Косовка битка

[Stark_85]

Pa sad, opisao je samo jedan deo negativno, imalo je i nekih svetlih izuzetaka Upravu si velika mrlja sto Balsic nije poslao bar jedan odred! Mozda su upravu Albanci kad kazu da je Balsa Siptar
Samo sva sreca kasnije su se crnogorci iskupili za ovu gresku!

 

[Prisoner]

Pre Kosovske bitke postao je turski vazal, i nije smeo.Valjda je to osnovni razlog sto tastu nije pomogao na delu kad je trebalo.

 

[Kazanova]

ДОКАЗИ О СРПСКОЈ ПОБЕДИ НА КОСОВУ

Сви извори се слажу да је битка била велика, силна и крвава. Сви се слажу и да је почетна предност била на српској страни. Онда долази до размимоилажења између легенде и историјских извора. Легенда, коју је прихватила готово читава историјска наука, каже да је надомак победе Вук Бранковић повукао војску, претходно се договоривши са Турцима, што је Бајазиту омогућило да удари с бока у главнину српске војске, зароби и убије кнеза Лазара, као и да разбије одред Влатка Вуковића. Пре тога, српски витез Милош Кобиловић или Кобилић, који се од XVIII века назива само Обилић, стигао је до Муратовог шатора оборивши врх копља на доле у знак предаје. Док је Мурату љубио ноге изненада је потегао нож и распорио га "од учкура, па до грла бијела". Вести о српској победи потичу отуда што је Влатко Вуковић још док битка није била решена у два маха слао гласника краљу Твртку, што је овај проширио на запад. А Турци нису окупирали Србију упркос победи, јер се Бајазит вратио у Једрене да би учврстио престо. Погибија на обе стране била је масовна, али Срби, за разлику од Турака, више нису могли да обнове снаге.
Према ономе што се из познатих историјских извора да закључити, ствари стоје другачије: Срби не само што су почели да побеђују, него су и наставили борбу истом жестином, све до коначне победе. Турски султан није убијен на превару, него у борби, јуришом једног српског одреда. Бајазит није убио брата Јакуба, него је овај такође погинуо у борби. Као убица Мурата ннгде се не помиње Милош Кобиловић, нити било који други витез. Кнез Лазар је погинуо на крају битке, када је њен исход већ био решен у српску корист, али не зна се под којим околностима. Може бити да се са мањом групом војника издвојио на бојишту, што је Бајазит приметио и устремио се на њега. Најзад, о издаји Вука Бранковића нема говора - напротив, сви расположиви подаци о овом велможи упућују на потпуно супротан закључак.
Поређење података из легенде са онима из поузданих историјских извора даје превагу потоњима.
Што се Милоша Кобиловића тиче, зна се да су га измислили већ најранији турски извори, као и ошптеприхваћену верзију о мучком убиству Мурата. Такав начин писања у потпуном је складу са тадашњим турским обичајима. Турци нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза. За њих је султан најбољи, и може да погине само преваром, која, опет, може да уследи јер је он превише добродушан и широке руке. Зато је поверовао једном "каурину", који је, као и сви други "каури", зао и покварен, па је злоупотребио султанову доброту. Да би још више потценили убицу дали су му подругљиво презиме Кобиловић. У том турском извору и дословце пише да је султана убио неки "син кобиле". Код Срба, међутим, такво презиме никада није постојало, посебно не код једног витеза (у српском предању "к" је и скинуто зато што је штрчало у лепим причама о Милошу). Истраживачи су дали своју реч о томе: о постојању Милоша Обилића нема ни једног доказа, као и о неким другим јунацима из легенде (Топлице, Косанчића, итд.). У новије време има мишљења да је Мурата убио брат кнегиње Милице, командант једног српског одреда, а да су Срби прихватили турску верзију настојећи да се успоставе добри односи са Бајазитом.
Такав став се, илак, за сада не може прихватити са сигурношћу.
Тврдње о Твртковој заблуди у српску победу такође су неуверљиве. Већ знајући да су се у она времена вести преносиле само лично, постаје јасно да Влатко Вуковић није могао у току преподнева два пута да обавести свога краља удаљеног 200 километара, и то преко неприступачних планина Црне Горе и Босне, па још да овај, док не стигне трећи гласник, доведе у заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајућн несагласје у датумима Ћоровић каже само да је то "врло занимљиво", али остаје при тези о Твртковој заблуди. Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију.
С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну - на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе:
"Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије... Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се 'срамно' повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази", наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: "Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја".

 

[Kazanova]

Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији. Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, овда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор:
"Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе".
Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о "савезништву" - у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена - већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву дрхаву и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства. Најзад, освајање је у природи. свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака.
Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто. Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство. То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам. Сам је наставно борбу против турских одреда који су следеће године почели да надиру на његову земљу. Одолевао је до краја 1391. године, када је Турцима морао да уступи свој највећи град, Скопље. Ускоро је принуђен да прихвати и вазални однос, сличан оном који је две године раније примила кнегиња Милица.
Вук Бранковић се на својој земљи није безбедно осећао не само због Турака, већ и због размимоилажења са кнегињом Милицом. То се види на основу његове сачуване преписке са Дубровником из 1390. годнне. Тражио је, и добио. обећање од Дубровчана да ће моћи да се склони у њихов град ако буде угрожен како од Угара и Турака, тако и од било ког другог. О снази Вука Бранковића сведочи обећање Дубровчана да ће на њиховом подручју моћи да подигне православну цркву, што "нису никад ником учинили ни пре ни после тога", каже Ћоровић.
Вук Бранковић је пропао тек пошто су Мађари - могуће је да је у међувремену ушао у неке везе са њима - 1396. године катастрофално поражени од Турака у Бици код Никопоља. Сачувани су извештаји немачких крсташа, мађарских савезника, да је победу у турску корист решио управо Стефан Лазаревић, који се као вазал са својом војском борио на турској страни. Бајазит му је као награду дао већи део области Вука Бранковића, од Дечана до Приштине. Вук је предосетио шта му се спрема, па је још претходне зиме склонио у Дубровник: своје огромно богатство. Тада је и сам морао да напусти Косово. Умро је 6. октобра 1398. године, највероватније на Светој Гори. У Хиландару је као монах већ дуго живео један његов брат, Роман, а Вук је још од 1365. годнне био ктитор овог манастира.
Остаје да испратимо судбину државе кнеза Лазара и његових потомака. Као што смо већ рекли, нема основа говорити о страшној српској погибији на Косову, па ни о погибији Лазаревог дела војске. Срба је тада било око 2 000 000, од којих нису сви живели у Лазаревој држави, али је она била најгушће насељена. У Косовској бици учествовало је највероватније 60.000 српских војника. Кнез Лазар је имао више од трећине тог броја, што ће рећи двадесет и нешто хиљада. Језгро те војске морало је остати очувано, као и код краља Твртка и Вука Бранковића. Ово се види и стога што се већ неколико година после Боја на Косову на бојишту појављује деспот Стефан са јаким одредима српске војске.

