Starac Pasije Svetogorski
Iz svetovnih blagodeti proizilazi teskoba ovoga sveta
Koliko se više ljudi udaljavaju od prirodnog, jednostavnog života, i što se više okružuju luksuzom, toliko se uvećava i njihova teskoba, I koliko se više udaljuju od Boga, prirodno je da ni u čemu ne nalaze spokojstva. Zato se i vrte zabrinuti, čak i oko meseca – kao kaiš motora oko ludog trčka[1], zato što na celu našu planetu ne može više da stane sva njihova zabrinutost.
Iz svetovnog lagodnog života, iz blagodeti ovoga sveta proizilazi i teskoba u svetu. Formalno, površno obrazovanje, stečeno uz mnogo teskobe i nervne napetosti, svakodnevno odvodi na stotine ljudi (čak i malu decu to pogađa) na psihoanalize i kod psihijatara, pa tako se gradi sve više duševnih bolnica i ima sve više psihijatara, dok mnogi ti psihijatri niti u Boga veruju niti dušu priznaju. Shodno tome, kako mogu takvi ljudi da pomognu dušama, kada su i sami nervno napeti i puni teskobe? Kako je moguće čoveka istinski utešiti, ako on ne veruje u Boga i u istiniti život, u život posle smrti, u život večni? Kada čovek pronikne u dublji smisao života, onog istinskog, tada nestaJe iz njega sva napetost i teskoba, dolazi božanska uteha i on se isceljuje. Kada bi se našao neko ko bi posećivao duševne bolnice i čitao tamo bolesnicima avvu Isaaka, isceljivali bi se svi oni koji bi poverovali u Boga, zato što bi shvatali dublji smisao života.
LJudi idu da umire; živce ili pomoću lekova za umirenje ili u „joga meditacijama“, dok stvarno spokojstvo, koje dolazi onda kada se čovek smirava, ni ne nastoje da zadobiju, a time ni božansku utehu. Pa i oni strani turisti, što dolaze iz raznih zemalja i šetaju po ulicama, po suncu, po žegi, usred prašine i tolike gužve, zamisli samo šta sve ne trpe! Kakav oni pritisak u sebi imaju, čime oni sve ne guše svoju dušu, samo što. ne prepuknu, kad ovaj spoljašnji ventil smatraju predahom! Koliko li su samo progonjeni od sebe samih, kad misle da će odahnuti u svom tom mučenju.
Kad zapazimo čoveka koji u sebi nosi veliku teskobu, sekiraciju i tugu, iako im.a sve što poželi – ništa mu ne nedostaje – treba da znamo da mu nedostaje Bog, Na kraju krajeva, ljude muči i samo bogatstvo, zato što ih materijalna dobra ne ispunjavaju – t.o je dupla muka. Poznajem ljude bogate, koji sve imaju, a nemaju dece i mnogo trpe. Dosadno im je da spavaju, mrzi ih da šetaju, i sve im je muka. „Dobro, kad već imaš slobodnog vremena na pretek, kažem jednome, zanimaj se duhovnim stvarima. Pročitaj jedan Čas, otvori malo Jevanđelje“. „Ne mogu“, kaže. „Učini i neko dobro delo, pođi do neke bolnice i poseti nekog bolesnika“. „Gde čak tamo da idem, kaže ti, i na šta će to izići?“ „Idi pomozi nekom siromahu iz svog susedstva“. „Ne, ni to mi, kaže, ne pričinjava zadovoljstvo“. Zamisli, ima slobodnog vremena, ima gomilu kuća, ima sva blaga, a muči se! Znate li samo koliko takvih ljudi ima? I tako se muče, dok ne pomere pameću. Strašno! A još ako se desi da ne rade, pošto žive od prihoda koji im donosi njihovo bogatstvo, e ti su najjadniji. Jer ipak je bolje, ako imaju makar nekakav posao.
.
