Косовка битка

[Klaudije II Gotski]

Лекизан, Бајазит Први је управио био први османски владар који је опсео Цариград...

Још у Серу Јован VII је султану указивао на нелојалност цара Манојла II. Пошто је Бајазит у пролеће 1394. био превасходно заинтересован за освајање Тесалије и Мореје, Манојло II се вратио у Константинопољ. Према историчару Халкокондилу, Бајазит је позвао на свој двор Манојла II, али је цар одбио да се појави. Сада је Бајазит послао великог везира Али-пашу цару, државника од раније наклоњеног василевсу. Велики везир је пренео Манојлу ултиматум—султан је захтевао предају Константинопоља—док је приватно упозорио цара да не иде на Бајазитов двор. Суочен са пропашћу вишедеценијске политике задовољавања захтева Османлија, Манојло је изабрао отпор. Цар је прво од Млечана, а затим од западних владара почео да тражи помоћ у борби против султана. Како је цар променио своју туркофилску политику, Бајазит је наложио опсаду Цариграда. Опсада је почела у септембру 1394. године и Бајазит се наводно заносио мишљу да по освајању града претвори саборну цркву Свете Софије у своју палату. Међутим, после првог великог јуриша и употребе опсадних справа постало је јасно да султан просто не може да заузме град који су штитиле древне зидине Теодосија II, али је Константинопољ био подвргнут блокади која је, уз прекиде, потрајала чак осам година.[50][51]

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:bajazit-i#toc13

Извори из 14. века искључиво говоре о српској восци кнеза Лазара, краља Стефана Твртка Првог и господина Вука Бранковића. Византинци нису учествовали у Косовској бици. Између остатака Византије и српских земаља које још нису признавала врховну османску власт налазиле су се или територије под директном влашћу султана или територије султанових вазала. Тек каснији извори, почевши од 15. века шире круг хришћанских владара и народа који су се супроставили Мурату на Косову 1389.

 

[vujadin]

Лекизан, Бајазит Први је управио био први османски владар који је опсео Цариград...

Још у Серу Јован VII је султану указивао на нелојалност цара Манојла II. Пошто је Бајазит у пролеће 1394. био превасходно заинтересован за освајање Тесалије и Мореје, Манојло II се вратио у Константинопољ. Према историчару Халкокондилу, Бајазит је позвао на свој двор Манојла II, али је цар одбио да се појави. Сада је Бајазит послао великог везира Али-пашу цару, државника од раније наклоњеног василевсу. Велики везир је пренео Манојлу ултиматум—султан је захтевао предају Константинопоља—док је приватно упозорио цара да не иде на Бајазитов двор. Суочен са пропашћу вишедеценијске политике задовољавања захтева Османлија, Манојло је изабрао отпор. Цар је прво од Млечана, а затим од западних владара почео да тражи помоћ у борби против султана. Како је цар променио своју туркофилску политику, Бајазит је наложио опсаду Цариграда. Опсада је почела у септембру 1394. године и Бајазит се наводно заносио мишљу да по освајању града претвори саборну цркву Свете Софије у своју палату. Међутим, после првог великог јуриша и употребе опсадних справа постало је јасно да султан просто не може да заузме град који су штитиле древне зидине Теодосија II, али је Константинопољ био подвргнут блокади која је, уз прекиде, потрајала чак осам година.[50][51]

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:bajazit-i#toc13

Извори из 14. века искључиво говоре о српској восци кнеза Лазара, краља Стефана Твртка Првог и господина Вука Бранковића. Византинци нису учествовали у Косовској бици. Између остатака Византије и српских земаља које још нису признавала врховну османску власт налазиле су се или територије под директном влашћу султана или територије султанових вазала. Тек каснији извори, почевши од 15. века шире круг хришћанских владара и народа који су се супроставили Мурату на Косову 1389.

Од свих тих извора још увек су најбољи народно предање и песме, јер су и најобјективнији.

 

[krinka5]

Од свих тих извора још увек су најбољи народно предање и песме, јер су и најобјективнији.