 

[Kazanova]

Али има још један податак који сведочи о постојању српске војске после Боја на Косову - упад Мађара у Лазареву државу с јесени 1389. године. Мађарски краљ Жигмунд био је киван и на краља Твртка и на кнеза Лазара зато што су подржали његовог противкандидата за краљевски престо, и одмах је напао Србију. У једној својој повељи од 31. марта 1390. године написао је да је Србију освојио "победнички", дакле на бојном пољу. Та мађарска окупација Србије основна је чињеница за разумевање политике кнегиње Милице, црквених, државних и војних великодостојника. Они су проценили да су за Србију Турци мања опасност, јер су добро осетили снагу српског оружја, и јер су Мађарску, наслоњену на католичке земље савезнице, сматрали јачим противником. Између Србије и Турске постојало је неколико вазалних хришћанских државица, које су се могле сматрати неком врстом грудобрана, док се на северу Србија непосредно граничила са опасним и агресивним непријатељем. Једрене, у које се повукао ослабљени Бајазит, било је даље од мађарске престонице, а још је био даљи сам центар турске државе.
И заиста, да би се ослободила Мађара, Србија је примила вазални однос према Турској, признала врховну власт султана, обећала давање војске, принчеви Стефан и Вук морали су редовно да одлазе на султанов двор, и поврх свега Милица је дала најмлађу ћерку Оливеру у султанов харем. Ово последње тешко је објаснити само морањем. Биће да се ту крије и жеља за успостављањем што бољих односа са Турском, нарочито када се зна да су удаја и женидба у средњем веку били један од основних начина вођења спољне политике. У Бајазитовом харему у Бруси већ су се налазиле многе жене племенитог порекла: грчког, франачког и селџучког. У сличном вазалском односу већ су били, поред краља Марка и браће Дејановића, јанински деспот Исаило, Анђели из Тесалије и византијски сацар Манојло Палеолог.
Из данашњег угла лако је рећи да је већа опасност у ствари претила од Турака, али тада то није тако изгледало. Нарочито стога што су резултати нове српске политике брзо дошли до изражаја: Турци су послали део своје војске, која је, заједно са српском војском, протерала Мађаре. Настао је мир, и све је кренуло по старом. У односу на време пре Боја на Косову ситуација се променила утолико што је надкопаоничка Србија, уместо мађарског, постала турски вазал.

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Године 1382. краљ Жигмунд је поново прешао Саву и отпочео борбу са Србима и малобројним турским четама, које су ту чувале границу. Постигао је извесне успехе без значајнијег отпора, јер је Бајазит био забављен борбама у Азији. У Европу је, с новим снагама, кренуо следеће године, успевши да освоји јужно Бугарско царство. Тада су у Србију прешле многе бугарске избеглице, од којих ће двојица, Константин Филозоф и Григорије Цамблак, постати велики српски лисци. Србија је била стециште и за избеглице из Византије, што такође сведочи о њеној снази и исходу Боја на Косову.
Следећих година турска војска је помагана српским одредима повремено упадала у хришћанске државице северпо од Бугарске. Најпознатија је битка на Ровинама 17. маја 1395 године против Влашке, у којој су погинула оба српска владара Македоније, краљ Марко и Константин Дејановић (та година се рачуна као година коначног пада Македоније под Турке). У Бици на Ровинама први пут се истакао старији син кнеза Лазара, кнез Стефан Лазаревић.
Наредне године краљ Жигмунд покренуо је велики крсташки поход против Турака, у коме су, сем Мађара, учествовали и Немци, Пољаци и Енглези. Битка се одиграла код Никопоља 25. септембра 1396. године и Турци су, као што смо већ рекли, победили захваљујући кнезу Стефану и његовој војсци. Учесник у бици Ханс Шилтбергер писао је касније у својој хроници да је Бајазиту у одлучујући час, када је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ Стефан јурнувши право на краља Жигмунда. Растурио је мађарску војску, тако да се краљ Жигмунд једва спасао. Вратио се заобилазним путем, низ Дунав, па редом преко свих мора до Јадранског.
Следеће године Турци су са Стефаном напали Босну, али без успеха због веома оштре зиме. Неки су за неуспех оптужили Стефана, али Бајазит му је веровао. Доста је сведочења да је турски султан необично ценио Стефана. Константин Филозоф прича да је према Стефану султан показивао пријатељство, па чак и нежност. У сваком случају, када су двојица српских великаша уз помоћ Турака покушала да Стефану узму престо, ови су их једноставно пријавили и Стефан их је казнио. Константин Филозоф још каже да је Бајазит давао Стефану низ савета за управљање државом. Рекао му је да се клони Мађара и држи Турака, а онда - "скоро да човек не поверује", каже Ћоровић - да борбе око турског престола после његове смрти искористи за јачање Србије у сваком правцу.

 

[Kazanova]

Без обзира да ли му је Бајазит овако говорио или не, Стефан је такав расплет заиста очекивао. Преокрет се десио 28. јула 1402. године у чувеној бици код Ангоре између Турака и Татара. На турској страни борила су се оба Лазарева сина, Стефан и Вук, и синови Вука Бранковића, Гргур и Ђурађ. Татаре је предводио потомак Џинсис-кана, Тимур-кан, такође велики освајач. За разлику од турских битака против хришћана, то је била битка сличних концепција. Турци су наступали са до тада необично великим бројем војника у једној бици, али су их Татари довели још више.
"Источни извори помињу јак напад тешке српске коњице против лако оружаних татарских пешака и почетни успех који је она постигла. Пораз је дошао због издаје једног дела Селџука, која је збунила Бајазитову војску. Бајазит је био заробљен и у ропству је умро, 8. марта 1403. године. Стефан је вршио три јуриша да га спасе, али узалуд. Српска војска могла је потом да се повуче без тежих губитака", наводи Ћоровић.
У повратку за Србију српска војска је прешла босфорску обалу и стигла у Цариград. Цар Јован, који је радио на стварању једног хришћанског савеза против Турака, понудио је и Стефану, владару најважније балканске хришћанске државе, да уђе у тај савез. Кнез Стефан је одмах прихватио понуду, јер је тако нешто и сам једва чекао. Цар Јован му је тада дао титулу деспота, прву иза царске, и за жену своју свастику, ћерку митиленског господара Франћеска Гатилузија.
Тако је 1402. године Србија поново постала слободна држава, што је сам деспот Стефан у својој "Београдској повељи" описао следећим речима:
"Од Косова порабоћен бих Исмаилћанском народу, док не дође цар Перса и Татара и разруши их. И мене од њихових руку Бог милошћу својом ослободи.
Отуда, дакле, дошав, нађох најкрасније место, од давнина превелики град Белиград, и по случају разрушен и запустео. Саградих га и предадох пресветој Богоматери, и слободе његовим житељима".
А у предговору свог "Закона о рудницима" деспот Стефан каже:
"И помоћу Божјом и пречисте Богоматере, и светога Симеона и Саве и светопочившег ми родитеља кнеза Лазара, молитвама ослободих ову земљу и градове отачаства ми од великог амира Пајазита".
Деспота Стефана Лазаревића сви извори описују као изузетног човека. Немачки хроничар Еберхарт Виндеке, трговац у Жигмундовој служби, пише да је Стефан "необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив". Био је можда најбољи витез и највећи ратник Европе свога доба. Учествовао је у свим великим биткама, и увек извлачио живу главу. Његову ратничку вештину хвалио је чак и Тимур-кан, ценио је Бајазит и посебно краљ Жигмунд. Многи странци са запада тражили су да ступе у његову службу или да их он произведе у витезове, и после се тиме хвалили. На Духове 1412. године краљ Жигмунд уприличпо је на свом двору у Будиму скуп свих краљева, кнежева и војвода који су му били савезници и пријатељи, или су признавали његову врховну команду. Између осталих ту су били пољски краљ, краљ Остоја, аустријски херцези, босански великаши Хрвоје и Сандаљ и кнез Павле. На уприличеном турниру истакли су се витезови босанских великаша, али је ипак најбољи био деспот Стефан.
Од свих тих витезова деспот Стефан издвајао се, међутим, нечим још вреднијим - изванредним образовањем и песничким талентом. Посебно се старао о култури, и по његовом налогу је Константин Филозоф извршио реформу српског језика и правописа. Поред низа цркава и манастира, деспотово време остало је упамћено и по ресавској школи српске писмености.
"Време релативног мира, после битке код Ангоре, употребио је деспот Стефан да изведе многе врло важне реформе у својој држави и да је оснажи и спреми за борбу против Турака, чија инвазија, како је бивало све јасније, није била пролазна, као што се то у почетку њихових освајања могло мислити. Стефан је у то доба уложио много труда и рада да своју државу оснажи политички (што тешњом везом са Угарском, Византијом и Млецима), економски (повећањем државних прихода, што јачим развитком трговине и извоза и увоза, и што бољом експлоатацијом рудника), културно (помагањем књижевности и књижевника) и војно (дизањем градова и реформама у војсци). У то је доба Стефан утврдио Београд и дао му велике трговачке повластице, и подигао је монументалну задужбину и град Ресаву (Манасију), која је била врло важна стратегијска тачка, а ускоро постала и знаменито културно средиште", пише Станоје Станојевић.
Стефан је, очевим путем, наставио да обједињава растурено царство. Од Балшића је узео Зету, па је Србија поново имала велике луке Бар, Улцињ, Стари Град (Будву) и Дриваст код Скадра. Смрт му је прекинула акцију за повратак Котора, који су 1371. од Србије узели Млеци, и Скадра. На западу деспот је држао Сребреницу и друге важне босанске руднике, на југу је узео све земље Бранковића сем Скопља, док су се на истоку границе његове државе простирале до Ниша и једним појасом до надомак Софије. Стефанова Србија била је по опсегу већа од државе Немањића током целог XIII века.
О снази тадашње Србије сведочи податак да је српска војска још једном поразила Турке, убивши још једног султана, док је новог султана устоличио управо деспот Стефан. Бој се одиграо 5. јула 1413. године под Витошем код Софије, на реци Искру. С почетка те године турски султан Муса, Бајазитов син, напао је Србију и освојио Болван, Липовац, Копријан и Сталаћ. Као и отац 1389. и деспот Стефан је позвао савезнике, босанског војводу Сандаља и мачванског бана Ивана Моровића. Позвао је и другог Бајазитовог сина, Мухамеда, који је после пораза Турака и Мусине погибије постао нови султан.

