoju neostupnu nameru, u gornjem smislu. Kad je seo za sto, primeti, da nema ministara Genčića i Nešića, i posumnja, da nisu otišli, da razglase događaj po varoši. Ađutant kome je naredio da pita gde su, donese odgovor, da su otišli Krunskom ulicom u kojoj stanuje gospođa Draga.

Draga primi ruku

Kralj je ranije bio zakleo sve ministre da ne preduzimaju ništa protiv Njegove namere, niti da ikom išta kažu o njoj; i nekim je tada poverio tu Svoju nameru; a kad su se vratila pomenuta dva ministra, Kralj ih zakle da kažu gde su bili.”
“Sa pozivom na raniju zakletvu, koju su pogazili, oni su priznali, da su išli kod gospođe Drage da je sklone na odlazak iz zemlje. Čuvši ovo, Kralj je obukao uniformu, naredio kola, dao ministrima proklamaciju o veridbi, sa naredbom da je pošalju u štampu, a ministru policije zapovedio, da se stara, da sve u varoši i zemlji bude mirno i u dobrom poretku. Polazeći, rekao je ministrima: ‘Gospodo, vi se niste pošteno prema meni ponašali. Ja cepam vaše ostavke i naređujem vam, da radite onako, kako ja budem kazao.’
Zatim je Njegovo Veličanstvo Kralj, otišao u stan gospođe Drage, ali je tamo nije našao. Poslušavši ministre, ona se bila sklonila kod jedne svoje rođake, sa namerom, da otputuje isto veče. Kralj zamoli njenog brata narednika, pitomca Vojne akademije, da mu kaže gde je gospođa, izjavljujući, da to očekuje kao budući zet.
On smerno odgovori da ga je sestra zaklela da ne kaže gde je; a na to mu Kralj, kao Vrhovni Komandant Vojske, zapovedi, da odmah ode po nju i doveze je, dodavši, da joj kaže, da on neće otići iz njenog stana, dok se ona ne vrati, ma koliko dugo trajalo. Na takav kategorički poziv i videvši kolika je ljubav i odlučnost Kraljeva, gospođa se Draga vrati i sa blagodarnošću primi Kraljevu ponuđenu ruku, pristavši, da bude Wegova verna i poslušna saputnica života.”
 
Poslednja izmena:
Beogradska Bartolomejska noc br.2

U pokoj kralja Milana


JA sam glava Doma Obrenovića i ja prvi imam pravo i dužnost da vodim brigu o sudbini i budućnosti Dinastije. Prema tome, mišljenje moga oca u delu ženidbe stvar je sporedna i od malog značaja. Moj otac nije odgovorio mojim željama i ja sam ga, kao vrhovni komandant, stoga po pravu i razrešio od dužnosti komandanta aktivne vojske, kazao je, u svojoj besedi, viđenijim predstavnicima naroda kralj Aleksandar 17. jula 1900. godine.
Daleko od Beograda, kralj Milan u Beču nije bio bez uticaja od kojeg je zazirao njegov sin kralj Aleksandar. Jer, kralj Milan, u zvanju komandanta vojske, nije formalno shvatao ovu dužnost: on je bio u izuzetnim odnosima sa oficirskim kadrom, pa se generalštabni potpukovnik Miloš Vasić prilično dvoumio kada mu je ponuđeno mesto ministra vojnog.
- Moliću za uputstva kako da postupim u slučaju pokušaja Vašeg oca, kralja Milana, da nasilno uđe u zemlju - obratio se potpukovnik Vasić mladom monarhu pre nego što će prihvatiti ministarski položaj.