Naravno naročito o konju Jabučilu koji progovara
Istina to ne beše iz kosovskog ciklusa

 

[Лекизан]

To sto Bajazit nije napadao Carigrad ne znaci da nije zeleo i da nije radio u tom pravcu. Svaki muslimanski vladar je sanjao o tome. Na kraju Bajazit nije doveo vojsku na Kosovo nego Murat.Ta daljina Carigrada o kojoj ti govoris nije velika ako znas da Carigrad nije mogao pasti za nekoliko dana opsade, Turci su znali da ga nece zauzeti lako i da u vrijeme dok ga opsjedaju srpska vojska lako moze doci u pomoc.

Не кажем ни ја да није желео да освоји Цариград, већ само да Косовски бој са освајањем Цариграда нема неку значајну везу.

Лекизан, Бајазит Први је управио био први османски владар који је опсео Цариград...

Још у Серу Јован VII је султану указивао на нелојалност цара Манојла II. Пошто је Бајазит у пролеће 1394. био превасходно заинтересован за освајање Тесалије и Мореје, Манојло II се вратио у Константинопољ. Према историчару Халкокондилу, Бајазит је позвао на свој двор Манојла II, али је цар одбио да се појави. Сада је Бајазит послао великог везира Али-пашу цару, државника од раније наклоњеног василевсу. Велики везир је пренео Манојлу ултиматум—султан је захтевао предају Константинопоља—док је приватно упозорио цара да не иде на Бајазитов двор. Суочен са пропашћу вишедеценијске политике задовољавања захтева Османлија, Манојло је изабрао отпор. Цар је прво од Млечана, а затим од западних владара почео да тражи помоћ у борби против султана. Како је цар променио своју туркофилску политику, Бајазит је наложио опсаду Цариграда. Опсада је почела у септембру 1394. године и Бајазит се наводно заносио мишљу да по освајању града претвори саборну цркву Свете Софије у своју палату. Међутим, после првог великог јуриша и употребе опсадних справа постало је јасно да султан просто не може да заузме град који су штитиле древне зидине Теодосија II, али је Константинопољ био подвргнут блокади која је, уз прекиде, потрајала чак осам година.[50][51]

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:bajazit-i#toc13

Извори из 14. века говоре о српској восци кнеза Лазара, краља Стефана Твртка Првог и господина Вука Бранковића. Византинци нису учествовали у Косовској бици. Између остатака Византије и српских земаља које још нису признавала врховну османску власт налазиле су се или територије под директном влашћу султана или територије султанових вазала.

Моја грешка у праву си.Нападао је град јер му је византијски цар отказао послушност није то планирао као део неке веће операције чији је део била и косовска битка хтедох рећи.

 

[vujadin]

Naravno naročito o konju Jabučilu koji progovara
Istina to ne beše iz kosovskog ciklusa

Једна раја а два господара; шта мислиш шта је Мурат хтео рећи? И да се ми у со претворимо не би Турку ручка посолили? Сутра јесте лијеп Видов данак, видећемо ко је вера а ко ли невјера?, Има небројено таквих података само ето нисмо одгонетнули шта је рекао Јабучило? Па је боље да преносимо лажи Насрија и Хаммера, и других сличних историчара.

 

[Kurke]

Не кажем ни ја да није желео да освоји Цариград, већ само да Косовски бој са освајањем Цариграда нема неку значајну везу.



Моја грешка у праву си.Нападао је град јер му је византијски цар отказао послушност није то планирао као део неке веће операције чији је део била и косовска битка хтедох рећи.

Znaci ti smatras da srpska vojska nebi krenula u pomoc Konstantinopolju da nije stradala na Marici i na Kosovu?

 

[Лекизан]

Znaci ti smatras da srpska vojska nebi krenula u pomoc Konstantinopolju da nije stradala na Marici i na Kosovu?

Историја је егзактна наука, не бави се тиме шта би било кад би било.
Треба да знаш да су се Турци усталили на Балкану у неку руку баш захваљујући Цариграду.

