Кордун

Tристo гoдинa црквe у Сjeничaку

Усусрeт прoслaви 300. гoдишњицe хрaмa нa Koрдуну: Првa црквa Свeтe Пeткe у Гoрњeм Сjeничaку изгрaђeнa je 1715. и трajaлa je дo 1934. Другa je пoдигнутa 1935. и стрaдaлa je 1942. Oбнoвa je зaпoчeлa 1989. дa би oвих дaнa стиглa прeд крaj

wb4m24bwc1lb8dm89w66u53j1y4.jpg







 
Серија текстова које је писао пок.Миле Новаковић.

Бивши Команданат Главног штаба Српске Војске Крајине, са нарочитим освртом на Кордун.
Стварност и измишљотине – умјесто увода

Основна питања, ко их формулише и зашто

Чињеница јe да су у августу 1995 . године ,хрватске оружане формације ,чији су припадници сами себе називали усташе ,а у званичним називима јединица „ ради очувања традиција“ стајали називи „ домобранске пуковније“починиле етноцид, етнички очистиле Кордун , протјерујући Кордунаше са Кордуна , према Туђмановој директиви стенографски забиљеженој на Брионима 30. јула 1995. године ,отвара многа питања , која постављају најприје Кордунаши , други људи жељни истине,али и они који истину желе да сакрију .

Питања су најачешће фокусирана само на ту недјељу дана ,мада је јасно да се узроци догађаја ,у само тих седам дана, не могу пронаћи , а што вријеме више одмиче то је јасније .

Кордунашима се намеће мантра да кривце траже међу собом и да се данас , на радост својих душмана , глођу као жути мрави ,а да непријатељ послије злочина који је учинио ,има и допунско задовољство .

Ми треба да будемо толико блесави да злочинца и кривца , који је опустошио Кордун ,, заборавимо , а ако некима дају и„ хрватске папире“ или их приме за слугане којима се добаци понека кост , тада да их аболирамо , а све што су учинили сматрамо нормалним?!

Ипак , права питања ће неминовно доћи на дневни ред , а међу њима су свакако и овдје наведена .

Да ли је Кордун могао избјећи судбиниу осталих дијелова Републике Српске Крајине ( РСК) и да ли је судбина РСК морала бити такавa каква је ?

По чему је простор Кордуна био специфичан у РСК и како је то утицало на судбину Кордунаша?

Ко су команданти непријатељских јединица које су починиле злочине на Кордуну и које правосуђе – хрватско или српско ће расправити њихову кривичну одговорност ?

Ко је на списку Срба несретника , који су у непријатељским јединицама носили пушку против свог народа , својих пријатеља , браће , сестара или родитеља ?

Зашто већ нисмо направили тај списак ?

Који су то Срби у Хрватској служби безбједности врбовали Србе, и кога су врбовали ?

Зашто не објавимо имена која знамо ?

Да почнемо од Душка Павловића из Кирина ( Поточара ) оног тужног и прежалосног Живковића?

Да ли сви они мисле да ми то не знамо ? .

Ко ће покренути питање затирања трагова постојања Срба на Кордуну на еклатантном примјеру промјене имена Вргинмоста у Гвозд , ако је у дефиницији геноцида наведено да је то „ планско уништавање народа или етничких група , стварање неподношљивих услова за живот или затирање трагова њиховог постојања „?

Која питања и гласине пласирају државни органи Новостворене хрватске државе (НХД) ,а која питања и гласине потичу са српске стране – пилатовског „ прања руку“ пост фестум ?

Коме је најелегантније решење да комплетно руководство РСК па и руководиоце на Кордуну прогласи неспособним , некомпетентним , кукавичким, лоповским…?

Ко је организатор, а ко су извршиоци шверца „На Шентиљу“ са Цазинском Крајином , разорног по борбени морал и погубног дејства на политичко расположење становништва ?

Одакле су се појединици могли на Кордуну у рату обогатити па послије рата имају куће , станове , локале , камионе , љетовања , зимовања ,а прије рата нису имали ?

Ко је убијао по Кордуну , од Дмитра Обрадовића до „Јове Швицарца“ ? Знају ли то власти НХД данас, па уцјењују налогодавце и извршиоце ?

Ко су именом и презименом данас на Кордуну они који шиканирају српску сиротињу када у државним органима желе да обаве обичне управне послове ? Где је списак таквих на интернету?

Зашто је Туђман већ 15. августа тражио од своје владе да ургентно насели босанске Хрвате у Вргинмост и Доњи Лапац?

