Kosovo ili Kosovo i Metohija? politikanstvo ili istorija?

  • Začetnik teme Začetnik teme tokyo
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
I, na kraju... a ima još... http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=4096

Osnovni razlozi zbog kojih srpsko stanovnistvo prodaje svoju imovinu
Srpsko stanovnistvo svoju imovinu na Kosovu i Metohiji prodaje iz nekoliko osnovnih razloga:
- prodaja pod pritiskom,
- osecanje bezperspektivnosti zivljenja u enklavama,
- trajno osecanje ugrozenosti od ekstremnih siptara,
- strah od povratka,
- sporost u povratku.
- gubljenje nade u skori povrataka,
- losi materijalni uslovi zivota u izbeglickim naseljima,
- slabe mogucnosti za obezbedjenje materijalne egzistencije - ekonomski interesi.

Lipljan kao ilustracija navedenih tvrdji
Do NATO agresije na SRJ u Lipljanu je zivelo 7.000 stanovnika, 5.000 Srba i 2.000 Siptara. Danas je etnicka slika grada sasvim drugacija, racunajuci i prigradsko Novo naselje danas u Lipljanu zivi 2.500 Srba. Od dolaska KFOR-a do danas u opstini Lipljan ubijeno je 39 lica srpske nacionalnosti, 14 ih je oteto, 250 Srba je prebijeno, izvrseno je 122 bombaska napada a 688 srpskih kuca je zapaljeno. U juznom delu Lipljana zivi 90 srpskih porodica i oni vec tri godine prolaze kroz dvorista jednih drugih kako bi dosli do severnog dela grada.
Cifra od 2.500 Srba i cinjenica da je najveci broj njih u urbanom delu Lipljana, verovatno su rukovodili prof.dr. Branka Krstica koji je u okviru Kordinacionog Centra za KiM a u saradnji sa predstavnicima medjunarodne zajednice uradio projekt povrataka Srba u gradove, da ovaj grad budi prvi na listi za povratak Srba. Citava prica se bar do sada zavrsila na uradjenom projektu. Niko se nije vratio, a sudeci prema prodaji Lipljanu se smesi sudbina Kosova Polja.
U Lipljanu kao i u vecini srpskih sredina na KiM, ni jedna fabrika nista ne privredjuje. Od poljoprivrede se zbog nebezbednosti ne moze ziveti, a od ukupne obradive povrsine, zasejan je samo beznacajn deo. Ogroman broj ljudi nema nikakva primanja a najugrozeniji su penzioneri kojih ima 360.
Lipljanski osnovci nemaju svoje skole, pa nastavu pohadjaju po kucama. Osnovu skolu je na taj nacin zavrsilo samo 25 ucenika a u prvi razred je upisano 6 ucenika.
Nema poste, Doma kulture, Doma zdravlja...Opstinska administracija je zbog bezbednosti izmestena po okolnim selima. Ko predstavlja srpsku zajednicu u Lipljanu nemoguce je utvrditi Tako paraleno funkcionisu i rade, Socijalisti, predstavnici ukinutog YU komiteta, predstavnici Mesnog odbora Srpske nacionalne zajednice Lipljan... Jednom recju stanje opste anarhije.
Svoje kuce i stanove su prvi poceli da prodaju imucni ljudi koji su bili na visokim polozajima u preduzecima i loklanim organima vlasti, sto je na svoj nacin pospesilo dalju prodaju Siptarima. U Lipljanu je do sada prodato 120 kuca, 150 stanova i 90 hektara zemlje. Cene kuca sa okucnicom variraju od 50 do 35 hiljada evra za kucu od sto kvadrata i 10 ari placa. Cene stanova su nize od 500 evra po kvadratu. Ar zemlje zavisno od mesta krece se od 50 do 500 evra.
Ovo su samo neki od najvaznijih razlozga i problema sa kojima se Srbi u Lipljanu suocavaju i zbog kojih se sve vise odlucju na prodaju svoje imovine. Problemi koji zahtevaju organizovano, sistematsko i hitno resavanje a opsti stav koji vlada medju njima je da se samo poslom moze zaustaviti prodaja i da to treba da bude jedan od prioriteta kako bi se prodaja imanja i iseljavanje Srba zaustavilo.

Dakle, već sam negde napisao:

Priče: prodaja pod pritiskom, osecanje bezperspektivnosti zivljenja u enklavama, trajno osecanje ugrozenosti od ekstremnih Siptara, strah od povratka, sporost u povratku, gubljenje nade u skori povrataka, losi materijalni uslovi zivota u izbeglickim naseljima, slabe mogucnosti za obezbedjenje materijalne egzistencije...

... jesu priče za pregovarački tim, za zapadne medije, za bilateralne susrete političara - a osnovni, glavni i, naravno, jedino moguć razumni razlog su ekonomski interesi.

... jer, kuća od 100 kvadrata i 10 ari placa u Lipljanu je od 35 do 50 hiljada evra... u mojoj Palanci, ta ista imovina, u centru grada je između 15 i 20 hiljada evra,

... sene stanova su nize od 500 evra po kvadratu u Lipljanu... u Palanci je ispod 400 evra,

... ar zemlje, zavisno od mesta, kreće se od 50 do 500 evra u Lipljanu... u Palanci od 15 do 130 evra...

A Palanka je na 80 km južno od Beograda, prolazi žel. pruga Beograd – Niš... zemlja je 1. i 2. kategorije...

