Quantcast

Корисне духовне поуке

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.557
"...Један брат је питао другога:
„Ко те је научио молитви Исусовој?”

Овај одговори:
„Демони.”
„Како демони?”

„Тако, они узнемиравају мене греховним помислима, а ја сам непрестано творио молитву, тако сам и привикао”

Тако и ти.
Ма шта да ти говоре помисли, ти свој посао ради: моли се!
 

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.557
Дошао неки старац у апотеку и упита апотекара:

- "Имате ли лек против греха?"
- "Имамо" одговори апотекар и поче да набраја:

"Стави корен послушања,
сабери цветове душевне чистоте,
иситни лишће трпљења,
сакупи плодове нелицемерности,
не напијај се вином прељубе,
све то исуши постом уздржања,
стави у лонац добрих дела,
посоли сољу братољубља,
додај доброту и милостињу,
и онда у све сипај прашак смирења
и коленопреклоњења.
Стави на дан три кашике страха Божијег,
облачи се у одећу праведности
и не улази у пустоловине,
јер ћеш се прехладити
и поново разболети од греха."
 

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.557
"..."Отпадништво је по Божијем допуштењу - не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком...

Удаљи се од њега и чувај - то је довољно.
Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај.
Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега.

Но остатак је мален и биће све мањи и мањи..."


Свети Игњатије Брјанчанинов
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Да би просјак добио милостињу - треба да пружи руку, да би диете узело себи храну - треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човек тежи к Богу, да добије благодат Божију - треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића.
(Филарет Московски).
 

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.557
"
Избацивач
Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...



Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву. Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени.

У мојој глави тада је то изгледало као херојско дело, као да смо тиме сачували цркву неукаљану овим светом који није заслужио да у њу уђе. Када сам свештенику предложио ту идеју, испричао ми је причу која је срозала гордост тинејџера у маскирним панталонама и из корена променила његов поглед на људе.

Једног дана у хр/ам је ушла је млада девојка, врло оскудно обучена.
Стала је да се помоли, кад јој приђе нека старија жена са марамом на глави, редовни посетилац цркве и поче да је критикује.
''Како си се то обукла? Зар те није срамота да оваква улазиш у цркву? Одлази одавде! Тако обучена седи у кафићу а не да долазиш у цркву!'' После ових увреда, девојка се окренула и отишла из цркве, а жена остаде, уверена у исправност свог чина.

Те ноћи, у сну јој се јави Богородица:
''Мени је требало двадесет година да је уведем у цркву, а теби само два минута да је из цркве избациш!''


Седео сам изгубљен.
Сва она самоувереност испарлила је из мене и остао сам на клупици погнуте главе.
Ко сам ја да одређујем за кога је црква?
Како сам само могао да себи одредим улогу неког ко ће удаљавати људе од Христа?
Ја, вероватно најгрешнији међу свима њима, дајем себи за право да судим о томе ко може да уђе тамо где је свако призван?
Ја, који се целог живота буним што ме због свог начина облачења осуђују, сада радим исто то тамо где осуђивање не сме да постоји, на једином месту на свету где смо сви једнаки!
Шта би било са мном, да ме је, у тренуцима када сам тражио животну утеху на истом том месту, неко пришао и избацио као недостојног да се ту налазим.

Можда већина ових људи не зна зашто су данас ту, можда су обучени непристојно, али и њихова срца траже утеху, као што је моје тражило пар година раније. Ко сам ја да им је одузмем и забраним?
Шта ако је та девојка коју сам због кратког шорца хтео да избацим можда баш данас осетила утеху у цркви коју јој кафић у који касније оде није дао? Зар није Христос био први који је разбио људска правила и предрасуде, који се против фарисејског лицемерја борио тако што је код себе примао грешнике, царнике, блуднице, онај најнижи и најосуђиванији део друштва? Није их одбацивао због њихових мана, већ их је као такве прихватао и волео - давао им је оно што лицемерни свет није умео.
И сви ти људи данас су ту, барем на пола сата заменили су телевизију, интернет, дискотеке и кафиће за цркву, и ко сам ја да им ускратим тих пола сата са Христом?