Да ли ће стићи одговори на ова питања ? Наравно да хоће , то је само питање времена .1.2.Различити одговори – „шта је баби мило то јој се и снило „

Они који знају одговоре , а не знају питања , већ су о томе написали књиге ,поднијели извештаје и службене забиљешке , „тамо где треба“ дали инструкције „оштрим и вазда будним“ новинарским перима и све објаснили на свадбама и сахранама. Иако без орекстра какав има Г. Бреговић, домогли су се неке цркавице за књигу уградили се бар привремено у неке службице ,или по властитом суду , поправили свој имиџ.

Неки типични примјери , свакако заслужују да буду и овдје наведени . Истоичар др М.Бјелајац , научни савјетник у Институту за новију историју Србије наводи [1] као “ микроилустарцију“ контроверзи и проблема историографских истраживања ,опис предаје 21. корпуса по књизи Д.Куљиша : „Хрватски Бог Марс Петар Стипетић“, како слиједи :“…Стипетић је дао улитиматум , крајњи сат , на шта су одмах попустили и код мотела Бриони у срушеном Топуском , појавила се 8. коловоза команда глинског 21. корпуса (…) .Заповједник , корпуса , нижи , цивилно одебљао , бркат пуковник , већ у годинама пришао је први (…). Стипетић му пружи руку па га и другом потапаша по рамену и рече : “ Раде како је ? (…). Стипетићев предратни помоћник у Петој армијској области :“

Није коректно ни као „микроилустрације „ преузимати наводе из публицистике а нарочито не из еуфоричних хагиографија , строго намјенске производње .Сам наслов упућује на озбиљност садаржаја јер је јасно да је П .Стипетић бог рата онолико колико је олињали мачак сибирски тигар.

Мало шта је истинито у овом наводу . Сви ми знамо да Бриони нису у „Срушеном Топуском “ него десетак километара даље у предграђу Глине , 21. корпус никад није био „глински“ , Глина никад није била у зони одговорности 21. к. По личним досијеима у Персоналној управи ГШ ВЈ , пуковник Булат „ у годинама“ је тачно осам година млађи од П.Стипетића .Чак су и поново крстили Чеду па је од Чедомира постао Раде , а у команди „Пете армијске области никад нису радили заједно , него у команди Сјеверозападног војишта и то у вријеме кад је Стипетић већ тајно сарађивао са М.Шпегељом у формирању тзв „ Збора народне гарде“ шпијунирајући команду у којој ради [2]?

У „срушеном Топуском“ било је порушено само оно што су „храбри хрватски бојовници „ из 2. бригаде ЗНГ и МУП-а , минирали и порушили , прије своје бјежаније из Топуског у августу 1991. године, под притиском југословенске територијалне одбране, а након скоро двомјесечне страховладе : Спомен дом ЗАВНОХ-а , болнички дом -4, вила „Мирна“ и поједине српске куће , које су су претходно опљачкане.

Шта у овом наводу стоји као истина ? Бркови , само бркови Чеде Булата су историјска истина !

Богови , Марсови , доктори , Јупитери, институти , контроверзе „микроилустрације „ и на крају остали су само Чичини бркови .

У књизи Милисава Секулића „ Книн је пао у Београду“ ,која иначе врви од вредносних судова и пресуда , Кордунаши су приказани на чудан начин , а руководиоци на Кордуну као монструми каквих нема на свијету : “ Зашто[3] би некоме на „српској страни“ требало окружење становништва на Кордуну ? „’
Kliknite za proširenje...
Веза:https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwio4Om21PLNAhUKshQKHTaCDSwQFggaMAA&url=https%3A%2F%2Fprevrat.com%2F2015%2F09%2F18%2F%25D0%25BC%25D0%25B8%25D0%25BB%25D0%25B5-%25D0%25BD%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B0%25D0%25BA%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B8%25D1%259B-%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B0%25D0%25BA%25D0%25BE-%25D1%2598%25D0%25B5-%25D0%25B1%25D0%25B8%25D0%25BB%25D0%25BE%2F&usg=AFQjCNEBMjAuVdIDG6J-RlyGVzFZA25kCw

Остали текстови:https://prevrat.com/2015/10/05/миле-новаковић-овако-је-било-2/

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...%BE-3/&usg=AFQjCNE35qiOwx9zotGdEqt6c_ZNrcZ00w

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...%BE-4/&usg=AFQjCNHuQbmpSJhUmxpttBH2l-uT3eXUiQ

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...%BE-5/&usg=AFQjCNEqk6O19z1b8NT0X1zvt7Z9CkSeEQ
 
Poslednja izmena:
СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Кордунашки процес "Црна кутија" крајишких Срба


