Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
" Ljudi često dižu pogled ka zvezdama očekujući da će čuti glas Boga, ali se skoro nikada ne okrenu kad iza sebe čuju vapaj gladnih.
Znajte, ko ne čuje glas Boga u kriku siromaha neće ga čuti ni u muzici zvezda. "

Izano
 
BESEDA VLADIKE ATANASIJA

Njegovo Preosveštenstvo Episkop mileševski Atanasije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u manastiru Kumanici.
Podsećajući sabrani verni narod na pročitane delove iz Svetog Pisma episkop Atanasije je rekao:

– Oba teksta koja smo danas čuli, i iz Jevanđelja i iz Dela svetih apostola, upućuju na naše vreme i na život svakoga od nas, tako direktno. I baš zato što tako direktno upućuju i imaju smisla, imaju značenje, imaju moć, a mi to jako retko primećujemo, te tekstove čitamo opet i opet, ne bi li dao Bog da to siđe u našu svest. Gospod naš je jedini Spasitelj sveta. On je jedini koji je moćan da ovaj svet popravi, da razmakne naše neprijatelje, bolest, smrt, demone. On mora sebe uvek da obelodanjuje, ne bismo li Ga primetili kao takvoga. Gospod naš nas osposobljava, menjajući nas i upućujući nas na pravi način življenja. On nas osposobljava da živimo životom koji je od Njega, koji je život besmrtni, na večno trajanje i to u radosti blaženstva, u zajednici vere i ljubavi.

– Gospod nam pokazuje šta je najbitnije. Videti čoveka, pomoći mu u svako doba dana i noći, ako možemo. Pogrešan način života kvari ovaj svet, i čoveka pojedinačno, uvodi u njega poremećaj. Ali, čovekovo približavanje Bogu popravlja to stanje. Hristos posvedočava da Bog neće slušati grešnu volju onih koji pogrešno planiraju ili misle, nego onoga ko se Bogu približi u svom razmišljanju, u svojoj dobroti, u svojoj ljubavi u svojoj zamisli. I onda taj postaje Božji prijatelj, Božji saradnik, njega će On poslušati. Čovek koji pogrešno živi može pokvariti svoje biće, svoj život, a onaj koji se Bogu približi može to popraviti. Ovaj svet ćemo videti realno tek onda kada se pokajemo i približimo Hristu, obratimo se Njemu. Ko god je daleko od Njega, okrenut u drugu stranu, on je slepac. Mi imamo sve dato u Gospodu Hristu, i pravi put, i moć, i Vaskrsenje, i život večni. Zato je Gospod iz daleka vremena došao u ovaj vek, da vide oni koji ne vide, kao i onaj Slepac, koji telesnim očima nije video ali je progledao jer je poverovao u Hrista – zaključio je etanasije.

Izvor: Eparhija mileševska
 
Moć pozitivnih misli je velika i to je dokazano nekoliko puta, a kako bismo imali pozitivne misli, one negativne treba da teramo od sebe. Otac Tadej je verovao da ova molitva radi upravo to - rasteruje loše i zle misli:
"Vladare Gospode Bože moj, u čijim je rukama sudba moja, zaštiti me po milosti svojoj, i ne dopusti da propadnem sa bezakonjima svojim, niti da idem za voljom tela koje pohotom vojuje protiv duha. Tvoje sam stvorenje; ne prezri delo ruku svojih, nemoj se odvratiti od mene; sažali se, a ne ponizi.

Slab sam, nemoj me prezreti, Gospode, jer Tebi pribegoh zaštitiniku svome Bogu: isceli dušu moju, jer sagreših Tebi, spasi me radi milosti Tvoje, jer sam Ti odan od mladosti svoje; neka se postide oni što traže da me odgurnu od Tebe pomoću nečistih dela, ružnih pomisli, nekorisnih sećanja; udalji od mene svaku nečistotu, svako zlo, jer si Ti jedini besmrtan, u svemu besprimerno moćan, i svima daješ silu za borbu protiv đavola i njegovih vojski.

Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin."
 
Molitva za vreme posta
Počeo je Petrovdanski post, a tom prilikom ne zaboravite da je molitva neophodna. Od svih himni i molitava za vreme posta, jedna kratka molitva može da se označi kao Molitva posta. Predanje je pripisuje jednom od velikih duhovnih učitelja - Svetom Jefremu Sirinu.

Molitva u vreme posta:

"Gospode i Vladaru života moga, duh lenjosti, mrzovolje, vlastoljublja i praznoslavlja ne daj mi.
Duh celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj meni, slugi Tvome.
O Gospode Care, daruj mi da sagledam svoje grehove i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin."
 
Kod Trojice (odlomak iz romana „Hodočašće“ Ivana Šmeljova)

Na Svetim vratima sa ugodnicima ulazimo u manastirsku prodavnicu da kupimo razne svete stvarčice
Sijaju se po zidovima ikone, pozlaćene, posrebrene, sa okovima. Ispod stakla na tezgi rasuti srebrni i zlatni krstići i ikonice, šljašte da te zabole oči. Vise brojanice i pojasevi sa molitvom, veliki krstovi i sklopive ikone od čempresovine, prijatan, kiselkast miris svetog čempresovog drveta. Stoje uspravljeni štapovi od klekovine sa paljenim linijama i šarama. Vidim svete slike: „Viđenje ptica“, „Trud prepodobnog Sergija“, „Strašni sud“. Svi kupuju krstiće, ikonice i pojaseve sa molitvom, da ih metnu na mošti, da se osveštaju. Otac mi kupuje ikonu Svete Trojice okovanu srebrom i kaže:
– Ovo će ti biti moj blagoslov.
Ja ne razumem baš najbolje. Blagoslov… Za šta? Gorkin mi kaže da je to velika stvar:
– Roditeljski blagoslov je oslonac, bez njega ni preko praga… Jašta! Kad god se bidneš molio sa tom ikonicom, da se setiš taje tvog, pa i za njega da se pomoliš.
Kupujemo još i prstenje sa molitvom, srebrno sa tamnoplavim i svetloplavim umetkom, na kom se svetle slova molitve: „Prep. oče Sergije, moli Boga za nas!“ Kupujemo krstiće od slonovače i čempresovine sa panoramom Lavre, i žitija.

