Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
“Када ваша душа тугује због неког, не исправљајте га ријечима него се молите за њега, плачите, помињите га у цркви. И мислите о њему само добро, добре мисли су велика сила.”

Старац Пајсије Светогорац
 
Била једном два брата...

Пре шест година ...

Враћамо се из Цркве Дуле и ја код њега на кафицу после литургије. Момак је недавно кренуо у Цркву и врло брзо капира ствари . Дуле је интелигентан момак , био је пар пута у манастиру и размишљао да се замонаши, али његови маторци неће ни да чују , сад има девојку и вероватно ће се женити. Није то лоше , нек се жени , али видим да је њему манастир прирасто срцу. Прошли пут кад је био на конаку његови су дигли цело село да га траже ди је и на крају наравно дошли и код мене као дежурног кривца за таке ствари а ја будала им рекох ди је Дуле и ома су га звали у манастир да се враћа кући.

Таман смо сели да пијемо кафицу кад упада његов матори.
- Је ли црквењак , шта ти мислиш ко си ти ? Ту ми долазиш вазда и рушиш ми кућу , децу си ми затрово тим твојим средњовековним причама и поповским глупостима. Ја сам свецки чоек , мене те мрачњачке ствари не занимају а вала нећеш више ни моју децу тровати. Увати се врата из овијех стопа и мрш напоље.
- Добро чика Стево како ти кажеш . Само децу ти не трујем ја ...
- Мани ти сад мене тих поповских прича , иди одавде и немој више да долазиш, јел ти јасно ?!
- Чика Стево твоја деца су паметна и избор је њихов , нисам ја никоме пунио главу нисчим. А ти ако им будеш спречаво да иду у Цркву они ће се ко и сви други окренути или дроги или некој секти или ће отићи у педере...
- Море мрш напоље , доста сам те слушо !!!
И тако сам последњи пут био код Дулета те године и никад више.
Пре годину дана ...
- Де си Сале шта има?
- Ево црквењак , ништа нема, радим овде у кафићу за неку ситну кинту, а шта ћу, двоје мале деце, жена нема посла...
- Како ти бураз?
- Добро је ... уствари и није добро хтео је да се види с тобом ... оће нешто да те пита.
- Како да се видим са њим , немам његов телефон , а знаш да код вас не могу доћи ?
- Ево сад ћу га ја назвати ... ево ти га .
- Ало Дуле , ди си ?
- Ало , јес ти црквењак ?
- Ето ја сам , шта се ради , где је запело ?
- Чуј , имам озбиљних проблема , ајде оћеш бити ту сад ћу да скокнем сачекај ме у кафићу.
- Ево сачекаћу те.
Седнем мало у кафић , Сале донесе пиће , продиванимо нако необавезно кад ето ти Дулета. Гледам га а неверујем да је он, сув ко сарага, подочњаци црни, очи му упале а цакле се.
- Шта је то Дуле с тобом , вид нашта личиш.
- Брате да ти одмах кажем, ја сам на хероину.
- ?
- Јесте има већ годину дана, али сад сам добио дете , и не могу више вако , ни због себе ни због мале , ћеркицу сам добио.
Ћутим , не знам ни шта би му реко, не могу да га гледам, у очи не могу да га гледам, знам да сам био упорнији да до овога не би дошло, а ја да се не замерам селу... ма изем ти село шта имам од њега... спустим главу а Дуле наставља.
- Знам брате да си добар с оним калуђерима, мени треба лечење, али не могу оставити породицу, морам да радим за леба да имају ...
- Дуле брате... шта да ти кажем ... знаш да ако те одведем у манастир нећеш изаћи док се не скинеш, а то ће да потраје...
- Али брате јел може нешто онако мало брже, мислим да не идем баш у манастир, да могу да радим и да будем кући, мислим фрка ми је шта ћу са породицом. - убацује Дуле у спид.
- А шта ћеш са породицом ако умреш ?
- Не знам шта ћу брате ...