SILU ODBITI SILOM
KRALJ odgovori da je u tom slučaju dužnost straže da ga zadrži, a njega izveste, pa će on narediti da ga interniraju u jedno od mesta u kome je kralj Milan, po njegovom mišljenju, najviše omražen.
- Silu treba odbiti silom, i ako on tom prilikom padne, sam je kriv - završi kralj.
Iz Beograda se budnim okom pratio svaki oblik aktivnosti kralja Milana u Vijeni, njegova putovanja po Evropi, a kada se jednog dana, nenadano, pojavio u Bukureštu, kralj Aleksandar je na sednici vlade doneo odluku da se upotrebe najenergičnije mere, ako se pojavi na našoj granici. Evo, uostalom, šta piše u šifrovanoj depeši koju je ministar unutrašnjih dela uputio okružnim načelstvima 15. septembra, te, 1900. godine:
**Bivši kralj Milan došao je sinoć u Bukurešt, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi hteo da pređe u Srbiju, javno ili tajno, naređuje vam se da smesta čim izađe na obalu ili se inače gde nađe u Srbiji, odvede od strane vlasti u načelstvo ili u sresku kancelariju, i tu čuva pod najjačom i najstrožijom stražom. Tom prilikom objasnićete mu da se tako postupa po naređenju vlade, zato što je došao u Srbiju bez odobrenja njegovog Veličanstva Kralja, a u interesu njegove lične bezbednosti, da ne bi od naroda bio napadnut. Na slučaj da on ne bi hteo sam da se povinuje pozivu, upotrebite silu. Međutim, odmah ćete izvestiti mene i nadležnog komandanta divizije o onome što bi se tim povodom dogodilo. Za izvršenje ove naredbe, upotrebićete najpouzdanije svoje činovnike i žandarme, a od strane vojnog ministra sledovaće nužna naredba, da vam za slučaj potrebe i vojska bude data u pomoć**.

KRALJ TRAŽI REVOLVER
SVE mere predostrožnosti, uključujući i navedenu depešu ministarstva unutrašnjih dela, te odlučnost da najmlađi nosilac Obrenovićke krune nema nameru da bilo s kim deli vlast, makar to bio i njegov otac, eks-kralj, pokazale su se suvišnim 29. januara 1901, kada je kralj Milan, iznenada, sklopio oči u 47. godini, ostajući za života dosledan obećanju sinu - da je on suviše dobar vojnik da bi se bunio protiv kralja, suviše dobar otac da bi ustao protiv sina, suviše dobar Srbin da bi zapalio vatru građanskog rata u svojoj otadzbini.
Istinu o smrti kralja Milana, detaljno je opisana iz pera njegovog prijatelja, mađarskog grofa Ergenija Zičija, koji je bio uz **starog** kralja do sudnjega časa. Evo delova Zičijevog svedočenja o tome:
**Bolnu, tešku, smrtnu borbu imao je Milan. Za mene, koji se čitave dane nisam micao od njega, zaista beše mučenje da gledam poslednju borbu tog veselog, snažnog čoveka. Često su ga spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver, da ih hicem prekrati. Ja sam sakrio od njega oružje i dao sam ga sluzi Antonu. Kad mu se malo bolovi stišaju, zagrlio bi me i govorio bi mi:
- Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?
Tešio sam ga da će prezdraveti i da će opet uživati život. U takvim trenucima mislio je na lov. Jedared me upita:

- Šta je sa vucima?

Znatno pre nego što sam pošao njemu u Beč da
ga negujem u njegovim poslednjim danima, rešili smo bili da idemo u lov na vukove. Ali toga smo se brzo morali okaniti. Sigurno da je i sam osećao da je kraj blizu, neprestano je ponavljao - meni nema pomoći.
Posle jednog užasnog bolnog nastupa kašlja, obrgli me
govoreći: - Ziči, ne samo u Srbiju.**

BILTEN BEZ ODGOVORA
**KAD sam video da se vladarev život ne može spasti, morao sam se postarati, da kogod od njegove porodice bude kod njega**, pisao je Ziči u **Mađarorsagu**, a prenosili prestonički glasnici docnije. **Telegrafisao sam Nataliji, ali Aleksandru nisam hteo da telegrafišem, jer bi možda mislio da sam se dogovorio s Milanom da iznudimo sastanak.**
U Beču je, u to vreme, boravio i dr Vladan Đorđević, bivši srpski ministar-predsednik, prisni prijatelj kralja Milana, koga je Evgenije Ziči izvestio o Milanovom zdravstvenom stanju i zatražio savet za **svaku eventualnost**. Ni Đorđević, međutim, nije našao za potrebno da izvesti mladog kralja.
**Onda sam rešio, piše Ziči, da bez ikakvog komentara telegrafski pošaljem u Beograd bilten lekara, koji su lečili Milana. Bilten je, isključujući svaku sumnju, objasnio beogradskom dvoru da je bolest ozbiljna. Potpisali su ga doktori Tirnauer, Najser, Tenfer i Cerner. njihov telegram poslao sam Nataliji, od koje odgovor tek onda stiže, kad sam već sklopio oči sirotom Milanu.
Ali iz Beograda nije stigao telegram. Umesto njega dođe u Milanov stan srpski poslanik u Beču Kosta Hristić. njemu su telegrafisali iz Beograda, da se uveri, kako je. Kad sam video Hristića, nisam hteo da ga pustim, jer sam se bojao da će još više razdražiti Milana, čije srce ionakao beše bolesno. Uđem Milanu i javih mu da je došao Hristić s porukom iz Beograda.
- Neka uđe - reče Milan bez dvoumljenja.**
MOJ MILI SAŠA...
**ZA postelju prikovan kralj Milan i srpski poslanik Hristić razgovarali su dugo, veoma dugo, tiho, gotovo šapućući na srpskom, razume se. Kad je poslanik ustao, bolesni Milan ga je držeći za ruku govorio: *Saša ga je poslao. Saša, moj mili sin...*
Neću da govorim o onoj borbi, koja je sada bila oko mrtvog tela. Samo toliko velim da je naš kralj (Franjo Josif) i tu pokazao da od njega korektnijeg dzentlmena nema na svetu. Kada se kralj Aleksandar oženio, Milan je poslao našem kralju pismo, u kojem moli njegovo Veličanstvo da mu posle njegove (Milanove) smrti dade u svojoj velikoj državi parčence zemlje, gde će boraviti večni sanak. njegovo Veličanstvo je tu želju strogo ispunilo. Ma koliko da su navaljivali na njega, da izda mrtvo telo Milanovo Srbiji, nije popuštao. Srpskom poslaniku je rekao:

- Ako mi pokažete ma samo jedan red, u kom on drugo veli nego što je ono, što je od mene molio, rado ću pristati da promenim svoje naredbe.

Ali, to nisu pokazali.

Kad sam izvršio zapovest njegovog Veličanstva i kad sam nj. V. podneo izveštaj kako je pogreb izvršen, ujedno sam blagodario našem kralju na dobroti koju je on pokazao prema kralju Milanu.

- Vi nemate na čemu da blagodarite. Ja treba da blagodarim, što ste se toliko trudili za moga prijatelja.**



PISMO FRANJI JOSIFU
CAR Franjo Josif, austrougarski suveren, pokazao se kao pouzdan prijatelj kralja Milana Obrenovića, koga je prihvatio u egzilu u carskom gradu, a posle njegove smrti naložio da se zemni ostaci srpskog monarha sahrane u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

Tako je, uostalom, kralj Milan i želeo, sudeći po pismu koje je uputio austrijskom vladaru.


PARASTOS U KRUŠEDOLU
KRALJ Aleksandar i kraljica Draga prisustvovali su 29. januara 1903. godine dvogodišnjem parastosu pokojnom kralju Milanu u manastiru Krušedolu. To je moglo dati povoda kombinaciji o usmeravanju političkog kursa prema Austrougarskoj. međutim, pokazalo se da nije bilo nikakvih promena u odnosu Srbija - Austrougarska.
Srpski vladar je nastavio da šalje emisare u Beč, ne bi li privoleo Austriju na nove tonove prema Beogradu, ali Šenbrun je ostao nem.

Dvor je, potom, pokušavao da uspostavi što bolje odnose sa Romanovima u Moskvi, ali je i Moskva bila daleko Beogradu.
 
Beogradska Bartolomejska noc br. 3

Prvi plan zavere

**ZAČUDO je kako je Milan ljubio svog sina. Uvek je mislio na njega i mnogo je razmišljao o tome, kakve će biti prilike posle rođenja budućeg prestolonaslednika. Ako je u poslednjem trenutku razočaran, to je razočaranje bilo što ga sin nije posetio u bolesničkoj postelji. Tome se uvek nadao.**
Tim rečima grof Evgenije Ziči završava uspomene na poslednje trenutke svog prijatelja Milana Obrenovića, srpskog kralja koji je od abdikacije 6. marta 1889. do sudnjega časa 29. januara 1901. godine živeo u prestonici Austrougarske.
Sahranjen je u manastiru Krušedol.
Pola godine ranije, veridba, a potom ženidba, kralja Aleksandra Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, ubrzala je tok političkih zbivanja u Srbiji, koja se sve više okretala Rusiji. Kraljevski brak je bio dvojako primljen u političkoj javnosti. Patrijarhalni Beograd nije bio spreman da prihvati za kraljicu ženu dvanaest godina stariju od kralja, uz to udovicu o čijem se životu u maloj građanskoj sredini svašta govorkalo.

