Prikaz knjige: Fahri Musliu, Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca 1999-2001, Biblioteka «Svedočanstva», Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2007, 518 str.
Fahri Musliu (1948) radio je dugo godina kao dopisnik kosovskih medija iz Beograda. U ovoj knjizi sabrani su njegovi izveštaji sa suđenja kosmetskim Albancima, prebačenih u centralnu Srbiju nakon 1999. NJima je, kao borcima ili saradnicima OVK, suđeno za terorizam i nerijateljsko udruživanje. Osim Musliuovih izveštaja, u knjizi su preštampane i odgovarajuće optužnice i presude, saopštenja nekih srpskih NVO, kao i pojedini komentari objavljeni u srpskoj štampi. Knjiga je prevod kosovskog izdanja na albanskom jeziku, iz 2002. Štampanje ove knjige finansijski je pomogao Fomd za otvoreno društvo u Srbiji, a pozitivne recenzije napisali su Filip David i Rajko Danilović.
Knjiga je sastavljena samo od dokumenata, bez naknadnih komentara Musliua. Dokumenti su odabrani tako da izražavaju prvenstveno poglede optuženih i njihovih advokata. Objavljeno je sve što ide u prilog optuženih: njihove izjave, izjave branilaca, pisanje albanske štampe sa Kosova, izveštaji i saopštenja NVO u kojima se podržavaju optuženi, kao i komentari srpske štampe koji su bili na strani optuženih. Stav autora se, osim ovakvom selekcijom dokumenata, vidi i iz naslova knjige, kao i iz Uvoda koji nije veći od dve stranice (str. 9-10).
Po Musliuu, sva suđenja kosmetskim Albancima u Srbiji bila su «montirani politički procesi». Po autoru, reč je ne o teroristima, ratnim zločincima ili pobunjenicima, već o običnim «ratnim zarobljenicima», ili o ljudima koje je «policija pokupila na ulici, po kućama, prodavnicama, na radnim mestima». Nakon hapšenja, objašnjava Musliu, «njihova sudbina bila je užasna: niti su imali kontakt sa porodicama, niti su imali pristup pravnoj pomoći u Srbiji, osim pomoći koju im je pružao Fond za humanitarno pravo, a posebno predsednica Nataša Kandić».
Kako je došlo do tih suđenja? Posle povlačenja srpskih snaga sa Kosova, juna 1999, u Srbiju je prebačeno 2.100 kosmetskih Albanaca. Većina je ubrzo puštena ili razmenjena. U zatvorima je ostalo nekih 850 zatvorenika. Oko 200 njih bili su klasični kriminalci, dok je oko 650 njih bilo povezano sa OVK. Onima koji već nisu bili osuđeni organizovano je suđenje, uglavnom u Nišu.
Neke presude danas zaista deluju problematično. Najpoznatiji je slučaj Fljore Brovine. Ona je bila lekarka koja je jedno vreme radila i kao tzv. ministar zdravlja u samozvanoj vladi Bujara Bukošija. Tokom 1998. i 1999. Brovina je slala sanitetski materijal iz svoje ordinacije ranjenicima OVK , nekoliko puta je obišla bolnicu OVK u Gladnom selu i davala pripadnicima OVK svoje prostorije kako bi se sastajali. Ona nije uradila ništa više od toga. Ipak, osuđena je, 9. decembra 1999, na 12 godina zatvora.
Od Flore Brovine je odmah napravljena žrtva i simbol «represije zločinačkog srpskog režima». Ona je predstavljana kao «pesnikinja i humanista», koja je samo u trenucima stradanja, bila uz svoj narod. I to je verovatno i bilo tako. Da je država Srbija vodila pametniju politiku, da je samo imala više sluha za javno mnenje, nikada od Flore Brovine ne bi napravila žrtvu. Jer, Brovina je bila idealna da se pokaže sva «surovost srbijanske represivne politike» i «Miloševićevog diktatorskog režima». Žena, lekarka, pesnikinja, majka, dobrotvorka, Brovina je poslužila da se svetskoj javnosti pošalje poruka - eto šta rade ti Srbi, eto ko su sve njima teroristi!
Tako je Brovina poslužila kao kišobran pod koji su sklonjeni istinski teroristi, istinski zločinci i ubice. Medijski manipulanti poslužilili su se sledećom logikom: 1. za Srbe, Brovina je terorista i ratni zločinac; 2. Brovina je očigledno nevina; 3. dakle, nevini su i svi ostali albanski teroristi i ratni zločinci.
A to je učinjeno i u ovoj knjizi. U njoj su, kao što rekosmo, svih dvesta Albanaca, suđenih 1999-2001, nevini kao jagnjad. Nevini su čak i braća Mazreku, pripadnici OVK i patološki zločinci koji su mučili i ubijali decu i žene, u Klečki, 1998. godine. Da podsetimo, reč je o zločinu nad oko stotinu srpskih civila, pokupljenih pošto su se jedinice OVK povukle iz Orahovca i Mališeva. Civili su prebačeni u selo Klečak gde su bestijalno mučeni i svi do jednog pobijeni.