Lep monah crnih obrva i rumenih obraza punačkim belim rukama iznosi na staklo retke stvarčice: krstiće od korala, izdeljane kašike od čempresovine sa rukom koja blagosilja i nacrtanom Lavrom na ispupčenom delu, beležnice za pominjanje u kožnom i somotnom povezu sa zlatnim krstićima na prednjoj korici, somotne vrećice za poskurice, kutijice od breze, lančiće za krstove, prstenje za salvete sa molitvom, jastučiće sa izvezenim srculencetom, male molitvenike, narukvice sa krstićima, ikone u somotu za oko vrata… Raznorazne retke stvarčice. Govori mekano-mekano, molitvenim glasićem, napeva:
– Za uspomenu na Lavru prepodobnog Sergija… Odaberite za upotrebu vašu, šta vam zapadne za oko… Uzmite dečaku viljušku i kašiku, blagoslov svete obitelji, za telesno ukrepljenje… Torbicu za maramicu, da briše nosić, od pletene vunice…

Ne mogu da se odvojim od svetih stvarčica.
Otac Gorkinu kupuje sklopivu ikonu od čempresa, sa Svetom Trojicom, Bogorodicom Černigovskom i prepodobnim Sergijem. Gorkin poskače: „Skupo, lele… Četri rublje u srebru!“ I Antipuški kupuje ikonu Prepodobnog na emajlu. I Anjuti i Domni Panfjorovnoj, srebrni prstenčić i vrećicu za poskurice. A Feđi sliku „Trud prepodobnog Sergija u pekari“:

– Da okačiš u tvojoj pekari, da ti budu slađe baranke.
I još mnogo toga kupuje, svim ukućanima.
– Uzmite mirisnog ulja, osveštanog, u sasudima sa ikonom Prepodobnog, od nemoći… – vadi monah iz tezge zelene flašice sa uljem.
Širi se miris svetog čempresa, i boja, i novih knjižica u tankim raznobojnim koricama, miris kleke i sanjivih četinarskih šuma, od gomilice rasutih izdeljanih čašica, ručnih torbica, čigri i pečurkica, od majušnih kofica, svirojki…
– Jerusalimskog tamnjana uzmite, da okadite gornju sobu, da zamiriši…
Monah sve pakuje u korpu sa upletenim krstovima. Uzećemo posle, kad budemo izlazili.
 
Otac Tadej kaže:
"I molitva je vežba. Ako stalno ponavljamo molitvu, ona prelazi u osećanje. O tome su govorili Sveti oci. Mnogi ljudi na početku duhovnog života dobijaju blagodat, ali ona se, zbog naših grehova, kasnije povlači, pa se opet javlja. Kad se neko od srca obrati Bogu umnom molitvom, postepeno se na nju navikne i stekne radost i mir, koji nisu od ovoga sveta. I ta radost se stekne, pa se povremeno izgubi. Ali, blagodatna molitva je neiskazana radost, koja se ne može uporediti ni sa čim od ovog sveta."
 
Otac Tadej :
"Svi su prizvani na svetost. Svaka duša je rođena sveta. I veliki i mali, svi treba da budu sveti.
Jer je život Božanska energija, koja potiče od Boga, Izvora života, i odatle je svi dobijaju, i anđeli i ljudi.
Ta energija je stalno s nama. A Bog je jedini Životodavac."

Zato, večeras kada krenete na spavanje prekrstite se i obratite se Bogu samo ovim rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me.
 
Kvalitatvna mudrost u nama, samo delima nas čini dostojnim da se nazivamo ljudima; bez ove mudrosti, od beslovesnih bića bismo se razlikovali fizionomijom i darom govora. Dakle, da pozna razuman čovek da je besmrtan; i da omrzne svaku sramnu pohotu, koja je ljudima uzrok smrti.
Sv. Antonije Veliki
 
"Neću da učim čoveka koji ne želi sam da uči, i neću objašnjavati onom koji sam ne pokuša da sebi razjasni stvari. I ako objasnim jednu četvrtinu, a čovek se ne potrudi da o njoj razmišlja i da sam izvuče ono što je prećutno sadržano u preostale tri četvrtine, neću ni pokušavati da ga ponovo podučavam."

Konfučije
 
  • Voli
Reactions: Tea
Prep. Jovan Karpatski: Ne opterećujmo se preteranim brigama zbog telesnih potreba, svu brigu položimo na Boga

Ni u kom slučaju se ne preopterećujmo brigama zbog telesnih potreba, no svom dušom verujmo Bogu, kao što je to negda govorio neki dobri čovek: „Poverite se Gospodu i On će se poveriti vama“, i kao što piše blaženi apostol Petar: Budite celomudreni i trezveni u molitvama (1. Petr. 4,7), i: Sve svoje brige položite na Boga, jer se On stara za vas (1. Petr. 5,7).

