Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Људско срце
По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.
Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)
 
61512950_2367715290127609_8262678893161349120_n.jpg
 
У последња времена антихристове присталице ће ићи у цркву, крстиће се и проповедати јеванђељске заповести. Али, не верујте онима који не буду имали добра дела. Само по делима могуће је препознати правог хришћанина.Права вера је у срцу, а не у уму. За антихристом ће поћи онај који веру буде имао у уму, а препознаће га онај који веру буде имао у срцу.

Преподобни Гаврило Грузијски
 
Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга - да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију - то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?" Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?" Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила - ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио.

Митрополит Атанасије Лимасолски
 
Један младић упитао је старца шта да чини у животу, односно који пут да изабере и шта од њега жели Бог. Старац му је одговорио: „Дете моје, Бог жели оно што желиш и ти. Бог никога не присиљава да следи овај или онај пут. Бог је духовни Началник и Он уважава човекову слободу. Он није војсковођа да би све сврстао у један строј. Ево шта хоће Бог: да часно испуниш оно што си изабрао. Ако изабереш да будеш монах, онда буди добар монах. Ако одабереш породични живот, онда буди добар отац породице.“

Старац Пајсије Светогорац
 
"Пуно пута сам исповедао људе пред смрт. У својим исповестима они никад не жале за тим што нису зарадили милион више, саградили раскошну кућу, што нису успели у пословима. Људи у последњим сатима жале на првом месту за то што нису могли да учине неко добро, да помогну, подрже рођене, блиске, чак и случајне познанике. А друго што мучи пред смрт готово све је то што су мало пажње поклањали деци."

Митрополит Тихон Шевкунов
 
Бајка о части
Штампај​

У нека давна времена живеше људи бистрог ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село, и изродише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости.
Време је пролазило. Живот им беше богат. Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили су им куће, отимали децу, палили књиге ...
Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би. Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу.
Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успеха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање - вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије. Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава. Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И - заборављен. Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унука Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сам, са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио свом народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи.

Била је на путу, заборављена. Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао да отвори. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити.

Једног дана виде га мали дечак златне косе и упита га:

Познајеш ли ти Част и Слободу?"

"Не, ја сам се родио после њих," одговори Заборав, "али их познаје мој отац Живот."

"Слушај ме добро," рече златокоси, "ако желиш да Живот оздрави, мораш испунити три задатка-жеље. Тако ће се кутија заборава отворити."

Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару.

- Друга жеља: Врати народу Част и Слободу!

- Трећа жеља: Не дозволи да језик твог народа падне у заборав!

Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно. Живе и данас али их треба чувати од кутије заборава.
 
Три стабла
Штампај​
Била једном три стабла на брду у шуми. Једнога дана, ова три стабла су разговарала о својим надама и сновима, као што то чине и људи. Прво стабло, изузетних боја и лепоте, рече: "Једног дана, надам се, постаћу ковчег за неко велико и драгоцено благо. Можда ћу бити украшен предивном резбаријом, и сви ће се радовати, гледајући такву лепоту, о којој ће се још дуго затим причати".

Тада друго стабло, снажно и разгранато, исприча своје снове: "Једног дана, ја ћу бити моћан брод. Носићу краљеве и цареве преко мора, и пловићу до краја света. Пружаћу људима сигурност, због снаге мога трупа".

Најзад, треће стабло, високо и стамено, рече: "Желим да узрастем толикода постанем највише дрво у шуми. Кад ме људи буду гледали на врху брда, мислиће на Небо и на Бога, а ја ћу им бити као мост између земље и Неба. Желим да будем најзначајније дрво свих времена, због блискости са Богом и човеком. Желим и да део мог назначења људи носе увек са собом, да ме се увек сећају, да Живот у мени буде победилац над временом и смрћу..."

Након неколико година молитава да им снови постану стварност, три стабла су дочекала и групу дрвосеча, који су ту дошли са намером да их посеку. Један од дрвосеча приђе првом стаблу и рече: "Ово је стабло јако и веома лепо, могао бих га продати дрводељи". Он поче да га сече, а стабло беше срећно, знајући да ће дрводеља умети да од њега направи ковчег за благо и да ће његови снови тако бити остварени.
Стојећи под другим стаблом, други дрвосеча рече: "Ово стабло је изузетно снажно; продаћу га бродоградилишту". Друго стабло се обрадова, верујући да је, на тај начин, на путу да постане велики и моћан брод.