 

[Пресретач]

Историја је егзактна наука, не бави се тиме шта би било кад би било.
Треба да знаш да су се Турци усталили на Балкану у неку руку баш захваљујући Цариграду.

Понајвише Јовану Кантакузену.

 

[Kurke]

Историја је егзактна наука, не бави се тиме шта би било кад би било.
Треба да знаш да су се Турци усталили на Балкану у неку руку баш захваљујући Цариграду.

Ajooj stvarno si mozak. Ae necemo dalje. Turci su napravili najvece carstvo zahvaljujuci ludoj sreci ,moze tako?

 

[Лекизан]

Ajooj stvarno si mozak. Ae necemo dalje. Turci su napravili najvece carstvo zahvaljujuci ludoj sreci ,moze tako?

, историјска чињеница ти је да је Византија користила османлијске одреде као плаћену војску чак и у својим грађанским ратовима, један од њих је и горе поменути Кантакузен, док се Османлије нису осилиле да више византијски цареви нису могли да их контролишу.То је било отприлике када су заузели тврђаву Цимпу свега 15 км од Цариграда на европској обали Дарданела и одатле су се ширили даље.
Не видим ништа спорно овде, а и не видим због чега би Срби бранили Цариград, ако изузмемо да је последњи византијски цар био србске крви.

 

[krinka5]

Једна раја а два господара; шта мислиш шта је Мурат хтео рећи? И да се ми у со претворимо не би Турку ручка посолили? Сутра јесте лијеп Видов данак, видећемо ко је вера а ко ли невјера?, Има небројено таквих података само ето нисмо одгонетнули шта је рекао Јабучило? Па је боље да преносимо лажи Насрија и Хаммера, и других сличних историчара.

Kazuj kujo stari Vujadine
kazuj kujo sve te podatke
Za Murata šta je htio reći
i za Turke izjelice soli
Kazuj Vujo varalice stara
kako sve to u istoriju da se pretvori

Al' govori stari Vujadine
"Ne luduj Turčine Krinko
od Urudža ne mož' istorija biti
niti se istina od Nešrija može dobiti
Istorija je tajna sakrivena
koju jedino narod opevati može
opevati i za pojas zadenuti"

Tad Krinka stade i u razmišljanje se dade
Misli Krinka da l' Vujo istinu zbori
il' se stari lisac pretvara pa tek tako govori
Mož' biti da je Vuji razbornost opala
il' da mu žena sinoć ono nije dala
Razmišljajući tako Krinki jedna misao sama dođe
Ipak je Vujadina udarilo grožđe
Rujno vino ili ljuta loza . . .

 

[Kurke]

, историјска чињеница ти је да је Византија користила османлијске одреде као плаћену војску чак и у својим грађанским ратовима, један од њих је и горе поменути Кантакузен.

Kakvu placenu vojsku pa Orhan je bio ozenjen Jelenom, Kantakuzenovom kcerkom. Pa ako tako gledas onda je i Carica Milica placala Bajazita da Srbiju stiti od Madjara.

 

[Лекизан]

Kakvu placenu vojsku pa Orhan je bio ozenjen Jelenom, Kantakuzenovom kcerkom. Pa ako tako gledas onda je i Carica Milica placala Bajazita da Srbiju stiti od Madjara.

Па на позив Јована Кантакузина Османлије се први пут појављују на Балкану да би учествовали на страни Кантакузина у рату два Андроника, касније их Кантакузин поново ангажује у другом грађанском рату између њега и Јована V Палеолога, где ћеш већу сарадњу, касније више нико није могао да их избаци, у праву си за ћерку.
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:jovan-kantakuzin
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_VI_%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BA%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BD
Књегиња Милица је управо због напада Угара била приморана да Србију веже за Османлије вазалним статусом.