Ukoliko pak, još uvek sumnjaš i ne veruješ u to da se Bog brine o tebi, da te prehrani, pogledaj na pauka i rasudi koliko se čovek razlikuje od pauka, od koga nema slabijeg i nemoćnijeg stvorenja.

Pauk ne stiče nikakvu imovinu, nikud ne izlazi, ne sudi se ni sa kim, ne gnevi se, i nema nikakvih zaliha, već u potpunoj krotosti, celomudrenosti i u krajnjoj bezmetežnosti provodi svoj život. U vezi sa drugim paucima (bližnjima) uopšte nije radoznao, već isključivo svoje delo dela, i svojim delom se tiho i bezmetežno bavi, čime, i bez reči ljubiteljima nerada govori da onaj ko ne želi da se trudi, ne treba ni da jede.

Iz knjige: Dobrotoljublje za svaki dan
 
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
СРЕДЊИ СИСТЕМ





О МОГУЋНОСТИ ОБНОВЉЕЊА СРЕДЊЕГ СИСТЕМА



43. Питаш, Теодуле, да ли би се код Срба могао обновити средњи Систем? Камо среће да се обнови! Србија би у том случају била углед осталим земљама. Она је то требала да буде и сада сходно вековној традицији свога Средњег система, и сходно својој херојској и хришћанској историји. Али су је уназадили њени рођени синови, школовани по народима екстремних економских теорија и пракса, које су владале у страним народима. А ти екстреми владали су тамо само зато, што код тих народа није било Средњег система. То нису схватили српски синови, школовани на страни о зноју или својих родитеља или свога народа, да би му помогли а не одмогли. Међутим, они су при повратку у своју земљу одмогли а нису помогли упропастили су а нису сачували.

44. Поништили су веру и морал, то јест оне темеље на којима је народ српски спонтано, без револуција и насиља, изградио био свој економски и материјални систем живота. Да би постигли своје тренутне властољубиве и себичне циљеве они су у партијској заслепљености давали скупо за јевтино, и велико за мало и вековне народне творевине упропашћивали такорећи за чанак сочива. Тако су они као главни кривци пред Богом и историјом, примили одговорност за пропаст колективне народне имовине и у селу и у граду, за заузеће и поделу утрина, за пад и пропаст еснафа, за ишчезнуће кошевске хране и за расуло задружног живота код Срба. "Гласај за мене па заузми колико хоћеш утрине". Или: "Гласај за мене, не слушај старешину задруге." Тако су агитовали не марећи за пропаст ни утрине ни задруге.

45. Средњи систем код Срба, опробан вековима и освећен вером и традицијом, бранио је, и до сада одбранио, српски народ од два светска зла: од картелске плутократије и насилног комунизма, а то значи од два ропства - од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и уништава у оба случаја. При Српском средњем систему пак плутократија је била немогућа а насилан комунизам непотребан и безузрочан.

46. Ми као хришћани треба да верујемо у могућност сваког добра, па наравно и у могућност обнављања Средњег система код Срба. Потребна је само добра воља, широкогрудост и љубав према народу. Кад се ово има, лако је наћи начин, да се поред личне имовине сваког појединца установи и колективна имовина у селу и у граду. То може извести и државна власт помоћу општих државних средстава. Али би несравњено боље било кад би то учинили само имућни људи својом иницијативом, слично оним имућним људима у Јерусалиму, који својом иницијативом и добром вољом приложише своја имања и ставише пред ноге апостолима, ради општег добра свих верних.

47. О ти картели богаташки! Картели за стицање, и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање место узимања, за установљење заједничке имовине, за обнављање Средњег система. Учинили би добро не само своме народу него и себи и народу. Њихов безрадосни живот испунио би се радошћу од давања, од помагања и стварања. Њихова деца не би се развратила још у цвету младости од прекомерног богатства и пропала морално и здравствено, осрамотивши име својих трудољубивих родитеља.

48. До јуче, тако рећи, Срби нису могли замислити човека без личне имовине. Али исто тако нису могли замислити ни једно село или град, или сталеж или еснаф без заједничке имовине. Код нас су и јавне установе имале своју имовину: и цркве, и школе, и болнице, па чак и касарне. Тим се изражава домаћински дух српскога народа. Код Срба је и јавна установа правна личност, што није случај, рецимо код Американаца. Чим је "личност" установа треба да има и своју имовину. Тешко је Србину замислити личност без имовине.

49. Ја споменух домаћински дух код Срба. Могу ти рећи да је непокварен Србин најбољи домаћин у свету. Он је конструктиван, домаћинског духа не само у погледу својих кућа и своје имовине - то би било мало, него и у погледу заједничке куће и опште имовине. Тај домаћински дух ми смо наследили од Светога Саве Немањића. Ај, тај наш Свети Сава! Три пута га треба посветити а не једанпут. Таквога домаћина у свету није било. Домаћински он је уређивао и манастир Хиландар, домаћински помагао Свету Гору, домаћински бринуо се о Бугарској и Руској цркви, домаћински уређивао српску државу, и просветио и село и град, и сваки приватни дом у који је улазио. Легенде о његовој домаћинској делатности свуда по народу, и међу сељацима и у градским еснафима, ни мало нису претеране. Многа села моле му се и сада за стоку, што показује, да је и о стоци мислио. Многи занатски еснафи и до данас славе га као свога заштитника, што сведочи, да је домаћински бринуо и о еснафима.

