Uze mi riječ iz usta. Zaista odakle ideja da je bitka na Kosovu izgubljena? Ona je u najgorem slučaju neriješena, druga je stvar što su Lazarevići kasnije sklopuili vazalni odnos sa Turcima, vjerovatno zbog opasnog okruženja.
Тако ти је мене кустос музеја у Крушевцу, или шта је већ, стао да убеђује да је Косовска битка изгубљена,наравно ни он није баш знао како,те постоји сумља,те сматра се,писано је негде,помињало се да је и тд .Шалу на страну много тога је још непознато,а то ће се решити једино ако искочи однекуд неки загубљени спис о том догађају.
Типујем на Ватикански подрум,који они зову архив,јер ни сами не знају шта тамо има.
Еvo нешто о Куликову и играма које се тамо одржавају у част победе и кнеза Димитрија Донског.
Куликово поље – жива веза међу временима
Куликово поље је свето место за сваког Руса. На том месту је пре 625 година одлучивано (већ по ко зна који пут!) – бити или не бити нашој држави, бити или не бити Православљу у нашој земљи. Најбољи људи Москве, Твера, Серпухова, Полоцка и других руских градова, окупивши се у јединствену војску под командом кнеза Димитрија Ивановича у граду Коломни, дођоше на ово место да се боре на живот и смрт за своју Веру, за своју Земљу. Дођоше – и победише. И с тог се поља више не вратише као житељи Москве, Твера, Смоленска, Полоцка, већ као јединствен руски народ – народ-победник.
И сада је подједнако грозно и значајно доба. Премда и немамо отворени рат, премда и не стоји нови Мамај са својом поганом хордом на прагу нашег дома, али ипак се данас као никада поставља горуће питање – хоће ли бити или не бити Православне Русије на земљописној карти. Да би се као и пре више од шест векова на то питање потврдно одговорило потребне су снаге спремне да воде духовни и земаљски бој за нашу државу. За тај бој се већ сада треба спремати. И прва смотра дружина спремних да устану у одбрану Отаџбине одржана је 18-20. јула ове године на месту ратне славе руског оружја – на Куликовом пољу. Ту су се окупили омладински војно-родољубиви клубови из Москве, Московске, Тверске, Рјазанске и Тулске области (укупно 17 клубова) да би показали своје ратничке вештине, разменили искуства и размотрили перспективе сарадње. На живописној обали реке Непрјадве, недалеко од ушћа у Дон, преко пута Храма Рођења Пресвете Богородице у селу Монастирштина, подигнут је пољски логор тимова учесника. У средишту логора смештен је покретни храм.
Окупили су се учесници најразличитијих узраста. Најмлађи је, на пример, недавно навршио седам година, али се и поред тога достојно и одважно држао.
У програму Слета војно-родољубивих клубова «Куликово поље-2005» (тако гласи званичан назив приредбе) била је војно-спортска штафета, војно-историјска штафета и сверуско првенство у пејнтболу. Главни дан Слета био је 19. јуна на дан Сабора Радоњешких светаца међу којима су преподобни Сергије Радоњешки који је пред битку благословио кнеза Димитрија и послушници његовог манастира преподобни мученици Александар Пересвет и Андреј Ослабја. Символично је то што је истог дана на централној алеји поред музеја Куликовске битке у селу Монастирштина свечано постављен спомен-камен града Коломне – места окупљања руских пукова пред Куликовску битку. Можемо рећи да је 2005. године Куликово поље постало «нова Коломна» за војно-родољубиве клубове, тачка од које ће почети кретање ка духовном и земаљском боју за Православну веру, за Руску земљу.
Војно-спортска штафета имала је шест етапа – између осталог бацање гранате стојећи и лежећи, ватрену линију, пружање прве помоћи рањенику, пузање у пуној ратној спреми испод «мишоловке» (мреже затегнуте на кочићима на висини 50 см од земље), дејство приликом изненадног борбеног окршаја («заседа»)... Занимљиво је да је штафета одржана управо на месту велике битке, а једна од етапа – бацање граната налазила се поред места где је у заседи чекао пук чији изненадни удар је одлучио исход битке.
Тимови су се озбиљно ухватили у коштац, сви били прилично добро припремљени. Али је војно-спортски клуб «Патриот» (родољуб) из Удомља у Тверској области ипак био за длаку јачи и на крају заузео прво место. «Сребро» је припало клубу «Александар Пересвет-М» из Москве, на трећу степеницу постоља попео се тим клуба «Александар Невски» из Клина у Московској области.
По завршетку штафете почеле су квалификационе игре Сверуског првенства у пејнтболу. За ту врсту такмичења одабрано је необично поље, на падини брда, што је борбама придавало посебну чар и напетост. И ту се заподенула озбиљна борба. У финале које је одржано сутрадан, 20. јуна, прошло је шест тимова који су у још напетијој и узбудљивијој борби одлучивали ко је достојан да се попење на почасно постоље. На крају су прва два места заузели тимови војно-родољубивог клуба «Стратилат» из Москве, док је бронза припала омладинском тиму града Сергијев Посад у Московској области.
У штабу Слета организован је војно-историјски квиз посвећен Куликовској бици. Тимови који су завршили такмичење у пејнтболу и прошли етапе штафете, пристизали су овамо да би одговорили на питања и присетили се догађаја од пре 625 година и њихових учесника. У квизу је победила Дружина «Застава (караула) «Александар Невски» из Туле. «Сребро» је припало тиму Војно-спортског клуба «Патриот» из Удомља, а треће место заузео је тим војно-родољубивог клуба «Александар Невски» из Клина.
А 20. јула после ручка додељене су награде победницима и Слет је свечано затворен. Награде које су обезбедили Удружење војно-родољубивих клубова «Стег» и Фонд «Руска Цивилизација» (главни организатори приредбе) биле су озбиљне – за освојено прво место додељена је макета аутомата Калашњикова у природној величини, за друго – ваздушно-гасни пиштољ, а за треће – ваздушна пушка. Посебну награду – куп – доделила је организација «Борбено братство». Добио га је тим «Стратилат-2» за освојено прво место на Сверуском првенству у пејнтболу.
На затварању слета говорили су заменик Председника Тулске обласне Думе В.В. Тимаков који је свим учесницима слета пред растанак упутио поучне речи, заменик директора музеја-забрана Н.Ј. Травин који је све клубове позвао да и убудуће сличне приредбе одржавају на том историјском месту, и руководилац слета В.В. Морозов који је изразио наду да ће такви слетови постати редовни.
Учесници Слета су се помало уморни али задовољни разилазили кућама. Разилазили су се у нади да ће се и наредне године срести на том за сваког Руса светом месту.
