Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО
...Ипак Господ нам не говори све. На многа питања Он не одговара. Нама је дато да знамо само неопходно...

У јеванђељу од Јована постоји загонетна епизода. Христос окупља своје прве ученике. Проналази Андреја, Петра, Филипа. Доводе ка њему Натанаила, а Господ говори:
— Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.
— Откуда ме познајеш?
— Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом (Ин 1:47–48).
О чему они причају? Ко може разумети овај разговор, разоткрити његов скривени смисао? Шта се догодило тамо под смоквом? Зашто је Натанаил све разумео, а ми не? Ово ће, изгледа, остати загонетка.
Сличан случај је и позивање Левија Матеја. Зашто је он изненада све оставио, устао и пошао за Христом? Господ је једноставно рекао: Хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мт 9:9). Како то може бити? Без посебних знакова, чуда, ватрених речи. Шта скрива та јеванђељска краткоћа? Нешто се догодило између Христа и будућег апостола. Нека врста тајне скривена од свих осталих.
У дому Симона фарисеја Христа са радошћу примају и госте са уважавањем и радозналошћу. И тада нека жена, позната грешница у граду, неприметно прилази Христу одострага и, плачући, разбија посуду с драгоценим мирисом, целива Господу ноге, брише их са мирисом и сузама и ћутећи седи поред ногу Спаситеља. Нејћутљивија жена Новог Завета! Ни слова није изговорила она, како видимо, која је имала што - шта да каже. И њу Христос ништа не пита, само је рекао: Опраштају ти се гријеси... Вјера твоја спасла те је; иди у миру (Лк 7:48, 50).
Од чега спасла? Кога спасла? Ко је та жена? Шта је она тражила? Нама то нико не говори. Некаква тајна се догодила наочиглед многих.
Ипак Господ нам не говори све. На многа питања Он не одговара. Нама је дато да знамо само неопходно. Тако и о питању посмртне судбине иноверних, о историјској судбини, по којој је због нечега допуштено постојање других вера и религија, нама није дато да све знамо, и једино што нам преостаје је у тишини и смирењу поверење у Бога.
Постоји апостолски завет: не судите онима који су напољу (1Кор 5:13). Људи који се налазе ван црквене заједнице, њихове судбине и начини спасења су скривени од нас...
 
Ми живимо у времену када се разне вредности – државне, патриотске, историјске, моралне – почињу прихватати као црквене вредности, постају идентичне у главама људи. Изјављује се да је бити сувереном, државником и бити православним једно те исто, све државне вредности морају бити вредности Цркве, патриотизам се изједначава са учењем Цркве.
Патриотизам – то је добро, али он није једнак хришћанству. Једина вредност која постоји у Цркви – Исус Христос.
Ако оставимо у нашој вери све најбитније ствари, али уклонимо Христа – у њој на самом делу неће остати ништа. У Цркви се пре свега мора чути Јеванђеље. Овај звук Јеванђељске истине, звук гласа Христовог у Цркви мора бити очигледним.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСЕЈ УМИНСКИ
 
Вода је по природи својој мека, а камен тврд. Но ако је над каменом стављен бић, то вода капајући и падајући постепено на камен, најзад га пробије. Тако и Ријеч Божја (Св. Писмо) меко је, а наше срце грубо; но ако човек често слуша или чита Ријечи Божје, то страх Божји силази у срце његово

Ава Пимен
 
80390949_726462377876438_1183770274714091520_n.jpg
 
''Причешћујући се на светој Литургији ми се боримо за Христа у себи. Да будемо христолики, онакви каквим нас је Бог створио. И још више од тога, да будемо савршени и свети. То је смисао нашега подвига и вере, труда, поста и молитве, праштања, милостиње, свих хришћанских врлина. Хришћани су као и сви други људи, али им је дато да постану и више од тога јер им то Бог у Цркви нуди и дарује''.

Епископ зворничко-тузлански Г.Фотије
 
... И у I веку и у XXI веку основни узрок људског зла јесте егоизам, жеља настојати на своме, љубав ка власти...

Александар Борисов: Све је тако, ми морамо некако схватити, и Исус говори да царство моје није од овога света. Царство Исусово осваја свет не насиљем, не установљавањем некаквог поретка државе, већ оно призива срце сваког човека да следи оно о чему Он заповеда: како хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима.
Фарук Фарда: То је било две хиљаде година уназад, а данас је XXI век.
Александар Борисов: АЛИ СВЕ ОСТАЈЕ ИСТО. И У I ВЕКУ И У XXI ВЕКУ ОСНОВНИ УЗРОК ЉУДСКОГ ЗЛА ЈЕСТЕ ЕГОИЗАМ, ЖЕЉА НАСТОЈАТИ НА СВОМЕ, ЉУБАВ КА ВЛАСТИ. Односно, проблем греха остаје исти. Грех се ниуколико није променио. Ни тада када су људи пасли овце и пловили у чамцима, ни данас летећи у космос. Грех увек остаје исти. 10 заповести: поштуј оца свога и матер своју, не убиј, не укради, не чини прељубе, не пожели туђе – они сви остају и данас, и они сви нарушавају се од сваког човека.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР БОРИСОВ
 
