Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ БЛУМ

... свештеници често говоре: «Пронађите у себи све грехе и кајте се». За мене то изгледа овако: изнад тебе широко пролећно небо, пролећни ваздух, птице певају, природа се пробудила, а ти са зароњеном главом у смећу тражиш где је најпрљавије и најсмрдљивије; а онда се изненадиш што имаш мало радости од хришћанства...

Постоје и друга својства која такође играју улогу: захвалност, радост. Једну ствар коју некоме могу усадити: љубав према себи. Нећу да кажем: глупо мишљење, да сам «ја тако заносна», «ја сам тако диван», већ увереност да је у мене, чак и при мојој ружноћи, утиснут лик Божији, у мени је лик и подобије Божије, и ја могу себи веровати, зато што Бог у мене верује, ја могу себе волети, зато што Бог мене воли, ја се могу на све надати, јер ме је Бог створио – и Он је знао шта ради. Он не греши, не промашује. Ја помињем често случај веома културног човека у иностранству; тридесет година касније и сам је постао свештеник, а тада је једном полусеоском свештенику говорио: «Како ја могу веровати у Бога? Култура је на путу! Ја сам завршио историјски факултет, знам језике, читам филозофију, завршио сам у Паризу богословски институт – како ја могу у Бога веровати?!» (на част Богословског института!..)
А свештеник му је одговорио: «А.А.! Да ли је важно што Ви у Бога не верујете? Он ништа не губи због тога. Важно је да Бог верује у Вас». И мени је то остало. Мени је било тада деветнаест година, и до данас ми је остало: човек мора да верује у себе, јер ако у потпуности не верује у себе, њему пута никуда нема. А ради тога морамо научити човека да у себи не тражи зло, већ добро.

Ја не позивам да будемо слепи ка злу; али знате, свештеници често говоре: «Пронађите у себи све грехе и кајте се». За мене то изгледа овако: изнад тебе широко пролећно небо, пролећни ваздух, птице певају, природа се пробудила, а ти са зароњеном главом у смећу тражиш где је најпрљавије и најсмрдљивије; а онда се изненадиш што имаш мало радости од хришћанства. А ти узми Јеванђеље и осмотри каква места у њему жигну твоје срце ликовањем, радошћу, када срце у теби гори, као у путника за Емаус, и реци себи: ево у овоме Господ и ја један другога разумемо. Он ми је то показао или казао – и ја сам схватио, ми смо у сазвучју, у томе је Његов лик у мени. Дај да ово запамтим, забележим и никада не сагрешим против тога, зато што смо у томе Он и ја – једно...
Фотографија корисника Светислав Павловић
 
Poslednja izmena:
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ

Али ко се усуђује истражити тако велико таjинство? Куда хоће Бог тамо се побеђује чин природе, и природа не може бити препрека.
Дакле, немоћи људи нису укључене.
Бог је зажелео и сишавши остварио спасење људи, ЈЕР ЈЕ У ВОЉИ БОЖИЈОЈ ЖИВОТ СВИХ ЉУДИ.
81795236_778693585964750_6741400635104559104_n.jpg
 
A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer on zapoveda svome suncu, te ono obasjava i zle i dobre i daje dažd pravednima i nepravednima.Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne čine li tako i carinici?

I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?

Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.

Isus, iz Besede na Gori
 
Začeće_sv_Jovana_Krstitelja[1].jpg

U prvoj glavi Jevanđelja po Luki (1-25) opisano je kako se svešteniku Zahariji za vreme njegovog služenja u hramu javio Anđeo Gospodnji i predskazao mu rođenje sina Jovana, koji će biti velik pred Gospodom, i kako je Zaharija kažnjen gubitkom moći govora pošto nije poverovao da će njegova žena Jelisaveta začeti Jovana Preteču.



Ovde pomenuti car Irod bio je rodom Judejac, sin Antipatra, i u vreme Hirkana, poslednjeg vladara iz roda Makaveja, preuzeo je vlast nad Judejom. Carsku titulu dobio je od Rima. Iako je bio prozelit, Judejci ga nisu smatrali svojim, te je njegova vlast predstavljala oduzimanje palice vladalačke od Jude, nakon čega je trebalo da se pojavi Mesija (Post. 49,10).



