frootsman
Buduća legenda
- Poruka
- 25.505
.
Подужи текст Жељка Цвијановића, испод је друга половина. Занима ме да ли Цвијановић правилно чита тактику власти коју описује овако:
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KOSOVO JE GRDNO SUDILIŠTE ILI GREŠKA U RAČUNU SRPSKE VLASTI
Šta je pogrešno u ideji vlade da će ih granica sa Kosovom lišiti novih pritisaka i novih razaranja države
http://www.standard.rs/zeljko-cvija...iliste-ili-greska-u-racunu-srpske-vlasti.html
.
.
.
ŠTA SE JOŠ BRANI KOSOVOM
Završetak Kosova, naravno, neće među geopolitičkim žarištima otvoriti samo Srpsku. Preševo je već otvoreno, makar po tome što su Šiptari spomenikom teroristima pokazali da srpska država dole ne postoji. Biće otvoreno i pitanje Vojvodine, kao izgledne šanse budućeg srpskog oporavka i razvoja. Naravno da jedan obrisan narod – što su tako jasno potvrdile presude Gotovini i Haradinaju – ne treba da ima razvojnu šansu poput severne pokrajine. Istovremeno, vladavina Mila Đukanovića u Crnoj Gori ipak ide prema svom kraju, a on je sve ove godine bio ozbiljna i nezamenjiva garancija antisrpskog angažmana Podgorice. Da bi se u budućnosti Crna Gora bez Mila držala podalje od Srbije, biće upotrebljena Raška oblast kao stara proverena fizička prepreka između Srbije i Crne Gore.
Rečju, borbom za Kosovo, ma koliko ona bila teška, Srbija sprečava otvaranje drugih teritorijalnih problema, koji će se odmah posle predaje Kosova pojaviti u poplavi ideja da Srbija bude federalizovana. I, kada Srbija bude sasvim skraćena po meri one sa Berlinskog kongresa, tada će moći da bude nacionalistička do mile volje, moći će nime da vlada ko god hoće, ma moći će da bude i monarhija, baš po želji anglofilnih srpskih NATO četnika, ljubitelja lika i dela Čedomilja Mijatovića.
Na kraju, ni ta stvar sa Rusima neće ići lakše bez Kosova, utoliko pre što Srbija koja se bori i Srbija koja se predala nemaju istu geopolitičku vrednost za Rusiju. Otuda, iako sve za sada izgleda kao da će Južni tok biti započet, iz ugla Zapada gledano, previše je to Rusije za srpski gladan stomak i ispražnjenu glavu, posebno ako se imaju u vidu politički, geostrateški i bezbednosni aspekti tog gasovoda. Zato sumnjam da će se Zapad pomiriti sa tim projektom, utoliko pre što i oni i Rusi znaju da onaj ko nije ozbiljno branio sopstvenu granicu neće braniti ni rusku cev, koliko god važnu.
Naravno, prihvatanje granice na Kosovu moglo bi se i shvatiti kada bi vlast tim ustupkom makar pokušala da učvrsti državu na drugim punktovima. Ekonomski model i dalje se svodi na – posudi da bi mogao da živiš i da ništa ne proizvodiš. Petooktobarske elite i dalje vladaju javnom prostorom. Policija i tužilaštvo rade za „Kurir“. Medji – beda. Kultura – čist kolonijalni samoprezir.
Otuda je plan vlasti koja odustaje od Kosova jedna besmislica jer nema nikakvu unutrašnju logiku. Uostalom, žuti plan poslovanja sa Zapadom, koliko god bio odvratan, imao je tu logiku. DS je, naime, isporučivala Zapadu njihove političke zahteve, na Kosovu pre svega, a zauzvrat je imala mandat da pljačka državu, nemilosrdno i nezasito kao da je tuđa. I, kad su, potrošeni i ogrezli u svakom političkom poroku, prestali da isporučuju zapadne zahteve, žutima su odmah nabijeni na nos korupcija i kriminal, a pre toga, što se Zapada tiče, mogli su da otvaraju koncentracone logore i prave gasne komore, niko im ne bi ništa rekao.
Vučićev plan, međutim, ima logiku šupljeg bureta. Ne možete isporučivati zapadne zahteve na Kosovu i tako rasturati državu, a da zauzvrat dobijete dozvolu da čistite istu tu državu od kriminala. Jer ne možete da prihvatte dezintegraciju države da biste, na drugoj strani, tu državu izgrađivali, što borba protiv kriminala u osnovi jeste. To znači da je politika naprednjaka – Kosovo za stabilizovanje države – politika sa očiglednom imanentnom greškom, isto onako kao što je njihova namera da podignu Srbiju ne menjajući njenu političku paradigmu – unaopred propala stvar.