 

[Kazanova]

У том боју, чији се почетак одиграо на Косову, истакао се и син Вука Бранковића, Ђурађ. Али пре тога Србија је дуги низ година била у грађанском рату око престола. Стефану су покушали да преотму престо брат Вук и синови Вука Бранковића, Ђурађ и Лазар. У борбама против Стефана сва тројица су звала Турке у помоћ. Једна од тих битака такође се задесила на Косову; Лазарев син борио се тада против сина Вука Бранковића на челу турске војске, у чему Ћоровић налази основ за зачетак легенде о издаји Вука Бранковића. У тим борбама, испреплетаним са сукобима око турског престола, Вук Лазаревић и Лазар Бранковић нису имали среће: 4. јула 1410. године убио их је султан Муса код Филипопоља. Ђурађ Бранковић је после тога дошао памети и измирио се са ујаком Стефаном. Овај му је све опростио и одмах му дао значајно место у држави, а будући да није имао деце прогласио га је наследником.
После измирења Стефана и Ђурађа и постављања свог човека на турски престо, Србија је за неко време коначно одахнула.
"За пуних осам година после овога - што је тако ретко у нашој прошлости - Србија је, несметана ни од ког, уживала благодети мира и постала питомо и мирно склониште за многе страдалнике из околних области. Аграрна земља лако се лечила, и није чудо што је Деспотовипа са својим богатим и плодним крајевима ускоро процвала и у материјалном погледу била потпуно сређена. Почетно дело привредне и културне обнове могло је мирно да се наставља. На више страна у земљи никоше нови манастири... Културно и политички Србија одавно није боље стајала, као у другој периоди Стефанове владе", пише Ћоровић.

ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

Ствари су кренуле нагоре после смрти деспота Стефана 19. јула 1427. године. Мађари су одмах узели Београд и Мачву, јер се њихово раније уступање тих територија односило само на владавину деспота Стефана, а Турци Крушевац и Голубац, док су Ново Брдо само безуспешно опседали. Даље напредовање Турака спречили су удружени Срби и Мађари, разбивши их код Раванице 19. септембра 1427. године, али је следећег пролећа султан Мурат II довео још више војске. У насталим тешким борбама јужна и источна Србија су опустошене, па је деспот Ђурађ настојао да склопи мир, са чим се сагласио и краљ Жигмунд јер је и његов део војске лоше стајао. Деспот је раније већ пристао на један облик вазалства са Мађарима, а сада се примио и турског вазалства. Тако се читава његова политика састојала у тражењу излаза из опасног теснаца између две моћне државе. Хтео је да буде искрен према обема, али му ниједна није веровала. Са Мађарима се стално сукобљавао, док су му Турци ослепели два сина, Гргура и Стефана. Али он није одустајао:
"У нашој историји ми нисмо имали другог човека, који је показивао толико животне енергије и толико издржљивости после свега што га је сналазило у животу", пише Ћоровић.
Када га је једна група Мађара напала у његовом сремском двору у Купинову, 17. децембра 1445. године, савладала га је тек пошто су му била одсечена три прста десне руке. С обзиром да је био велики витез тај његов отпор не би био зачуђујући, да тада није имао скоро 80 година!
И деспот Ђурађ је био човек ванредних особина. Витез Бертрандон де ла Брокијер упознао га је 1433. године у летњем дворцу Некудиму јужно од Смедерева, и описао га као "врло лепог и високог владаоца". Такође је и за његове синове рекао да су веома лепи, а да је деспотова пратња била састављена од снажних и високих људи, дуге косе и браде.
Деспот Ђурађ је био први српски владар после низа година који није оставио ниједну црквену задужбину, мада је био ктитор више манастира. То не значи да је мање од других био на путу Светог Саве - напротив. Када му је у тешким часовима 1455. године моћни фрањевац Иван Капистран условио пружање помоћи против Турака преласком у католичку веру, овај је то енергично одбио. Одговорио је да је цео живот провео у православљу и да не жели под старе дане, после свега што је преживео, да изгледа као човек који је у свој несрећи изгубио и памет.
Цркве није стигао да зида пошто се сав усредсредио на подизање тврдих градова, јер, по Ћоровићевим речима, "његов огроман напор и цела његова историјска мисија састојали су се просто у том да подиже насипе и брани земљу од поплаве, која се није дала обуздати".
Деспотово животно дело је Смедерево, зидано од 1427. до 1430. године по угледу на Цариград. Са 25 кула, Смедерево је највећи утврђени град Србије средњег века и највећи град тог дела Европе. Био је то први српски град са вишеспратницама и вероватно је имао сличности са Дубровником и Котором, пошто су богати трговци зидали куће и на мору и у престоници. Више пута је прелазио из руке у руку, и заправо је читав тај период до пада Деспотовине 1459. године прича о једној неустрашивој борби за слободу, која се не да описати на мало простора. Тако, један јаничар је за битку код данашњег Лесковца, 24. септембра 1455. године, написао како су сами Турци рекли "да од како живе није се чуло никад за такву битку од тако мало људи противу тако велике силе".

 

[Kazanova]

Позадину свих тих борби чини потпуно супротна ситуација у хришћанском и муслиманском свету. Турци су били уједињени и усредсређени само на рат, посебно од 1451. године, када је на њихов престо дошао Мехмед II (Мехмед Освајач), један од највећих освајача у историји света. Хришћански свет је био потпуно растројен: у западним земљама беснели су грађански ратови, у Италији су чак и градови ратовали један против другог, после смрти краља Жигмунда 1437. године сукобиле су се Немачка и Мађарска, а у католичкој цркви водиле су се борбе између папе и либералних елемената. И Срби су ратовали међу собом: Ђурђева Деспотовина и Краљевина Босна непрестано су се сукобљавале око Сребренице, држава херцега Стефана са Зетом око Приморја, итд.
Мехмед II је најпре освојио Цариград, 1453. године, одмах га претворивши у нову турску престоницу (град је задржао српски назив Истамбул или Стамбол; обично се мисли да је то турска реч). Следеће године огромна војска кренула је на Србију. Српска војска, заједно са мађарским одредима предвођеним Јанком Хуњадијем (Сибињанин Јанко из народне песме), пружила је жесток отпор, па Турци нису могли одједном да освоје Деспотовину. Следеће, 1455. године, узели су њену јужну половину. На Бадње вече 1456. године умро је деспот Ђурађ. Три недеље после његове смрти потписано је примирје између новог деспота, његовог најмлађег сина Лазара који једини није био ослепљен, и Турака. Али Лазар је изненада умро 20. јануара 1458. године, још млад, а како није имао мушког потомка почеле су борбе око престола. Најзад је пронађено право решење, али сувише касно: ујединили су се остаци српске Деспотовине са босанском Краљевином, тако што је босански краљ Стефан Томашевић ожењен са најстаријом ћерком деспота Лазара Бранковића, којој је тада било свега десетак година.
"Кад су стигли тамо (у Смедерево) примио је Стефан владу 21. марта, а свадба је обављена 1. априла. Да је до спајања босанске и српске снаге дошло раније, она би, вероватно, могла бити од извесне користи; ако ни због чег другог а оно бар ради јачања моралне снаге за отпор. Сада је тај акт био без икакве користи. Српске земље су биле потпуно ослабљене и растројене. Ни Босна сама није имала праве вере у себе, а она је требала да води. Херцеговина и Зета нису улазиле с њом ни у какву тешњу сарадњу. А према њима, завађеним и узајамним борбама обневиделима, стајала је силна Турска, вођена једном вољом, понесена успехом, неодољива", закључује Ћоровић.
Србија је пала под Турке 1459, Босна 1463, Херцеговина 1482, а Зета, односно Црна Гора, 1499. године. Тако се пад у ропство, који је народни певач везао за косовски бој, у стварности десио много касније.

ЛАЖНИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ "НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА")

Сада, дакле, трсба да одговоримо на низ питања: зашто је српску победу "народно стваралаштво" претворило у пораз? Како је настао мит о Косову и шта је његово значење? Како је створен култ кнеза Лазара? Шта значе појмови "земаљско царство", "небеско царство" и "косовско опредељење"? Ко је створио све те митове, да ли уистину народно предање, само од себе, или је реч о нечијој смишљеној делатности?
Преовладајућа, вуковска школа, на сва ова питања даје непотпун или погрешан одговор, изврћући до апсурда значење косовског мита. Садржај и поруку косовског мита у овој варијанти видећемо из народне песме "Пропаст царства српскога".
Песма почиње тако што соко, "тица сива", доноси "цару на Косову" "књигу" од Богородице:

Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините:
Сва ће турска изгинути војска!

То је прва могућност коју Богородица ставља у изглед кнезу Лазару. Друга је следећа:

Ако л' волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску:
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

Следи Лазарево кратко двоумљење, и онда опредељење "царству небескоме":

Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека.

 

[Kazanova]

Тако је, према предању, пораз на Косову последица свесног опредељења кнеза Лазара: Срби су у бој пошли са намером да изгубе. Награда за самоубилаштво читаве војске и државе је вечна слава "цара Лазара". У "Антологији српског песништва" Миодраг Павловић даје класично тумачење:
"Кнезу Лазару се нуди избор, једно страшно или-или, које је равно распињању. Или ће одмах, без духовне припреме, покренути своју војску у бој, и задобити земаљску победу, без вишег смисла, или ће се прво окренути подизању провизорног храма и обреду, да би задобио 'царство небеско', што значи, истовремено, и губитак сваке земаљске области. Хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза. Сасвим супротно од онога што је веровао Стефан Првовенчани и његови наследници..."
Али да ли је заиста кнез Лазар био других убеђења од својих претходника, Немањића? Да ли је косовски мит никао без икакве подлоге (у оваквој верзији јесте) или је плод читаве дотадашње српске духовности? И најважније, какво је то тумачење хришћанства које нагони на самоубилаштво зарад славе?
У историји хришћанства никада побожност није представљала "предзнак и залогу земаљског пораза"; пораз се никада није награђивао - напротив, награђивани су подвизи и победе: над самим собом, над злим силама, непријатељима и неверницима...
Тумачење Миодрага Павловића јесте исправио, али нема смисла јер је сама песма бесмислена..Њен бесмисао наставља се до последњег ретка: као учесници Косовског боја помињу се Мрњавчевићи, који су изгинули још на Марици, и херцег Стефан, који је живео касније, а произилази да су, све скупа, Срби на Косово извели 320.000 војника. Но, ако те непрецизности занемаримо због уметничке слободе, додуше веома растегљиво схваћене, никако се до бесмислом не може протумачити завршница песме:

Маче војску српски кнез Лазаре,
У Лази је силни Србаљ био,
Седамдесет и седам иљада,
Па разгони по Косову Турке,
Не даду се ни гледати Турком,
Да камоли бојак бити с Турци;
Тад би Лаза надвладао Турке, -
Бог убио Вука Бранковића!
Он издаде таста на Косову!...
Тада Лазу надвладаше Турци,
И погибе српски кнез Лазаре,
И његова сва изгибе војска...

Сада је "кнез Лазар", дакле више не "цар", погинуо због наводне издаје Вука Бранковића, док се његово небеско опредељење више и не помиње!

ПРАВИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ)

О народном предању у верзији Вука Караџића можемо говорити само као о кривотвориоцу мита о Косову, никако као о ствараоцу и верном чувару. Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине. На жалост, сва та дела су мање позната, јер су од Вука Караџића потцењена за рачун незаслужено прецењеног ''народног стваралаштва''. Као што смо већ навнели, поједине Караџићеве присталице ишле су тако далеко називајући нашу средњевековну књижевност "болесном", док су, насупрот, ''народном стваралаштву'' испеване оде обимније и од њега самог.
Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове "Слова о кнезу Лазару" Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.
У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје "и велможе и војводе и војнике, велике и мале", обавести их о "безбројној иноплеменој најезди", и каза:
"Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка".
На ове Лазареве речи, уследио је одговор:
"...Шта је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умреши. Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом.
Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо".

 

[Kazanova]

Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:
"Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах..."
Народни певач и патријарх Данило као да пишу на сасвим различите теме. Код патријарховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој ("Не поштедимо тела наша у борењу"), а ако, и три пута ако, у том боју "тма смрти догоди се нама", онда ћемо "да поживимо вечно на небесима". Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно "или-или" између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа- или земаљска победа, а небески пораз. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, "за благочастије, и за отачаство". И сам кнез Лазар говори о својим земаљским победама, односно подвизима, када каже:
"...Са силним бој створих, и тога сруших - да ли то значи и победих, у најземаљскијем смислу речи? - и смртном раном умучих, и некрепка показах".
Захваљујући подвизима на земљи - савладавању страха, изласку у бој, рушењу непријатеља и давању живота у борби за највише идеале, кнез Лазар је задобио "царство небеско". У обраћању војсци он и директно каже како се заслужује небеско царство: "Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује светле венце примимо". ЈОШ пре боја је нзградио цркву и у њој уочи боја причестио војску, али није у складу са хришћаиским учењем да се због богослужења губи на земљи, или како каже Миодраг Павловић, да "хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза". То је само једно накарадно тумачење Христовог учења.
Најзад, када се подвигом заслужи царство небеско, постаје се "живописан пример" другима. И не понавља без разлога два пута Лазарева војска како се даје пример будућим нараштајима, тј. како се, у овом случају, постиже подвиг:
"Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо".
Да је реч о позиву на борбу у коју се иде с надом у победу, не пораз, сведочи и књижевно дело Андонија Рафаила и других савременика патријарха Данила. Као карактеристику Рафаиловог дела Димитрије Богдановић примећује продор поетике исихазма у косовски круг српске литературе.
Исихасти су у Византији стварали дух отпора непријатељима православља, и Латинима и Турцима, развијајући током XIV и XV века оштру грчко-византијску националну свест:
"Таква оријентација византијског исихазма, пренета на тле српских земаља, значила је у ово доба идеолошки подстицај за борбу и отпор турским, османлијским завојевачима у име виших циљева православне хришћанске цивилизације. Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова. Са рукописним зборницима с краја XIV и првих деценија XV века у Србији се ширила не само антилатинска, него и антимуслиманска полемичка књижевност и документација византијских извора", пише Богдановић.

СВЕТОСАВЉЕ И ИЗВОРНИ КОСОВСКИ МИТ

Као и у другим областима, тако је и у стварању косовског мита видан утицај византијског, и уопште хришћанског православног учења. То учење је још на почетку XIII века делом Светог Саве добило своју посебну, посрбљену варијанту - светосавље. Нит светосавља прожимала је српско друштво кроз читав средњи век, па је и косовском миту дала свој печат.