50. Тај светосавски домаћи дух најсјајнија је карактеристика српскога народа. И у ропству, и у изгнанству, и у сужањству, Србин је умео да покаже и испољи свој домаћински дух и да задиви странце. А тај домаћински дух јесте уствари јеванђелски, дух Христа Спаситеља, најидеалнијег и најреалнијег домаћина за кога зна историја човечанства.

51. С тим домаћинским духом а с Божјом помоћи ми Срби ћемо скућити како ваља и своју кућу по нашем традиционалном Српском систему и помоћи и другимa да скуће своју. Никада Србин није волео ни једну крајност, него је од вајкада волео да корача средином улице. Србинов Средњи систем представља мудрост, сигурност и мир. И руски комунисти у почетку тврдоглави екстремисти почели су да ублажавају своју крајност и прилазе средини пута. Живот их је научио. Живот је живот. Као бујна река што негде продуби једну обалу а другу оплића, па онда продуби другу обалу а прву оплића - у оба случаја непријатна појава за гледаоца - док најзад не продуби средину корита и не потече нормалним током. Ми ни мало не сумњамо, да ће на крају и Руси прихватити Српски Средњи систем као најнормалнији и најцелисходнији. Јер ће увидети да се само при Средњем систему могу мали људи спасти од беде и одржати слобода и светиња личности свакога човека.

52. Средњи систем код Срба моћно је био помогнут српским верским обичајима. Слично агапијама првог хришћанског века. Срби постављају трпезу о крштењу, о венчању, о слави и преслави, о сеоским заветима, о литијама и молитвама, о еснафским и друштвеним славама и када дају многа подушја за умрле. За трпезу се ставља сваки гост, знан или незнан, и сваки се дочекује са поштовањем и угошћује са љубављу. Дају се дарови, дели се милостиња и пуне се торбе оних који су најсиромашнији. А као најсиромашнији важили су у главном Цигани. Постала је узречица: "У Циганке црн образ али пуна торба." Никад у Србији ни Циганин није умро гладан.

53. Ови стари и прави хришћански обичаји служили су у Српском народу Средњем систему као свежа братска атмосфера, којом су људи дисали и осећали се браћом. То нису неки обичаји случајни и безначајни него су то најлепши изрази најдубљег смисла Христове вере у свима важнијим моментима људског живота, од рођења до смрти, па чак и после смрти. Они који руше и кваре те српске обичаје, равни су онима, који руше и кваре Српски Средњи систем и трују атмосферу братства међу људима. Ови непријатељи српског народа заборављају или никад нису ни знали јединствени феномен у српској историји, наиме да у њој није било ни сељачких ни економских, ни аграрних ратова, нигде и никада. Док су ти ратови сатирали западне народе, који су живели крајностима и који нису знали за Средњи систем.

54. О Теодуле, кад би Срби хтели слушати тебе и мене, ми би им могли пружити овај савет и завет: Срби, историја ваша славнија је од историје многих народа бројно већих. Но та ваша историја није славна само због огромног броја јунака, светитеља и мученика за крст часни и слободу златну, нити је славна једино због многих мегдана у одбрани Балкана, Европе и хришћанства. Не, него је она славна и због многих јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку. Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, српски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови.
 
Кад те људи увреде...
Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути.
Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те изневерили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа!
Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему.
Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срџбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Ко претрпи до краја, биће спашен. Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости.
Свети владика Николај охридски и жички
 
"Господ је апостолима говорио да ћe град који их не прими или који не буде слушао њихову проповед [бити кажњен]: Лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Суда неголи граду ономе (Мт.10,15). А шта ћe бити нама за неслушање Божанског Откривења? Нашој беди неће бити границе. После толиких опипљивих осведочења не веровати истини Божијој исто је што и упасти у хулу на Духа Светога, у богохулство. Па ипак, ми се не снебивамо. Једног спиритисти убеђују: "Какав Суд! Ради се само о новом рођењу". Другог књижевници наговарају: "Коме да се суди? Све су то само атоми. Они се разбију и свему је крај". Међутим, доћи ћe час смрти и разбиће се сва маштања као призраци, а истина ће се јавити у свој својој неодољивости. И шта онда?...

О, бедно време наше. Зна да је страх од Суда и смрти најснажније средство за отрезвљење душе, и труди се да га на сваки начин разагна. И - успева. Но, угаси тај страх и отићи ће и страх Божији, а без страха Божијег и савест ћe већ умукнути. И душа постаје пуста, постаје безводни облак који бива ношен сваким ветром учења и сваким поривом страсти."

+Свети Теофан Затворник+
 
Sv. Nektarije Eginski

PESMA BOŽANSKE LJUBAVI

Ljubav – od Boga je dar,
blagodaću Božjom što čistoj duši se daje,
što pohodi dušu i sebe joj otkriva.

Božanska ljubav
ni u kom zasjati neće
bez Božijeg otkrivenja.
Bez dara otkrivenjskog
dušom ne struji blagodat
i duša ostaje slepa za ljubav Božiju.

Koji uzljubiše Boga
k Božanskoj ljubavi hrle
blagodaću Božjom
što duši se otkriva, dejstvujući
u srcu sveočišćenom.
Blagodat k Bogu ih privlači.
Jer onog ko zavole Boga
prvi uzljubi Bog,
tek potom on zavole Boga.
Koji je Boga zavoleo
sin ljubavi najpre je bio,
a Oca Nebeskog tek potom uzljubio.
I srce bogoljubno ne spava nikad, već straži
zbog ognjene ljubavi svoje…
I kada spava čovek
po nuždi prirode svoje,
srce njehovo straži, hvalu uznoseći Bogu.
Ranjeno ljubvom Božanskom
srce tad ne ište ništa sem Višnjega Blaga.
Od svega se odvraća drugog
i sve mu je ništavno sasvim.