 

[krinka5]

Izgleda da nisu samo Vizantijci želeli da koriste Turke u obračunima sa drugim državama , to je želeo i Dušan. Istina za razliku od Grka on to nikada nije ostvario. Evo šta o svemu tome kaže Ćorović u Svojoj "Istoriji srpskog naroda" ;

Od ovog vremena Dušan svoju energiju zbira, da izvrši još jedan obračun s Vizantijom, možda konačan. Da to što sigurnije postigne, on namerava da ukloni s Balkana opasne grčke saveznike, Turke, koji su u poslednjim borbama imali znatna udela. Postoji jedno shvatanje u nauci (N. Jorge, pisca jedne velike Historije Osmanskog Carstva), koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali malu važnost, koji su bili poslušno oruđe u rukama njihovih pozivača ("kad ih pozvaše, oni dođoše; kad ih otpustiše, oni odoše") i koji su "primorani" da pređu u Evropu i osnuju svoju državu. Shvatanje je to površno i vrlo uprošćeno. U stvari, Turci su predstavljali već tada snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske kćeri, vojni savezi i bogati pokloni. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u više prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih gospodara; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica. Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i to novo područje. Tim pre, što je Vizantija, iscrpena drugim krizama, bila stalno u novčanim neprilikama, ne mogući da isplaćuje uredno najamničke nagrade i tako donekle i sama upućivala gramžljivi tuđi elemenat da se naplaćuje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši, pazili mnogo na to, da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze. Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga šalje jedno svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako priča Nićifor Gregora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka četa, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom zarobi. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je šteta što o tom poslanstvu nema nikakvih bližih podataka. Dušan je svakako išao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti. Vidimo, da su im Grci uhvatili niti i da su se požurili da sve osujete. Oni su dobro osećali, da im je turska pomoć, iako pod skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet.

 

[krinka5]

Evo još jednog dela teksta od Ćorovića koji osvetljava dolazak Turaka u Evropu i ulogu Kantakuzena u svemu tome ;

Притисак Турака осећао се све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Непријатељи Кантакузенови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузен је и сам увиђао, да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он с тога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богате новчане понуде, да се Турци врате у Азију остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, у великом броју, из Чимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља би одмах подељена у спахилуке и уведене турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према стародалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском Полуострву.

Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Оркан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. "Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазиски Турци финесе њихових грчких суседа". Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. год., давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пук случај довео у повољну ситуацију, сасвим је погрешно и нехисториски. Код њих је, у ово време, владала једна воља, која је добро знала шта хоће и имала шири интерес. Поред Оркана, који је главну пажњу обраћао војсци, деловао је и његов брат Алаедин као велики везир. Тај човек био се у младости повукао од света, али се после као наш Св. Сава, вратио на братов двор и ту живо радио на организовању нове државе. Нарочиту је пажњу посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почињући од 1328. год. ковати Орканов новац. Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско: сваки човек од вредности могао је слободно напред. Вредност се људи ценила понајвише по војничким врлинама. Јер све што је постигао, Оркан је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.

Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегунаца са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом причале о турској најезди. На Кантакузена диже се општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је своју погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали, да они нису прекршили уговора, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпуно напуштена. Узбуђена маса у престоници, незадовољна Кантакузеном, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 22. новембра 1354., успеше његове присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузена. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузен изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354.), предавши се богословским студијама и писању хисторије свога времена, Кантакузен је умро у дубокој старости 1383. год.

Угнездивши се на Галипољу Турци брзо почеше да шире своја освајања. Још 1354. год. узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па продужише пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног Мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју они 1354/5. год. почеше проваљивати и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника каже, да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима изгубио је цар Јован Александар два своја сина, од којих му Михајло беше наследник и савладар.

 

[vujadin]

Понављати оно шта други пишу и сматрати то главним адутом за дискусију онда није ни потребно дискутовати него само копи пасте. Баш те које наводиш нису вредни навода јер су преписали од предходника.