Како је у Брозовој Социјалистичкој Југославији настајала самостална хрватска држава. Епилог суђења био је крвав. Петорица су осуђена на смрт, а седморо на вишегодишњи принудни рад


У ЈЕДНОЈ од многих домументарних серија, посвећених имену и делу Јосипа Броза Тита, које разни телевизијски канали неуморно врте, недавно се као сведок појавио незаобилазни Стипе Месић. Хвалећи Брозов допринос настајању савремене хрватске државе, овај превртљиви политичар је не трпнувши изговорио: "Да није било Тита и његовог покрета, после Другог светског рата Југославија би остала монархија, а врховни командант те државе био би Дража Михаиловић. То би истовремено значило да би трећина Хрвата била исељена, трећина побијена, а трећина покрштена".

Ова, у низу порука које стижу из Загреба, врхунац је лицемерја, не само што стиже од човека који је испунио свој "повјесни задатак" и поносно саопштио да Југославија више не постоји, већ што цитира реченицу коју су изговарали доказани злочинци. Његова луцидност се свела на то што је само заменио објект, па је уместо Срби изговорио Хрвати. У његовој импрегнираној подсвести очигледно доминирају хрватски национални програми, у којима је он, бар у једном, и учествовао, који су се заснивали управо на плану "трећину Срба побити, трећину иселити, трећину покрстити" и који је готово и реализован. Наравно, ово није био случајни егзибиционизам човека који је мењао партије и убеђења, већ саставни део вишегодишњег и свакодневног тровања младих људи о пљачки Хрвата и Хрватске и промени слике о ономе што се збивало током прошлог века.

ХРВАТСКИМ првацима је од самог оснивања заједничке државе било јасно да нема опстанка Југославије без решавања хрватског питања. И нису крили које је то решење. Анте Трумбић, члан Југословенског одбора, већ почетком двадесетих година рећи ће да је улазак Хрвата у заједничку краљевину само први корак ка самосталној Хрватској.

И у Брзовој Југославији није било другачије. Публициста Перо Симић, истраживач живота и дела Јосипа Броза, пронашао је документ о искључивости хрватских руководилаца још на Вису 1944, када највећи део Хрватске није још био ослобођен и где се слободно вијорила шаховница Анте Павелића. Већ крајем септембра те године године адвокатски приправник Првослав Васиљевић, шеф прес-бироа Повереништва за информације у Титовој привременој влади, упутио је писмо Миловану Ђиласу, у коме се жали на хрватског песника Владимира Назора, председника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске. Назор је, 27. септембра упао код Васиљевића и бахато питао ко уређује Билтен Прес бироа, а када је добио одговор, по наводима из Васиљевићевог писма, Назор је строгим гласом рекао:

- Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намећете и поред тога што се налазите на територији хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овде на нашој територији имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче - саопштио је Назор.

Васиљевић му је, такође, према наводима из писма Ђиласу, одговорио:

- Ми смо водили рачуна о језику, јер то сматрамо веома важним питањем. И дискутујући принципијелно о томе, другови Рибникар и Ђилас рекли су нам да језик у свим нашим издањима има да буде и хрватски и српски. Наиме, преводиоци Хрвати преводиће текстове хрватским језиком, а Срби српским језиком. Тај принцип равноправности српског и хрватског језика брижљиво спроводимо у раду, а колико водимо рачуна о томе, нека послужи као доказ то што имамо и посебног лектора за хрватски језик - пише Васиљевић. - Као што сте видели, код нас има и Срба и Хрвата, чак Хрвата више и није тачно да ми у Билтену намећемо само српски језик или језик београдске чаршије, као што га ви зовете, већ има и хрватских текстова. Не можемо да тражимо од Срба да пишу хрватски, између осталог и због тога јер они тај језик не знају.

На то је, према наводима Васиљевића, Назор рекао:

- Не може више тако да буде. Док сте овде, на територији Хрватске, имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази, има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас - рекао је Назор.

НЕКОЛИКО месеци раније, када су озеленеле кордунашке шуме руководство КП Хрватске, на челу са Андријом Хебрангом и Владимиром Бакарићем креће у први отворени обрачун са српским живљем. Почиње Кордунашки процес, "црна кутија" историје крајишких Срба прошлог века. Скоро полувековна непомућена владавина КП Хрватске није дозвољавала да се добије поштена слика тог времена. Појединци који су то покушавали морали су да заобилазе низ моралних и интелектуалних замки.