Када трећи дрвосеча дође до трећег стабла, оно беше веома уплашено, знајући да, ако га посеку, његови се снови неће остварити. Посматрајући га неколико тренутака, дрвосеча рече: "Мени, заправо, не треба од стабла ништа посебно, па ћу узети ово". И он посече треће стабло.

Међутим, када прво стабло доспе код дрводеље, од њега направише јасле за храњење стоке. Ставише га у шталу и напунише сеном. То није било оно што је прво стабло сањало и желело...
Друго стабло је искориштено за израду малог рибарског брода. Тиме су завршени његови снови о моћном броду, који превози краљеве и цареве...

Треће стабло је исечено у велике комаде и остављено да лежи у мраку...

Године су пролазиле, а три стабла су напустила своје снове и молитве...

Једнога дана, човек и жена дошли су до стаје. Она се породи и стави Дете у јасле, направљене од првог дрвета. Човек је желео да за Дете направи колевку од дрвета, али су, у тој ситуацији, и јасле послужиле. Од лепоте тек рођеног Детета, јасле су сијале несвакидашњом светлошћу, а стабло је, гледајући ту лепоту и радост, осетило пуноћу и важност овог догађаја, осећајући да у себи заиста чува непроценљиво благо, највеће Благо свих времена...

Много година касније, група људи ушла је у рибарски бродић, направљен од другог дрвета. Један од њих беше уморан, па оде да отпочине. Док су пловили, подиже се велика олуја на мору, бродић прекрише таласи, а стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Уплашени, људи пробудише Човека на починку - свога Учитеља, видећи у Њему спас. Он устаде, запрети ветровима и мору, па настаде тишина велика. Тада друго стабло увиде да носи Цара над Царевима...

Напослетку, неко дође и узе и треће стабло. Ношено је улицама Града, док су се гомиле људи ругале Човеку који га је носио. На крају тог пута, Он беше прикован за то дрво и подигнут увис, да умре на врху брда. Када освану недеља, стабло увиде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде уз Самога Бога, Христа Распетог, Који тога дана васкрсе и дарова Живот вечни свима који у Њега повероваше. Ово Часно Дрво - Крст Господњи постаде мост између земље и Неба, одакле Живот постаде победилац времена и смрти...
 
Јеросхимонах Серафим Вирицки

ЉУБИ МЕ ТАКАВ КАКАВ ЈЕСИ





Да ли си ти кадгод размишљао, сине, да Ја знам твоје невоље, твоје патње, и борбе твоје и слабости твога живота ? Ја знам твој кукавичлук, грехе твоје и упркос томе кажем ти : дете Моје, дај ми твоје срце и љ уби ме такав какав јеси. У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш , у одушевљењу или потиштености , у верности или неверности, љуби ме такав какав јеси.


Ја хоћу љубав твога сиромашног срца. А а ко чекаш да будеш савршен онда ме никада нећеш љубити. Ако чекаш да постанеш анђео да би се предао љубави, тад а ме никада нећеш љубити.


Ако си слаб у испуњавању својих дужности и у вежбању својих врлина, ако често падаш у оне грехе које не желиш више да чиниш, Ја ти допуштам да ме волиш. Љуби ме такав какав јеси.



Зар ја не бих могао из сваког зрна песка створити анђела серафим а , који зрачи чистотом, племенитошћу и љубављу ? Зар Ја нисам свемогућ? И ако се мени свиђа да занемарим ова изванредна бића и дам предност и вредност сиромашној љубави твог а срца , нисам ли Ја увек господар М оје љубави?



Дете моје, допусти да те волим, Ја хоћу твоје срце. Свакако, Ја ћу те временом преобразити, но данас и увек , љуби ме такав какав јеси.



И, Ја желим да ти ово чиниш. Ж елим да видим такође како из дубине расте љубав твоја . Ја љубим такође у теби и твоје слабости, и љубим такође љубав и сиромашних и бедних. Ја желим да из срца бедника чујем непрекидни зов : „ Господе, Исусе, ја те љуб им“.



Ја једино желим песму твог срца, а не желим твоју мудрост и тал е нте . Кад бих ти Ја њих дао, ти би , тако слаб, њима хранио своје самољубље! С амо је једно за мене важно : да видим како радиш са љубављу. Ја бих те могао одредити и за велике ствари , али не – ти треба да будеш бескорисни слуга. Штавише, Ја ћу ти одузети и од оног мало што имаш, јер Ја сам те створио само за љубав.