Tema je trebalo da glasi: Kosovo ili Kosovo i Metohija? politikanstvo ili istorija? iseljavanje pod pritiskom ili ekonomska migracija?
 
Почело је одмах по доношењу фаталног (фаталног како за кога) Устава из 1974. године...
"Све наше републике и покрајине... Све наше републике и покрајине..."
Иако реч републике и покрајине немају исто ни политичко ни језичко значење, овако, изговорене или написане у истој равни, оне стварају и остављају довољно јасан утисак о равноправности и подједнакој важности у оквиру једне целине. Јер, уколико је тачно да су покрајине део Републике (Србије) довољно би било да се каже: "Све наше републике..." Тако су, мало по мало, па све више и више, покрајине почеле и у свакодневној политици, новинском, телевизијском, радијском, па и у свакодневном говору, да искачу из Републике, Србије, дабоме.
Онда је политичка и свакодневна реторика, уз пуну подршку новина, телевизије и радија, "логично" довела и до говора, и писања, наравно: Војводина, Србија и Косово. Као кад се каже Француска, Италија и Немачка. Они који су то тако хтели, добро су знали да је у политичкој "производњи" врло важно освојити уши, а потом и мозак, слушалаца, гледалаца, читалаца, ништа мање него што је то важно унети у Устав.
Разуме се, водило се рачуна и о мапама: прво су на мапама "границе" покрајинске биле исцртане испрекиданим линијама, потом танким али пуним линијама, да би се опет ствар оголила до краја – и покрајинске границе биле су извучене истим линијама као и републичке. При том се, наравно, добро пазило да СР Србија пише само на централном делу Србије, као што се једнако пазило да тамо где су покрајине пише САП Војводина и САП Косово. Разлика је била само у неколико слова, САП уз покрајине, то јест СР уз Србију.
Све то, дабоме, не твори само један политички докуменат, додуше "октроисан", као што је октроисан и сам Устав, јер га је донела само једна партија, и то комунистичка, што – гле чуда! – нимало није сметало демократском Западу да га узима у његовој пуној комунистичкој димензији. Не твори то, дакле, само један политички пројекат, него твори и нешто, суштински, моћније од тога, а то је сугестивност – која треба да обави посао у испраним српским мозговима. Сугестије су направљене за "широке народне масе" и њихово навикавање на пројекат, за које их нико никако није питао, поготову што тим "народним масама" није баш најјаснија уставна материја, која би показла да су и покрајинама као и републикама дати прерогативи државности, којима много и данас машу у фамозној демократији, не гадећи се нимало комунистичких (крупних) залогаја.
Поред говора и писања, најмоћније су, наравно, мапе, а мапе су нарочито моћне на телевизијском екрану, јер веће сугестије на око, мозак и свест од тога – мапа, односно графика на екрану – нема!
Те мапе-графике појављују се данас на свим телевизијским екранима у свим информативним емисијама, и баш је занимљиво да су готово на свим – а посебно на неким – телевизијама те мапе-графике направљене тако да је Косово и Метохија више него јасно, више него посебно, више него што је сугестивно, приказано као сасвим засебна целина, па је, не само тамнијом бојом, истакнуто, него је граница измеду Косова и Метохије и осталог дела Србије повучена као између Србије и Хрватске, Србије и Бугарске, Србије и Мађарске, или Мађарске и Румуније.
Тако једна национална мањина добија медијски третман какав ниједна друга национална мањина нигде у свету не добија, нити је икада добила, и то у ДРЖАВИ, па и од државе у којој се налази.
Наравно да је без много маште могуће графички показати ту неуралгичну тачку Србије, јединствену у Европи и свету, као неуралгичну тачку, тј. подручје, али тако да се види да је то подручје и оно што јесте – део ДРЖАВЕ Србије.
Овако може да се закључи, да су они који те мапе праве или политички сасвим неписмени, или да је реч о једном одлично урађеном пропагандном послу са шиптарске стране у готово свим – а посебно у неким – електронским медијима у Србији. И једно и друго је сасвим могућно, али већи медијски пропагандни ефекат Шиптари у Србији нису могли да добију.

(Ово је последњи текст који је Стефан Грубач писао за живота)
 
drinjaca:
Почело је одмах по доношењу фаталног (фаталног како за кога) Устава из 1974. године... Они који су то тако хтели, добро су знали да је у политичкој "производњи" врло важно освојити уши, а потом и мозак, слушалаца, гледалаца, читалаца, ништа мање него што је то важно унети у Устав.
Laka zemlja Stefanu Grubaču i Bog dušu da mu prosti (Trojice su danas)... ali poznate su njegove zasluge u medijskoj satanizaciji svih onih koji su drugačije shvatali vlast od gazda mu...

Pa i ovo deskriptivno poigravanje mapama i ustavnim rešenjima govori o njegovoj izuzetnoj veštini u trgovini maglom...

Ja više ne znam da li smo u istoj temi?

Kakve uopšte veze ima naziv te pokrajine sa opstankom tog dela teritorije u državi Srbiji? Da li je suština problema u nazivu, ili u tome ko je vlasnik njiva, livada, šuma, šumaraka, kuća i okućnica, stanova, lokala, proizvodnih pogona...

Kosovsko-metohijsko zemljište je kupljeno. Kupci: Šiptari... Prodavci: Srbi, Crnogorci, Hrvati, Romi, Egipćani...

Za sve postoje uredna sudska rešenja i uredno potpisane i sudski potvrđene tapije. Kraj priče!
 

Back
Top