David je sveštenike podelio na 24 reda, pri čemu je za poglavara jednoga od njih bio postavljen Avija. Tom redu pripadao je i Zaharija. Njegova žena Jelisaveta takođe je poticala iz svešteničkog roda. Mada su se oboje odlikovali istinskom pravednošću, nisu imali dece, a to je kod Judejaca smatrano kaznom Božijom zbog grehova. Svaki sveštenički red služio je u hramu dva puta godišnje po sedam dana, pri čemu su sveštenici kockom delili obaveze između sebe. Zaharija je tako dobio dužnost da kadi, pa je zbog toga ušao u drugi deo Jerusalimskog hrama, koji se zove Svetinja ili Svetilište, gde se nalazio kadioni žrtvenik, dok se sav narod za to vreme molio u otvorenom delu hrama, koji je za to bio predviđen.



Ušavši u Svetinju, Zaharija je ugledao Anđela, pa ga je obuzeo strah, možda i zbog toga što je prema judejskim verovanjima javljanje Anđela nagoveštavalo blisku smrt. Anđeo ga je umirio saopštivši mu da je njegova molitva uslišena i da će mu žena roditi sina, koji će biti velik pred Gospodom. Teško je pretpostaviti da se Zaharija, budući toliko star, pa još i u takvom uzvišenom trenutku bogosluženja, uz svu svoju pravednost, molio da mu bude darovan sin. On se očigledno, kao jedan od malobrojnih pravednih ljudi tog vremena, usrdno molio Bogu za skoro nastupanje Mesijinog Carstva, i upravo za tu njegovu molitvu Anđeo je rekao da je uslišena. Njegova molitva je visoko nagrađena: ne samo da je oslobođen žalosne neplodnosti, već mu je i saopšteno da će njegov sin biti preteča Mesije, čiji je dolazak on tako željno očekivao. Njegov će sin sve prevazići svojim neobično strogim uzdržanjem i od rođenja će biti ispunjen naročitim darovima Duha Svetoga. Njemu predstoji da pripremi judejski narod za dolazak Mesije, što će učiniti propovedajući o pokajanju i ispravljanju života, obraćajući Bogu mnoge sinove Izrailjeve, koji samo formalno poštuju Jahvea, ali su se srcem i životom udaljili od Njega. Zato će mu biti dati duh i sila proroka Ilije, kome će biti nalik svojom plamenom revnošću, strogim podvižničkim životom, propovedanjem pokajanja i razobličavanjem bezbožnosti. On će dozivati Judejce iz bezdana njihovog moralnog pada, vraćajući u srca roditelja ljubav prema deci, a u onima koji se protive desnici Gospodnjoj utvrdiće način razmišljanja pravednika.



Zaharije nije poverovao Anđelu, jer su i on i njegova žena bili suviše stari da bi se nadali potomstvu, pa je zamolio Anđela za znamenje kao dokaz istinitosti njegovih reči. Da bi razvejao Zaharijine sumnje, Anđeo saopšti svoje ime. On je – Gavrilo, što znači „sila Božija“, onaj isti koji je proroku Danilu blagovestio o vremenu dolaska Mesije, ukazavši na rokove u sedmicama (Dan 9,21-27). Zaharije je zbog neverovanja kažnjen tako što je ostao nem, a očigledno istovremeno i gluv, jer se potom sporazumevao znacima. Uobičajeno kađenje nije trajalo dugo, pa se narod čudio Zaharijinom zadržavanju u svetinji, no kad je počeo da im objašnjava znacima, shvatili su da je imao viđenje.



Zanimljivo je da Zaharija nije ostavio red za služenje, nego je nastavio da služi do kraja. Kada se vratio kući, njegova žena je zaista zatrudnela, ali pet meseci je to skrivala, plašeći se da joj ljudi neće poverovati i da će je ismevati, a sama se u srcu radovala i blagodarila je Bogu zbog toga što je sa nje skinuo sramotu.



Začeće svetog Jovana Krstitelja praznuje se 23. septembra (6. oktobra po novom kalendaru).





Arhiepiskop Averkije (Taušev): Pravoslavno tumačenje Novog zaveta, Obraz svetački, Beograd 2006.
 
Gospod je od praha stvorio čoveka, ali nas voli kao rođenu decu i željno očekuje. Gospod nas je toliko zavoleo da je radi nas primio obličje čoveka i prolio Svoju krv za nas i njome nas napojio i dao nam Svoje prečisto telo, tako da smo postali deca Njegova, od tela i krvi Njegove. Postali smo telom slični Gospodu kao što i zemaljska deca liče na svoga oca. Duh Božji svedoči našem duhu da ćemo večito biti sa njim.