KOME SLEDI KRUNA?
NOVA vlada koju je s mukom sastavio Aleksa Jovanović, dotadašnji predsednik Apelacionog suda, dobila je u čaršiji podrugljiv naziv **svadbeno ministarstvo**.
Da bi smirio negativnu atmosferu izazvanu objavljivanjem veridbe, odnosno ženidbom, kralj Aleksandar, uz blagoslov ministra-predsednika ubrzo odluči, u svom duhu, da obelodani **blagosloveno stanje** kraljice Drage, pa je, navodno, iz tih razloga otkazano planirano putovnje NJegovih veličanstava po Srbiji.
U proleće te 1901. donesen je Ustav sa dvema značajnim odredbama - uvođenje senata u parlamentarni život Srbije i rešenjem po pitanju nasledstva prestola. Po šestoj odredbi, u slučaju odsustva muškog potomstva u domu Obrenovića **nasledstvo prestola imalo je preći na njegovo neposredno žensko potomstvo iz zakonitog braka**.
Ova odredba bila je logična očekivanjima porođaja kraljice Drage, ali kako se prvorođenče nije pojavljivao do 23. aprila, koji je varirao kao pouzdani rok, krljevski dom i vlada, sada već nova na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem, nisu se oglašavali sve do 5. maja. Usledila je poluslužbena obznana da je **po pregledu i datom mišljenju naročito pozvanih stručnih lekara pogrešna bila dijagnoza lekara g. Kolea na osnovu koje se porođaj NJenog Veličanstva očekivao**.
Šok u javnosti zamenjen je sve glasnijim kombinacijama vezanim za nasledstvo prestola. Najozbiljniji kandidat za krunu, bar prema onome što se zborilo u građanstvu, bio je mlađi kraljičin brat. Badava je kralj nastojao da relativizuje pitanje nasledstva, čaršija je i u tome nalazila argumente za svoje procene.

APIS NA ČELU ZAVERE
ŠTA se dešavalo u dvoru i kako je kralj primio obmanu životne saputnice kojoj je bezuslovno verovao, ostalo je čaršijskim verzijama, ali upravo taj nepromišljeni potez kraljice raspalio je pritajeno nezadovoljstvvo među oficirskim korom. Sada se, među grupom mladih oficira, započela kovati zavera kako bi se nasilnim putem uklonio kralj Aleksandar. Grupa je nameravala da likvidira monarha na dvorskom balu. Plan, tada, nije ni pokušavan da se izvede, ali je zato rasla zavera. U vrhu zaverenika sve više se isticao pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, čovek veoma odlučan, sa zavidnim uticajem, posebno među mlađim oficirskim kadrom.
**Apis je bio oličenje oficira: energičan, hrabar, pravičan, oštar i gord. Onako stasit, sazdan je samo od vrlina koje su krasile oficira i jednom, jedinom manom: smataro je, Dragutin Dimitrijević Apis, da se sva pitanja - bilo da je reč o državotvornim ili diplomatskim - mogu rešavati na vojnički način**, pisao je Radašin Nikolić, tadašnji narednik Kraljevske konjičke garde, čije ćemo fragmente iz rukopisa po prvi put objaviti u ovom feljtonu.
Osipanje poverenja prema kralju započelo je, međutim, još onda kada je mladi monarh, manirom apsolutiste, zapretio, i tu pretnju potvrdio pismenom naredbom, da će ubiti oca, kralja Milana, ako samo i pokuša, da uđe u zemlju. Kralj koji je svoju majku, kraljicu Nataliju, nazvao bludnicom, a oca nečistom krpom i vladaocem koga nije mogla vezati nikakva zakletva, nije više, po mišljenju oficira, mogao da računa na njihovu vernost.

