- Poruka
- 402.900
„Ukloni se od zla i dobro čini“
Prepodobni Isaija Otšelnik u svojoj knjizi „Materik“ piše o tome kako kroz život treba činiti dobro. Psaltir kaže, veli svetac, „ukloni se od zla“, ali nije dovoljno samo ukloniti se od lošeg.Blažena Teodora je pričala: “Jednu devstvenicu, staru po godinama, i uznapredovalu u strahu Božijem, upitah za razlog njenog udaljavanja od sveta.
Uzdahnuvši, ona mi stade govoriti:
“Otac moj beše krotak i tih, no telom slab, tako da je skoro čitav život preležao na postelji. Međutim, dok je bio zdrav, on smireno rađaše u polju, trpeljivo sakupljajući ono što je neophodno za kuću. Živeo je tako usamljenički, da je u našem selu retko ko sa njim razgovarao. Toliko je voleo ćutanje da je onima, koji ga nisu znali, izgledao kao nem.
Moja majka je imala sasvim suprotnu narav. Bila je radoznala i raspitivala se čak i o događajima u inostranstvu. Kad je pričala, činilo se da joj je čitavo telo postajalo jezik. Svađala se i prepirala skoro sa svima. Volela je da pije vino, vodala se sa razvratnicima i raskućivala kuću. Međutim, za bolesti nije znala. Čitavog života je bila vrlo zdrava.
Na kraju je moj otac, iscrpljen od dugog bolovanja, umro. Odmah potom, vazduh se uskovitlao. Počelo je strašno da grmi i seva; nastala je oluja sa kišom. Zbog toga on tri dana nije mogao da bude sahranjen. Tada su svi u selu, klimajući glavama, govorili: ,Kakvo se nepoznato zlo krilo među nama! Očito je to neprijatelj Božiji, kada nam sama tvorevina ne dozvoljava da ga predamo zemlji’. Ali da se njegovo telo ne bi raspalo i nanelo neku štetu, rešili su, makar i s mukom, uprkos kiše i vetra, da ga sahrane.
Još slobodnija, moja majka se predala još većem razvratu. Kad je potom umrla, vreme je bilo lepo, i sve kao da se uklapalo u lepotu njene sahrane. I tako ostadoh sama, maloletna. Ali, kad sam već prerasla dečiji uzrast, i kad su strasti počele da se bude i da uznemiravaju moje neiskusno srce, jedne noći sedoh i počeh da razmišljam o tome kakav put života da izaberem. Da li da idem očevim putem – u krotosti, pobožnosti i čistoti? Ali, razmišljala sam, kakvu je on korist imao od takvoga života? Svagda bolesti i nevolje, i posle smrti zemlja kao da nije htela da primi njegovo telo. Da je taj život bio ugodan Bogu, on ne bi pretrpeo toliko zala. Život majčin je, izgleda, valjaniji. Živela je kako joj se srcu htelo, uvek je bila zdrava, i sahrana joj je bila lepa. Jer, bolje je verovati svojim očima i ići za onim što je istinito i izvesno. Tako se meni učinilo da je bolje ići majčinim putem.
Međutim, nastade noć i mene obuze san. I u snoviđenju, gle, preda me stade neko strašan izgledom, visoka rasta, i grozno me zapita: ,Reci mi, veli, kakve su to pomisli u srcu tvome?’ Drhteći od straha, nisam mogla da ga gledam. A on još strašnijim glasom od mene zahtevaše da mu kažem o čemu sam razmišljala. Obuzeta strahom, zaboravila sam o čemu sam razmišljala, i rekoh: ,Ničega se ne sećam’.
