Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
91799527_802596316929710_3753901609701081088_n.jpg
 
ЧЕКАМ ТЕ НАПОЉУ - Свети Серафим Вирицки

Видим, одлазиш у цркву.
Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити.
Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата,
хоћеш ли се молити седећи или клечећи, погнуте главе или затворених очију
или ћеш буљити у икону на олтару, ударати се у прса, мицати усне,
шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима.
Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека.
Чекам те напољу!
Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе, припреми се за сусрет са мном.
Тада ћу те немилосрдно пратити, посматрати, судити а можда те и осудити.
Имам право то учинити.
Наиме, желим знати
јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао.
Желим се уверити-чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим?
Уверим ли се да си охол,
похлепан,
себичан,
свадљив,
увредљив,
завидан,
брбљив,
површан
знаћу да ти молитва не ваља.

Уверим ли се да у породици,
на послу,
у школи,
трговини,
аутобусу,
на улици,
не знаш с људима разговарати,
знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати.
Ако неко непрестано треба да те теши и хвали,
знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога,
да би га славио
већ да би обожавао себе.
Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира,
радости, поверења и утехе,
буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег,
буде ли твоја рука подизала немоћне,
буде ли твоје срце имало разумевања за друге,
буде ли опраштало и љубило
знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом.
Чекам те напољу!
 
На питање новинарке да неће моћи људи да посећују храмове на Васкрс, да освештавају јаја, васкршње колачиће, да се дарују, и како онда људи могу да изразе своју радост и да је поделе...

Митрополит Иларион Алфејев: ... Дајте да не драматизујемо ситуацију. Неколико поколења у нашој земљи живело је у условима прогона Цркве. Тридесетих година била је затворена већина цркава, стрељани су свештеници, у многим градовима и селима уопште је било немогуће доћи у цркву, причестити се или крстити дете. И тако је Црква живела годинама. Сада, слава Богу, ничега тога нема. Имамо потпуну слободу да живимо пуним црквеним животом. Ми смо се само привремено нашли у ситуацији у којој нам је прописана самоизолација. Дајте да прођемо ово време са смирењен и спокојем. Дајте да свим силама сачувамо било како што више живота. За то ће свакога од нас Господ наградити. А за небригу казнити.
Данас не треба да буде никаквог унинија, страха, панике, неспокоја. Морамо престати очајавати и морамо створити своје домаће мале цркве. Тако ћемо преживети ову напаст.
«Мы обязательно будем праздновать Пасху»
Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев)
 
Путовали негда авва Данило и авва Амој. Авва Амој рече: "Кад ћемо, оче, стићи у келију?" (тј. да би се могли Богу молити). Авва Данило му одговори: "А ко нам сада одузима Бога? И у келији је Бог, и ван келије - тај исти Бог."
Овим се учимо непрекидности молитве, размишљања о Богу и созерцања Божјег делања у нама и около нас. Храм олакшава и појачава молитву. Тако исто затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву. Но ко неће да се моли ни храм ни келија неће га везати. Нити ће онога ко је осетио сласт молитве, моћи природа и путовање одвојити од молитве.
 
Када се човек од све душе моли за друге, онда Анђели - чувари тих људи моле се за њега. Твоја молитва, као одблесак, појачан молитвама Анђела, враћа се теби.

Архимандрит Рафаил Карелин
 
Замислимо следећи разговор:
– Лоше се осећам.
– Нешто се догодило?
– Не, али се бринем.
– Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?
– Не.
– Вруће?
– Не, све је у реду.
– Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?
– Нећу, хвала ти!
– Можда си жедан?
– Нећу!
– Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?
– Не, све је у реду.
– Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.
– Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.
– Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.

Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?
Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.
А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.
Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.

АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ КОНОНОС
 
Њој није стало било до тога да угоди свету, него Богу; нити јој је стало да се оправда пред светом, него само пред Богом. Сама послушност, сама пажљивост, сама кротост. Пресвета Дјева је с правом могла рећи ангелу Божијем: Ево слушкиње Господње,нека ми буде по речи твојој (Лк, ст. 38).
 
Будимо мудри и безазлени
Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост. Ни једно ни друго више, него да будемо “мудри као змије, а безазлени као голубови”.

“И мене су гонили, и вас ће гонити”, говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

Патријарх Српски Г. Павле
Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле
Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.​
 
Hајвећи српски грех – Свети Владика Николај
Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног”. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик”. У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу”, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја”. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога”. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.



Свети Владика Николаj
 
Безуман је човек који сву своју снагу усмерава само на стицање материјалних добара и спољашњи успех, хранећи своје тело и амбицију, а занемаруући душу, оно највредније у њему...После се пита што је некад тако тужан, безнадан, изгубљен....
Јер човек није само тело, није само сујета и тежња за успехом. Човек је и бесмртна душа, која тражи своју храну.
Човеку јесте потребно материјално да би живео у овом свету, али то није све! ПОТРЕБНА МУ ЈЕ И ХРАНА ЗА ДУШУ, да би био складан, радостан и испуњен.
А душа се не може заситити парама, материјалним добрима, успехом, па ни везаношћу за спорт, науку или уметност. То је као да јагњету баците дробину убијене животиње у жељи да га нахраните.
Не може тако, јер душа тражи најфинију храну. Душа тражи Бога Живога...
 
Где је нестала у нашем црквеном животу та карактеристична црта апостола Павла – бесконачно поштовање слободе других људи? Слобода да се буде не такав каквим би ми њега (другог) хтели видети. Хоће да једе – нека једе у Господу. Неће, већ хоће да пости – да, ради Бога, све је Њему, све у Његову славу! Зашто апостол није размишљао да састави «инструкције дужности хришћана» са обавезним квачицама о испуњењу. Зашто је код њега све тако широко, пространо – а не скучено! – и са великом људском добротом?
Бог није позоришни реквизит. Према томе, Њему није потребно наше «опслуживање» - зато што Он свакога од нас «опслужује»: храни, негује, обасјава сунцем, да и уопште сва бића у Својој Десници држи. То је био Он који је због нас и у ад отишао – да би све отуда извео.
Није због храмовних светиња Христос умирао. Чак ни за сам храм као такав. Он је умирао за те живе људе који данас стоје у храмовима.

Протојереј Павел Великанов
 
Јер кад вређамо једни друге, кад осуђујемо једни друге, кад оговарамо и клевећемо једни друге, све то ми чинимо Господу, ЈЕР ЊЕГОВА ЈЕ ЗАПОВЕСТ ДА ВОЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ БЕЗУСЛОВНО. ЧАК И ОНДА КАДА МЕ ДРУГИ ВРЕЂА И ЧИНИ МИ НЕПРАВДУ, Господ ме позива да га волим, да му укажем љубав, да му чиним добро, јер чинећи њему добро, ја заправо испуњавам заповест Божију, а то значи да чиним добро самоме Господу, заправо чиним добро и самоме себи у крајњој инстанци.

митрополит Порфирије
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top