 

[Kazanova]

Косовски мит је заправо само једна варијанта светосавља, настала у посебним условима, тј. кнез Лазар је "супротан" краљу Стефану Првовенчаном и другим својим претходницима само утолико што је погинуо борећи се за оно за шта су се и они борили. И заиста, између учења Светог Саве и поука косовског мита нема никакве разлике. У то ћемо се уверити наводећи поучења Светога Саве према Доментијановом "Житију", насталом век и по пре Боја на Косову. Доментијан је овако наводио "заповедање преосвећеног кир Саве ка свеосвећеним епископима":
"И пожурише се у време награде праведнога, који ће тада судити тајнама нашима пред свима силама, и вратиће нам сугубо за добра дела, пошто душа жиии у векове, а тело брзо умире и године се брзо свршавају, као да беже пред нама и као да нас журе ка судишту. Зато се и ми пожуримо ка добрим делима спремајући се у свему, колико је могуће овога света, да као из огња што уграбимо, и приложимо себе у вечни живот, ако што са собом уграбимо.
Јер овај век изгара бедним иламеном, и све што се у њему види као красно, брзо постаје као да није било. Да, ако што уграбите бежећи од овога света, и тиме ћемо живети у оном, и увек приближујући се мишљу ка небесним, и светлећи се добрим божаственим речима, свагда приносећи Господу своме добра приношења, душевну жртву на олтару срца, добра дела добросрдачне воље у миомиру доброга мириса.
О браћо, и ово разумите, колико брзо беже времена овога живота, и самотрите колико страшан суд иде, разумите, и ово положите пред очи ваших срдаца, и ово кажите кроз душе своје вашим ближњима: не брините се дакле за оно, што је земаљско. Остављајући оно што је привремено, купујемо небеско.
...Пазите, дакле, браћо, да ли господско богатство држимо? Тако и вашу пагубу брижљиво пазите, када од нас буде тражено са лихвом, и разумејте испитујући да ли сте истинити наследници небеснога пастира, и немојте о овом животу неверно помишљати на земаљске ствари, и нека вас не подави жалост овога варљивога света. Но разумите због чега сте стражари, и какав ћете одговор дати у страшан дан великога цара. Ако се обучете којим лакомисленостима злата или сребра, ако ли оденете тело којим предрагим ризама, шта је друго него тело? Немојте помишљати шта имате, но шта сте и због чега сте.
...Да, молим. вас, чеда и браћо, будите ми подобни, учитељу своме, и последујте ми учењу и опомени и вери и љубави, и нећемо бити далеко од царства небеснога, но ћемо се настанити са Господом нашим у бесконачне векове, амин".
Тако је говорио Свети Сава. Његово обимно дело дало је и неколико примера како се треба борити "за отачаство".
"Неки Стрез од Бугарске стране", пише Доментијан, одметнуо се од Савиног брата, тада још жупана, Стефана, иако му је овај претходно учинио велика добра. Згазио је Божју заповест и започео "против њега велику борбу, хотећи ослабити његово отачаство". Стефан је замолио Светога Саву да оде до Стреза и уразуми га, но његови напори били су узалудни. Видевши то, Свети Сава се молитвом обратио Господу да пошаље "своју неизмерну милост и невидљиву силу", којом ће да "расточи безбројне непријатеље наше". И даље:
"Види владико, насиље оних који војују на народ твој, који љубе твоје велелепно име... И суди, Господе, онима који су ме опколили, и бори се са онима који се боре са мном, и жезао силе твоје пошаљи са висине. Господе, и мишицом силе твоје расточи горде мисли срдаца њихових. И узми оружје и штит, и стани у помоћ моју, потегни оружје и затвори пут онима који ме гоне".
После молитве Свети Сава је кренуо у акцију:
"И у име твоје, Господе, погнаћу непријатеље моје, и стићи ћу их; и уздајући се у те нећу се вратити док се не скончају, и сатрћу их силом својом, и неће имати моћи да поступе на моје отачаство".
Али, како се бори Свети Сава? Јер. он није витез, већ свети? Бори се како и приличн светом - чудом. Тако је чудом учинио да следеће ноћи "анђео Божји невидљиввм копљем" прободе Стреза и умори га. Стрез је ујутру још дисао. Разумећи своју рану послао је људе Светом Сави да моли за милост. Али Свети Сава је био неумољив, и Стрез "горком смрћу наједанпут брзо издахну, и од својих изабраних мртав наг би избачен на поругу свима". Одмах после тога "све непријатељске победе угаснуше силом Божјом И мир Божји и тишина процвета у отачаству Преосвећенога".
Прича се продужује у Теодосијевом "Житију Светога Саве". Неки Стрезови војници су се, прича Теодосије, уплашени вратили кућама, док су други кренули за Светим Савом желећи да служе у војсци његовог брата. Они му испричаше о напрасној и невидљивој Стрезовој смрти, а "свети са многим ридањем оплака његово непокајање". Вративши се, жупан Стефан је приметио потиштеност Светог Саве, али овај није хтео ништа да му каже, још мање да се похвали успехом. О разлозима Савине потиштености испитао је придошле бугарске војнике, па сазнавши за страшну Стрезову смрт, "и он многе сузе проли за њега, Јер га љубљаше као брата по јеванђељу, кога је за својом трпезом толико хранио". Свети Сава је онда рекао брату да позове све своје војводе, и овако их је поучио:

 

[Kazanova]

"Ево господ молитвама пречисте његове Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашег Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што ево видите, противника вашег уби. А ово му се догоди због несмерне воље и гордога врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха Божјег занемаривања, Јер никакво лукавство не може побећи од суда Божјега и јарости и одмазда Божја неће малаксати, гонећи оне који чине безакоње све дотле док их не стигне. А ако за време и одлаже свој гнев, Бог трпи такве покајање њихово очекујући, и ако они и опет остану непокајани и не обрате се к њему, још грчу муку себи спремају, као и овај о коме сада слушате, како Бог својим страшним судом смрт изврши на њему.
Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него штавише украшавајте живот страхом и трепетом, и немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек са нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових очију свевидећих неће сакрити. А ако уздајући се у њега чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас..."
Према Ћоровићевој "Историји Срба", бугарски војвода Стрез убијен је приликом напада на Србију 1214. године, под неразјашњеним околностима. Зна се да је Стефан слао свог брата Саву у дипломатску мисију да га одврати од напада, али без успеха. Према "Историји српског народа" Станоја Станојевића, Стреза је убила једна бугарска странка која се није слагала са његовом најновијом политиком, "а коју је без сумње помагао Сава".

КРИВОТВОРЕЊА ИЗВОРНОГ КОСОВСКОГ МИТА

Криво представљање косовског мита у народном предању само је један од начина претварања српске победе против Турака у пораз. То се десило и неразумевањем старе књижевности, тако распрострањеним у читавој нашој историографији. Када су следбеници Вука Караџића, Ђуро Даничић и остали, после ''народног стваралаштва'' почели да "откривају" и стару књнжевност, њен једини значај видели су у пружању историјских података. Њима су дела Доментијана, Теодосија и других била вредна само ако су могла да им послуже као историјски извор, иначе су их, видели смо, сматрали "болесним". Али такво њихово посматрање наших старих писаца никако није могло да изађе на добро. Да би стара књижевност, као и свака друга уосталом, могла да се користи као сведок једног времена, треба је најпре разумети, а они који су је сматрали болесном свакако су били далеко од тог разумевања.
Зато су из књига просто узимали шта им треба да би потврдили оно што су већ "знали" из "народног стваралаштва", од кога су начинили култ.
Тако, дословце све историје наводе верзију Константина Филозофа да је српска војска у Боју на Косову најпре побеђивала, а да је онда уследио преокрет па пораз. Ево Константинових речи:
"Најпосле се подиже (Мурат) на благочастивог кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију,или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаилћане, и сукоб је био на месту званом Косово... У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва".
Међутим, као што сви користе ове Константинове речи, тј. њихов део, тако исто нико не користи многе друге, попут следећих:
"И тако сам (деспот Стефан) гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Од тада ухватише од овога (Стефана) страх и трепет".
У овом другом случају јасно је да је реч о претеривању, али зашто тако не би било и код првог примера? Још боље, какав је критеријум за коришћење старе литературе у историји? Таквог критеријума нема, него свако узима податке према својим склоностима: побожни узимају једно, материјалисти и атеисти друго, и сл. (О томе је већ било речи када смо наводили пример краља Стефана Дечанског).
Пре свега, треба ући у суштину старе књижевности. Писци житија, па и Константин Филозоф, нису писали историју, него су градили култове српским владарима и црквеним великодостојницима. Често је коришћена иста шема, јер је било важније навести какав би неко требало да буде, и тиме дати пример другима, него какав је уистину био. Чим је заслужио житије, главни јунак је већ имао довољно подвига да писац не мора превише да користи машту. Зато он увек полази од стварних чињеница, но оне му, по правилу, нису довољне, и почиње дограђивање. Тако, од неоспорне чињенице да је деспот Стефан био велики витез, можда и највећи, Константин ствара слику да он сам гони хиљаду непријатеља. Па иде и даље: двојица као Стефан већ гоне њих 10.000!