 

[wwwlado]

Па на позив Јована Кантакузина Османлије се први пут појављују на Балкану да би учествовали на страни Кантакузина у рату два Андроника, касније их Кантакузин поново ангажује у другом грађанском рату између њега и Јована V Палеолога, где ћеш већу сарадњу, касније више нико није могао да их избаци, у праву си за ћерку.
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:jovan-kantakuzin
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_VI_%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BA%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BD
Књегиња Милица је управо због напада Угара била приморана да Србију веже за Османлије вазалним статусом.

...... ( svetog simenona , save , .... )
....

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића [XVI в.] , стр. 03v

http://www.branatomic.com/rukse/rukmain.php?idstr=951&key=3

JA slabo poznajem ovaj jezik ,ali meni se cini da ovdje Stefan ne izgleda bas kao da je u vazalnom polozaju , osim toga zove se depotom ,ali i CAREM .

 

[vujadin]

Све то шта је писано после 1945 треба преконтролисати или игнорисати јер је већином преправљано или фалсификовано.

 

[Лекизан]

...... ( svetog simenona , save , .... )
....

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића [XVI в.] , стр. 03v

http://www.branatomic.com/rukse/rukmain.php?idstr=951&key=3

JA slabo poznajem ovaj jezik ,ali meni se cini da ovdje Stefan ne izgleda bas kao da je u vazalnom polozaju , osim toga zove se depotom ,ali i CAREM .

Ни мени није старосрбски нешто познат међутим историјске чињенице нам говоре да је Србија имала вазални статус све до 1402 године, у том периоду Стефан учествује и у Никопољској бици на страни Османлија, 1402 године учествује у бици код Ангоре када је Бајазит заробљен а Стефан у Цариграду добија титулу деспота што је према византијској хијерархији јако висока титула одмах испод цара а изнад краља.
Законик о рудницима (Новобрдски законик) Стефан издаје 1412 године и тада Србија више није била вазална, то је период безвлашћа и грађанских ратова код Османлија.

 

[Tandoori Masala]

Spojler

Ако постоји могућност да је звоњава у част хришћанске победе у Паризу игде записана, онда претпостављам да то могу бити само хронике калуђера из Сен-Денија.Поводом битке код дунавског Никопоља 1398, те се хронике помињу..а ево , на википедији, илустрација никопољског сукоба из 15 века у белгијској хроници
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Nicopol_final_battle_1398.jpg

Морао је проток информација да буде ограниченији и спорији него данас, али ипак је постојао.

Други могући извор за евентуалну потврду звоњаве in two works by the French writer, Philippe de Mezieres;
Mezieres' sources are discussed by M. Dinid, "Dva savremenika o boju na Kosovu," Glas srpske kraljevske akademije, CLXXXII (1940) 133-48.

Spojler

наводи се у овом делу
http://cmes.arizona.edu/sites/cmes.arizona.edu/files/Background -Battle of Kosovo poetry.pdf
Погрешно је уписано презиме аутора М.Динид, ради се о Михајлу Динићу
http://books.google.rs/books/about/Dva_savremenika_o_boju_na_Kosovu.html?id=P32ZHAAACAAJ&redir_esc=y
Ко има времена, нека претражује. Можда је било, можда није.

Strastveno posjedujem ovaj Dinićev referat, radi se o izvještajima i putopisnim bilješkama nekolicine ondašnjih muževa (prvenstveno Philippe de Mezieres i Bertrando de Mignanelli, te ovlašno pozivanje na Juvenal des Ursinsa i Jean Brandona). Ođe ništa nema o zvonjavi iako ću za svaki slučaj jopet pogledati tekstove u toku dana pošto su na vrancuskom.

 

[Lakonac]

Uz niz klasičnih događaja tipičnih za srdnjevekovne bitke i osvajanja Kosovska bitka ima par netipičnih momenata koji današnje analitičare zbunjuju i otvaraju im put za razne spekulacije. Bitka je bila nerešena kratkoročno gledano. Na duže staze ishod bitke bi se mogao okarakterisati kao srpski poraz. Ovo su tvrdnje koje ću malo analitički podkrepiti.

