Косовка битка

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Благочастиви кнез Лазар је одломак из Житија и житељства краљева и царева српских. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на ово дело објављујући један одломак. У науци се сматра да је писано између 1402. и 1405. године. Ово дело је сачувано само у препису које је Гиљфердинг нашао у Пећи, па се зато и назива Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.

Благочастиви кнез Лазар

А после свих ових (раније српске господе) прима начелство благочастиви кнез Лазар, ни син ни унук кога племена пређе речених царева, но те земље српске, од прародитеља својих, рођење и васпитање (у њој рођен и однегован), не од припростих. Родитељи тога бејаху велможе, но први у палати царској пређе речених царева, и по достојанству поштовани и они који владају, у домовима царским виђаху се. А неки ближики по сродству (рођаци) самодршцима бејаху. Иако се оно што се дешава десило тада, кад су се (родбински) удаљили. А жена тога од саме крви царске. Но да неко, осуђујући, не мисли да се осуђује брак овај. Имајући разум и расуђивање, никако овај осуђивати. Јер је људима који суде наређено за сроднике, ко да се узима, а ко да се удаљује због родоскрвљења. Због овога и овде расудише, да је шта више таквим сродницима проштено узимати се, што и би.

А овај примивши пређе речену државу земље српске, би муж благ, кротак, смерен и одвише, као што се и показује премнога смерност тога. Кад је цео тај на државни престо царева првих, никако, узвисивши се, не пожури се поставити себе царем или краљем или деспотом, но у смерности својој благоразумној остаде све до дана исхода свога (смрти), носећи име богом и царем њему прво дано. Јер пређе самодржац, о цару Стефану говорим, оделивши још за живота свога крај један свога царства, томе уручи, овим да се задовољи и кнез краја оног да се назива. И у част самодржавља царског узишавши, не хте изменити кнежевско називање, но обносећи (га), ничим мањи не показа се од свих краљева и царева који су први и пре овога били. Иноке је љубио, старе поштовао, младе хранио, сироте сажаљевао, да су многи држали тога за Давида и виде се да има душу Аврама који воли сиротињу. Милостив веома би. Не само по земљи српској његове милостиње видеше се, но и у све источне земље простреше се, у земље Египатске и Синај, до Јерусалима допираху; и пуниле су се учињеним. А сазида и цркву велику тако, и с градом, светом Вазнесењу Христа бога нашег, у Петрусу, на реци званој Раваници. У њој и општежиће монасима установи. И друге божанствене храмове, једне обнављајући, а друге од основа подижући. А роди и сина 2: Стефана, који је деспот, и Вука.

И овако у свему добро и благочасно док напредоваше, устаје целог истока цар, од синова Измаиљевих, Мурат име имајући, и сву грчку и бугарску земљу узевши, на овога долази, безбројно мноштво водећи са собом: синови Агарини с Татарима, Кармијани са Сарханитима, Грци и Бугари и Арванити (Арбанаси). Тај је с безбожним наступао народима, а овај благочашће не допушташе погазити. И бој међу обојима би, и у боју том нечастиви насилник пада од мача посред разбоја, и телом и душом, с множином својих богупротивних војника. А остаје тога син један. И на крају боја тога - не знам шта истинито рећи о овом да ли је издан ким од својих храњеника, или је напротив ово суд божји који се зби над овим - у руке тога узима и после многих мука сам часну и побожну главу његову отсече. И потом као подручнике (потчињене) узима све. Пре смрти тога на три године сунце у таму се промени, да се и звезде у подне појавише и месец у крви, показујући беду која ће бити од синова Измаиљевих. И у граду који се налази тамо погребено би тело његово свето, године 6897 (1389).

И после њега примају начелство синови његови, Стефан деспот, а још је и матер његова била. И наших ради грехова ономе који је убио оца њиховог бивају подручници. И тога завештање с клетвом синови његови видели су да је од тога речено: да било где крај живота постигнем, нигде другде само у труду зидања моје цркве положити ме. Ово и створише са саветом патријарха, и митрополита, и игумана, и оних који проводе живот у пустињи. Сви сабравши се код раке мужа, откривају гроб и налазе свете мошти његове целе и нерушиме, и много благе мирисе испуштајући, као што се и данас могу видети. И пренесоше и часно положише у манастир од њега саздан, године 6899 (1390/91).