Зашто је изабран Кордун да се баш ту искаже моћ нове комунстичке власти. Још од краја 1941. године био је углавном слободан. Ни окупационе снаге, а још мање оружници Независне Државе Хрватске нису имали приступ тој територији. А тај простор је био довољно велик и са бројним становноштвом да је било сасвим природно да се успостави нова власт и да се организује живот људи у ратним оквирима. Идеји да се оснује "Одбор народноослободилачког фронта Кордуна" први се супротставља Владимир Бакарић, тада комесар Главног штаба Хрватске. Основна идеја хрватских комуниста је била да се Кордуном не може владати из Војнића већ из Загреба.
Страх од федерализације Хрватске показан је на делу. Најугледнији људи са Кордуна оптужени су за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно "протусрпски и великохрватски", да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени.

Епилог Кордунашког процеса је био застрашујући. Оптужени Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на смртну казну стрељањем. Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Мелан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић осуђени су на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права.

ПОСЛЕДЊИ озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор. Тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, и разбијачима братства и јединства. Казна се знала - Голи оток. Радета Жигића ту и убијају. Ћаница се после вишегодишње робије враћа на свој Кордун и живи у самоизолацији, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, где умире три године касније. Душко Бркић је окончао живот пре десетак година, у Београду. У обрачуну са овом тројицом тада угледнијих Срба, нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда.

За Владимира Бакарића и Владимира Назора идеја о хрватској држави је била примарна

КАДРОВИ ЗА ОДБРАНУ ЗЕМЉЕ

ПРЕДСЕДНИК Српске академије наука и уметности Александар Белић је, препоручујући се новим властима, врху ЦК КПЈ јавио како се у "разним круговима" у Београду коментарише кадровски састав Комисије за обнову земље и Повереништва за трговину и индустрију:

- И најнижи чиновници у Комисији и у Централном статистичком уреду већином су Хрвати и Словенци.

- У Повереништву за трговину и индустрију сви су са већим положајем Хрвати: Херцигоња, Љубичић, Ломпар, Булић, Ковач и Словенац Павичић.

- На челу Државне управе народних добара: Златарић (Хрват) и још шесторо Хрвата, петоро Срба, три Словенца, један Македонац и четворо Црногораца.

У најужем руководству КПЈ неко је на врх прве странице овог документа својеручно написао: "Ове је примедбе доставио Александар Белић као мишљење, замерке и разматрање разних кругова и појединаца у Београду".
Kliknite za proširenje...

http://www.novosti.rs/вести/насловн...-Kordunaski-proces-Crna-kutija-krajiskih-Srba
 
Филм “Кордун” о Србима граничарима снима се надомак Бањалуке

Документарно-играни филм “Кордун-земља без људи” биће завршен до краја године, а већ наредне биће приказан на малим екранима.

Ради се о остварењу које нас враћа уназад 500 година, а приказује живот и страдање Срба граничара, Крајишника кроз историју.

Филм се ради у копродукцији Радио Телевизије Републике Српске и Крајишког културног центра “Свети Сава” из Бањалуке, који окупља Србе избегле из Републике Српске Крајине и Хрватске. Филм је подржан и од надлежних институција Босне и Херцеговине, Републике Српске и Републике Србије, Завичајног клуба Кордунаша Београд, Српског културног друштва “Просвјета” Загреб, Српског друштва “Кордун” Торонто, као и осталих крајишких удружења у расејању.
Филм приказује живот граничара кроз историју
Председник Културног Центра “Свети Сава” Драган Крошњар рекао је да су главне улоге у филму додељене глумцима Ђурђи Вукашиновић и Душку Мазалици, а прилику да по први пут заиграју пред камерама добили су и ученици бањалучких основних и средњих школа.
Режију за ово остварење потписује бањалучки редитељ Драган Благојевић.
– До сада смо интервјуе снимали на простору Хрватске, Србије и БиХ. Сада смо тренутно у Етно селу “Љубачке долине” надомак Бањалуке, а идуће седмице смо и на Чокорским пољима код Бањалуке – рекао је Крошњар.
Идеја филмске екипе је да се сними документарни филм који у првом реду приказује тежак живот Кордунаша кроз векове, на граници два царства.
Посебно се жели приказати тежак живот крајишке мајке и њена велика жртва и улога у очувању породице, огњишта и обичаја. Филм ће донети причу о богатој традицији и обичајима Кордунаша, те о познатим људима који су потекли са ових крајева.
„Кордун“ ће бити приказан следеће године
– Наш завичај је Кордун, а намера да га, онаквог каквог га знамо и какав је био кроз векове, отргнемо од заборава и нестајања и да причу која је у нама поделимо са свима у којима постоји и најмањи траг и дах Кордуна, са свима који су нашу причу спремни да чују. Желимо да испричамо тужну и, у исто време, величанствену причу нашег народа, причу којој доминира патња, страдања, туга и бол – кажу у ККЦ “Свети Сава”.
Дуг и завет

