Rabindranat Tagora
http://3.***************/-ChNO0vEGocU/TcgdLMC8HHI/AAAAAAAAACA/H2f6kWZPqdo/s1600/Rabindranath-Tagore.jpg
Jedinstvo je tajna svih tajni. Postojanje dvojnosti smesta izaziva u nasim umovima pitanje i mi tragamo za njegovim resenjem u Jednom, Istovetnom. Kada na kraju otkrijemo odnos i povezanost izmedju to dvoje i zahvaljujuci tome sagledamo ih u sustini kao jedno, osecamo da smo dosli do istine. I, to nas navodi da objavimo paradoks koji zapanjuje vise od svega, da se Jedno pokazuje kao mnostvo, da je izgled suprotan istini, pa ipak nerazdvojno povezan sa njom.
Da stvar bude cudnija, ima ljudi koji izgube to osecanje misterije, koje je u korenu svih nasih ushicenja, kada otkriju jednoobraznost zakona usred raznolikosti prirode. Gravitacija
nije tajanstvenija od pada jabuke. Nevolja je u tome sto se veoma cesto zaustavimo na nekom zakonu kao da je on konacan cilj naseg istrazivanja, a zatim uvidimo da to nije ni pocelo da oslobadja nas duh. On samo pruza zadovoljstvo nasem intelektu i, buduci da se ne obraca citavom nasem bicu, samo otupljuje u nama osecaj beskrajnosti.
Izvrsna pesma, kada se analizira, samo je skup pojedinacnih zvukova. Onaj koji otkrije znacenje, koje je skriveni medij koji povezuje te spoljne zvukove, pronalazi savrsen zakon koji tece celom njenom duzinom, zakon koji nikada nije ni najmanje narusen; zakon rasta ideja, zakon muzike i oblika.
Ali, zakon je po sebi ogranicenje. On samo ukazuje da sve sto jeste ne moze biti drugacije. Kada je covek obuzet iskljucivo traganjem za uzrocnim vezama, njegov um u bekstvu od cinjenica, podleza tiraniji zakona. U ucenju jezika, kada od pukih reci dospemo do zakona reci, potigli smo mnogo. Ali, ako se zaustavimo na toj tacki i bavimo s jedino cudima nastanka, sastava i rasporeda reci, trazeci skriveni uzrok svih njegovih prividnih hirova, ne stizemo do cilja - jer gramatika nije literatura, prozodija (teorija o gradjenju stihova) nije pesma.
Kada stignemo do literature otkrivamo da je ona, uprkos tome sto se povinuje gramatickim pravilima, ipak delo radosti, da je sama sloboda. Lepota pesme je obavezana strogim zakonima, pa ipak ih prevazilazi. Zakoni su njena krila, oni je ne zadrzavaju dole kao teret, vec je nose uvis, u slobodu. Njena forma je u zakonu, ali njen duh je u lepoti. Zakon je prva lestvica ka slobodi, a lepota je potpuno oslobadjanje koje pociva na postolju zakona.
Ovo me navodi na misao kako mora da je misteriozna poveznost ljudskog srca sa prirodom. U spoljnom svetu aktivnosti, priroda ima jedan oblik, ali u nasim srcima, u unutrasnjem svetu, ona nudi sasvim drugaciju sliku.
Uzmimo primer - cvet biljke. Koliko god utancano i prefinjeno izgledao, on je primoran da obavi veliku misiju i sve su njegove boje i oblici primereni njegovom poslu. On mora da donese plod, inace ce se kontinuitet zivota biljke prekinuti, i zemlja bi se pretvorila u pustinju. Stoga i boja i miris cveta imaju odredjenu namenu; cim je oplodjen od pcele, on rasipa svoje fine latice, a stroga ekonomicnost primorava ga da se odrekne i svog prijatnog mirisa. On nema vremena da se sepuri svojom nakicenoscu, buduci da je zaposlen preko svake mere. Gledano spolja, cini se kao da je nuznost jedini cinilac u prirodi, za kojeg sve radi i krece se. Tu se pupoljak razvija u cvet, cvet u plod, plod u seme, seme ponovo u novu biljku i tako dalje, niz aktivnosti produzava se neprekinut. Iskrsne li bilo kakav poremecaj ili prepreka, ne prihvata se nikakvo izvinjenje, a zlosrecna stvar tako zaustavljena u svom kretanju ce smesta biti oznacena kao bezvredna i stoga biti odbacena i osudjena da umre i nestane. U ogromnom ministarstvu prirode postoje nebrojeni resori sa beskrajnim poslom koji se odvija i nezni cvetak, koji tamo posmatrate, gizdavo odeven i namirisan poput kicosa, ni u kom slucasju nije ono na sta lici, vec je pre poput radnika koji dirinci i na suncu i na kisi, koji mora da podnese jasan izvestaj o svom poslu i nema zivotnog prostora da uziva u nestasnoj zabavi.
Ali, kada isti taj cvet udje u srce ljudi, njegov aspekt zaposlene prakticnosti nestaje i on postaje simbol dokolice i spokoja. Isti objekat, koji je spolja olicenje beskrajne aktivnosti, iznutra je savrseni izraz lepote i mira.
Ono sto je za pcelu u prirodi tek boja i miris i obrisi ili sare koji pokazuju pravi put do meda, za ljudsko srce je lepota i radost nesputana potrebitoscu. Oni srcu donose ljubavno pismo ispisano raznobojnim mastilima.
