Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Човек је вредан Љубави само зато што је слика Божија! Уопште није битно дали је добар или лош, праведан или грешан. Човек је вредан Љубави због тога што јесте! Христос се жртвовао за грешне и болесне. "ЈЕР НИСАМ ДОШАО ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЕШНИКЕ НА ПОКАЈАЊЕ". Ми треба да поступамо на исти начин,да волимо сваког без прављења разлике. Као што сунце сија и добрима и лошима и паметнима и глупима и лепима и ружнима, наша Љубав треба да је попут Љубави Божије-Љубав која као сунце сија на све створено без разлике." ЈЕР СЕ ЉУБАВ БОЖИЈА ИЗЛИ У СРЦА НАША ДУХОМ СВЕТИМ КОЈИ ДАТ НАМА"

Свети старац Пајсије
 
′′Сви тражимо некога ко ће да нас разуме, да нас осети, да нас додирне, да прича са нама, да нам рецитује љубавне песме, да нам шапуће успаванке, да нас гледа благим погледом, да нас пригрли као бебу, да нас загреје својим осмехом, да се радује и да плаче са нама.
Сви тражимо некога чији би се живот идеално „уклопио“ у наш... Али за то је потребан труд. Треба да постанемо као пластелин, да узмемо облик загрљаја једни другима, да се у потпуности уклопимо у њега као да је за нас створен.
И онда ће ово бити Рај. Тада схваташ да љубав не значи мењање другог, већ мењање за другог... Онолико колико је потребно да постанете једно. И онда све добије дубоки смисао. И онда све постаје лако. И онда више не бринеш."

Архимандрит П. Пападопулос
 
Душе оних које не виде шта им је корисно и не знају шта је добро, пате од слепила, а расуђивање им је помућено. Стога њима и не треба поклањати пажњу, да и сами, хтели - не хтели, као какви слепци, непромишљено не бисмо доспели у исто стање.

Ава Антоније Велики
 
Благо онима који у ово време имају хладну главу и топло срце, јер их је пуно са усијаним главама и срцем хладним, леденим, као стена.

Св. владика Николај
 
Буди послушан, уздржљив, не осуђуј, чувај ум и срце од рђавих помисли и помишљај да су сви људи добри и да их Господ све воли. Због тих смирених мисли благодат Светог Духа те неће напуштати и говорићеш: Милостив је Господ.

Ако осуђујеш, ако ропћеш, ако си самовољан, душа ће ти опустети, па макар се ти и много молио Богу. Тада ћеш говорити: Заборавио ме Господ. Али, није те Господ заборавио, него си ти заборавио да будеш смирен, и зато благодат Божија не живи у твојој души. У смирену душу благодат се лако усељава и даје јој мир и спокојство у Богу. Мајка Божија је била смирена више од свих и зато је слави небо и земља. Бог ће прославити све оне који се смире и они ће видети славу Господњу.

Преподобни Силуан Атонски
 
Један млад свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи човек мимо друге људе, у песми „јандал од сватова“). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац, безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин. „Одавно ја, попо, муку мучим сам са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом“. То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи: Поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И Из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.
Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.
Поп стане пред народ и објави:
– Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса. Само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити.
Зла мана Исе Јандала јесте мана и многих Срба у емиграцији. Треба је хитно лечити.
 
Знаменит природњак Хубер посматрао је дуго живот оса. Па пише како га је од свега највише задивио овај обичај код оса: Кад једна оса нађе мед, или воће или друго слатко, она одмах лети и саопштава то другим осама, позивајући их на јело.
Кад би ти, човече, ископао благо у земљи да ли би трчао да јавиш то суседима својим? Да ли би могао достићи моралну величину осе, или би се показао мањи од осе?
 