- Имаш кеву и ћалета остави њима дете и жену и иди да се скидаш , неможеш бити у свету и скинути се, схвати.
- Не знам , ај дај ми твој број па ћу те назвати.
- Чуј ево ти број телефона од оног калуђера што је задужен за вас наркомане па се ти чуј са њим , можда има нека солуција ... шта знам.
И ту се разиђосмо.
Пар месеци касније ...
Стојим у градском бусу . Бус нако полупразан . На једној станици улази само један клошар , сав одрпан , изубијан , изгребан , окрвављеног лица, и право иде према мени.Долази до мене . Једва га препознајем. Дуле !
- Човече шта је то с тобом ?!
- Ма пусти брате ... ништа нарочито...
- Како ништа побогу , поглеј се нашта личиш.
- Знаш брате , нисам звао оног калуђера, јел би мого ти самном да одеш до манастира?
- Оћу није проблем, ајмо одмах сутра, јел може ?
- Може ,еј само ме зврцни вечерас да не заборавим... није ми добро ја ћу мало да седнем овде на патос.
Чучнем поред њега, људи нас гледају, вероватно мисле да смо обојица џанкији, а шта ме брига за људе кад овај предамном умире.Дуле се склупчао у неком полусну , повремено се тргне и пита јесмо ли стигли.На његовој станици кажем му да ћу га цимнути вечерас, али он као да је већ заборавио шта смо причали. Излази на врата , осећам се јадно, гледам у њега , испратио сам га погледом докле сам могао...
То вече га зовем на фон.
- Ало Дуле , ди си човече ?
- Е брате ... слабо те чујем.- У позадини трешти нека музика .- Е знам зашто зовеш , е чуј , нисам заборавио, али сад сам ту на егзиту са неким енглезима, е лудо се проводимо , требо би да дођеш да видиш...
- Дуле бре ! Какви црни енглези , треба ујутро да смо у манастиру , иди одмах кући , немој се зезати .
- Е брате , нема фрке , бићу ја сутра на станици , не брини ништа , видимо се , ајд ...
Сутра дан стојим у бусу , бус долази до Дулетове станице, на станици улази једна жена и никог више нема на видику. Гледам на све стране , можда је ту негде , нема га...
Три дана заредом на свака два сата вртим Дулетов број телефона , али нико се не јавља.
Четврти дан на Дулетов фон јавља се Сале.
- Хало.
- Ало , Сале јес ти?
- Ја сам ко је ?
- Црквењак је овде, дај ми лебати Дулета , већ три дана не могу да га добијем на фон уопште се не јавља.
Тајац је потрајао добра два минута.Сале утањеног гласа ми саопштава:
- Полиција је јутрос донела Дулетове ствари , па и овај телефон, нашли су га овереног у граду у хаустору... сахрана је сутра у 15...дођи ако можеш ...
Нисам дошао на сахрану , дао сам прилог за манастир и Дулетово име да га калуђери помињу на 40 литургија.
Последњих пар месеци...
Одем код Салета у кафић . Сале сам ради , само ћути, нема више осмеха на његовом лицу, сломљен, прилази ми и каже:
- Брате водиш ме сутра у манастир и ја сам наркоман већ више од пола године.
Стојим пренеражен, по Салету се то није видело , нисам могао ни у бунилу да претпоставим.
Одвео сам га у манастир.
Скинуо се брзо , за свега пар месеци.
Био је упоран и омиљен код калуђера.
Пре неки дан је дошао кући да среди неку документацију , личну карту ваљда , тако нешто , и кад је кренуо назад за манастир ухвате га дилери .Није хтео ништа да узме од њих и они га рокну овердоз, умро је на месту . Полиција их је похапсила у року од сат времена. Али шта то коме значи уопште.
Јуче на литургији видим њиховог оца чика Стеву , први пут у Цркви , човеку лију сузе као из славине , у црнини , два сина изгубио за пола године, остали унучићи , и две снајке. Мрачно брате , мрачније од средњег века...