SMENA PARADIGME
Rečju, njihova namera da kontinuitetom politke na Kosovu kupe od stranaca kredit da naprave diskontunuitet na teritoriji koju kao vlast kontrolišu, rđava je računica. Diskontinuitet u odnosu na žute na kosovskoj politici jeste uslov za bilo kakav diskontinuitet u svemu drugom, nastavak na Kosovu, nastavak je na svemu drugom, i od toga se definitivno pobeći ne može.
A to će reći da možda naprednjaci i vode najbolju moguću politku, ali je ona u okviru postojeće poličke paradigme, dakle svejedno rđava jer, da bi se Srbija promenila, potrebna joj je druga paradigma, sasvim nova. Naprednjaci dakle posle Kosova neće imati više nikakvu šansu za bilo kakve promene. Onaj ko nije pružio otpor na prvom koraku, neće ga pružiti ni na jednom drugom. Onaj, koji, kad mu opale šamar, okrene drugi obraz i budalasto kaže: „Hajde još jednom ako smeš!“ – taj dobije ozbiljne batine i zaradi ozbiljan podsmeh.
Ali nije sve tako crno jer ono zbog čega, međutim, imamo biti zahvalni naprednjacima jeste sledeće. Nemaju oni, doduše, svest o tome, ali njihova vladavina neumitno vodi ka smeni paradigme, gde je samo njihov problem to što su pristali da budu poslednji u staroj paradigmi umesto da budu prvi u novoj.
Otuda naprednjačka kosovska politika – koja pred građanima, zajedno sa svojom evropskom kompenzacijom teško kompromituje i naprednjake i najdrečavijim mogućim bojama oslikava nemoć i kraj te političke paradigme – otvara veliki prostor političke akcije, jedinog što bi možda i njih moglo da spase jer sami sebe definitvno spasiti neće. Nisam siguran da tu šansu za tu akciju prepoznaju i ostale opozicione stranke, utoliko pre što su neke od njih otvoreni zagovornici stranih interesa, a drugi zatočenici stare paradigme, u kojoj su predugo obitavali i funkcionisali.
I zato Srbija i sa Kosovom i bez njega – posle Gotovine i Haradinaja sa punom svešću da su zapadni i srpski interes nepomirljivi – ide ka jednom, poslednjem i ključnom pitanju: jeste li za to da se borite za strane interese u Srbiji ili za domaće? Jer i za jedne i za druge ne možete, ma šta vam o tome rekao Vuk Drašković. Ideja da, boreći se za strane interese, realizujemo svoje, inače oduvek besmislena, sada je i toliko kompromitovana da ne verujem da je to talas na kome bi danas neskriveno jedrio i jedan Čeda Jovanović.
Zato su građani Srbije, pre svega u svom osećanju poniženja i svom novom progresivnom odnosu prema EU, danas najvažnija snaga promene paradigme, iako još nedovoljno probuđena i osveštena. Oni danas svakom od nas ćutke postavljaju pitanje – jesi li za nas ili za strance – i u zavisnosti od toga koliko će pojava novih slobodarskih političkih elita uspeti da artikuliše ta raspoloženja, to će promena srpske političke paradigme biti manje bolna. Još manje bolna mogla bi biti ako to prepozna i oseti dovoljan broj opozicionih marginalizovanih stranaka i istaknutih pojedinaca, praveći na toj matrici neku vrstu masovnog političkog okupljanja. Ali, bez obzira na sve to, naprednjaci, trošeći uludo novo vreme Srbije i njene nove šanse, čine da će ta promena morati da boli, i čine da će biti dobro ako se to ne bude događalo kroz neku vrstu fizičkog sukoba.
Onaj ko to bude razumeo, za početak, razumeće da je služenje strancima možda udobno, makar koliko je udobno bilo onim kukavnim srpskim oficirima dok im je Sonja Liht u funkciji maršala objašnjavala nove bezbednosne izazove. Ali je služenje narodu mnogo sigurnije, čak i kad služeći mu nastradaš. Naravno, u zavisnosti od odgovora na to pitanje nastajaće i nova srpska politička elita i društvena elita uopšte. Makar morala da nastaje ispočetka. Jer možda su naši kosovski mitovi zaista 19-vekovna izmišljotina, kako vole da misle domaći denacifikatori, ali jedan od tih mitova uvek se bez greške potvrđivao u stvarnosti. Onaj o Kosovu kao grdnom sudilištu. Inače, ne bi srpska politička groblja bila toliko gusto naseljena.