Dale, sam početak i tok bitke su tipični za ono doba. Srbi su se dobro držali i imali inicijativu zahvaljujući teškim konjanicima koji su napravili dar-mar u centru osmanske vojske. Prodrli su duboko u centar i taj prodor je verovatno zaslužan za pogibju Murata. Protiv-udar osmanlija koji rezultovao (verovatno nesmotrenom i slučajnom) pogibjom Lazara je doveo do toga da srpska inicijativa izgubi na poletu, ali ovo su opšte poznate stvari.

Za odgovr na pitanje ko je pobedio najvažnije je pogledati šta se događalo posle bitke. Po tadašnjim, a i sadašnjim pravilima rata, gonjenje poraženog neprijatelja je bila uobičajena praksa. Ima se utisak da posle bitke na Kosovu Osmanlije nisu progonile Srbie niti obrnuto. Uobičajen postupak posle dobijen bitke toga vremena je opšta pljačka i odvođenje roblja kao nadoknada najmnicima i popunjavanje ratnog budžeta. Nema ubedljivih podataka da su Osmanlije posle bitke značajno poharali širu teritoriju, masovno odvodili roblje niti da su Srbi poharali osmansku komoru. Sldeće, Osmanlije nisu ništa uradili po pitanju utvrđivanja vlasti na "novoosvojenoj" teritoriji što bi bio normalan sled događaja u slučaju da su nedvosmisleno dobili bitku. Činjenica da su Osmanlije ostale na Kosovu polju neposredno posle bitke je napravila privid da su bitku dobili. Sa druge strane, činjenica da su se posle bitke odmah pokupili i vratili u Jedrene je napravilia privid da su je Srbi dobili. Ovo je krajnje netipično ponašanje za srednjevekovne bitke u kojima postoji nedvosmisleni pobednik pa stoga i mislim da je bitka bila nerešena.

Iako nerešena, Kosovska bitka je iscrpla materijalne resurse tadašnjih srpskih država, unela pometnju i nejedinstvo u obezglavljeno plemstvo i to je možda najveći razlog zbog čega Srbi nisu mogli da se suprotsvae narastajućoj Osmanskoj imperiji u sledećih 50-100 godina. Čak i da su nedvosmisleno Srbi pobedili na Kosovu veliko je pitanje da li bi se kasnije odupreli osmanskoj okupaciji.

Slažem se da je Marica, a ne Kosovo, bila poslednja prilika da Srbi izbegnu potonju zlu sudbinu, ali kao što znamo višak alkohola tokom noćnog kampovanja vojske ih je učinio nemoćnim da spreče noćni osmanski napad i totalnu katastrofu.

 

[BLAJBI]

Opis kosovske bitke je totalno ISKRIVILA CRKVA.

Naravnmo, u svoju korist.

Kako su tada svi bili nepismeni osim popova, oni su opisali bitku prema svojim merama i potrebama, a ne kako se ZAISTA odigrala.

I razdelili srpstvo na patriote (Milosa) i izdajnike (Vuka) sve do danasnjeg dana.

 

[nenad1978]

Ugarski i poljski kralj Lajoš I Anžujski

Campaigns in the Balkans were aimed not so much at conquest and subjugation as at drawing the Serbs, Bosnians, Wallachians and Bulgarians into the fold of the Roman Catholic faith and at forming a united front against the looming Turkish menace. In 1366 the Kingdom of Bosnia recognised the Hungarian authority, but Louis had himself crowned as King of the Serbians and Bosnians. After facing the Hungarian King Louis I in several locations, the last military campaign of the Hungarian monarch was decisive and in 1367 Lazar of Serbia recognised his authority over the Serbians.

 

[Klaudije II Gotski]

Uz niz klasičnih događaja tipičnih za srdnjevekovne bitke i osvajanja Kosovska bitka ima par netipičnih momenata koji današnje analitičare zbunjuju i otvaraju im put za razne spekulacije. Bitka je bila nerešena kratkoročno gledano. Na duže staze ishod bitke bi se mogao okarakterisati kao srpski poraz. Ovo su tvrdnje koje ću malo analitički podkrepiti.