Ljubvom Božanskom sveobuzeta,
duša se sladi sva rečima Božjim,
u šatoru Božjem blaženstvujući.
I usta ostvara svoja
da kliče o čudima Božijim,
o slavi Božjoj, o veličanstvu Božjem da svedoči.
I Bogu duša tad poje i Boga besprestano hvali.
I Bogu sveusrdno služi.

I ljubav Božanska tad dušom ovladava,
i menja je sasvim, i svojom je čini.
Uzljubivši Boga, duša zaimava Boga
i ljubav njena Božanska
tim se imanjem razbuktava.
O, blago duši što uzljubi Boga,
jer srete se s Živim
Koji joj ispuni čežnju!

I duša tad odseca sasvim
sve želje i čuvstva, i poriv svaki
što tuđ je ljubavi Božijoj,
kao prezrenja dostojan i nje nedostojan.

O, kako silno na Nebo se vaznosi duša
što ljubvom Božanskom Boga uzljubi,
nenasitna ljubavi Božije!
Ko oblak laki ta ljubav obuzima dušu
i k prevečnom izvoru svome,
i k Ljubvi nepresušnoj nosi je,
nezgasivim sjanjem je prožimajući!

Ranjena Ljubvom Božanskom,
duša se raduje neprestano.
Likuje ona, od radosti kliče,
ppeg Bogom igra, jer bituje sasvim
u pokoju ljubve Gospodnje
kao na vodama tihanim.
I nikakva pečal zemaljska
mir njen i pokoj ne remeti,
i nikakva žalost je lišiti ne može
radosti njene i likovanja.
Bogoljubnu dušu
ljubav k Nebesima vaznosi:
i ona diše slobodom
od čuvstava plotskih,
od sopstvene ploti, čak, svoje.
Potpuno predav se Bogu,
duša zaboravlja sebe.
Božanska ljubav joj daje
slobodu prisnosti s Bogom;
sloboda joj smelost daje,
a smelost – pričešće (Bogom)
a pričešće – glad.

Ljubvom Božanskom sveulovljena,
ni o čem drugom da misli,
niti šta drugo da hoće
duša bogoljubna ne može!
Ona neprestano uzdiše, ona vapije:
„Gospode, kada ću k Tebi da dođem
i lice Tvoje da vidim?
Duša se se moja k Tebi otima, Bože,
kao što jelen hrli na izvore gorske!“.
Takva je ljubav Božanska
što dušu sobom ulovljuje.

O ljubavi, istinita i neprestana!
O ljubavi, upodobljenosti Božijem Liku!
O ljubavi, duše mi tihano nasladošćenje!
O ljubavi, božanska punoto mog srca!
O ljubavi, besprestano sazrcanje mog gyxa!

Ti dušom mi večno ovladavaš,
ti brižno je greješ i zakriljuješ!
Ti je oživljuješ i k Ljubvi Božanskoj uzvisuješ!
Ti srce moje ispunjuješ
I Ljubavlju Božjom razbuktavaš!
I stremljenje moje k Svevišnjem ti oživljuješ!
I silom živonosnom svojom
silu duše mi ti ukrepljuješ!
Ti dušu mi sposobnom činiš
da ljubavi Božijoj dostojno prinosi služenje!
Ti duh moj obuzimaš
i od puteva zemnih ga izbavljaš!
Ti dyx moj oslobađaš
Da bi slobodan hrlio
k ljubavi Božjoj na Nebu!

Ti si bescena riznica vernih,
Ti dar si sveprečeznuti tajanstvenih uzdarja Božijih!
Ti – bogoslično sjanje mog srca i duše!
O, ti koja verne u decu Božiju pretvaraš!
Ti ukras si vernih, Ti poštuješ prisnike svoje!
Ti – jedina istinski postojana, jer večna jesi!
Ti – raskošna ogeždo bogoljubivih,
u kojoj stoje oni pred ljubavlju Božijom!
Ti – sladosti najlepša, jer Svetoga Duha si plod!
Ti verne osveštavaš, u Carstvo Nebesko ih uvodiš!

Ti – miomirise koji sobom verne ulovljuješ!
Tobom se verni blaženstsvu rajskom priopštuju!
I svetlost duhovnog sunca tobom u duši prosijava!
I duhovne oči verujućih ti otvaraš!
I tobom verni u slavi božanskoj
i večnom životu učestvuju!
Ti rađaš u nama žeđ za Nebesima!

Jer ti si ta koja Carstvo Božje na zemlji
vaspostavljaš!
Jer ti si ta koja mir među ljudima širiš!
Jer ti si ta koja zemlju činiš nebolikom!
Jer ti si ta koja ljude sjedinjuješ s Angelima!
Jer ti si ta koja pojanje naše Bogu prinosiš!
Jer ti si ta koja u svemu pobeđuješ!
Jer ti si ta koja sve prevashodiš!
Jer ti si ta koja kosmosom zaista vladaš!
Jer ti si ta koja premudro upravljaš svetom!
Jer ti si ta koja sve držiš i koja očuvavaš sve!