 

[Kazanova]

У прављењу култа кнеза Лазара почетна историјска чињеница је кнежева погибија, али и српска победа. Да би се Лазарев подвиг што више истакао од победе настаје само почетно побеђивање, па пораз, и на крају мучеништво као најјача могућа слика.
Али, зар се не чини да се Константин само овлаш дотиче косовског боја? У својој подебљој књизи посвећује му свега неколико реченица, док неке мање значајне битке потанко описује? Он то чини јер му тема није култ кнеза Лазара, већ његовог сина. Назив Константинове књиге је "Житије деспота Стефана Лазаревића", и многи историчари чак ни тај податак не наводе цитирајући га. А он је пресудан, пошто Константин у прављењу Стефановог култа само потврђује култ његовог оца. Нема времена за опширније развијање приче о Лазару, па је принуђен да на оно мало простора употреби што више јаких речи. Међу њима и најјачу овоземаљску, српски пораз, и најјачу небеску, мучеништво. У супротном, да није употребио најјаче речи, на читаоца не би оставио жељени утисак. Само би га довео у забуну, јер би се овај питао: како је српска војска победила када јој је командант погинуо? Питање је и иначе сложено и тражи много простора за одговор. А како би то мноштво простора одвело Константина далеко од теме, Стефановог култа, одлучио се за наведено решење.
Када се пишу историјске књиге, пре извлачења закључка треба упоредити све познате изворе. Међутим, сем Константина Филозофа, српски писци XIV и XV века не говоре о српском поразу на Косову, него о победи или не помињу исход, због чега их наши историчари нису удостојили ни помена! Нису се уклопили у вуковску историју, и - нема их у историји! Навођењем тих писаца, што су пишући о Боју на Косову градили култ кнеза Лазара, уједно ћемо видети и како систематски праве јаче слике да би оснажили основни мотив, кнежеву погибију.
У "Житију светога кнеза Лазара" непознати Раваничанин I пише:
"Толика је јека и звека била да се потресло и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове 'као овце на заклање'".
Следи Раваничанин II:
"Но, господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и Светитеља Саве.
И молитвама ових наоружавши се, изађоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но, о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, владика свих украси, учини да ликују с онима који су од векова угодили Христу, коме слава у векове, амин".
Незнани монах из Раванице III:
"...И што би бахат неки, и тутањ несказан слушаше се. Људи викаху, коњи рзаху, оружја звек твораху, стреле лећаху сунце заклањајући, трескови огромни (топови) трескаху, земља веома бучаше, ваздух грмеше, и као димом мрачним обвијаше се, и војинство од обе стране једно на друго скакаше, оружја се светлела и земљу обасјавала, реке крви одасвуд, и много свуда трупља, као на жетви класови тако војници на земљи од оштрог оружја падаху, и поље оно као језеро неко проливањем крви обагрено (оцрвењено) виђаше се. И тако љутог оружника оног и крвопију, а множаством његовим многим љутој смрти одаслаше. А тада, авај мени, и благочастивом и блаженом, и самодржавном, великом кнезу Лазару главу отсекоше, и множаство благородних и благоверних хришћана похватавши погубише..."
Следећи непознати Раваничанин посветио је кнезу Лазару стихове:

...Беснећег Турчина кад виде
где с мноштвом незнабожаца против тебе долази,
давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јеси
и као оног другог Голијата победио јеси
узвикујући:
Нема светога и нема праведнога изнад тебе,
Господе...

Навешћемо још део песме деспота Стефана Лазаревића, исписане на мраморном стубу на Косову после 1402. године. Стуб је срушен падом Косова под Турке пола века касније, али је песма очувана:

Зато сложно и безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбре душе и најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише,
убише дивљу звер и противника великог
и незасити ад који прождире све,
кажем вам, Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а с њима других, не мало.
О чудеса божјих судбина!
О пријатељи,
храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,
до сама рука Муратовог сина, крвника тог.
Све ово речено заврши се 6897. године,
дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
у уторак, био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.

 

[Kazanova]

Најзад, видећемо на једном конкретном примеру како наши историчари тумаче косовски мит. "Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија покољења", каже Владимир Ћоровић. Овакав закључак поткрепљује по једним цитатом из старе књижевности и народне песме. Најпре наводи говор кнеза Лазара према драми патријарха Данила, али од следеће реченице:
"Боља нам је у подвигу смрт, него у стиду живот. Боље нам је У борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, с тога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима".
Следи одговор Лазареве војске, али такође скраћен:
"За отачаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да живописан образац после овог будемо другима".
И Ћоровићев пример из народне поезије наводи на исти закључак, као ови цитати извучени из контекста. Кнегиња Милица пред полазак у Бој на градским вратима зауставља браћу с намером да макар једног одврати од погибије на Косову, али од свих добија исти одговор:

Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

Оригинални мит о Косову и његово извитоперивање у предању Ћоровић је ставио у исту раван избацивањем кључних делова из драме патријарха Данила. Наиме, једно је ако се говор кнеза Лазара наводи од реченицс: "Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот", док ова и следеће реченице добијају сасвим други смисао ако се наведе и оно што им претходи. А то је: "Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот...".
Очигледно је да прва реченица одређује значење друге, јер Лазар није своју војску позивао у смрт и пораз, него у бој и победу, а ако се "тма смрти" ипак догоди она је у таквом подвигу као што је борба за отаџбину боља него живот са стидом.
Ћоровић није могао исправно да цитира говор кнеза Лазара, као ни одговор његове војске, пошто с таквим цитатом не би могао да изведе закључак о "свесној жртви", односно намерној погибији и намерном поразу ради задобијања небеског царства. Међутим, цитат из народне песме му је недовољан, јер на основу њега не може да дође до другог дела свог
закључка: оног о очувању државе и слободе и примеру за доцнија поколења. Ћоровић је, дакле, уочио недостатке косовског мита у верзији народног предања па га је "ојачао" оригиналом, док је оно што се није уклапало у предање просто прескочио. Али, сигурно нема говора о његовој злој намери; реч је само о подлегању снази легенде.