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ево ја сам раније поставио овај текст где се наводи једна цела коалиција која је кренула на Србију, међу њима су и Албанци који су се борили на страни Турака и од тог доба је евидентирано њихово присуство на територији Косова поља и околине.
 
Ево ја сам раније поставио овај текст где се наводи једна цела коалиција која је кренула на Србију, међу њима су и Албанци који су се борили на страни Турака и од тог доба је евидентирано њихово присуство на територији Косова поља и околине.

Да ли би могао поставити још делова из тих житија? Или ако су негде да даш линк?
 
Раваничанин I

Житије светога кнеза Лазара написао је непознати раванички монах који је веома добро познавао манастир Раваницу. Стојан Новаковић је објавио Житије које се налазило у Народној библиотеци бр. 23. Ђорђе Трифуновић је превео Житије кнеза Лазара према издању Стојана Новаковића. Најближи овом Житију је текст који се чува у Ризници манастира Дечана под бр. 39. Изд. Ђорђе Трифуновић, О Житију светога кнеза Лазара.

Житије светога кнеза Лазара

Месеца јуна 15. спомен светога великомученика кнеза Лазара.

Стих: Као што некада давно позва Христос Лазара из мртвих.
Стих: Тако и тебе позва говорећи: Лазаре, дођи ка мени, са мном живи у царству мојем.
Глава Новога Лазара одсечена би 15. јуна наочиглед, због побожности.
Овај свети и увек помињани кнез Лазар отачаством, рођењем и васпитањем српскога колена бејаше, рода славна и светла и чувена, од побожних родитеља. По свом рођењу растао је и снажио се Духом светим и напредовао у бољем. А када је достигао узраст (одређених) година, дадоше га тада владајућем цару Стефану на службу. Због кротости и добре нарави и његових врлина и храбрости - чином би награђен од цара и први у његовој палати постаје. Потом, самодршчевим старањем узе себи за супругу сродницу цареву, кћи некога велможе. И она је рода светла и славна и чувена, корена неког царског, од племена светога Симеона Немање, првога господара Срба. И би отац синовима и кћерима.
Када је прошло не мало времена, цар Стефан се из овог пропадљивог живота пресели у непролазне векове и наследник царства постаје царев син цар Урош. И тако српски скиптар држаше и управљаше. Па пошто је мало времена прошло, и он остави живот и своје у великој тузи и напасти. Тада промислом и добротом Божијом, због кротости и правичности и врлине и добре нарави узведе се овај увек спомињани муж кнез Лазар на српски престо. Најпре бива благословљен од архијерејових руку, свога свештенства и сабора српскога, те тако постаје самодржац Србима, пребивајући и проводећи живот свој у свакој врлини и кротости и правичности.
Бејаше кротак веома и тих и милостив и праведни судија као (ретко) ко други, и не бејаше као онај што влада, већ као отац што своја чеда пази и васпитава.
Пред архијерејима, свештеницима и иноцима је стајао и почасти им указивао, старце је, према апостолу, поштовао, велможе је сусретао, младе је поучавао и љубав пружао.
Опаднуте је штитио, имао је и око милостиво и руку пружену и дарежљиву.
Наге је загревао и туђине прихватао, раслабљенима је покој пружао и далеким манастирима што треба је слао.
Свима је био све да би јединог Духа стекао, за којим је још из младости жеђао у срцу својему.
Градове и цркве је зидао и обнављао и друге од основе подизао у славу и хвалу и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме, хришћанском роду.
Подиже и храм од основе у славу ономе што се у слави вазнео, Христу Богу нашем, на месту званом Раваница, висином и лепотом што задивљује и на четири стуба утврђен. И озари га живописом, цртежима и сликама - ваплоћења сина Божија и пречисте његове матере и светих његових и неизбројивих чудеса и страдања од којих пострада због нас да би нас узнео у прво достојање. Златом и различитим бојама украси га и различитим сасудима сребрним и позлаћеним обогати га. (Дарова му) потире, дискосе, кадионице, кације, рипиде, бљуда, чаше за служење, дверца сребрна позлаћена, свећњаке на исти начин, иконе велике и мале оковане и позлаћене, крстове часне такође оковане и позлаћене и бисером и камењем драгим украшене, завесе разне од висона, порфире и злата изаткане. Једном речју, свим облицима добродетељним украси га и улепша. И до данас стоји као неки цвет неувели, да га гледају и виде сви што долазе.