O, ljubavi, punoto mog srca!
O, ljubavi, sladosna ikono Isusa Najsladosnijega!
O, ljubavi, svešteni pečate učenika Gospodnjih!
O ljubavi, znamene Najsladosnijeg Isusa!
Čežnjom za tobom prostreli mi srce!
Ispuni ga blagima, dobrom i likovanjem!
Učini ga staništem Duha Presvetoga!
Razbukti ga ognjem božanskim,
i spali mu kukavne strasti,
da srce mi postane sveto,
i poje ti hvalu neprestanu!

Sladošću ljubavi svoje srce mi ispuni,
da ljubim jedino Isusa,
Najsladosnijega,
Hrista Gospoda moga
i pojem Mu beskrajnu pesmu
od svecele duše svoje,
od svecelog srca svoga,
od sila svih svojih,
od svecelog duha svog. Amin!
 
Očovečenje Isusa zarad večnog života

Bog Otac je odlučio da i Sina svoga pošalje nama, da postane potpuni čovek, kako bi nas vratio u zajednicu ljubavi sa Njim, i kako bi nam opet dao šansu da živimo večno. Ljubav Boga Oca, kao najboljeg roditelja, ogleda se u tome što nam On neprestano oprašta.

„Ta ljubav je pošla za čovekom koji je okrenuo leđa Bogu“, govori vladika šumadijski Jovan. Koliko god puta da Bogu okrenemo leđa i odemo od Njega, On nas svejedno strpljivo čeka da mu se vratimo.

Čin ovaploćenja, dugo iščekivan od naroda Božijeg i dugo najavljivan od proroka, nije bio čin čekanja čovekovog pokajanja, već akcija i to akcija samožrtvene ljubavi. Bog kao apsolutno slobodno biće, može da unizi sebe toliko, da postane jedan od svojih stvorenja, a to opet čini, jer samo kroz takvo Njegovo uniženje, a istovremeno, uzvišenje stvorene čovečanske prirode, a time i prirode uopšte, priroda može ponovo da postoji večno, sada kao deo Bogočoveka Hrista, ovaploćenog Sina Božijeg. Priroda kroz Novog Adama Bogu odgovara sa „da“, i napokon pristaje na ono za šta je naznačena od početka, a to je život u zajednici ljubavi sa Bogom.

Sin Božiji na sebe je preuzeo čovečansku prirodu i postao potpuni čovek, čovek sa svim potrebama koje i ostali ljudi imaju, ali nam je istovremeno pokazao da nije priroda ta koja upravlja čovekom, već ličnost. To je pokazao time što je preuzeo sve ljudsko osim greha. „Sjedinivši u sebi Boga i čoveka, Gospod Hristos je obnovio ikonu Božiju u čoveku. Celog života svog na zemlji on je samo to i radio: išao od čoveka do čoveka, od grešnika do grešnika, i božanskom dobrotom svojom pronalazio i obnavljao u njima, istrulelu od greha, ikonu Božiju.“
 
ovaplocenje.jpg
 
Lazar Galasijski – svetitelj kom je Gospod odredio ulogu svetionika

Žudeći za pustinjskim životom, prepodobni Lazar Galasijski se pope na tamošnju pustu i neprohodnu goru gde je doživeo mnoga iskušenja.
Prepodobni Lazar Galasijski rođen je 967. godine u Maloj Aziji u jednom selu blizu grada Magnezije. Roditelji su mu se zvali Nikita i Irina; oboje behu blagorodni, pobožni i puni vrline.

Pred samo njegovo rođenje Bog naročitim čudom unapred objavi kakav će on biti svetionik svetu; roditeljski dom njegov obasja i ispuni tako velika božanska svetlost s neba, da se sve sakupljene žene poplašiše i razbežaše, jedino ostade njegova majka.

A detence čim se rodi, stade na noge i okrenuto Istoku, pomoli se Bogu sa ručicama složenim na grudima. Time Bog predskaza budućnost čistotu i prijemčivost njegove duše za božanska obasjanja.

Kada Lazaru bi pet godina roditelji ga dadoše da se uči knjizi i on uskoro prevaziđe u učenju svu drugu decu. Još kao dete, Lazar Galasijski se odlikovaše bezazlenošću, krotošću, smirenošću, žalostivošću i ljubavlju prema sirotinji. Svrh svega on imađaše veliku predanost i revnost za crkvena bogosluženja i molitve.

Pobožan i obrazovan, Lazar u cvetu mladosti goreći božanskom ljubavlju otputova u Jerusalim radi poklonjenja tamošnjim svetinjama. I pošto se pokloni životvornom grobu Gospodnjem i ostalim svetinjama, on stupi u manastir svetog Save Osvećenog i zamonaši se. Tu on provede deset godina u monaškim podvizima; i poslušnošću i ostalim vrlinama prevaziđe svu bratiju i zbog toga bi posvećen za prezvitera od tadašnjeg patrijarha Jerusalimskog.

Pošto prepodobnom Lazaru duša beše veoma željna usamljeničkog molitvenog tihovanja, on u toku Velike Četrdesetnice iziđe iz manastira i otide na jednu goru, ne uzevši sa sobom ništa osim tela svog. I hranjaše se tamo pustinjskim zeljem i pijaše pomalo vode, tek da bi se održao u životu i obavljao svoja svunoćna stajanja i bdenja. Hodeći pak jednom po šumi, on ču božanski glas koji ga triput pozva po imenu govoreći mu: Lazare, Lazare, Lazare, treba da se vratiš u svoje otačastvo. Ovo on ispriča drugim isposnicima i svi mu savetovaše da se vrati u svoje otačastvo. I on krenu. Ali lukavi đavo mu pravljaše razne smetnje na putu, javljajući mu se u vidu raznih priviđenja i strašilišta. No sveti podvižnik pomoću Božjom razveja sve privide njegove i zamke.

