Kosta je stajao na tankoj crti, floroscentno plave boje... Osećao je da isijava sopstvenom unutrašnjom svetlošću i da ima razloga što stoji na crti, koju je između ostalog, da spomenemo, sam stvorio. Oko Koste i crte nema ničega. Kosta je u mraku i njemu je to bilo dovoljno. Taj mrak je bio njegov, on je zamislio takav mrak...
Kosta je poželeo da se pored njega, u mraku, pojavi božanstvena, prelepa boginja-muza, koja će ga napojiti svojim inspirativnim darovima. Muza se pojavila i bila je slepa. Znao je da će biti slepa, to je i želeo. Stajala je kao kip, kao živi slepi mit. Uživao je. Napajao se „božanstvenom“ energijom svoje boginje. Disao je duboko i teško, osetio je da mu se disanje usporava i da srce počinje jako da mu udara. Uplašio se... Boginja je ostala nema i sjajno slepa. Njeno slepilo je isijavalo snažnu, belu, svetlost koju Kosta sada više nije mogao da podnese. Želeo je nazada u svoj mrak. Ništa više, samo nazad u svoj mrak.
Sve je nestalo... Ostao je mrak i floroscentna crta. Mrak je počeo da smrdi, jako neprijatno. Kosta se sada već gušio. Pao je na crtu koju je sam osmislio. I dalje je teško disao. Setio se majke...
Kosta se jako iznenadio kada se njegova majka, na koju je pomislio, pojavila... bez njegove volje! Majka mu je prišla licem, oči u oči, sa sjajnim, utešnim pogledom. Kosta je prihvatio majčino prisustvo. Majku jako dugo nije video. Majka je zamenia muzu i Kosta se ponovo uspravio i povratio.
Smrad u mraku su zameneili nežni mirisi. Srećan kraj je imao uslov!
Kosta je trebalo da napusti svoju crtu i svoj mrak i da pređe u pojas vatrene svetlosti, koju nije on stvorio i na koju nije navikao. Morao je da odluči...
Kosta je još uvek na tankoj plavoj crti, koja sija u mraku... Majka ga posmatra...
Kosta je poželeo da se pored njega, u mraku, pojavi božanstvena, prelepa boginja-muza, koja će ga napojiti svojim inspirativnim darovima. Muza se pojavila i bila je slepa. Znao je da će biti slepa, to je i želeo. Stajala je kao kip, kao živi slepi mit. Uživao je. Napajao se „božanstvenom“ energijom svoje boginje. Disao je duboko i teško, osetio je da mu se disanje usporava i da srce počinje jako da mu udara. Uplašio se... Boginja je ostala nema i sjajno slepa. Njeno slepilo je isijavalo snažnu, belu, svetlost koju Kosta sada više nije mogao da podnese. Želeo je nazada u svoj mrak. Ništa više, samo nazad u svoj mrak.
Sve je nestalo... Ostao je mrak i floroscentna crta. Mrak je počeo da smrdi, jako neprijatno. Kosta se sada već gušio. Pao je na crtu koju je sam osmislio. I dalje je teško disao. Setio se majke...
Kosta se jako iznenadio kada se njegova majka, na koju je pomislio, pojavila... bez njegove volje! Majka mu je prišla licem, oči u oči, sa sjajnim, utešnim pogledom. Kosta je prihvatio majčino prisustvo. Majku jako dugo nije video. Majka je zamenia muzu i Kosta se ponovo uspravio i povratio.
Smrad u mraku su zameneili nežni mirisi. Srećan kraj je imao uslov!
Kosta je trebalo da napusti svoju crtu i svoj mrak i da pređe u pojas vatrene svetlosti, koju nije on stvorio i na koju nije navikao. Morao je da odluči...
Kosta je još uvek na tankoj plavoj crti, koja sija u mraku... Majka ga posmatra...