ПРИЧА СТАРЦА ДИДИМА ЦАРЕВИЋУ КАТАЈАМИ
Имаше неки велики цар три кћери. Све три красне девице какве никад свет није видео. Па дође младић из далеке земље и запроси у цара једну кћерку. А цар му рече: Не могу да их раздвајам, јер оне не могу живети једна без друге, него ако хоћеш, узми све три. Обрадова се младић, па узе све три цареве кћери и одведе их у завичај.
Но, не прође дуго времена, а то младић омрзе једну од њих, престаде јој поклањати ма какву пажњу, те она почне венути од туге, док једне ноћи не избеже и поврати се оцу своме. Тако онај младић остаде са остале две сестре. Но, мало, мало па он омрзе и другу сестру, престаде јој поклањати ма какву пажњу и она почне венути од туге, док једне ноћи тајно не избеже и поврати се оцу своме. Тако оста младић само са једном женом. Али најзад и ова почне венути од самоће и туге за сестрама својим док једне ноћи и она не избеже и поврати се оцу своме.
Тада се разгневи онај цар отац, па посла слуге своје да иду и ухвате онога младића, да га окују у окове и баце у тамницу. Извршише слуге заповест господара свога, ухватише оног младог човека, оковаше га и вргоше у најдоњу тамницу.
Цар је Бог, дародавац свих дарова. Млади човек из даљине јесте човек побожне душе, који проси најбоље дарове од Бога. Три кћери цареве су: Разум, срце и воља и то разум светлији од Сунца, срце чистије од снега и добра воља јача од света. Но, онај побожни човек веома се погордио таквим даровима Божијим, па их поче један за другим занемаривати. Најпре он напусти разум, те и разум њега. Потом напусти срце, те и срце њега. Најзад и осамљена воља се раслаби, те напусти онога човека. Јер та три дара беху нераздвојни и неслијани тако да један без другог не могаху опстати. Остаде, дакле, онај млади човек без иједног дара Божјег, те изгуби сваку сродничку везу са Богом. Зато га слуге Цареве оковаше као пустахију и вероломника и бацише у таму паклену.
 
ПРИЧА О ЧОВЕКУ ЕГОИСТИЧНОМ
Био сам у друштву човека важног и заслужног, који је само себе истицао, а све друге људе поништавао. Досади ми, слушајући га. Па се реших да му опонирам. Кад он рече о неком човеку зло, ја почех хвалити тога човека. И он се наљути на мене.
Кад о другом, трећем, четвртом све зло, а ја све добро. Он се разгоропади на мене.
А ја сам се уздржавао од гнева, као лекар кад лечи суманутог.
Мало по мало он поче признавати понеко добро и у другим људима. Најзад је постао смирен и кротак и сасвим је престао о другим зло говорити.
 
Смисао Крста
Kад решиш да примораш себе да носиш крст свој, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов, да Господа Христа уселиш у себе!
Kо хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и иде за мном. Ја или Христос? Не ја и Христос.
А, крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим.
Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом, а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу.
Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као да је самосталан, а оно што је Божије у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех у ствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души.
Да, он (ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо.
И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми у ствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док човек сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи свој крст, носи крст Христов, ОН ДОБИЈА ОД ГОСПОДА ХРИСТА СИЛУ БОЖИЈУ.
Kад решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе!
Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа. Kроз свете врлине, кроз Свете Тајне, Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва - то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе, и молитва даје сав живот у овоме свету...

Авва Јустин Ћелијски
 
ХРИШЋАНИН НЕ ТРЕБА ДА ЈЕ ФАНАТИК

Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло…
Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача ? Знаш ли да постоје борци за кушача ?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде”. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.
Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
 
Potvrda iz Evanđelja.

Neki bogati mladić zapitao je Gospoda Isusa kakvo dobro da učini, da on stekao život večni. Gospod mu je odgovorio da drži zapovesti. Mladić je hteo da sazna koje zapovesti. Gospod mu je odgovorio – da ne ubiješ, ne činiš preljube, ne kradeš, ne svedočiš lažno, poštuješ oca i mater i ljubiš bližnjega svoga kao samog sebe.

„Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje“, odgovorio je mladić, a na to mu je Gospod rekao: „Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, i imaćeš blago na nebu i hajde za mnom“. A kad on to ču, postade žalostan, jer beše vrlo bogat. A kad Gospod vide da se on ožalosti, reče: „Kako je teško ući u Carstvo Božje onima koji imaju bogastvo! Lakše je kamili proći kroz iglene uši, negoli bogatome ući u Carstvo Božje“.

Bogastvo je mnogima poslužilo na spasenje. Iako je ljudima teško da se razdvoje od svoje zemaljske imovine, ipak su mnogi, i ljudi i žene, mudro iskoristili svoje zemaljsko blago: razdali su ga sirotinji i time kupili nebesko i večno; sveti Vasilije Veliki, sveti Jovan Zlatousti, sveti Antonije Veliki, sveta Melanija Rimljanka i mnogi drugi.

„Ko hoće da postane bogat, neka postane siromašan da bi postao bogat; neka troši, da on primio; neka rastače da bi skupio. Ako ovo izgleda čudno i neverovatno, pogledaj na sejača i razmisli da i on ne može drukčije da skupi više ako ne poseje ono što ima i ne rastoči gotovu rezervu“, uči sveti Jovan Zlatousti koji je i sam tako postupio.

Zadužujmo imovinom svojom Gospoda, dajući je u ruke siromaha, da bismo je u dan suda primili umnoženu iz ruku Njegovih.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top