Tada me je on na sve podsetio. Razobličena, shvatila sam i molila oproštaj, navodeći kao izvinjenje razlog koji me je naveo da tako razmišljam. Posle toga, on mi reče: Dođi, i pogledaj, kakav je udeo oca tvoga, a kakav je udeo matere tvoje, te izaberi sebi ono što želiš’. Uzevši me za ruku, on me povede. Uveo me u vrt, prepun svakovrsnog drveća s plodovima čija lepota ne može da se saopšti. Kad stigosmo do sredine, srete nas moj otac i zagrli me, nazivajući me voljenim čedom. Molila sam ga da ostanem s njim, ali mi on reče: ,Sada to nije moguće. Ali, ako pođeš mojim stopama, za kratko ćeš vreme doći ovamo’. Opet sam počela da preklinjem oca, ali mi anđeo, koji me je tu doveo, reče: ,Sad idi pogledaj gde ti je majka’. I odvede me na neko mesto prepuno tame i smrada.
Tamo mi pokaza peć koja je gorela ognjem i ključala smolom. Neka strašna lica su stajala oko peći. Pogledah, i videh majku svoju u ognju do vrata. Škrgutala je zubima, žežena ognjem, a crvi je jeđahu. Videvši me, ona zavapi: ,Avaj meni, čedo moje! Avaj meni zbog zlih dela mojih! Smešnim mi je izgledalo tvoje časno celomudrije, i mislila sam da zbog bluda i neuzdržanja neću biti kažnjena. I evo šta trpim zbog privremene slasti. Ali, pomozi mi, čedo moje! Seti se bolova porođajnih i briga o vaspitanju, i pomozi majci svojoj!’ Od žalosti joj pružih ruku, ali je oganj ožeže, i ja od nesnosnog bola zakričah silno, pa se i probudih. Od krika se probudiše i oni koji su sa mnom bili u kući. Pritrčavši mi, oni me upitaše za razlog mog straha. Ispričah im ono što sam videla, i, blagodareći čovekoljublju Božijem, izabrah put života svoga oca”.
Eto šta mi je ispričala časna sestra! Tako, znajući kakve strašne muke očekuju grešnike, i kako su radosna žilišta onih koji idu putem zapovesti Božijih, stavimo u srce svoje da se udaljavamo od zla i činimo dobro, da bismo, blagošću Gospodnjom, nasledili život večni”.
Izvor: Crkvasvetogilije
Prepodobni Isaija Otšelnik u svojoj knjizi „Materik“ piše o tome kako kroz život treba činiti dobro. Psaltir kaže, veli svetac, „ukloni se od zla“, ali nije dovoljno samo ukloniti se od lošeg.Blažena Teodora je pričala: “Jednu devstvenicu, staru po godinama, i uznapredovalu u strahu Božijem, upitah za razlog njenog udaljavanja od sveta.
Uzdahnuvši, ona mi stade govoriti:
“Otac moj beše krotak i tih, no telom slab, tako da je skoro čitav život preležao na postelji. Međutim, dok je bio zdrav, on smireno rađaše u polju, trpeljivo sakupljajući ono što je neophodno za kuću. Živeo je tako usamljenički, da je u našem selu retko ko sa njim razgovarao. Toliko je voleo ćutanje da je onima, koji ga nisu znali, izgledao kao nem.
Moja majka je imala sasvim suprotnu narav. Bila je radoznala i raspitivala se čak i o događajima u inostranstvu. Kad je pričala, činilo se da joj je čitavo telo postajalo jezik. Svađala se i prepirala skoro sa svima. Volela je da pije vino, vodala se sa razvratnicima i raskućivala kuću. Međutim, za bolesti nije znala. Čitavog života je bila vrlo zdrava.
Na kraju je moj otac, iscrpljen od dugog bolovanja, umro. Odmah potom, vazduh se uskovitlao. Počelo je strašno da grmi i seva; nastala je oluja sa kišom. Zbog toga on tri dana nije mogao da bude sahranjen. Tada su svi u selu, klimajući glavama, govorili: ,Kakvo se nepoznato zlo krilo među nama! Očito je to neprijatelj Božiji, kada nam sama tvorevina ne dozvoljava da ga predamo zemlji’. Ali da se njegovo telo ne bi raspalo i nanelo neku štetu, rešili su, makar i s mukom, uprkos kiše i vetra, da ga sahrane.