Тада га градом огради и са седам пиргова утврди, трапезу сазида, по ширини и висини довољне величине, коју назва и обедница, и ћелије сагради и прилепи их уз зид као гнезда птичија ради смирења иноцима и свих који се желе спасити. И приложи села и дохотке врло много и обилно, винограде и воћа разна посади. Тада сабра у њему мноштво инока и лавру састави и општежиће уреди да су се дивили многи што из далеких страна долазе. И поставља у њему игумана некога мужа по имену Арсенија, мужа заиста врла и обилним разумом украшена.
Пошто није оскудевао у многим врлинама, имао је у себи светога Духа благодат која га је поучавала да се усмерава ка бољем, те сазида и други храм што лежи на источној страни у подножју тога места, близу велике лавре. И болницу устроји за опорављање болесних инока, странаца и раслабљених. Док је ово тако бивало, радоваше се Христов раб кнез Лазар за све врлине потекле од њега, хвалу и славу указиваше Богу за све даровано му од њега. И проводио је тако живот свој у искрености срца, милостињи и кротошћу украшен.
Пошто је не мало времена прошло, постиже и нас због грехова наших Богом пуштена стрела, Измаиљћани, "да се не хвали свако створење пред Богом". И подиже се Амурат цар персијски са мноштвом Агарена, да није било могућно избројати их, да смо били према њима као мала река према мору. А када опколише и насупрот наше земље стадоше, није више било могућно склонити се, јер је ишла звер као "лав ричући, тражећи да прогута" стадо Христово и отачаство наше без трага да остави. Али, превари се пребедни и ускоро се са земље истреби са шумом успомена на њега. И када виде овај дивни муж кнез Лазар да се спрема бој, поревнова ревношћу за Богом и за отачаством својим. Примивши за себе онај мученички глас и објавивши га војницима и властели својој, утврђивао их је и снажно говорећи:
- Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.
И тако их оснажи, утврди и молитвова. Потом, када настаде бој и сукоб, толика је звека и јека била да се потресало и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би ту и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове "као овце на заклање". Тада одсечена би часна његова глава са мноштвом му властеле месеца јуна 15. дана.
Био је подражатељ Христу, који је излио крв своју њега ради, и био је нови мученик Лазар у ове последње дане.
И велики мученик приведе сабор Христу Богу својему у Вишњи Јерусалим, као некада Исус Навин људе у земљу обећану.
Потом погребен би близу тога места, у митрополији.
После мало времена вољени његов син кнез Стефан постаде садржатељ скиптра српскога. И ревношћу многом распаљиван, с матером својом Јевгенијом прими благослов од архијереја, те сабра мноштво народа, епископе и клирике и игумана свете његове обитељи са мноштвом инока и откопаше часно његово тело и, о чуда, нађоше га нераспаднута као шипак добромирисни. И узеше га уз свеће и кадионице и пренесоше га и положише часно у његов манастир, где и до сада лежи у раци, чинећи исцељења и дајући здравље онима што с вером долазе к њему.
То су подвизи и ратовања и муке и страдања великомученика Лазара, чијим нас молитвама удостоји, Боже, у царству својем. Амин.

СРЕДЊЕВЕКОВНИ СРПСКИ СПИСИ О КОСОВУ

http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/spisi_o_kosovu_c.html#_Toc687


spisi_o_kosovu.jpg


Објављено по књизи Списи о Косову , Просвета и Српска књижевна задруга, Београд 1993. •
 
Poslednja izmena:
Интересантно је да предање говори о најреалнијим цифрама обадвије војске? 100 хиљада је реална цифра за Србе и остале на српској страни, па према томе и 300 хиљада на турској страни није претерана..
 
Valjada smo apsolvirali tu temu da smo kao Hrišćani taj boj dobili Ban Tvrdko je primio čestitke za uspešan boj od strane evropskih posmatrača ali smo kao Srbi taj boj izgubili i tačka.................................................................................................................
 