Данас стојим пред вратима твога срца као просјак . Ја – Цар царева. Ја куцам и чекам, п ожури да ми отвориш. Не позивај се на своју беду. Када би ти потпуно могао схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола.



И о но што би ме заболело, јесте управо то, кад а би х видео да сумњаш и губиш поверење у Мене.


Ја желим такође да мислиш на Мене сваког сата, и дању и ноћу. И желим такође да и безначајне послове обављаш из љубави према мени. Рачунам на тебе да ми дарујеш радост. И н е брини због тога што не поседујеш т акве врлине. Ја ћу ти даровати моје. Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу. А а ко ми дарујеш љубав , тад а ћу ја теби дати толико много да ћеш моћи љубити далеко више него што и можеш сањати.



Мисли на то да ме љубиш такав какав јеси. И н ека дође шта хоће . Н е чекај да будеш свет да би ме могао љуби ти . Онда ме никада нећеш љубити. А сад , дете моје, иди , иди! ... и љуби ме такав какав јеси .
 
НАСЛОВНА » Апокалипса и есхатолошка питања човека, БИБЛИОТЕКА » О крају света
ћирилица | latinica
27. децембар 2010.О крају света

Митрополот ВЕНИАМИН (Федченков)

Многопоштовани баћушка о. Александар![1]
Благословен Бог наш, „Којим живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дјела Ап. 17:28).
Питате ме за бављење питањем о близини и роковима краја свијета.
Нећу на то одговарати директно.
Него ћу само написати – како на то реагује моје срце и свијест религиозна?
.. Господе, благослови!

1. Ја таквим питањима нећу да се бавим, јер сматрам да сам немоћан да их дефинитивно разријешим ни у једном ни у другом смислу. А што се тиче питања о року, ја се чак религиозно бојим да му приступим: нека ме помилује Господ од такве дрскости!
2. За мене је очигледно – до болне опипљивости – да је мој најглавнији задатак спасење, конкретно – неопходност непрекидне борбе са гријесима, молитве, испуњавања најближег дуга и читавог низа других, за мене и ближње важних дјела. Због тога би бављење таквим стварима (о роковима нарочито) за мене било исто као када би болесник, баталивши бригу о томе како да се излијечи, почео да изучава: кад ће умријети? И шта ће послије тога бити са њим?
Можда они могу да ускладе и „изучавање“ и лијечење? – Не знам… Али сумњам… Било како било, ја за себе пишем: мени – није до тога! Боли ме чак и када само помислим да се бацим на таква питања. О, Боже! Буди милостив према мени, окајаном, многогрешном, пустом („Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшени, а одежди не имеју – војти в њего“[2]).
А људи се данас, као Ева, петљају у оно за шта нису способни и шта им није потребно: једни на спиритизам, други (а то су психолошки „десничари“, „монархисти“?
Није ли тако код Вас у П.?) у „ultra-православље“ о крају свијета… И неизоставно са пребројавањем. Болест је иста, само су двије форме; оба правца скрећу са правог пута.
„Није велико видјети Ангеле, – говораше св. Антоније Велики, – велико је своје гријехе видјети“.
3. Што се тиче суштинског одговора на питање о крају свијета, код мене, убогог, формирало се овакво мњење:
а) Може бити да ми преживљавамо претпосљедњу етапу свјетске историје (Филаделфијске, Откр. 3. гл.[3]); б) а може бити да и није тако; јер могу се обратити још Јапанци, Кинези, Индуси (700 милиона); в) не знам; г) било како било, мисао о крају који се приближава узнемирава и побуђује да се оштрије напреже слабо стремљење ка спасењу.
4. Што се тиче „1000-годишњег“ царства, то је чиста фантазија, која долази од религиозног осиромашења, а као посљедица тога – доводи до приљепљивања чулном поимању ствари: православној религиозној свијести савршено је очигледно да је Царство Божије унутрашњи благодатни живот, како је говорио преп. Серафим, и како је откривено у ријечи Божијој.
А то Царство Божије је од самог доласка Господа Исуса Христа „дошло у сили“, то јест, у пуноћи.
Шта је оно? Упоредите Мт. 16:28 и Мк. 9:1. Код првог – „Сина Човјечијег, долазећег у Царству Својем“; код другог – „Царство Божије, дошавше у сили“. Значи, Царство Божије открило се у Исусу Христу.
Како?
.. И „послије тога“ узе три ученика и т.д. – и преобрази се…
Слично се десило и са преп. Серафимом пред Мотовиловим.
Царсто Божије – то је пројављење Божанства, обожење човјека и чак прослављење „твари“ (одежде). Значи, онда, све то нам је већ дато! А веће од тога не може бити ништа. Шта то још хоће људи?
Није ваљда да хилијастичке чежње, које, на крају крајева, имају чисто земаљски карактер, могу бити „веће“ од тога? Никако! Убогому су оне досадне[4].
А оно што је радосно, дато је чак и нама: живот у Богу… „Праведност, и мир, и радост у Светом Духу“ (Рим. 14:17).
А интелигенција, заражена материјализмом, – у конкретном случају – само на половину материјалистички, све, гради ли, гради „Царство Божије на земљи“, као и прије револуције… И индиректно подржава социјалистичке идеје…
Ох! немам воље ни да пишем о томе… Досадно! Досадно! И очајно старо!.. Болест „парализе прогреса“.
А ако је Царство Божије Благодатно Царство, или, другим ријечима: преображење човјека и свијета Духом Светим, онда је оно Његово дјело, а не наше. Ми га не можемо сазидати; па то је азбука.
А ако је тако, онда је на нама да се припремамо да га примимо. Како? – Очишћењем, покајањем. И опет се враћам на исто оно, на „своје“ дјело: бори се са гријесима, моли се (Лк. 21:34-36), буди бодар и трезвен, и не бави се јаловом аритметиком.
5. Знам, „они“ могу да ми приговоре (дјелимично сте и Ви писали)… А ја немам ни намјеру да расправљам о томе; јер, ово ја о себи пишем. А ја мислим овако: НИСАМ ЈА, многогрешни, ТАЈ који ће да се бави тиме!