U otačastvu svom on se, i ne hoteći, srete sa svojom majkom, ali ne ostade sa njom. Žudeći za pustinjskim životom, prepodobni Lazar Galasijski se pope na tamošnju pustu i neprohodnu goru, Galisiju, nedaleko od Efesa. Na gori Galisiji prepodobni dožive mnoga iskušenja i uznemirenja od demona.

Jednom pak kada u ponoći beše na molitvi, on vide ognjeni stub koji se protezao od zemlje do neba i mnoštvo Anđela koji divno pevahu: „Neka vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji Njegovi!“

Svetitelj to primi kao uput s neba i sagradi na tom mestu hram Vaskrsenja Hristova, uz pomoć Vizantijskog cara Konstantina Monomaha. S desne pak strane hrama on načini stolp bez krova i podvizavaše se na njemu imajući nebo kao krov; a od hrane uzimaše pomalo hleba i vode i to jedanput nedeljno. I ne samo time blaženi iznuravaše sebe, nego i verigama opasan beše i trpljaše mnoge druge muke stolpničkog života: zimi hladnoću, leti žegu. Ali sve to on podnošaše pomagan, čuvan i štićen Presvetom Bogorodicom.

Bog mu zato dade blagodat čudotvorstva i proroštva, te se k njemu stadoše sticati pobožni ljudi, da ih on rukovodi u duhovnom životu. I mnogi se odricahu sveta i postajahu monasi, radosno se potčinjavajući njemu kao učitelju i pastiru.

Udostojen proročkoga dara zbog savršenstva u vrlinama, on proviđaše mnoge buduće stvari. On unapred saznade i dan svoje končine. No njegovi učenici i deca po Bogu sa suzama ga najusrdnije moliše da on radi njihovih duša i njihovog spasenja izmoli sebi od Boga produženje života još za petnaest godina. I on se zamoli Presvetoj Bogorodici da mu produži život za petnaest godina. I molitva mu bi uslišena.

I umnožiše se učenici njegovi: i beše ih preko devet stotina. A kad prođe petnaest godina, i svetitelju bi sedamdeset dve godine, on se u miru upokoji i otide ka Gospodu. I kao što Gospod čudom proslavi njegovo rođenje, tako isto čudom proslavi njegovu smrt: božanska svetlost s neba obasja svetiteljev stolp i spolja i iznutra, te po toj svetlosti poznaše i učenici njegovi i isposnici po gorama i pećinama da se sveti ugodnik Božji Lazar Galasijski prestavio.

No pošto bratija mnogo plakahu i naricahu nad svojim svetim ocem i učiteljem što im nije ostavio pismeno zaveštanje, bezdahni i mrtvi svetitelj ustade, izvuče ispod pazuha svoj testament, predade im ga, pa opet leže i izdahnu. Ali kako testament ne beše potpisan, to bratija ponovo moliše svetitelja da i potpis svoj stavi i on opet ožive i stavi svoj potpis, pa leže i konačno usnu u Gospodu. Posle toga svetitelj bi česno pogreben u stolpu i Gospod ga i posle smrti proslavi mnogim čudesnim isceljenjima, koja bivaju od svetih moštiju njegovih, u slavu istinitog Boga i Spasa našega Isusa Hrista.
 
Svaki čovek kojeg sretneš je andjeo

Šta se desilo, kako sam došao do vere?

Otkud znam? Patio sam, umirao, bio na samrti, hteo da živim. Opametio se. Počeo da spasavam sebe. Prvo telo. Onda sam i na dušu počeo da mislim. Ponekad mi je veoma teško, jer se treba savladati: strasti ključaju, kipe – užas, upomoć! Tada se molim: „Gospode pomiluj!“ Pomaže.

Ne sećam se svoje prošlosti, osim kao u bunilu, da bila je potpuno bunilo. Ne sećam se jučerašnjeg dana i neću da pamtim. Okrenut sam napred. Večnost je preda mnom. Dan je prošao i ja sam bliže Bogu. S NJim opštim bolje nego sa sinovima. Svaki čovek je slika Božija, svaki – ikona. U toku života proživljavamo i dobro i loše. Ali svi smo mi božija stvorenja i samim svojim životom utičemo na svoj izgled. Na mom licu ispisani su svi moji poroci, sve moje muke, radosti. I lica naša, i tela – odraz su našeg života. Duh sebi stvara formu. I ne postoji pojam „kad bi“. Zato što su sve vlasi kose čovekove izbrojane. Ali, čovek ima izbor. I treba da ga čini svaki dan – prvo umom, a onda srcem.

Izabrati ovaj život i proći ga do kraja. Evo kakva je šema! Pijanica ima cirozu jetre – da li zato što ga je Bog kaznio? Ne, on je to sam izabrao! Da sam nastavio da pijem do sada – već bih bio mrtav. Hvala Bogu, shvatio sam da treba prestati. Zbog pića sam izgubio deset-dvadeset godina života. Ali, glavno je da sam shvatio.