Пре свега, трагање за Богом није циљ. Циљ је сусрет са Богом. Трагање за Њим је пут. Са друге стране, пут углавном уређује Бог, не толико ми. Он се креће према нама кроз догађаје, шансе, људе, знаке, итд. Ми чекамо сусрет и једноставно стражимо. Оно што треба да чинимо је да имамо отворене очи и да Га препознамо. Сусрет са Богом није наш успех, већ општење у Његоовој благодати. Зато и то искуство није вођено гордошћу већ још већим смирењем.
Припрема за сусрет почиње борбом прочишћења, дакле са ослобођењем од страсти, уништењем егоизма, стицањем врлина, јачањем вере и миром у помислима. Следи просветљење ума, и затим, јединство у заједници са Богом. Ми се боримо за ово прво, а све друго је Божији посао. То је непрекидни пут пада и васрксења. Благословени пут!

(Из књиге „Ако постоји живот, желим да живим“ митрополита месогејског Николаја Хаџиниколауа )
 
У последњим часовима свог живота са нама Господ је рекао: „До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена... заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн. 16, 24 – 23). Ове речи Христове представљају и догматску и аскетску основу молитве Његовим Именом.

Нема никакве сумње да су Христови ученици поштовали ову заповест. У то смо тим пре уверени, јер знамо да су они већ упознали силу Његовог Имена када су били послани „као јагањци међу вукове“, да људима носе мир, исцељују болесне, објављују долазак Царства Божијег: „Вратише се пак Седамдесеторица ученика са радошћу: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје... (Лк. 10, 17) и, другом приликом: „Видесмо једнога где именом твојим изгони демоне“ (Лк. 9, 49). На тај начин историја молитве Именом Исуса почиње од апостолских времена. Нису сачуване језичке формуле њихових личних молитава, али је цео Нови Завет пун сведочења да су вршили многа задивљујућа чуда управо овим Именом.

(Из књиге „О молитви“ преподобног оца нашег Софронија Есешког )
 
О УМЕТНОСТИ
Уметност је за мене била начин доживљавања живота. Тако сам је прихватао и њоме живео. Она ме је захтевала целога, и чак и више него целога. Без потпуног предавања себе уметности, она никада не постане права, то јест она која свога слугу одводи изван граница времена и простора. Истински уметничко бива само оно дело које у себи носи састојке вечности, а без тога оно заувек остаје само декоративни украс наших домова. Мисао о вечности пратила ме је још од детињства. Молитва је продирала дубоко у мене и снажније ме је уводила у опипљиву вечност. И на крају - она је победила уметност.

ПРЕПОДОБНИ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ
 
" И најгори човек мора се трипут у животу сетити Бога:
када види праведника, да страда због његове кривице;
кад он сам страда због туђе кривице, и када му дође час смртни.
Три пута у животу мора се заплакати и највећи грешник:
када га, гоњена од људи као дивљег звера, помилује мајчина рука;
када га болесна и осамљена посети његов противник, доносећи му дарове и опроштај и када му на самрти свештеник каже: не бој се, Божја милост је већа од твојих грехова!
Три пута човек личи сам себи на Бога:
када му се роди син,
када схвати и усвоји Христа и
када се помири са својим страдањем за правду. "

Свети Владика Николај
 
Већина вас су у браку: сетите се какви сте били пре венчања. Тада сте говорили: „Шта ћу да радим сам у животу, како ћу се снаћи сам у животу? А данас, када сте у браку, сећате ли се још увек дара венчања за који сте се толико молили?
Када увече лежеш на спавање, треба да кажеш: „Христе мој, благодарим Ти што имам жену (или мужа)! Она је тежак човек, али и ја сам тежак човек! Ни она,ни ја нисмо анђели! И она је човек,који има свог оца и мајку, који су јој пренели своје проблеме, али и ја сам исти такав'.
He треба се никада формално односити према своме браку,
Неко је прексиноћ назвао своје дете магарцем зато што је добио лоше оцене у школи, исто то дете због којег је дрхтао док је жена била у породилишту, бринуо се да ли ће све проћи добро на порођају. Како је тада плакао од радости: „Постао сам отац", и частио је пријатеље. И сад одједном исто то дете назива магарцем!
Како је то могуће?
Тако ми сами себе лишавамо радости у животу. Навикавамо се на дарове Божије, и уместо да за њих благодаримо, они почињу да нас оптерећују, постају нам досадни, и ми више не живимо оним великим што нам је Бог даровао у животу.
Речи су недовољне, неопходно је унутарње преображење душе.

Архимандрит Андреј Конанос
 
" Душо моја, када се у нама налази део радости, онда је Царство Божије у нама. Насупрот томе, када имамо у себи тескобу и грижу савест, онда у себи имамо део пакла. Велика је ствар да човек буде кадар да на овоме свету осети део рајске радости. А то није тешко постићи, али нажалост, егоизам нас спречава од те духовне радости. "

Старац Пајсије Светогорац
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top