Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
На данашњи дан рођен је Стево Жигон.

''Први катехет је јео бели лук кад год је био на часу. Мало, мало, бели лук, па га прогута, усмрде учионицу - ужас. Поред мене је седео један понављач који је био доста мангуп, па сам му ја рекао: ''Ајде питај га зашто једе лук''. А причао је управо о томе да је овај живот само долина суза и да прави живот почиње после смрти. И он га пита зашто једе лук, а он каже: ''То продужава живот''. Е ту сам ја постао, на веронауци, атеиста, јер сам видео да лаже. Говори да је прави живот после смрти, а једе лук да би остао што дуже овде.'' Стево Жигон (1926-2005.)
 
JA KOJI NISAM:
На данашњи дан рођен је Стево Жигон.

''Први катехет је јео бели лук кад год је био на часу. Мало, мало, бели лук, па га прогута, усмрде учионицу - ужас. Поред мене је седео један понављач који је био доста мангуп, па сам му ја рекао: ''Ајде питај га зашто једе лук''. А причао је управо о томе да је овај живот само долина суза и да прави живот почиње после смрти. И он га пита зашто једе лук, а он каже: ''То продужава живот''. Е ту сам ја постао, на веронауци, атеиста, јер сам видео да лаже. Говори да је прави живот после смрти, а једе лук да би остао што дуже овде.'' Стево Жигон (1926-2005.)
Kliknite za proširenje...
zato mu je cerka vernik :D
 
КОЈИМ ПУТЕМ?
Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи?
Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.
Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати иут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.
Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога – да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.
Најзад, ми идемо путем труда и одбране. наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.
Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај „непоменик“, коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио „ваплоћење у форми закона“, ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.
Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?
 
ЧУДЕСНИ ЈАСТУК ИЛИ ОПАСНОСТ О ВЕЛИКИХ ЖЕЉА

китајска легенда –
Некада и негде догодило се у великом китајском царству ово што ћемо сад испричати.
Путовао друмом неки стари свештеник, путовао па се уморио, сврнуо са пута па простро сеџаде по трави и сео да се одмори. Украј себе спустио он своју торбу. У том наиђе туда један млад човек, земљорадник из околине. Био је одевен у кратко одело као тежак, а не у дугачко као брамин или књижевник.
Седе младић поред свештеника и њих два убрзо ступише у пријатељски разговор. Но мало после погледа млади човек уза се и низа се на своје грубе хаљине, уздахну и рече:
– Погледај ме, како сам ја једно бедно створење!
– Како то говориш? – рече му свештеник. – Ја те видим као младића здрава: зашто наједном да се жалиш како си ти једно бедно створење?
На то одговори младић:
– Какво јадно задовољство могу ја наћи у оваквом мом животу, радећи сваки дан од раног јутра до позне вечери? Ја бих волео да будем велики генерал и да бијем бојеве и добијам битке; или да будем богаташ, па да имам најбољих јела и пића и да уз музику се проводим; или да будем доглавник нашем цару да се прославим са својом филозофијом. То је право задовољство. Волео бих да се високо уздигнем у свету, а овако шта сам? Зар то није жалосно? Изговоривши све ово, младић поче да дрема. Видевши то свештеник извуче из своје торбе један јастук, пружи га младићу и тихо му рече:
– Метни главу на овај јастук и спавај, па ће ти све жеље бити испуњене. Чудан је то јастук био. Од танког и финог порцулана, а унутра шупаљ.
тек што је младић спустио своју главу на тај јастук, а то се наједанпут нађе у својој кући. Заиста, то је било чудесно. Али оно што долази још је чудније. Ускоро затим он се ожени неком угледном девојком и поче да стиче новац. Онда се одену у најлепше рухо и пође мудрацима да се код њих учи. Био је бистар и учио је добро. Кроз кратко време постане судија и као судија прочује се свуда. Мало, мало и постане милионер и опет мало, по мало, па га цар узме за свога везира.
Као везир цара китајског он се прочује и прослави на све стране царства. Трудио се свом снагом да учини што више добра и своме цару и своме народу. Тако то ишло дуго и дуго. И за све то време цар је имао пуно поверење у свога везира.
Али дође кобан тренутак. Неки завидљивци оптуже везира цару како је он склопио заверу да убије цара па онда сам да се зацари. Цар брзо уклони свога везира са положаја и стави га под суд. Дуго је везир лежао у тамници док се истрага водила и дуго плакао и уздисао и страховао. Најзад га осуде на смрт. После осуде поведу га кроз град везана конопцем са још неколико зликоваца, осуђених на смрт и доведу до места извршења казне. Јадни везир је сав дрхтао и гласно јецао, али помоћи није било ни са које стране. Напротив, гомила света која га је посматрала, шкргутала је зубима и била је готова да га растргне. Џелат је одсецао мачем главу једном по једном зликовцу, док не дође ред на везира. Кад везир дође на ред, нареди му џелат да клекне и стави главу на пањ. Онда замахну џелат дугим и оштрим мачем и таман да одсече главу, али у том страшном тренутку везир се пробуди..
Диже главу са порцуланског јастука сав дрхтећи. Крупне капље зноја падале су му са чела. Крај њега је седео стари свештеник. Младић је дуго дрхтао и ћутећи размишљао о томе, шта је сан, а шта јава. Трљао је своје очи и пипао своју главу. Кад је потпуно дошао себи и осетио своју главу здраву на раменима, он се диже, па радосно ускликну и поклони се до земље старом свештенику.
– Хвала ти, – рече му, – за јаку поуку коју си ми данас дао преко овог магичног јастука. Сад тек знам колико сам срећан.
И рекавши ово, брзо оде на свој посао.
Рече Господ: Не иштите прва места… Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се (Лука, 14,8).
 