RAPORT
DRAGINOJ BRAĆI
ŽENIDBOM kralja stanje u vojsci se pogoršavalo. Uhođenje i potkazivanje postao je odomaćeni manir, gde su najaktivniji bili upravo oni kojima sposobnost i čast nisu bili jača strana. Novo poniženje stiglo je u formi naredbe po kojoj su komandanti bili dužni da kraljičinoj braći, kao pravim članovima kraljevske porodice, izlaze na raport. Kada je uz sve to, na predlog ministar vojnog, pokrenuta inicijativa za prikupljanje priloga za poklon budućem prestolonasledniku, a onda se ispostavilo da je trudnoća bila lažna, o kralju se u kasarnama i domovima vojske govorilo rabadžijskim vokabularom, u vojsci se sve glasnije govorilo o likvidaciji kralja, a ta odlučnost u građanstvu je primana sa prećutnim odobravanjem.
Poručnik Dragutin Dimitrijević, piše Dragiša Vasić u knjizi **Devetsto treća**, bio je u to vreme komandir u pešadijskoj podoficirskoj školi, i sa četom, kad je na njega red dozalio, davao je dvorsku stražu. Na ovoj dvorskoj službi njemu se plan o ubistvu kraljevskog para činio odveć lak i zato je, predviđajući smenu s ove dužnosti, i sam neumorno traži drugove da mu pristupe. A smeo i obdaren onom moći da zadobije, imao je on sve oko sebe najveći uticaj.
Pripremajući zaveru, na skupu sedmorice oficira, usvojen je plan poručnika Dimitrijevića. Ubistvo kralja trebalo je da se izvrši u sali **Kolarac** na balu povodom kraljičinog rođendana i to kamama i cijankalijem. Po tom detaljno razrađenom planu dvojica zaverenika zauzela su električnu centralu na Dunavu, a jedan centralu **Kolarac**. Teklo je sve po planu, bez ikakvih poteškoća. Trebalo je samo da se u 11 sati isključi struja, a dvojica izvršilaca u mraku znala su šta im je dalje činiti.

KOME PONUDITI TRON
OTROV je bio nabavljen, kame su bile otrovne, proba izvršena na mečki, samo što se kraljevski par nije pojavio na balu produžavajući sebi tako vek, ali ne zadugo. Urotnicima je bilo jedino važno da uklone omraženog kralja i kraljicu, ne razmišljajući preterano o posledicama i ne pomišljajući da po izvršenju zadatka može i da se prežvi. Tek potkraj te devetstotina i druge pala je odluka da se konsultuju sa ljudima iz politike, pa je o tome ubrzo upoznat Đorđe Genčić, ministar, koji ih nedugo zatim izveštava da je u određenim krugovima s pohvalom prihvaćena ovakva patriotska gotovost oficira, a govorilo se, dakako, i o novom monarhu ukoliko akcija uspe.
Na skupu kojem su prisustvovali Đorđe Genčić, Aleksa Novaković, Jovan Avakumović, Jovan Atanacković, Nikola Hadži Toma i Antonije Antić usvojena je želja da taj kandidat bude knez Petar Karađorđević. Kandidatura jednog velikog ruskog kneza, te razmišljanje da se kruna ponudi nekom austrijskom ili nemačkom princu, otpala je uz saglasnost urotnika da će kandidatura kneza Karađorđevića biti podjednako dobro primljena i kod velikih sila i kod naroda širom Srbije.
Krajem novembra, Nikola Hadži Toma, knežev školski drug, otputovaće u Švajcarsku da se sretne sa Petrom Karađorđevićem i da mu prenese ponudu zaverenika. Knez i ne saslušavši Hadži Tomu, u prvi mah odbije ponudu, ali kad sasluša da su u ovaj **patriotski čin** uključeni i mladi oficiri, knez se predomisli.
Tako su stvoreni uslovi da se pretendent dinastije Karađorđević, iako izvan zavereničkog kruga, prihavti rezultata zavere.


DELAOCI I POSMATRAČI
INTELIGENCIJA se, kako to u vreme brutalnih režima biva, delila u tri grupe: prvu, najmanju koja se protiv apsolutistike i diktatora borila, drugu koja mu je povlađivala, i treću, najveću, koja se ponašala kao da je se to sve ništa ne tiče.
U tom duhu se ponašala i ondašnja beogradska štampa, sa izuzetkom **Dnevnog lista**, **Srpske zastave** i **Odjeka** koji nisu skrivali antidinastijsko opredeljenje, prozivajući iz dana u dan kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ali i kamarilu iz dvora.

BEZ UNIFORME
U POSMRTNIM papirima pokojnog kralja Milana, nađeno je pismo generala Vasilija Mostića iz Niša. U njemu, general poziva kralja na povratak u zemlju, uveravajući ga da je vojska spremna da mu pomogne.
Kada je obelodanjeno ovo pismo, penzionisanom generalu je uskraćeno pravo nošenja vojne uniforme.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Zamak Peleš u kom su se venčali kralj Aleksandar i kraljica Marija
Odgovora
4
Pregleda
227
Redmond
Redmond
zbiljaš
Aleksandar Šargić: Ko je uništio OBRENOVIĆE
Odgovora
15
Pregleda
557
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović
W
Da li je Apis bio opasnost za (kralja) Aleksandra I Karađorđevića?
3 4 5
Odgovora
116
Pregleda
1.425
Casual Observer
Casual Observer

Back
Top