Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама. Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“ И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив.

Архимандрит Андреј Конанос
 
Сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.
Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори. Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, који се скрива од срца. Старац Силуан је говорио:
„Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи“. Старац је имао једну посебну мисао, наиме, да Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио.

архимандрит Софроније Сахаров
 
Dešava se da satana sa tobom vodi razgovor u srcu: "Pogledaj koliko si zla učinio. Pogledaj kakvim besnilom je ispunjena tvoja duša. Ti si se toliko opteretio gresima da se više ne možeš spasti". On to čini da bi te vrgnuo u očajanje, zato što mu je neprijatno tvoje pokajanje. Jer, otkako je kroz prestup ušao greh, on neprestano razgovara sa dušom kao čovek sa čovekom. Ti mu, međutim, odgovaraj: "U Pismu Gospodnjem imam svedočanstvo: Neću smrt grešnika, nego pokajanje, kako bi se obratio od rđavog puta i bio živ (Jez.33,11).

SVETI MAKARIJE VELIKI
 
Нема таквог грешника који не може постати Светитељ, само ако то жели. То је доказано безбројним именима која су уписана у књигу Светих. Ни један грех не може превазићи Божију љубав.

Старац Мојсије Светогорац
 
"Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз угодност и срећу? Врло једноставно, зато што се кроз угодност и срећу човек навикава да се задовољава стварима овога света, док бол и страдање нагоне човека да трага за дубљом срећом, која надилази овај свет".

Серафим Роуз
 
Који учитељ је најбољи?
- Страдање.
Који учитељ је најлошији?
- Наслада.
Која врлина је најређа?
- Врлина давања.
Која врлина је најбоља?
- Врлина опраштања.
Која врлина је најтежа?
- Врлина ћутања.
Која врлина је најважнија?
- Врлина постављања питања.
Која врлина је најпотребнија? - Врлина слушања.
Која борба је најопаснија?
- Фанатична.
Која навика је најштетнија?
- Брбљивост.
Који човјек је најјачи?
- Онај, који је способан да спозна Истину.
Који човјек је најслабији?
- Онај, ко сам себе сматра најјачим.
Који човјек је најразумнији?
- Онај, који следи своје срце.
Који човјек је најсиромашнији?
- Онај, који највише воли новац.
Који човјек је ближе Богу?
- Милостиви.
Који човјек је најслабији?
- Онај који је победио друге.
Који човјек је најјачи?
- Онај који је победио себе.
Чиме се супростaвити невољи?
- Радошћу.
Чиме се супротставити страдању?
- Трпљењем.
Који је знак здраве душе?
- Вера.
Који је знак болесне душе?
- Безнадежност.
Који је знак неправилног поступка?
- Гнев.
Који је знак добрих поступака?
- Душевни мир.
Шта је најстрашније од свега? - Закаснело покајање.
Која страдања су најгорча?
- Она, створена нашим сопственим заблудама.
Која срећа је најузвишенија? - Она, ради које смо се одрекли самих себе.

монах Симеон Атонски
 
Сваки човек има свој задатак на земљи. Сваки листић, свака травка, сваки цветић има задатак који треба да испуни. Ми се трудимо, али Бог одлучује шта ће и како бити у нашем животу, и када Му захваљујемо за свој положај, тада се све сређује. Нема ничег незначајног, све је важно.

Преподобни Старац Тадеј
 
Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера.
Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божија моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом.
Инквизиција, такође, мало верује у снагу хришћанске истине.
Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божији у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога.

Николај Берђајев
 
PoMnNXj.jpg
 
Само схватање греха је присутно једино тамо где односи између Бога-Апсолута и човека – творевине попримају чисто лични карактер. Иначе се остаје код интелектуалних представа о мањем или већем степену савршенства форми постојећег. Грех је увек преступ против љубави Оца. Он се показује као наше удаљавање од Бога и повођење наше воље за страстима. Покајање је увек везано са уздржавањем од греховних побуда. И ван хришћанства води се борба против неких страсти; и у хуманизму можемо да нађемо савлађивање овог или оног порока; али зато што изостаје сазнање о дубинској суштини греха – о гордости, зато што овај зли корен остаје непревладан, трагизам историје не престаје да се увећава.