Dale, sam početak i tok bitke su tipični za ono doba. Srbi su se dobro držali i imali inicijativu zahvaljujući teškim konjanicima koji su napravili dar-mar u centru osmanske vojske. Prodrli su duboko u centar i taj prodor je verovatno zaslužan za pogibju Murata. Protiv-udar osmanlija koji rezultovao (verovatno nesmotrenom i slučajnom) pogibjom Lazara je doveo do toga da srpska inicijativa izgubi na poletu, ali ovo su opšte poznate stvari.

Za odgovr na pitanje ko je pobedio najvažnije je pogledati šta se događalo posle bitke. Po tadašnjim, a i sadašnjim pravilima rata, gonjenje poraženog neprijatelja je bila uobičajena praksa. Ima se utisak da posle bitke na Kosovu Osmanlije nisu progonile Srbie niti obrnuto. Uobičajen postupak posle dobijen bitke toga vremena je opšta pljačka i odvođenje roblja kao nadoknada najmnicima i popunjavanje ratnog budžeta. Nema ubedljivih podataka da su Osmanlije posle bitke značajno poharali širu teritoriju, masovno odvodili roblje niti da su Srbi poharali osmansku komoru. Sldeće, Osmanlije nisu ništa uradili po pitanju utvrđivanja vlasti na "novoosvojenoj" teritoriji što bi bio normalan sled događaja u slučaju da su nedvosmisleno dobili bitku. Činjenica da su Osmanlije ostale na Kosovu polju neposredno posle bitke je napravila privid da su bitku dobili. Sa druge strane, činjenica da su se posle bitke odmah pokupili i vratili u Jedrene je napravilia privid da su je Srbi dobili. Ovo je krajnje netipično ponašanje za srednjevekovne bitke u kojima postoji nedvosmisleni pobednik pa stoga i mislim da je bitka bila nerešena.

Iako nerešena, Kosovska bitka je iscrpla materijalne resurse tadašnjih srpskih država, unela pometnju i nejedinstvo u obezglavljeno plemstvo i to je možda najveći razlog zbog čega Srbi nisu mogli da se suprotsvae narastajućoj Osmanskoj imperiji u sledećih 50-100 godina. Čak i da su nedvosmisleno Srbi pobedili na Kosovu veliko je pitanje da li bi se kasnije odupreli osmanskoj okupaciji.

Slažem se da je Marica, a ne Kosovo, bila poslednja prilika da Srbi izbegnu potonju zlu sudbinu, ali kao što znamo višak alkohola tokom noćnog kampovanja vojske ih je učinio nemoćnim da spreče noćni osmanski napad i totalnu katastrofu.

Ниси у праву. Османски пљачкашки одреди су после Косовске битке упадале у земље Лазаревића већ током 1389. године, а 1390. преко Моравске Србије упали су у Угарску. Другим речима, ако је војска под командом централних власти била озбиљно проређена на Косову, војске крајишких бегова (уџ бегова) биле су и даље орне за пљачку и харање. Ови пљачкашки одреди наравно нису могли да изведу неко трајније освајање тврђава или вароши, али треба узети у обзир неприлике у којима су се Лазаревићи нашли у лето/јесен 1389. године: земља буквално обезглављена, наследници кнеза Лазара малолетни, поглавар цркве на самрти, држање Угарске итд. И све то је утицало на кнегињу Милицу и Државни сабор да се прихвате вазалне обавезе према Османлијама.