Valjada smo apsolvirali tu temu da smo kao Hrišćani taj boj dobili Ban Tvrdko je primio čestitke za uspešan boj od strane evropskih posmatrača ali smo kao Srbi taj boj izgubili i tačka.................................................................................................................


Ја то не верујем. Многе ствари се не слажу. А за многе друге нема доказа.
 
Интересантно је да предање говори о најреалнијим цифрама обадвије војске? 100 хиљада је реална цифра за Србе и остале на српској страни, па према томе и 300 хиљада на турској страни није претерана..

mislim da u ovo ogromne cifre
 
mislim da u ovo ogromne cifre

Зашто огромне? Ако је Твртко могао послати 20 хиљада онда је и Лазар могао имати 50 хиљада а Вук 30 хиљада. Мислим да су ове бројке реалне. У Тврткове су урачанате и Хрватске и Мађарске снаге које неки историчари спомињу. А у Вукове Арбанаси и други суседни владари, неки тврде да је било и Бугара. Лазар је могао скупити и више. Ако је било много мртвих, и ако се дода оне који су напустили, или остали после Боја, онда се мора рачунати са таквим бројевима. Мени испада наивно тврђење да се Босанаца вратило у Босну преко 10 хиљада а Вуковијех и више, што би значило да су сви Лазареви изгинули. Не, не могу тако рачунати. То могу они који желе да умање Бој на Косову и прикажу га као српски мит.
 
Зашто огромне? Ако је Твртко могао послати 20 хиљада онда је и Лазар могао имати 50 хиљада а Вук 30 хиљада. Мислим да су ове бројке реалне. У Тврткове су урачанате и Хрватске и Мађарске снаге које неки историчари спомињу. А у Вукове Арбанаси и други суседни владари, неки тврде да је било и Бугара. Лазар је могао скупити и више. Ако је било много мртвих, и ако се дода оне који су напустили, или остали после Боја, онда се мора рачунати са таквим бројевима. Мени испада наивно тврђење да се Босанаца вратило у Босну преко 10 хиљада а Вуковијех и више, што би значило да су сви Лазареви изгинули. Не, не могу тако рачунати. То могу они који желе да умање Бој на Косову и прикажу га као српски мит.

Vujadine stvarno haluciniras,Vizantijsko carstvo je za vreme svog poslednjeg velikog vladara Manojla I Komnina(Vizantija je za vreme njegove vladavine bila super sila u Evropi i bliskom istoku) imalo armijiju od oko 30000 vojnika,ne racunajuci vazale(Antiohijsku Knezevinu,Rasku,Rumski Sultanat,i u jednom periodu Madjarsku).A vizantija je tad pod svojom vlasti drzala skoro celo Balkansko poluostrvo,najveci deo Male Azije(centralni delom su vladali Turci Seldzuci)

Velicina armije koju ti ovde navodis da je bila pod Lazarevom komandom je nemoguca,Lazar je tada vladao malom teritorijom i tesko da je mogao imati vise od 10000 vojnika(najvise 20 hiljada),a i Turci tesko da su na Kosovo doveli preko 30 hiljada vojnika(ne racunajuci vazale)
 
Зашто огромне? Ако је Твртко могао послати 20 хиљада онда је и Лазар могао имати 50 хиљада а Вук 30 хиљада. Мислим да су ове бројке реалне. У Тврткове су урачанате и Хрватске и Мађарске снаге које неки историчари спомињу. А у Вукове Арбанаси и други суседни владари, неки тврде да је било и Бугара. Лазар је могао скупити и више. Ако је било много мртвих, и ако се дода оне који су напустили, или остали после Боја, онда се мора рачунати са таквим бројевима. Мени испада наивно тврђење да се Босанаца вратило у Босну преко 10 хиљада а Вуковијех и више, што би значило да су сви Лазареви изгинули. Не, не могу тако рачунати. То могу они који желе да умање Бој на Косову и прикажу га као српски мит.