Bekim Mazreku, priznao je i detaljno opisao streljanje tri žene, dvoje dece (jedno od 8 i jedno od 11 godina), dva mladića i tri starca. LJuan Mazreku iscrpno je opisao mučenja zarobljenih muškaraca (uključujući i dečake) odsecanjem ušiju, vađenjem očiju i odsecanjem ruku do zgloba. On sam je osmogodišnjem dečaku odsekao uvo. Pričao je kako je jedan od zapovednika, Gani Krasnići, silovao tri devojčice od 12 do 15 godina. I on sam je silovao jednu. Misli da se zvala Jovana. Kad su završili, nije bilo žene koja nije bila silovana. Posle mučenja, sv a deca, sve žene i svi muškarci bili su streljan i. Tragovi zločina su zatim uklonjeni tako što su, između ostalog, leševi isečeni i bačeni u krečanu ili spaljivani.
Priznanje braće Mazreku snimljeno je i emitovano na RTS. Priznanje je dato u istražnom postupku, dakle pre suđenja. Ovo emitovanje je, naravno, bilo povreda prava optuženih. Ipak, veličina i odvratnost zločina izgledali su kao dovoljan razlog da se svetu pokaže šta je OVK . Da se pokaže da OVK nije nikakva romantičarska družina ljubitelja poljskog cveća i narodnih umotvorina , već najobičnija teroristička organizacija . Zbog izbijanja rata suđenje braći Mazreku nije moglo da počne. Oni su prebačeni u centralnu Srbiju. Proces protiv njih započeo je 3. aprila 2000.
Treba reći da su SAD i EU, odmah nakon 5. oktobra 2000, od novih vlasti zahtevali da se odmah puste svi albanski zatvorenici. Fljora Brovina je hitno vraćena na naslovne stranice štampe kao osvedočeni simbol albanskog mučeništva. Tako je ona 1. novembra 2000. puštena. Usledilo je, prema Zakonu o amnestiji, puštanje i drugih lakših osuđenika sa Kosmeta. Ali, braća Mazreku su bili optuženi za tako užasne zločine da je njihovo suđenje nastavljeno. Konačno, 18. aprila 2001. godine proglašeni su krivim i osuđeni na 20 godina zatvora.
Za advokate osuđenih, za Fond za humanitarno pravo i, naravno, za Fehri Musliua i ovo suđenje je bilo nepravedno. Nije bilo materijalnih dokaza zločina, a priznanje je dato pod torturom i uticajem droge. Dokaze je zaista bilo nemoguće skupiti iz dva razloga. Prvo, svi stari sudski spisi ostali su u Prištini, a sa njima i odgovarajući materijalni dokazi. I drugo, Klečka više nije bila pod kontrolom istražnih i sudskih vlasti Srbije. Čak i da je obezbeđena saradnja sa Unmikom, pripadnici OVK kontrolisali su teren. Moglo se lako pretpostaviti šta se u međuvremenu sve dogodilo sa preostalim dokazima ili sa mogućim svedocima.
Ipak, priznanja braće Mazreku nije bilo jedino na osnovu čega su oni osuđeni. Pojavio se i jedan svedok, koji je dao odlučujuću potvrdu optužnici. On je svedočio, sa prikrivenim identitetom, na zatvorenom delu suđenja. Reč je o Srbinu iz Orahovca. Pošto se njegova porodica još uvek vodila na spisku «nestalih», on nije želeo da mu se otkriva identitet. Svedok nije video mučenje i streljanje u Klečki. Ali, do tančina je opisao šta se sve događalo u Orahovcu i Mališevu, u julu 1998. Taj opis se u dlaku poklapa sa onim delom priznanja braće Mazreku koji se tiče zarobljavanja orahovačkih civila. Postalo je jasno da priznanje braće Mazreku, kako god da je dato, nije puka policijska izmišljotina. Ono je bila najstrašnija istina.
Suđenje i presuda braći Mazreku verovatno da nisu bili pravno savršeni. Ali u postojećim uslovima, oni jesu bili dovoljni svakom razumnom i savesnom čoveku da sagleda čudovišne razmere jednog zločina. Braća Mazreku su bili teroristi, ubice i zločinci. Reći da su i oni, kao Fljora Brovina, politički zatvorenici, da nevini leže zatvoru, užasan je greh, naročito prema onoj sirotoj deci mučenoj i pobijenoj u Klečki.
Još veći greh je što više zaista nema materijalnih dokaza za zločin u Klečki! Za to su odgovorni pre svega Unmik i Haški tribunal. Oni ne samo da ništa nisu preduzeli da sačuvaju stare i otkriju nove dokaze. Haški tribunal je tako traljavo odradio suđenje Fatmiru LJimaju, organizatoru krematorijuma u Klečki, da je on, krajem 2005, oslobođen «usled nedostatka dokaza»! Uz to, nakon mnogo pritisaka i ucena, svi albanski zatvorenici u Srbiji, pušteni su na slobodu. Oslobođeni su i braća Mazreku, 26. marta 2002. godine.