Подужи текст Жељка Цвијановића, испод је друга половина. Занима ме да ли Цвијановић правилно чита тактику власти коју описује овако:
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KOSOVO JE GRDNO SUDILIŠTE ILI GREŠKA U RAČUNU SRPSKE VLASTI
Šta je pogrešno u ideji vlade da će ih granica sa Kosovom lišiti novih pritisaka i novih razaranja države
http://www.standard.rs/zeljko-cvija...iliste-ili-greska-u-racunu-srpske-vlasti.html
.
.
.
ŠTA SE JOŠ BRANI KOSOVOM
Završetak Kosova, naravno, neće među geopolitičkim žarištima otvoriti samo Srpsku. Preševo je već otvoreno, makar po tome što su Šiptari spomenikom teroristima pokazali da srpska država dole ne postoji. Biće otvoreno i pitanje Vojvodine, kao izgledne šanse budućeg srpskog oporavka i razvoja. Naravno da jedan obrisan narod – što su tako jasno potvrdile presude Gotovini i Haradinaju – ne treba da ima razvojnu šansu poput severne pokrajine. Istovremeno, vladavina Mila Đukanovića u Crnoj Gori ipak ide prema svom kraju, a on je sve ove godine bio ozbiljna i nezamenjiva garancija antisrpskog angažmana Podgorice. Da bi se u budućnosti Crna Gora bez Mila držala podalje od Srbije, biće upotrebljena Raška oblast kao stara proverena fizička prepreka između Srbije i Crne Gore.
Rečju, borbom za Kosovo, ma koliko ona bila teška, Srbija sprečava otvaranje drugih teritorijalnih problema, koji će se odmah posle predaje Kosova pojaviti u poplavi ideja da Srbija bude federalizovana. I, kada Srbija bude sasvim skraćena po meri one sa Berlinskog kongresa, tada će moći da bude nacionalistička do mile volje, moći će nime da vlada ko god hoće, ma moći će da bude i monarhija, baš po želji anglofilnih srpskih NATO četnika, ljubitelja lika i dela Čedomilja Mijatovića.
Na kraju, ni ta stvar sa Rusima neće ići lakše bez Kosova, utoliko pre što Srbija koja se bori i Srbija koja se predala nemaju istu geopolitičku vrednost za Rusiju. Otuda, iako sve za sada izgleda kao da će Južni tok biti započet, iz ugla Zapada gledano, previše je to Rusije za srpski gladan stomak i ispražnjenu glavu, posebno ako se imaju u vidu politički, geostrateški i bezbednosni aspekti tog gasovoda. Zato sumnjam da će se Zapad pomiriti sa tim projektom, utoliko pre što i oni i Rusi znaju da onaj ko nije ozbiljno branio sopstvenu granicu neće braniti ni rusku cev, koliko god važnu.
Naravno, prihvatanje granice na Kosovu moglo bi se i shvatiti kada bi vlast tim ustupkom makar pokušala da učvrsti državu na drugim punktovima. Ekonomski model i dalje se svodi na – posudi da bi mogao da živiš i da ništa ne proizvodiš. Petooktobarske elite i dalje vladaju javnom prostorom. Policija i tužilaštvo rade za „Kurir“. Medji – beda. Kultura – čist kolonijalni samoprezir.
Otuda je plan vlasti koja odustaje od Kosova jedna besmislica jer nema nikakvu unutrašnju logiku. Uostalom, žuti plan poslovanja sa Zapadom, koliko god bio odvratan, imao je tu logiku. DS je, naime, isporučivala Zapadu njihove političke zahteve, na Kosovu pre svega, a zauzvrat je imala mandat da pljačka državu, nemilosrdno i nezasito kao da je tuđa. I, kad su, potrošeni i ogrezli u svakom političkom poroku, prestali da isporučuju zapadne zahteve, žutima su odmah nabijeni na nos korupcija i kriminal, a pre toga, što se Zapada tiče, mogli su da otvaraju koncentracone logore i prave gasne komore, niko im ne bi ništa rekao.
Vučićev plan, međutim, ima logiku šupljeg bureta. Ne možete isporučivati zapadne zahteve na Kosovu i tako rasturati državu, a da zauzvrat dobijete dozvolu da čistite istu tu državu od kriminala. Jer ne možete da prihvatte dezintegraciju države da biste, na drugoj strani, tu državu izgrađivali, što borba protiv kriminala u osnovi jeste. To znači da je politika naprednjaka – Kosovo za stabilizovanje države – politika sa očiglednom imanentnom greškom, isto onako kao što je njihova namera da podignu Srbiju ne menjajući njenu političku paradigmu – unaopred propala stvar.