Нехотице ми падају на памет два случаја из древне прошлости: св. Антоније Велики је једном приликом размишљао о „дубинама домостроја Божијег и судовима Божијим, помолио се и казао: Господе!
Због чега неки од људи достижу старости и стања немоћи, а други умиру у дјетињем узрасту и мало живе?
Због чега су једни сиромашни, а други богати?
Због чега тирани и злотвори уживају у благостању и обилују у свим земаљским добрима, а праведне угњетавају напасти и несреће?“

Дуго је он био обузет тим мислима, када му је одједном дошао глас:
„АНТОНИЈЕ! СЕБЕ ГЛЕДАЈ И НЕ ПОДВРГАВАЈ СВОЈЕМ ИСТРАЖИВАЊУ СУДБИНЕ БОЖИЈЕ; ЗАТО ШТО ТО ДУШИ ШКОДИ“ (Отечник Еп. Игњатија Брјанчанинова).

Други случај, из живота св. Пимена Великог, врло познат.

Дође код њега учени „богослов“ из Александрије, Евагрије.
Али св. Пимен не хтједе да га прими.
Овај се расрди и хтједе да оде, али је ипак прво рекао послушнику св. Пимена:
– Реци Авви да ја дођох не ради чега другог, до да бесједујем о богословљу.
Овај пренесе то св. Пимену. Св. Пимен опет одби да га прими. Раздражени Евагрије већ бијаше пошао натраг; ипак, одлазећи, рече:
– Пођи, питај га: зашто не хтједе са мном да разговара?
Св. Пимен му је преко послушника одговорио:
– Реци му: ти си од виших, а ја – од нижих; ти мудрујеш о небеском, а ја сам научио само да се у земаљском сналазим; ти хоћеш да разговараш о Богу, а ја познадох само своје страсти. Е, да си ме питао како истјерати плотску или неку другу страст, ја бих ти одговорио!
Евагрије се смирио; послије тога, они су дуго бесједовали о страстима… (Древни Патерик).
Ето, тако чињаше оци!

А ми још нисмо почели ни да се кајемо како ваља; јер, кад човјек почне да се каје, њему тада заиста тешко бива да „богослови“.
Св. Јован Лествичник управо тако и говори:
„Који се каје не треба да богослови“.
А шта онда рећи о ономе који још није почео ни да се каје?
.. Авај: јао нама!
И још:
„танане „истраживачке“ бесједе о Богу, као и читање префињених размишљања о Богу – исушују сузе и тјерају од човјека умиљење“ (Отечник).
Али и ово је превише…
Сам падох у гријех који осуђујем: многоглаголање.
Опрости ми грешном, Господе.
Помолите се за мене.".
https://svetosavlje.org/o-kraju-sveta/
 
Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.

Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“

Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.

Протојереј Андреј Ткачов
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top