Животије Утешановић
 
Vladika Nikolaj Velimirović
Nove besede pod Gorom


Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glas. Fino uho moglo bi ćuti struju sokova u biljci; jošfinije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo. A to znači: vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor.
 
Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju, ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari dotle su žive.
No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u svetu...... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu ? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu ; ....Samobitnu božansku Reč, i da je od nje i kroz nju postao sav svet, kao njen odjek....

Vladika Nikolaj Velimirović
Nove besede pod Gorom
 
Раније учињене гријехе не јачај у твојој души размишљањем о њима, како се не би обновили у теби. Буди уверен да су ти опроштени од оног тренутка када си се предао Богу и покајању. У то немој сумњати.

Свети Антоније Велики
 
Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Неком старцу, који се много молио и често бринуо о људским гресима, учинило се чудним зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше... “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље… Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.
Шта је то? – питао је старац.
- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!
- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму… Анђео га погледа тужног лица.
- Желиш да знаш?.. Погледај…
Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра. Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука! На клиросу је диригент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.
«Аха, хор ћу сигурно чути…» - помислио је старац.
Диригент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: диригент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. «Шта је ово?» - помислио је старац. Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и друштвених положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема.
- Зашто је тако? – питао је старац.
- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.
Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.
«Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..»
Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли:
«…Тешко разочарање! Како сам лоше трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…»

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: «Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?»

И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.

- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. –

Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми… Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:
- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..

У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Мило се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.
- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.
- Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.

Епископ Кинешемскиј Василиј (Преображенскиј)
 
Идите на Литургију
Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас...

Идите на Свету Литургију, шта год вам се дешава. На Литургији се свака човекова молитва прима! Зато што се на Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши! Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас. Нешто пре, нешто касније, али све што је корисно за вас /што није противно вољи Божијој/ добићете.

Старац Тадеј
 
1. Шта знаш - ћути.
2. Што чујеш - ћути.
3. У туђе разговоре се не мешај.
4. На питања одговарај, али не говори много.
5. Шта хоћеш да радиш - осмисли сам са молитвом, а другима пре времена не говори док ниси учинио.
6. Не говори људима њихове недостатке.
7. Увредили су те или укорили - прећути.
8. Неправедни су према теби - реци тихо и мирно.
9. Сам не говори строго и не узбуђуј се.
10. На све гледај - како Бог да! За све је Његова света воља! Увек се сећај Бога, Мајке Божије и моли се.

Патријарх Павле
 
A4C053DD-5E01-4556-9C86-A5CAFCAE3F69.jpeg
 
3. Свакако, тог унутарњег и новог човека, „сазданог по Богу“[4] овај свет носи у својој утроби, и тек када човек овде буде створен и задобије своје обличје, он се коначно рађа у ономе савршеноме свету, у коме нема старења. И као што заметак, још док се налази у мрачном и течном животу у мајчиној утроби, природа припрема за живот на светлости и, као по неком правилу, приготовљује га за живот који ће примити, тако исто бива и са светитељима. То је апостол Павле имао на уму кад је Галатима писао: „Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама“.[5] Још нерођени замеци, међутим, никада неће доспети до познања овога живота, док се блаженим хришћанима још овде откривају многе ствари из будућег живота. Разлог је тај што замецима овај живот није садашњи, већ дословно будући. Јер, до оних простора, у којима они почивају, не доспева никакав зрак светлости, нити ишта друго што сачињава овај живот. Но, с нама није такав случај, него се онај будући живот на неки начин улио и помешао са садашњим – оно Сунце је и за нас човекољубиво изашло, наднебесно миро се разасуло по немирисним земаљским просторима, а анћелски Хлеб је и људима дарован.[6]
свети Никола Кавасила ,
ПРВА БЕСЕДА
О ТОМЕ ДА СЕ ЖИВОТ У ХРИСТУ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА, МИРОПОМАЗАЊА И ПРИЧЕШЋА
 