Još slobodnija, moja majka se predala još većem razvratu. Kad je potom umrla, vreme je bilo lepo, i sve kao da se uklapalo u lepotu njene sahrane. I tako ostadoh sama, maloletna. Ali, kad sam već prerasla dečiji uzrast, i kad su strasti počele da se bude i da uznemiravaju moje neiskusno srce, jedne noći sedoh i počeh da razmišljam o tome kakav put života da izaberem. Da li da idem očevim putem – u krotosti, pobožnosti i čistoti? Ali, razmišljala sam, kakvu je on korist imao od takvoga života? Svagda bolesti i nevolje, i posle smrti zemlja kao da nije htela da primi njegovo telo. Da je taj život bio ugodan Bogu, on ne bi pretrpeo toliko zala. Život majčin je, izgleda, valjaniji. Živela je kako joj se srcu htelo, uvek je bila zdrava, i sahrana joj je bila lepa. Jer, bolje je verovati svojim očima i ići za onim što je istinito i izvesno. Tako se meni učinilo da je bolje ići majčinim putem.
Međutim, nastade noć i mene obuze san. I u snoviđenju, gle, preda me stade neko strašan izgledom, visoka rasta, i grozno me zapita: ,Reci mi, veli, kakve su to pomisli u srcu tvome?’ Drhteći od straha, nisam mogla da ga gledam. A on još strašnijim glasom od mene zahtevaše da mu kažem o čemu sam razmišljala. Obuzeta strahom, zaboravila sam o čemu sam razmišljala, i rekoh: ,Ničega se ne sećam’.
Tada me je on na sve podsetio. Razobličena, shvatila sam i molila oproštaj, navodeći kao izvinjenje razlog koji me je naveo da tako razmišljam. Posle toga, on mi reče: Dođi, i pogledaj, kakav je udeo oca tvoga, a kakav je udeo matere tvoje, te izaberi sebi ono što želiš’. Uzevši me za ruku, on me povede. Uveo me u vrt, prepun svakovrsnog drveća s plodovima čija lepota ne može da se saopšti. Kad stigosmo do sredine, srete nas moj otac i zagrli me, nazivajući me voljenim čedom. Molila sam ga da ostanem s njim, ali mi on reče: ,Sada to nije moguće. Ali, ako pođeš mojim stopama, za kratko ćeš vreme doći ovamo’. Opet sam počela da preklinjem oca, ali mi anđeo, koji me je tu doveo, reče: ,Sad idi pogledaj gde ti je majka’. I odvede me na neko mesto prepuno tame i smrada.
Tamo mi pokaza peć koja je gorela ognjem i ključala smolom. Neka strašna lica su stajala oko peći. Pogledah, i videh majku svoju u ognju do vrata. Škrgutala je zubima, žežena ognjem, a crvi je jeđahu. Videvši me, ona zavapi: ,Avaj meni, čedo moje! Avaj meni zbog zlih dela mojih! Smešnim mi je izgledalo tvoje časno celomudrije, i mislila sam da zbog bluda i neuzdržanja neću biti kažnjena. I evo šta trpim zbog privremene slasti. Ali, pomozi mi, čedo moje! Seti se bolova porođajnih i briga o vaspitanju, i pomozi majci svojoj!’ Od žalosti joj pružih ruku, ali je oganj ožeže, i ja od nesnosnog bola zakričah silno, pa se i probudih. Od krika se probudiše i oni koji su sa mnom bili u kući. Pritrčavši mi, oni me upitaše za razlog mog straha. Ispričah im ono što sam videla, i, blagodareći čovekoljublju Božijem, izabrah put života svoga oca”.
Eto šta mi je ispričala časna sestra! Tako, znajući kakve strašne muke očekuju grešnike, i kako su radosna žilišta onih koji idu putem zapovesti Božijih, stavimo u srce svoje da se udaljavamo od zla i činimo dobro, da bismo, blagošću Gospodnjom, nasledili život večni”.
Izvor: Crkvasvetogilije