Друго, вести да је Бајазит заузео престо током битке погубљењем брата Јакуба потичу из средине 15. века када је Мехмед II Освајач већ легитимисао братоубиство.
"Бајазитово повлачење било је разумљиво ако се прихвати друга верзија догађаја позната из појединих османских извора по којој Јакуб Челебија није пратио оца у походу против Срба 1389. већ је током тог периода боравио у Анадолији. Јакуб, старији по годинама од Бајазита, наводно је у време Косовске битке регрутовао туркменске одреде у Малој Азији. Муратова изненадна смрт на бојном пољу у ствари је помогла Бајазиту као једином принцу из Османове династије присутном уз Мурата, да приграби престо током битке и да га тако прихвате и они елементи у војсци којима је Јакуб био ближи. Штавише, пошто је Бајазит почео да кује сребрни новац тек шест месеци после Косовске битке сасвим је могуће да је рат између Муратова два сина потрајао неколико месеци након султанове погибије."
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:bajazit-i

Судећи према нумизматичком материјалу, Бајазит је тек после шест месеци почео да кује новац, можда зато што је био презаузет кратким, али успешним ратом против брата Јакуба. Самим тим, могуће је да после Косовске битке није наступио енергичније против Срба једноставно зато што је имао преча посла, а од Срба му, после погибије на Косову, није претила иоле озбиљнија опасност.

 

[Пресретач]

Ниси у праву. Османски пљачкашки одреди су после Косовске битке упадале у земље Лазаревића већ током 1389. године, а 1390. преко Моравске Србије упали су у Угарску. Другим речима, ако је војска под командом централних власти била озбиљно проређена на Косову, војске крајишких бегова (уџ бегова) биле су и даље орне за пљачку и харање. Ови пљачкашки одреди наравно нису могли да изведу неко трајније освајање тврђава или вароши, али треба узети у обзир неприлике у којима су се Лазаревићи нашли у лето/јесен 1389. године: земља буквално обезглављена, наследници кнеза Лазара малолетни, поглавар цркве на самрти, држање Угарске итд. И све то је утицало на кнегињу Милицу и Државни сабор да се прихвате вазалне обавезе према Османлијама.

Друго, вести да је Бајазит заузео престо током битке погубљењем брата Јакуба потичу из средине 15. века када је Мехмед II Освајач већ легитимисао братоубиство.
"Бајазитово повлачење било је разумљиво ако се прихвати друга верзија догађаја позната из појединих османских извора по којој Јакуб Челебија није пратио оца у походу против Срба 1389. већ је током тог периода боравио у Анадолији. Јакуб, старији по годинама од Бајазита, наводно је у време Косовске битке регрутовао туркменске одреде у Малој Азији. Муратова изненадна смрт на бојном пољу у ствари је помогла Бајазиту као једином принцу из Османове династије присутном уз Мурата, да приграби престо током битке и да га тако прихвате и они елементи у војсци којима је Јакуб био ближи. Штавише, пошто је Бајазит почео да кује сребрни новац тек шест месеци после Косовске битке сасвим је могуће да је рат између Муратова два сина потрајао неколико месеци након султанове погибије."
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:bajazit-i

Судећи према нумизматичком материјалу, Бајазит је тек после шест месеци почео да кује новац, можда зато што је био презаузет кратким, али успешним ратом против брата Јакуба. Самим тим, могуће је да после Косовске битке није наступио енергичније против Срба једноставно зато што је имао преча посла, а од Срба му, после погибије на Косову, није претила иоле озбиљнија опасност.

Kaко објашњаваш запис на мраморном стубу?

Kao dobri pastir i vožd,
mudro jaganjce slovesne privodi
da u Hristu okončaju slavno
i da budu stradanja venac
i učesnici u višnjoj slavi.
Zato složno i bezbrojno mnoštvo
zajedno s dobrim i velikim gospodinom,
hrabre duše i najtvrđi u veri,
kao na lepi dvorac i na opojni pir,
na neprijatelja se ustremiše
i pravog zmaja zgaziše,
ubiše divlju zver i protivnika velikog
i nezasiti ad koji proždire sve,
kažem vam, Murata i sina njegova,
porod aspide i guje,
štene vasiliska i lava,
a s njima drugih, ne malo.

Sve ovo rečeno završi se 6897. godine,
dvanaestog indikta, petnaestog dana meseca juna
u utorak, bio je šesti ili sedmi čas.
Ne znam. Bog zna.