SMENA PARADIGME
Rečju, njihova namera da kontinuitetom politke na Kosovu kupe od stranaca kredit da naprave diskontunuitet na teritoriji koju kao vlast kontrolišu, rđava je računica. Diskontinuitet u odnosu na žute na kosovskoj politici jeste uslov za bilo kakav diskontinuitet u svemu drugom, nastavak na Kosovu, nastavak je na svemu drugom, i od toga se definitivno pobeći ne može.
A to će reći da možda naprednjaci i vode najbolju moguću politku, ali je ona u okviru postojeće poličke paradigme, dakle svejedno rđava jer, da bi se Srbija promenila, potrebna joj je druga paradigma, sasvim nova. Naprednjaci dakle posle Kosova neće imati više nikakvu šansu za bilo kakve promene. Onaj ko nije pružio otpor na prvom koraku, neće ga pružiti ni na jednom drugom. Onaj, koji, kad mu opale šamar, okrene drugi obraz i budalasto kaže: „Hajde još jednom ako smeš!“ – taj dobije ozbiljne batine i zaradi ozbiljan podsmeh.
Ali nije sve tako crno jer ono zbog čega, međutim, imamo biti zahvalni naprednjacima jeste sledeće. Nemaju oni, doduše, svest o tome, ali njihova vladavina neumitno vodi ka smeni paradigme, gde je samo njihov problem to što su pristali da budu poslednji u staroj paradigmi umesto da budu prvi u novoj.
Otuda naprednjačka kosovska politika – koja pred građanima, zajedno sa svojom evropskom kompenzacijom teško kompromituje i naprednjake i najdrečavijim mogućim bojama oslikava nemoć i kraj te političke paradigme – otvara veliki prostor političke akcije, jedinog što bi možda i njih moglo da spase jer sami sebe definitvno spasiti neće. Nisam siguran da tu šansu za tu akciju prepoznaju i ostale opozicione stranke, utoliko pre što su neke od njih otvoreni zagovornici stranih interesa, a drugi zatočenici stare paradigme, u kojoj su predugo obitavali i funkcionisali.
I zato Srbija i sa Kosovom i bez njega – posle Gotovine i Haradinaja sa punom svešću da su zapadni i srpski interes nepomirljivi – ide ka jednom, poslednjem i ključnom pitanju: jeste li za to da se borite za strane interese u Srbiji ili za domaće? Jer i za jedne i za druge ne možete, ma šta vam o tome rekao Vuk Drašković. Ideja da, boreći se za strane interese, realizujemo svoje, inače oduvek besmislena, sada je i toliko kompromitovana da ne verujem da je to talas na kome bi danas neskriveno jedrio i jedan Čeda Jovanović.
Zato su građani Srbije, pre svega u svom osećanju poniženja i svom novom progresivnom odnosu prema EU, danas najvažnija snaga promene paradigme, iako još nedovoljno probuđena i osveštena. Oni danas svakom od nas ćutke postavljaju pitanje – jesi li za nas ili za strance – i u zavisnosti od toga koliko će pojava novih slobodarskih političkih elita uspeti da artikuliše ta raspoloženja, to će promena srpske političke paradigme biti manje bolna. Još manje bolna mogla bi biti ako to prepozna i oseti dovoljan broj opozicionih marginalizovanih stranaka i istaknutih pojedinaca, praveći na toj matrici neku vrstu masovnog političkog okupljanja. Ali, bez obzira na sve to, naprednjaci, trošeći uludo novo vreme Srbije i njene nove šanse, čine da će ta promena morati da boli, i čine da će biti dobro ako se to ne bude događalo kroz neku vrstu fizičkog sukoba.
Onaj ko to bude razumeo, za početak, razumeće da je služenje strancima možda udobno, makar koliko je udobno bilo onim kukavnim srpskim oficirima dok im je Sonja Liht u funkciji maršala objašnjavala nove bezbednosne izazove. Ali je služenje narodu mnogo sigurnije, čak i kad služeći mu nastradaš. Naravno, u zavisnosti od odgovora na to pitanje nastajaće i nova srpska politička elita i društvena elita uopšte. Makar morala da nastaje ispočetka. Jer možda su naši kosovski mitovi zaista 19-vekovna izmišljotina, kako vole da misle domaći denacifikatori, ali jedan od tih mitova uvek se bez greške potvrđivao u stvarnosti. Onaj o Kosovu kao grdnom sudilištu. Inače, ne bi srpska politička groblja bila toliko gusto naseljena.