Бог допушта искушења да би нас подстакао да Га се сетимо. Кад Га призовемо, Он се понаша као да нас није чуо како би умножио наша мољења и како бисмо, из страха од различитих страсти, призивали Његово свето име. Кроз бол усрдне молбе освећује се наше срце и опитно се учимо слабости наше изопачене природе. На тај начин практично схватамо да без Божије помоћи ништа не можемо да учинимо.
Овај дубоки опит задобија се крвљу нашег срца и остаје неизбрисив. Он постаје темељ за остатак нашег живота.

старац Јефрем Аризонски
 
Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.

Старац Тадеј
 
Иди смирено кроз буку и ужурбаност и сети се мира који можеш наћи у тишини.
Колико је могуће, буди у добрим односима са свим људима;
Говори своју истину смирено и јасно и слушај друге, чак и глупе и неуке јер и они имају своју причу;Избегавај бучне и насилне особе, оне су терет духу;
Ако упоредиш себе с другима, можеш постати огорчен или поносан јер ће увек бити већих и мањих од тебе;
Радуј се својим достигнућима и плановима;
Одржи занос за свој лични позив, ма колико он скроман био - то је право благо у променљивим временима;
Буди опрезан у својим пословима јер свет је пун превара, али нека те то не омета да видиш врлине колико је има;
Многи људи теже за високим идеалима и свуда је живот пун хероизма;
Буди оно што јеси - буди свој;
Поготову немој глумити љубав, али немој бити подругљив према љубави, јер упркос огорчености и разочарењима, она је вечна као трава;
Спокојно прими искуство година, складно напуштајући ствари из младости, али немој сам себе жалостити измишљотинама;
Многа страховања настају од умора и усамљености;
Осим одржавања здраве стеге буди благ према себи, дакле буди у миру с Богом, задржи мир у својој души.
Поред све прљавштине и јадиковања и порушених снова, ово је ипак диван свет.
Буди пажљив.
Тежи да будеш срећан.

(текст пронађен у напуштеној цркви крајем 19-ог века)
 
Срећа није у томе да живиш на двору и да будеш богат. Човек може све то да изгуби. Права срећа је оно што ти ни људи ни догађаји не могу одузети. То ћеш наћи у духовном животу и давању себе. Потруди се да учиниш срећним оне који су поред тебе па ћеш и ти бити срећан.

Света кнегиња Јелисавета Фјодоровна
 
Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.

Старац Тадеј
 
Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.

Свети Јован Дамаскин
 
И можда сваког дана падамо, али - и можда не можемо да се исправимо - али бар можемо, мало пре смо говорили, да гледајући у себе, стојећи пред Христом, препознамо тај свој грех... И Бог ће онда учинити остало...И можемо свој пад да дефинишемо као пад, да га назовемо правим именом и да чезнемо за тим да будемо бољи.

митрополит Порфирије
 
79928336_716715865517756_7662038243780591616_n.jpg
 
Primjer kada sam sebe (po)staviš iznad Boga ali i iznad naroda;

"Bog i ja
Bog i ja nemamo baš neki odnos, ne volimo se ni javno ni tajno, nikad nisam razgovarao sa njim, obraćao mu se, milio za nešto, a koliko se sećam ni on mene nije baš nešto zazivao.
nemam čime da se pohvalim ni ja, a bogami ni on. ja ne verujem da on postoji, a on ako postoji verovatno zna za mene. ne zato jer sam ja neki mnogo važan ili mnogo poznat ali verovatno kroz molitve onih vernika koji me ne vole, ili čak mrzu"

Primjer egoizma (narcizma), ali i nesvjesnog prikazivanja sebe kao osobe koja u svom mozgu nosi projekciju da vjernici "koji ga ne vole, mrze", u svojim molitvama Bogu, izmedju ostalog ne iskazuju ljubav nego mržnju. Po njemu, Pravoslavlje u svojim molitvama propovjeda mržnju, neslogu, zavist.. pogotovo prema nevjernicima. O pormećenoj psihi i umišljenosti sopstvene veličine iluzorno je trošiti vrijeme.
 
ОТАЦ ВЛАДИМИР ЛАПШИН

...ако ми у хришћанству или у неким од такозваних хришћанских светаца видимо само суровост, само аскезу, само подвиг, али не видимо ту радост, ако у њима нема те Пасхалне светлости, значи да они уопште нису свети...

... и ова радост мора обухватити све. Ова радост је бивала у хришћанству одувек, ова радост присуствује у најранијем хришћанству. Погледајте посланице апостола Павла. Рекло би се човек који је више од свих говорио о Крсту Господњем, који је говорио о тома да «ми проповедамо Христа распетога», који је говорио о страдању, о сараспећу Христу, који је говорио: «ја сам умро за овај свет, ја сам се сараспео Христу, и нема хришћанства без страдања». Сетите се како је он писао о радости, сетите се како је он писао о љубави, сетите се како је он писао о светлости. Писао је: «свагда се радујте, за све благодарите», зато што је то главно у хришћанству. И то је било увек у хришћанству, и то је бивало увек у истинским свецима, и ако ми у хришћанству или у неким од такозваних хришћанских светаца видимо само суровост, само аскезу, само подвиг, али не видимо ту радост, ако у њима нема те Пасхалне светлости, значи да они уопште нису свети, значи да то није хришћанство
 
Христос је сам рекао: "Царство Моје није од овога света". Али није рекао да Његово Царство неће бити у овоме свету. Царство Божије за нас почиње још овде, јер ако овде не почне, ако се ми не сретнемо у овом животу са Христом, нећемо Христа видети ни у будућем животу.

Еп. Хризостом
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top