Неколико година касније, исти празник, делим иконице светог Николе народу.
Размишљам о свему овоме док гледам икону Спаситеља са сузама покајања у очима.
Сада с искреном Љубављу прилазим сваком од људи који су ушли у храм, смирено одговарам на њихова питања, објашњавам им ствари које онакви попут мене нису желели да им објашњавају и желим да им барем тих пет минута које проводе ту буду корисни. Само на тај начин Христова вера може се приближити људима.
Ако затворимо цркве, само за нас који смо ту сваке недеље, ако се изолујемо од простог народа, ми ћемо присвојити Христа за себе, што је увек била највећа грешка коју људи чине.
Христос је ту за све, за свештенике и чланове Цркве, за учене људе и оне просте, за правнике, лопове, учитеље, аутомеханичаре, мушкарце, жене, Србе, Мађаре, Црнце, Азијате...
Он чека сваког од нас и не прави разлике које људи праве.
Он гледа људско срце, које је за нас често скривено испод слојева предрасуда.

Преузето са: smrt-svetu.blogspot.rs".
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Писмо руског војника
Још ниједан пут у животу нисам говорио са Тобом, aли данас желим да Те поздравим.
Ти знаш да су ми од детињства говорили, да Те нема. И ја лудак сам поверовао.
Творевину Твоју никада нисам сагледао. И гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо, нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се свемиру, Како сурова може бити обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити није ли чудно, да се усред ужаснога ада, изненада, појавила светлост и ја сам Те препознао? И осим тога ја немам ништа више рећи, још само, да сам срећан, што сам Те упознао. У поноћ је заказан напад, Али, не плашим се: Ти на нас гледаш….. Сигнал. Шта ћу? Морам да кренем. Било ми је лепо са Тобом. Још желим рећи, да ће, што је Теби знано, битка бити тешка, и, можда ћу Ти, већ ноћас покуцати. И ако ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не верујем да ћу да се вратим. Како је чудно, ја се смрти више не бојим.
Нађено у шињелу Александра Зацепа, који је погинуо у Другом светском рату на финском фронту.​
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
А Бог је рекао Не
Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.
Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.
Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.
Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.
Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.
Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета моје духовно узрастање.
Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”. Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.
Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим…”
 

Kerkyra

Buduća legenda
Banovan
Poruka
33.351
"Треба избегавати све оне људске пороке као што су ратни ужаси и зверства, нереди у свету, неморал, једном речју сваку злу мисао која потпуно изобличује. Напајајући се том негативном енергијом ми и не осећамо да и сами постајемо нека врста "негативног херојa", кога смо до малочас и сами осуђивали."


Отац Тадеј
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.710
Evo jedne kratke Borhesove pričice sa jakom duhovnom porukom:

Avelj i Kain

Avelj i Kain se susretoše posle Aveljeve smrti. Hodahu pustinjom i prepoznaše se iz daljine, jer obojica behu vrlo visoki. Braća sedoše na zemlju, založiše vatru i obedovaše. Ćutahu kako čine umorni ljudi na izmaku dana.

Na nebu se pomaljaše zvezda koja još nije dobila svoje ime. Pri svetlosti plamena Kain primeti na Aveljevom čelu beleg od kamena, ispusti hleb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zločin.

Avelj odgovori:

- Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne sećam se više, opet smo ovde zajedno, kao nekada.

- Sad znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znači oprostiti. I ja ću pokušati da zaboravim.

Avelj reče sporo:

- Tako je, dok traje griža savesti, traje i krivica.


Horhe Luis Borhes
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
"Ako možeš primiti na sebe zločin zločinca što pred tobom stoji i koga srcem svojim sudiš, onda primi odmah, i sam stradaj za njega, a njega, bez prijekora otpusti. A ako bi te čak i sam zakon postavio za njegovog sudiju, to i tada, ukoliko je moguće tebi, postupi u ovom duhu, jer će otići i osuditi sam sebe još gorčim od tvoga, sudom. A ako sa cjelivom tvojim ode neganut, i smijući se nad tobom, ni tim se ne sablažnjavaj; znači rok njegov još nije došao, ali će u svoje vrijeme doći;a ne dođe li, ne mari! Ako ne on, onda će neko drugi za njega to osjetiti i stradati, i osuditi, i okriviti sebe samog i pravda bit će ispunjena. Vjeruj ovome, nepokolebljivo vjeruj, jer je u ovome sva nada i sva vjera svetih.

Justin Popović - "O duhu vremena"
 

причалица

Buduća legenda
Poruka
30.999
Велико богатство само по себи није ни зло ни добро.
Велико знање само по себи није ни зло ни добро.
Но у рукама зла човека богатство постаје зло, а у рукама добра човека богатство постаје добро.
Исто тако, у глави покварена човека знање постаје отров, а у глави добра човека знање постаје лек.

Св. Владика Николај Велимировић
 
Top