Iz Knjige: "Tajna Vukove Reforme" Milosava Samardzica

 

[Dust]

Slažem se da u tome ima dosta, recimo 99% istine, ali u svakoj zemlji u okruženju, pa i u dosta zemalja na zapadu se nalaze različiti izvori-kod nas se zna, ima barem 4 različitih varijanti, Hrvati, Rumuni, Crnogorci, Bugari, pa i Poljaci tvrde da su i oni učstvovali, što nam dokazuje F. Dvornik u knjizi "Sloveni u evropskoj istoriji i civilizaciji", iako naši istoričari i dalje to najodlučnije demantuju.
Ono što je sporno su akteri i redosled događaja. Pouzdano se zna da su na Gazi-Mestan otišli Lazar i Murat, sa najboljim ljudima, a da se obojica nisu vratili, a glave su položili i njihovi najbolji borci, sinovi, rođaci,... Bitka je u svakom slučaju bila krvava i za nekoliko sati je egzistencija srpstva dovedena u pitanje, jer su gotovo svi muškarci izginuli. Ipak, kratkoročno spasonosan, a dugoročno koban potez knjeginje Milice je doveo do uspostavljanja vazalnog položaja donedavnog najvećeg carstva na Balkanu, koje će postati despotstvo u kome je broj Srba ipak porastao, ali nedovoljno, jer se od "prave katastrofe", kako je naziva Dvornik, Srbi nisu oporavili do XIX veka.
Interesantne činjenice-prvi put su u upotrebi topovi. Mleci su ih prodali i Turcima i Srbima, ali su ih Turci pametnije upotrebili zbog organizovanja prvih artiljeriskih odreda.
Ni ja ne verujem u postojanje Miloša Obilića, Ivana Kosančića, Milana Toplice, kao ni izdaje Vuka Brankovića, koji je nastavio da se bori sa Turcima, dok ga nisu prodali Srbi. Sve je to neko izmišljao u duuugim godinama ropstva.

 

[Wilkołak]

Auh Kazanova, pa mogao si lepo staviti link. Umemo i mi da kliknemo na link... El' ti stvarno mislis da ce neko da cita 12 stranica tvog komentara? Da je to na papiru pa i hajde da citam, ali 12 stranica na monitoru?

 

[vujadin]

Нема много истине у свему написаноме, али има ипак једна реч која се много пута понавља у данашњом свету , а то је Мит, самом том речју се жели дати вредност свега написанога, а с тим и умањити и изврнути стварност, али због чега? Мислим да то није потребно објашњавати јер смо сви свесни да цео свет жели да нам отме Косово, и ако они докажу да Косово није ништа него Мит онда би га ми лакше могли прежалити. Међутим, Бој на Косову није спреман један дан ни један месец него много времена прије, треба се замислити зашто се не помиње оно писмо Муратово да му се Лазар придружи јер једна земља а два господара не може бити, колико времена је било потребно да се српска војска припреми за бој, а и турска да дође на Косово? И све друго што се могло дешавати у времену прије боја, а и оно после боја није све логично. Само се у једној ствари потпуно слажем , да је Бој на Косову био Уторком 15 Јуна 1389 године.

Вујадин

 

[fortes]

Jako zanimljiv tekst.Iako licno smatram verodostojniju verziju o vojnom porazu,ni ovakav scenario nije nemoguc.Nazalost verovatno nikada necemo saznati sta se tacno desilo.
Voleo bih kada bi se tom bitkom bavili samo istoricari a da je politicari zauvek izbace iz dnevne upotrebe.Mozda bi onda i bilo neke sanse da saznamo nesto vise,ovako ostaju samo nagadjanja.

 

[AntunTun]

lol...who gives a fu,ck...

 

[Šakal]

lol...who gives a fu,ck...

Jos jedan odraz tvoje intelegencije?
Cccc...

 

[AntunTun]

naravno...bilo je vremena kad sam se dao iznervirati zbog glupaka lazhova retarda na ovom forumu...ne znam jednostavno ne mogu da ignorishem nekog ko trabunja gluposti kad je ochigledno da su gluposti...sve mislim sad tju ja da ga nachinim boljim chovekom...na moju sretju ta vremena su proshla...sada - hop i na ignore listu (: ...tako da mozhesh da budesh glupak a da te ja ne diram...svi zadovoljni sve na mestu...

 

[Šakal]

Ma jos uvek se nerviras,vidi se.
Ti neces biti na mojoj ignore listi.

 

[Kazanova]

@Wilkolak

Da postoji link koji pise o svemu tome, lakse bi mi bilo da postavim, ovo je iz elektronske knjige, tako da sam i ja morao celu da je procitam buljeci u monitor. I nista mi ne smeta.

Mislim da su neki povrsno procitali ili se nisu malo vise udubili, tako da nisu obratili paznju na mesta gde se navodi kako vec vekovima verujemo krivotvorenju i narodnom predanju, koje se vremenom menja i cinjenice se zaboravljaju i to pisemo kao zvanicnu istoriju.

Licno sam misljenja da je covek, autor, sve to lepo prostudirao.

Pravo da vam kazem stvarno sam ispustio prethodni tekst, pre samoga Boja:

Писати о Боју на Косову веома је лако, али под једним условом: да писац није Србин. Странац, који не познаје наш духовни склоп, наше митове и легенде, просто би применио научни метод истраживања: навео би све познате податке, из најразличитијих извора, и онда извео закључак.
То би изгледало овако.
Временски блиско бици је писмо краља Твртка Трогиру од 1. августа 1389. године, где се без трунке недоумице говори о српској победи. Једно крило српске војске предводио је најбољи Твртков војсковођа, војвода Влатко Вуковић, који се до 1. августа свакако вратио у Босну и свом краљу дао информације из прве руке.
Следећи извор је писмо фирентинске општине краљу Твртку, у коме се истиче да су они већ знали за хришћанску победу, "како из приспелих гласова, тако и из писама многих људи". Фирентинци су знали и за погибију турског султана Мурата, коју овако описују:
"Срећно и три пута и четири пута срећно дванаест заклете властеле, која је продревши кроз чете непријатеља и кроз ланцима уокруг везане камиле јуначки продрла до Муратовог шатора. Срећан нада све друге онај који је вођу такве силе мачем храбро убио ударивши га у грло и трбух".
Следи француски извор: "У исто време када је настало писмо фирентинске општине, у Паризу је Филип Мезијер забележио да је Мурат поражен од хришћана и да је погинуо заједно са сином у боју", наводи Сима Ћирковић у коментару за издање монографије Стојана Новаковића "Срби и Турци XIV и XV века".
Познат је и један венецијски извор од 28. јула 1389. године. Тог дана су Венецијанци послали посланика Муратовом иаследнику, не знајући још је ли то Бајазит или Јакуб, саветујући га да му опрезно каже како су се о Боју на Косову разне ствари говориле, којима се ипак веровати не може". Не треба много познавати тадашњу дипломатију, да би се извео поуздан закључак: овако се обраћа пораженом, а не победнику. Победнику би биле упућене честитке, зачињене уобичајеном латинском слаткоречивошћу.
Најзад, сачуван је и један документ настао само 12 дана после битке на турској територији, који посредно говори о њеном исходу. Ту се каже да су у Турској избили такви немири, да су руски свештеници морали што пре да је напусте. Опет, познато је да су немири у Турској настајали само после пораза, а никако после победа, тим пре пошто је питање наследства одмах решено, јер је бој преживео само један Муратов син.
"Косовска битка није изазвала ниједну промену која би несумњиво сведочила о српском поразу. Турци су се, иако је ратна година почињала, а Бајазит је решио питање наслеђа престола у току саме битке, повукли у Једрене; операције су обновили тек у јесен исте године", пише академик Радован Самарџић у својој књизи "Косовско опредељење"

 

[Kazanova]