Феудалне европске армије су, свака за себе, биле бројно слабе из неколико разлога. Војна моћ обезбеђивала је властодршце који нису могли да дозволе постојање паралелне стајаће војне силе која би могла да их угрози. Истовремено, економска моћ тих властодржаца није омогућавала држање знатније војске. У одсудним биткама феудалци су спајали своје интересе и интересе војске и тако формирали армије, а све по логици већи интерес - већа армија. Ту се морамо оградити да нису сви феудалци у датом тренутку подједнако схватали опасност од освајача или могућност за добитак већег плена. Угарски краљ Жигмонд се наспрам опасности од Мурата поставио, благо речено, себично и неодговорно.

Лазар се морао ослонити на војску са своје територије и на војске савезника којих није било превише, дакле, босанског краља Твртка и Вука Бранковића, уз (још увек под знаком питања) учешће Зећана.

У бици код Аженкура, енглески краљ Хенри V кренуо је на Француску са свега 1 500 оклопника и 6 000 војника. Французи су му се супротставили са 5 000 оклопника и 20 000 пешака. Западни историчари тог времена означили су ове војске као огромне!!!.

За битку код Велбужда, Стефан Дечански сакупио је војску од 15 000 људи, заједно са страним најамницима (300 немачких тешких оклопника) и то се сматрало јаком војском дoвољно способном да се супротстави армији Бугара и Грка. Држава кнеза Лазара била је територијално знатно мања. У том оквиру, заједно са чињеницом да је средином XIV века кроз Србију протутњала куга, треба потражити реалну процену о броју војника које је кнез могао да сакупи. У прилог Лазару иду чињенице да сукоб са Турцима није био српски освајачки поход, да се за битку спремао годину дана и да је тај рат, како каже Мишковић, међу Србима био популаран, наравно не у данашњем смислу те речи, него да је опасност од Турака уздигла српски патриотизам на много виши ниво од уобичајеног.

Тако посматрано, претпотавка да је кнез Лазар сакупио око 15 000 људи не изгледа немогућа. Ту се поставља питање односа пешака и коњаника. У саставу феудалних армија увек је било више пешака због саме чињенице да су коњи и оклопи тог времена били престижна и скупа ствар. Коњица се такође делила на тешку и лаку, тј. елитну (гарда, познати витезови и најамници) и ону која није могла да уложи много у опрему (ситнија властела и коњаници по професији). Број од 5 000 коњаника у Лазаревој војсци, од којих 1000 до 2000 оклопника, могао би да се прихвати као нешто што се уклапа у могућности Лазареве државе.

Најчешће спомињана цифра која се односи на војску Вука Бранковића јесте 7 000 и то је скоро усамљен пример где се машта и могућа стварност прилично поклапају. Вукова доста велика територија и непосредна угроженост дозволили би ангажовање толиког броја људи способних за борбу Тај број затим треба поделити на већи део који је водио битку на десном крилу и мањи који је остављен на Грдечу као резерва. Уколико је резерва постојала, а нема нарочитих разлога да није, она би се, сходно тадашњој војној доктрини, састојала из претежно лаке коњице која може брзо да маневрише. Сразмерно Вуковој војсци, она није могла бити већа од 2 000 до 3 000 људи. Таквим распоредом, Вуку би за напад остали тешки оклопници и добар део лаке коњице подржан пешацима. За број Вукових оклопника имамо само аналогију са Лазаревом војском и никакав чврст доказ о неком тачном броју. Можемо донекле уважити вероватноћу да је Вук имао сличан број оклопника као и Лазар и да је због тога Вукова војска стављена на десно крило насппрам Јакупових азијских чета за које су Срби (претпостављамо) знали да су по квалитету слабије од Бајазитовог десног крила.

У време Косовске битке, краљ Твртко био је усред рата са Угарима краља Жигмонда, због чега није било реално очекивати да ће његова помоћ Лазару бити бројна војска. Осим тога, Косовска битка за Босну ипак није била приоритет првог реда као што је то била за Лазара и Вука. Твртку једино можемо одати признање што је послао у помоћ војску под командом свог сестрића Влатка Вуковића, који је важио за изузетно способног војсковођу О бројности те војске немамо поуздане податке. Знамо само да се кратко време успешно одупирала нападу једног дела Бајазитовог десног крила и да је морала да одступи. To нам указује да Тврткових бораца није било ни превише али ни премало. У односу на Вуково десно крило, могуће је да их је било између 3 000 и 5 000, с тим да је однос пешака и коњаника био гори него у Вуковој војсци. Том броју треба придодати и најамнике бана Ивана Хорвата који се одметнуо од Жигмонда и служио краља Твртка тамо где је требало. Само, не треба гајити илузију да је број најамника био значајан.