Gospod nas neprestano zove sebi. On živi u nama i u svetim tajnama Crkve, kroz koje nas uvodi tamo gde ćemo videti slavu Njegovu. Svako od nas učestvovati u toj slavi po meri ljubavi koju je imao. Ko više voli, taj više i želi da bude sa Onim Koga voli i stoga se više i približuje Gospodu. Onaj koji malo voli, taj malo i želi, a ko uopšte ne voli, taj i ne želi i ne stara se da vidi Gospoda i zato prebiva u večnoj tami.



Do suza mi je žao ljudi koji ne znaju Boga i Njegovu milost. Nama je Gospod pokazao Sebe Duhom Svetim iako živimo u svetu. Čudna je to stvar. Blagodat mi je dala da razumem da su svi ljudi koji vole Gospoda i čuvaju zapovesti Njegove, ispunjeni svetlošću i slični Gospodu. Oni koji su protiv Boga, ispunjeni su mrakom i slični su đavolu. Ovo je prirodno, jer je Gospod svetlost i On prosvećuje Svoje sluge, a oni koji služe đavolu dobijaju od njega tamu.



* * *



Poznavao sam jednog mališana. Izgledao je kao anđelče. Bio je smiren, pošten i krotak, lice mu je bilo belo sa rumenim obraščićima; oči svetle, plave, dobre i spokojne. Kada je poodrastao, odao se rđavom životu i izgubio blagodat Božju. Kada je imao 30 godina, sasvim mu se izmenio izgled. Počeo je da liči na zver, na razbojnika.



Znao sam i jednu lepu devojku koju je kasnije greh unakazio.



Video sam i suprotno: video sam ljude koji su stupili u manastir lica poružnelog od greha i strasti, ali koji su pokajanjem i ispravnim životom stekli neobično prijatan izgled.



Gospod mi je još dao da u manastiru Stari Rusik, za vreme ispovesti, vidim ispovednika u obličju Hrista. Stajao je u ispovedaonici u neiskazanoj svetlosti i mada je imao sasvim sedu kosu, njegovo lice je bilo sveže i lepo kao u mladića. Ovako isto sam video i jednog episkopa za vreme svete liturgije. Video sam tako i oca Jovana Kronštatskog, koji je po prirodi bio čovek običnog izgleda, ali od blagodati Božje njegovo lice je postajalo kao u anđela i čoveku je bilo milina pogledati ga.



* * *



Čovek je stvoren od zemlje, ali Bog ga je toliko zavoleo da ga je ukrasio Svojom blagodaću i postao je sličan Bogu.



Žao mi je što malo ko zna ovo, a sve je to zbog gordosti naše… Kad bismo se smirili, Gospod bi nam otkrio tu tajnu, jer nas mnogo voli.



Jednom su ljudi rekli Gospodu: „Evo mati Tvoja i braća došli su da Te vide“. On je tad odgovorio: „Ko izvršuje volju Oca moga Koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati“ (Mt 12,47-50).



* * *



Ima ljudi koji govore da nema Boga. Oni tako govore jer u njihovom srcu živi gordi duh, koji im ubacuje u misli laž o Istini i Crkvi Božjoj. Oni misle da su mudri, a ne znaju da te misli ne dolaze od njih, već od zlog duha. Ko prihvati te misli i zavoli ih, orođuje se sa zlim duhom. Neka Bog nikome ne da da ga smrt zatekne u takvom stanju.



U srcima svetih ljudi živi blagodat Svetog Duha, koja ih zbližuje s Bogom i oni jasno osećaju da su po duši deca Oca nebeskog i stoga i govore: Oče naš… (Rim 8,15-16; Gal 4,6-7).



Duša se raduje i veseli od ovih reči. Duhom Svetim ona zna da je Gospod naš Otac. Iako smo načinjeni od zemlje, Duh Sveti živi u nama i čini nas sličnim Gospodu našem Isusu Hristu, kao što i zemaljska deca liče na svog zemaljskog oca…



Ko je Duhom Svetim poznao ljubav Božju, taj ne zna za odmor ni danju ni noću. Kad umori telo i prilegne, njegova duša i na postelji je nenasita i svom snagom teži Bogu, Ocu svome. Gospod nas je orodio sa Sobom. „Ti si, Oče, u meni i ja u tebi, neka i oni budu jedno sa nama“ (Jn 17,21). Tako Gospod Duhom Svetim od nas čini jedinstvenu porodicu sa Bogom Ocem.



Pravoslavna Crkva slavi spomen na prepodobnog Siluana Atonskog 24/11. septembra





Iz knjige „Pouke starca Siluana“, Mirdin, Mladenovac 2009.
 
Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упустава наноси много зла.
Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у глави, а молитве одлазе у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.

Старац Порфирије Кавсокаливит
 
Једног је дана старац сусрео младог човјека који га је упитао: - Сећате ли ме се?
Старац је одговорио негативно. Стога му је човек рекао да је некад давно био његов ученик.
На то га професор упита: - Ах да? И чиме се бавиш сада?
Младић одговори: - Учитељ сам.
- Ох, како лепо. Попут мене – одговори старац.
- Ех да. Заправо постао сам учитељ јер сте ме управо ви надахнули да будем попут вас.
Старац је био знатижељан те га замоли да му исприча како је то могуће.
И млади човек му исприча ову причу:
- Једног дана мој пријатељ је дошао у школу с прелепим новим сатом и ја сам му га украо. Убрзо је пријатељ приметио крађу и одмах се пожалио нашем учитељу, а то сте били ви. Онда сте ви рекли свима нама у разреду: - Током данашњих предавања украден је сат вашег пријатеља. Онај тко га је украо, молим вас, нека га врати.
Али ја га нисам хтео вратити. Затим сте ви затворили врата и рекли сте нам да устанемо како бисте ви могли преконтролишете наше џепове, један по један. Међутим, пре тога, рекли сте нам да затворимо очи. То смо учинили а ви сте претраживали џеп по џеп и кад сте дошли до мене, пронашли сте сат и узели га. Наставили сте претраживати по џеповима свих других и кад сте завршили рекли сте: - Отворите очи. Пронашао сам сат.
После ми никад ништа нисте рекли и никад нисте споменули тај догађај. Никад нисте открили име онога ко је то био. Оног дана, ви сте спасили моје достојанство заувек. А то је био најсрамотнији дан у мом животу. Никад ми ништа нисте споменули о том случају. Иако због тога нисте викали на мене нити ми очитали моралну буквицу, ја сам разумео поуку. Захваљујући вама схватио сам да је то начин на који треба поступати прави васпитач. Сећате ли се, професоре, тог догађаја?
А професор одговори: - Сећам се случаја с украденим сатом и да сам претраживао џепове свих ученика, али се не сећам да си то био ти. - И Ја сам затворио очи док сам претраживао џепове.
"АКО ИМАШ ПОТРЕБУ НЕКОГА ПОНИЗИТИ, КАКО БИ ГА ПОПРАВИО, ОНДА НЕ ЗНАШ ПОДУЧАВАТИ...
НЕМОЈ БИТИ УЧИТЕЉ…"
 
Да ти испричам једну истиниту причу. Једном услед страшних и непрестаних искушења био сам опхрван тугом и чамотињом, и узео сам да се судим са Богом да је то неправедно. Жалио сам се да ме препушта толиким искушењима и да их ни најмање не зауставља, да нисам у стању ни да предахнем. У том огорчењу зачуо сам у себи веома сладак и сасвим јасан глас који ми се обратио са нај дубљим састрадањем: „Зар нећеш све то да претрпиш због моје љубави?” Када сам зачуо тај глас, бризнуо сам у плач кајући се за малодушност која ме обузела. Никада нећу заборавити тај глас толико сладак, да је истог тренутка нестало и искушење и сва чамотиња коју сам осећао.
„Зар нећеш све то да претрпиш због моје љубави?”
О, уистину слатка Љубави! Због Твоје Љубави ми се распињемо и све подносимо!

Старац Јосиф Исихаста
 
Погрешно говориш, пријатељу, нема Бога. А правилно ћеш рећи ако кажеш: немам Бога. Јер ти сам видиш, да остали људи око тебе осећају Бога, због чега и говоре: има Бога. Дакле, није да нема Бога него Га немаш…

Исто тако и ти, комшијо мој, погрешно говориш кад велиш: нема Бога! Јер оно што ти немаш, не значи да нико нема, нити да нема уопште. Или ко те овласти, кажи ми, да говориш у име целога света? Ко ти даде право да своју болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш свима?

Признаш ли пак и кажеш ли: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповест. Јер бивало је и бива изузетних људи, да заиста немају Бога. Но Бог њих има, има их до њиховог последњег издисаја. Ако ли и на последњем издисају изјаве, да немају Бога, онда и Бог њих више нема. И отписује их у расход. Зато те молим, пријатељу мој, ради душе твоје, ради вечног живота и царства, ради суза и рана Христових – молим те, претвори твоју пркосну исповест у покајну исповест. А оно што после тога треба да чиниш, казаће ти Црква, питај!

Епископ Николај
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top