И тако, наш странац из овог примера не би се много мучио: сви познати савремени извори говоре о српској победи у Боју на Косову, а како још потичу са различитих страна, сумњи заиста нема места. Али, како ћемо по том питању да се поставимо ми? Јер, после извесног протока времена - о коме ћемо касније - настала је легенда о српском поразу, важећа све до данашњих дана. У међувремену, од настанка првих историјских извора који говоре о српској победи до њиховог претварања у легенде о поразу, говорило се о нерешеном исходу битке.
"Неки савремени и неки млађи извори, један дубровачки и један италијански летопис и једна похвала кнезу Лазару настала пре 1402. године, говоре о неодлучној бици", пише Сима Ћирковић. Он каже да су такве вести до сада тумачене као приступање истини коју су о Косову рекла каснија времена, и поставља питање да то у ствари није био почетак одступања од истине, али на жалост не даје одговор.
"Истину" коју ми знамо о Боју на Косову чине народно предање и легенда, које озбиљни историчари не сматрају поузданим сведоком историје. О томе Радован Самарџић пише:
"Преузимајући вести један од другог, они (хроничари од XV до XVIII века) су преносили и предање од оног тренутка када је оно нагризло историјско језгро вести: више "од тога, предање је, витално у народу, стално зрачило и утицало, непрестано притицало у списе, односило, све даље, изгубљени трун истине од обале времена и стварне историје. А како се цела ствар налазила у рукама људи, и страних и наших, чије критичке способности нису превазилазиле снагу овог несвесног процеса и који, што је још теже, нису ни имали могућности, у изворима, да комплексније решавају проблеме, него су се произвољно хватали најближих обавештења и преносили их, исто тако произвољно, у своје списе, историографија ХV-ХVIII вeка одступила је, чини се, од историјске истине још више него усмена традиција".
После тог времена, са Иларионом Руварцем јавила се критичка историографија, али је његова борба против предања значајна пре свега као доказ о снази тог предања: на крају је изјавио да је на прве вести о Боју на Косову најбоље не освртати се. И као што је победило Руварца, предање је однело победу и над готово свим потоњим историчарима. Посебно је ојачало са Вуком Караџићем, када се читаво "народно стваралаштво" уздигло до нивоа недодирљивог култа и неспорног ауторитета. Десило се да народно предање, "као усмена историја неуког пука" (Р. Самарџић), надјача праву историју, баш као што су десетерци скромних домета проглашени већом уметношћу од оне истинских уметника. Најзад, и вековима усавршавани српски књижевни језик постао је "гори" од простонародног.

СИТУАЦИЈА УОЧИ КОСОВСКОГ БОЈА

После изненадне смрти цара Душана, Србија, као највећа сила на Балкану, нашла се у незавидном положају. Цар Душан и царица Јелена добили су доста касно наследника, цара Уроша, па је овај у време смрти свога оца 1355. године био још веома млад и неискусан. На његова нејака плећа пало је претешко бреме, пре свега завада са грчком црквом и недовољно учвршћена држава после великих освајања. Душан је можда преценио српске снаге када је користећи се византијским међусобицама посегао за пространим византијским територијама, далеко од средишта српске земље.
Византинци су ипак били једна од највећих светских сила, и културно и материјално, па су већ у другом колену асимиловали Србе послате да управљају освојеним територијама у Епиру и Тесалији, мада је, засигурно, цар Душан очекивао да ће тај процес кренути обрнутим током. Поред тога, цар Душан није добро проценио турску опасност. Нападао је Византију са севера у време када је она била изложена жестоким насртајима са југа и истока, истовремено слабећи српске позиције на западу - чак је Млецима продао Пељешац. Цар је тако потценио и католичку опасност, а све то, како каже Владимир Ћоровић, јер није могао да одоли највећем сну свога доба - освајању Цариграда.
Иза његове смрти затражила су одговор сва питања која је оставио отвореним, док је ситуацију додатно погоршавао сам карактер феудалног државног уређења, односно његова тежња ка подели власти и уситњавању територија. Јединствено Српско царство претворило се у неколико мањих држава, од којих је у прво време најјача била она браће Мрњавчевића у северној Македонији.
Те пределе јужно од Шаре од Византије је узео још краљ Милутин, а од Бугара одбранио краљ Стефан Дечански, па су до Душановог времена сасвим попримили српски карактер и чак постали централна област српске државе.
Браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Угљеша, међу првима су се одвојили од младог цара Уроша, мада неки сачувани документи показују да су, макар формално, и даље признавали његову врховну власт. Према Ћоровићу, Вукашин је био војничка природа и човек без много обзира, док је Угљеша имао интелектуална интересовања и извесних дипломатских склоности. Нарочито је остао упамћен по помагању манастира и упорном раду на измирењу грчке и српске цркве. То му је успело тек у мају 1371. године, али споразум није обухватио све Србе, него само оне под његовом влашћу.

 

[Kazanova]

У исто време, Угљешин брат Вукашин са својим сином Марком - Марком Краљевићем из легенде - учествовао је у једном међусрпском сукобу. Дошао је под Скадар, одакле је са савезницима требало да делује против младог и амбициозног жупана Николе Алтомановића. То значи да се Мрњавчевићи нису озбиљније спремали на поход против Турака, и заправо није познато како је до тог похода уопште дошло. Изгледа да су хтели да изненаде Турке у време боравка њиховог султана Мурата у Азији, па се вероватно по Угљешином позиву Вукашин вратио у Македонију. Обојица су се ставила на чело војске и кренула према самој турској престоници, Једрену. Успели су да дођу до близу Једрена, али их је у шумовитом крају Чрномена (сада Чирмена) на реци Марици у ноћи 26. септембра напала турска војска. Срби су претрпели тако велики пораз да се то место и данас зове Срб-синдиги (Српска погибија), док је у народу остала пословица "Однела га мутна Марица". У боју су погинула оба Мрњавчевића, што су црквени летописци протумачили Божјом казном за њихов поступак према цару Урошу.
"Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји српског народа, него и целог Балкана уопште... У маричкој бици турска сила је сломила најопаснијег војничког противника на Балкану; у Тракији и Македонији она је после тога неоспорно главни чинилац. Пут за даља освајања био је отворен све до Мораве на северу и Неретве на западу. Србија је овим ударцем одједном сурвана у ред држава другог и трећег реда, којој је после тога недостајала не само снага Душановог времена него и вера у њу. Одмах иза овога делови дојучерашње царевине морају да траже наслона на друге државе и примају на себе вазалске обавезе... Од те године почињу Турци да шире своју власт међу Јужним Словенима", пише Ћоровић.
Убрзо после Маричке битке, 4. децембра 1371. године, умире цар Урош, последњи мушки потомак Немањића, мада народно предање тврди да га је раније убио краљ Вукашин. Црква је цара Уроша много касније, у XVII веку, прогласила за свеца; његове мошти чувају се у манастиру Јазак у Срему.
После Маричке битке српским делом Македоније владао је краљ Марко, али као турски вазал. У средњем веку вазалски однос по себи није био тако трагична појава, као што се обично сматра. Туђи вазали повремено су били и Немањићи, док су с друге стране суседне државе бивале у вазалном односу према Србији. Вазалство је статус негде између потпуне слободе и окупације једне земље од стране друге. Јача страна није довољно у предности да може да изврши окупацију, као што ни слабија није баш толико малаксала, па се одређује годишња глоба у новцу и војсци. Сума новца и величина војног одреда који се по захтеву шаље у испомоћ зависе од односа снага. Ако држава која је у вазалном односу ојача следи њено ослобађање од вазалства, а ако ослаби долази до окупације.
Вазалство краља Марка Мрњавчевића завршило се овим другим начином, после његове погибије на турској страни у Бици на Ровинама против влашког војводе Мирчета, 1395. године. Али он је у сећању остао као заштитник народа од Турака, који су постепено заузимали његове градове, у чему Ћоровић види зачетак легенде о Марку Краљевићу.
Јужно и источно од вазалне државе краља Марка простирала се такође вазална држава српских "великаша" Дејановића, браће Константина и Драгаша, сестрића цара Душана. По Константину је град Велбужд добио потурчени назив Ћустендил, који је остао до данас. У осталим српским земљама власт су држали бан Твртко у Босни, Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору, Вук Бранковић у Дреници и на Косову и кнез Лазар Хребељановић на северу од Шаре, Јастрепца и Копаоника.
По снази ауторитета, политичкој вештини и самом положају својих области, највеће шансе да обнови царство имао је кнез Лазар. Његов отац, Прибац, једно време је био логотет (управник дворске канцеларије) цара Душана, а касније и командант сувоземне војске, па је и сам Лазар провео више година у служби оба цара.
Око 1353. године оженио се Милицом, ћерком кнеза Вратка, потомка бочне линије Немањића, од најстаријег Немањиног сина Вукана. Тако је ступио и у родбинске везе са владалачком кућом. Служба на царском двору пружила му је прилику да се добро образује и стекне велико искуство у управљању државом, што је све, охрабрен браком са једном кнегињом из династије Немањића, вешто користио у остварењу своје намере.