Petar Mamonov
 
ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ

СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ ВРХОВНОГ АПОСТОЛА ПЕТРА



Имајући топлу љубав према Господу, свети Петар је желео да Му се никада не деси никакво зло. Стога када Господ унапред говораше о Својим страдањима, Петар се успротиви томе, говорећи из незнања: Боже сачувај! то неће бити од тебе, Господе! - Иако ове Петрове речи не беху по вољи Господу, пошто је Он на то и дошао да Својим страдањем искупи род људски од погибли, ипак се кроз њих обелодани усрдна љубав Петрова ка Господу, а и Петрова безазленост, јер, чувши страшан укор од Господа: "Иди од мене, сатано!" Петар се не наљути на Господа свог, нити отиде од Њега, него с љубављу прими прекор, и још са већим усрђем следоваше Му (ср. Мт. 16, 21-23).
 

Prilozi

  • DyEGWEnXgAAPVNX.jpg_large.jpg
    DyEGWEnXgAAPVNX.jpg_large.jpg
    175,2 KB · Pregleda: 4
Vladika Nikolaj (Velimirović): Božićna priča

Ispričaću ti priču što su meni pričali pravoslavni Arapi iz sela Betdžale kod Vitlejema. U staro, prastaro vreme, daleko, daleko pre rođenja Hristova, beše u Vitlejemu čovek po imenu Jesej, sin Ovidov, unuk Vozov i Rutin. A taj Jesej imaše osam sinova. Najmlađi sin Jesejev zvaše se David. Beše David pastir, i pasaše ovce oko Vitlejema. Sveto Pismo opisuje Davida kao mladića stasita, smeđe kose i lepa lica. Uz to još bejaše ovaj lepi pastir neobično snažan i hrabar. Kad bi mu lav ili medved uhvatio ovcu, on bi lakonogo stizao zvera, otimao ovcu iz zverskih čeljusti a zvera ubijao. I tako, dakle, beše David zaista dobar i pouzdan pastir svoga beloga stada. A mnogo poštovaše oca svoga, kao Boga. Često puta David je spavao u polju, na širokoj postelji zemlje pokriven zlatotkanim ćilimom zvezdanog neba. No ono što ću ti ispričati nije se dogodilo u otvorenom polju pod zvezdama nego u jednoj kamenoj pećini ukraj Vitlejema.

Bio tako jedan vruć dan, kakvi su česti dani u toj istočnoj zemlji. Davidove ovce polegale u hlad pod maslinovo drveće. Sunce je peklo svom svojom silom, i ovce su dahtale od žege. Pa i Davidu posta žega sasvim dosadna. Zato on uđe u onu pećinu, da se skloni od vrućine i da se odmori. U pećini je hladovito u letnje dane a toplo u zimske. Ušavši u pećinu mlad pastir se odmah oseti prijatno, pa sede; ubrzo zadrema, leže i zaspa. Ali ne postoja dugo a to David oseti nešto hladno po rukama svojim, i trže se iza sna. Kad otvori oči, avaj, on vide užasnu zmiju kako se skolutala njemu na prsi i obavila oko njegovih ruku! Još uzdigla svoju pljosnatu glavu nad njegovim licem pa jezikom palaca. Očima zlobno i ustremljeno gleda u lice mladićevo, očima što sijaju kao žeravice. U pećini mrak, i u mraku oči one nemani kao dve žiške! David se sav strese od straha. NJegov položaj bio je očajan, van spasenja. Ako samo mrdne rukom ili glavom, zmija će ga sigurno ugristi, i sasuti svoj otrov u krv njegovu. O koliko mu je lakše bilo boriti se sa ričućim lavom i urlajućim medvedom nego sa ovim puzećim nemuštim gadom! Šta da radi? Ujednom se seti David svog starog pomoćnika u nevoljama, svoga Gospoda, pa uzviknu iz srca, punog bola i suza: Ne ostavi me Gospode Bože moj, ne odstupi od mene! Pohitaj mi u pomoć izbavitelju moj od teških beda! Tek što izreče te reči, a gle zasija se neka neobična svetlost u jednom uglu pećine. Beše svetlost u obliku velikog kruga u visini čoveka. Usred tog kruga od svetlosti David ugleda krasnu devojku, blagu i ozbiljnu u isto vreme. Devojka seđaše sa napred pognutom glavom, i držaše na rukama čedo, tako predivno čedo kakvo Jesejev sin nikad očima svojim nije video. Najednom uspravi se dete u krilu svoje matere i oštro pogleda na zmiju očima kao dvema munjama. I pruži dete prst prema vratima od pećine kao zapovedajući zmiji da izađe. Na mah se zmija odvi od Davidovih ruku, opruži se i odgmiza napolje. David skoči i prostre se po zemlji pred devojkom i detetom u svetlosti. Htede da iskaže svoju blagodarnost za neočekivano spase-nje, i taman kad mu dođe reč u grlo, on otvori oči, ali – ništa više ne vide. U tom cela pećina ispuni se nekim slatkim mirisom kao od skupocenog tamjana i izmirne.

Do smrti svoje David nije mogao zaboraviti ovaj čudni doživljaj. Od pastira uzdigao se do cara, ali ono mu je stalno bilo u pameti. Kao car on je sastavio dve prekrasne pesme, jednu: Najlepšem od sinova čovečijih, a drugu opet: Carici u rizama pozlaćenim. I te pesme on je pevao kao car uz harfu na visokoj kuli svojoj u Jerusalimu.

A ti, bato, sad pogodi: koja je ono pećina? Šta označava ona strašna zmija? Ko je bila ona devojka, a ko dete? Da bih ti olakšao da sve pogodiš ja te pozdravljam radosnim pozdravom:

Hristos se rodi!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top