8. Погледајмо то и на овај начин. Много тога нам је за живот неопходно: ваздух, светлост, храна, одећа, саме природне силе и удови тела; но, не дешава се да је човеку све то увек и за сваку сврху потребно; него он користи сад ово, сад оно – већ према томе какву корист у тренутној потреби свака од тих ствари пружа. Наиме, облачимо одећу, али нам она не може бити храна, па кад нам затреба трпеза, нешто друго морамо потражити. Светлост, опет, не можемо удисати, а ваздух нам не може бити зрак уместо ње; нити располажемо увек дејствима чувстава и удова нашега тела, нити се увек њима служимо, већ понекад бива да око или рука буду неделатни кад нешто треба чути; а опет, када хоћемо нешто да дотакнемо, довољна је рука, но кад нешто треба омирисати, или чути, или видети, она нам више није од користи, па оставивши њу, обазиремо се на друге моћи. А Спаситељ је увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе, тако да им пружа оно што им је за сваку потребу довољно – Он постаје њима све, и не допушта да се обазиру на било шта друго нити да ишта друго и откуда траже. Тако да нема ништа што је светима потребно а да им то не пружа Он Сам: јер Он и раћа, и подиже, и храни, Он је и светлост и дисање; Он саздаје у њима око да Га могу угледати, и опет, просвећује их Собом и нуди Се како би Га могли видети. Он је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута. Ми смо удови, Он је Глава; кад се треба борити, Он се бори заједно са нама; кад треба почаст да примимо, Он је Тај Који је уручује; кад побеђујемо, Он је истински венац славе.
свети Никола Кавасила ,
ПРВА БЕСЕДА
 
Sv. Apostol Pavle

Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Paul_Apostle.jpg
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se,

Ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,

Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,

Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
 
"Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божијој? Ево како: ако због било чега тугујеш, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, иако ти можда изгледа да живиш по вољи Божијој. Онај ко живи по вољи Божијој ни за шта не брине. Када му нешто треба, он и себе и то што му је потребно предаје Богу. Ако се и догоди да не добије оно што тражи, остаје спокојан као и да је примио. Душа која се предала вољи Божијој не боји се ничег: ни претњи, ни разбојника, уопште н и ч е г. За све што је снађе говори: "Тако је Богу угодно". Ако је болесна мисли: "Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао". Тако се, ето, чува мир у души и телу."

-Старац Силуан
 
Поштујте браћо, свештенике своје. Они су слуге Христове и представници апостола Христових. Њихова је служба тешка, њихова одговорност пред Богом огромна. Они се моле Богу за све нас. Они својим рукама и молитвама припремају св. причешће, којим се ви са Богом сједињујете. Они вас дочекују кад се рађате, они вас испраћају кад умирете. Они за вас Богу одговарају.

Свети Сава је рекао: "Ако је поп грешан, молитва његова није грешна". Не осуђујте свога свештеника, не ружите га, не гоните га. За своје грехе он ће одговарати Богу више него ли ви за своје, јер је свештеник Бога живога. Ако је свештеник грешан, поштуј га и поштовањем ћеш га застидети и он ће се поправити. Ако ли га осуђујеш и ружиш, он ће постати још гори.
Поштујте браћо, свештенике своје.
Немојте се правити паметнији у духовним стварима од свештеника. И ако све не твори што треба творити, по слабости својој, он зна шта треба говорити. Питајте га о путу спасења и слушајте речи његове. Молите га, да вам објасни и он ће вам објаснити...
Свештеник има свој суд и свога судију. И ако греши, знајте, да га казна неће обићи. Но, немојте му ви бити судија. Он велико бреме носи и велику одговорност има. Отуда је и његово спасење теже него ваше. Зато вас молим, браћо, поштујте свештенике своје.

Свети Николај Жички
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top