Старац Софроније
 
Увек сам се мучио осећајући велику потребу да схватим: Зашто сам рођен у овом свету?...Куда ми сви, људи, идемо?...Шта можемо постићи?...Где је наш "крај"?
Не знати ништа од свега тога, тежак је кошмар, бескрајна мука. Предмет тражења је велик. При самој помисли о пуној недостижности Траженог, губио сам свако надахнуће, и очајање је захватало моју душу: боље би било да се нисам родио. Споља миран, унутра сам био раздиран. Нисам избегао лутања по путевима туђим Хришћанима, али све је било - мрак.
Сазревши, срео сам се са Христом, који је рекао: Не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,33). И још: Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11,22). Он је у моје срце улио надахнуће које ме не напушта. Тешкоће ме нису много плашиле, али сам схватио колико је безумна смелост ићи за Њим: победити свет.
Како Христову победу учинити својом победом, на шта смо иначе сви позвани? Ако је Он за себе рекао да је Пут, није искључено да се пред нас у одређеном тренутку постави задатак усамљеничке борбе против целог света? Није ли Он био од свију напуштен (Јн. 16,32), чак и од Оца? Убрзо се открила необичност Христовог учења. Са једне стране сам до боли свестан своје ништавности; док са друге - стремим ка Беспочетном. Молитва Њему постојано држи дух пред Лицем Апсолута; али не неког апстрактног филозофског, како је то раније било, него Живог и Личног. Открива се Христос који се спустио у дубине пакла и затим узнео на небеса, који седи ,,с десне стране Оца", који у себи носи пуноту Бића.
И Он је наш Пут.

архимандрит Софроније Сахаров

 
❄Поучна прича Старца Гаврила о томе како треба постити❄

“Питао сам старца Гаврила како да постим, нисам слутио тада шта ће ми рећи. Kада сам га то питао он ме је погледао, ћутао неко време, а онда ме повео у страну да нико не чује. Испричао ми је цео мој живот, све моје грехове које сам учинио од детињства, као да је био поред мене.

Био сам јако потресен. Запрепашћен. Почео сам да плачем. Kада сам се прибрао опет смо сели, старац је био јако благ и тешио ме.

Онда је донео неко послужење и рекао: “Ајде узми, послужи се мало.” Онако узнемирен рекао сам: “Оче, не могу сад ништа да једем.”

Старац Гаврило је тада одложио послужавник и рекао: “Ето дете моје, то је пост. Kад видиш своје грехове, па од бола не можеш да једеш.”
 
Дакле, мерило нашег усмерења јесте радост, која одређује где се налазим и мир, који одређује куда идем. Ако немам мира, то значи да сам кренуо погрешним путем. Усудићемо се да кажемо да ако свој мир налазимо у греху, онда је боље да одемо у грех. Грех је тада за мене драгоценији од свих Арханђела заједно. Наравно, у том случају ће други степеник бити то да од греха стигнем до Раја, пошто уствари није могуће да грех донесе мир. Грех је највећа увреда за Бога и за човека. И поред тога, ако се мени чини да свој мир налазим у греху, нека одем у грех. Битан је мир. Само мир може да ми подари неки зрачак светлости, који ће ми у наставку открити Бога.

архимандрит Емилијан
 
Бог ће, кад дође време, све да уреди. Најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.

Св. Игњатије Брјанчанинов
 
Човек никада не може да мирује на једном месту. Свако духовно достигнуће јесте почетак новог путовања. Живот је једно непрестано напредовање, и он је занимљив управо зато што је рискантан.

Старац Василије Светогорац
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top