Најамнички одреди по својој природи нису могли бити велики. Немачки и италијански феудалци сматрали су себе непобедивим ако би успели да изнајме 200-300 професионалних војника. Додуше, цар Душан je y периоду највеће експанзије и економске моћи запо-шљавао око 4 000 немачких, шпанских и италијанских најамника, али мало је вероватно да је Твртко био богат као Душан и да је могао себи да дозволи сувише велику најамничку војску. Ако је и имао много најамника, сигурно их није све могао послати Лазару у помоћ због тешке ситуације на својој северној граници.
Просто збрајање даје нам слику о јачини српске војске на Косову пољу. Ако придодамо Зећане под вођством Лазаревог зета Ђурђа Страцимировића, за које, понављамо, нема доказа да су или нису учествовали, српска војска бројала је између 25 000 и 30 000 људи


Bane Keres-1398 kosovska bitka. Izdanje ITP "Zmaj" Novi Sad 2006
 
Турска војска

Захваљујући турским историчарима који су имали више одговорности у бележењу наоко неважних података него наши летописци, о турској војсци на Косовом пољу имамо више података. Ти подаци су понегде чак врло прецизни, али само на први поглед. Упоређивањем налазимо одступања и неслагања од аутора до аутора, али на крају није тешко створити вероватну слику о распореду турске војске на бојишту Већина разлика у турским изворима није превише битна.

Најнепоузданији део турских извештаја о-носи се на накићеност и склоност метафорама. Није да се баш мора читати између редова, али мора се добро потрудити па разграничити шта је ауторска слобода, шта хвалисање, шта правдање а шта податак вредан историјске истине.

На пример, код Нешрија налазимо податке који звуче врло смислено и трезвено, а онда он изнебуха напише да је било 500 000 Срба и свега 10 000 Турака, да би после исправио сам себе и „признао" да је Турака било 250 000!
На основу посредних истраживања, данас знамо да је на двору султана Мурата у Бурси постојала стајаћа војска од око 5 000 јаничара и да је то број војника на које је султан увек могао да рачуна. Том сигурном броју може се придодати и коњичка гарда од око 3 000 коњаника која је у сталном саставу султанове војске.
Сви остали турски војници сакупљају се „по позиву". У њих спадају јаје и азапи (пешаци стрелци и пешаци копљаници), акинџије (лаки коњаници стрелци) и спахије (условно речено, тешка коњица, пошто су били мање оклопљени од њихових пандана, западних витезова).

Сходно важности битке, Мурат је од савезника из азијског дела царства оформио азијске трупе, а од Турака који су живели у европском делу царства тзв. румелијске (романске, европске) трупе. Свака од тих војски садржала је око 15 000 људи. Учешће вазала из Европе је неизвесно. Најпре, Турци нису веровали вазалима који су исте народности као и противник (поуздано се зна да краљ Марко није био на бојишту), а затим, и Бугари и Грци били су превише војно слаби да би могли битно да појачају турску армију Ако их је и било у Муратовој војсци, њихова бројност и учинак нису били од већег значаја за исход битке.

Тако добијен број од 35 000—45 000 војника на турској страни не звучи одвише немогуће. За све преко тога, морали бисмо уважити хрпу претпоставки и каснијих несигурних из-вештаја и приклонити се романтичној слици о Косовској бици.


Bane Keres-1398 kosovska bitka. Izdanje ITP "Zmaj" Novi Sad 2006
 
Имамо ли АРАПСКЕ изворе о овој битци?


Имамо, оно народно предање што сам ја поставио и арапски извори су приближни. А ово што су ови навели и прорачунали није за узети озбиљно, јер не наводе историјске изворе него неке књиге.
 
Имамо, оно народно предање што сам ја поставио и арапски извори су приближни. А ово што су ови навели и прорачунали није за узети озбиљно, јер не наводе историјске изворе него неке књиге.

Znaci tebi je narodno predanje ozbiljnije od nekoh istorijskih cinjenica?
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top