– Ово је наш дуг прецима и завет потомцима. Свима којима је Кордун близак ово ће бити подсетник, траг за сва времена. Они који га не познају чуће причу о Кордуну, земљи без људи – рекао је Предраг Дудуковић, аутор филма и члан УО ККЦ “Свети Сава” Бањалука.
Kliknite za proširenje...

http://www.magacinportal.org/2016/11/18/film-kordun-o-srbima-granicarima-snima-se-nadomak-banjaluke/
 
Hurin:
Pogledajte prilog 291194
Сава Мркаљ (село Сјеничак, Горња Крајина, 1783 — Беч, 1833)

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Горњој Крајини, у селу Ласињском Сјеничаку првобанијске пуковније. Године 1799. завршио је школу и затим постао српски учитељ у Госпићу. Касније је отишао у Загреб, у академију, па онда и у Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету, a титулисан је као „свободних художества и философије доктор." Био је добар зналац латинског и француског језика, a разумео је и грчки и хебрејски, што је његовом филолошком таленту било од велике користи. Нападан је од службених црквених кругова због својих учених погледа, Сава је мислио да ће их умирити ако се покалуђери, и зато се 1811. године у манастиру Гомирју заиста и закалуђерио и постао јерођакон Јулијан. Гоњења су се само увећавала и он је 1813. године напустио манастир. Године 1817. издао је дело "Палинодија" у коме се одрекао своје графичко-ортографске реформе. “.
Kliknite za proširenje...

Откривање спомен плоче Сави Мркаљу у Бечу
БЕЧ - Спомен плоча истакнутом књижевнику и реформатору српског језика Сави Мркаљу биће откривена 18. новембра на фасади српске православне цркве Свети Сава у Бечу, најавило је данас Српско књижевно друштво.
Идејно решење и уметнички нацрт спомен плоче дело је сликарке Љубице Мркаљ, чланице Српског књижевног друштва.

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...Q1Iol5g6-NYuJ7DXNXjD1g&bvm=bv.139250283,d.bGg
 
Пизда му материна ко год ме је пријавио.
Па коме ово смета?: https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...VdIDG6J-RlyGVzFZA25kCw&bvm=bv.139782543,d.d24.

Зар Кордун од цијеле историје има само НОБ, било је и Четника које је Хебранг помлатио, међутим ипак су Кордунаши дали један цијели корпус Српству. Што лагати о себи, с којим циљем, ј.беш идеологију, важан је Род и љубав према своме.
 
Mile je spasio dosta naroda , nema tu spora. Castan covek.

Sto se ostalog tice , svi dobro znamo da je Rsk izdana , i plan njene odrane nije ni postojao , izdana je kako iz Beograda , tako i sa Istocnog Sarajeva , nema tu mnogo mudrosti .
Hrvati su pusteni da okruze Knin sa mesta koje je trebalo da pokriva vojka republike srpske , kako je taj dogovor i mesetarenje izmedju Karadžića i Tudjmana vidi se kada su ti isti Hrvati i Muslimani stigli nadomak Banjaluke .
Sto se tice svega ostalog, deo iz Beograda je odradio svoje , odneo tesko naoruzanje bez koga odbrana nije mogla da postoji , nije moglo nista da se ucini , trebalo je ih je strati po dubini , a nije se imalo sa cime ( odvezeno za Bg) , iako se znalo sa kakvom snagom i koliko se hrvatske trupe gomilaju i pripremaju za napad. Dok je bilo Rsk i republika srpska je imala oko 79% Bosne , posle znamo kako je bilo . Politika koja je vodjena je bila idiotska , u najmanju ruku .
 
Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Крајине, забележене су појаве као пресликане са простора Косова и Метохије; лопови упадају у куће и стаје, оборе и гараже, узимају шта им је воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на једном и на другом простору жртве су Срби.
На Кордуну је то јад и чемер од оно мало Срба који су одлучили да се врате после „Олује“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљавају, тачније речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своје грађане.
Кордун је релативно мали простор у средишњој Хрватској. Омеђен је рекама: Кораном, Мрежницом, Глином и Купом, а име му долази од француске кованице „цордон милитарие“ што значи војни појас. Посматрано историјски, тај простор има посебно место у свести Хрвата јер је, кажу официјелни хрватски повјесничари, на Петровој Гори 1097. године живот изгубио последњи хрватски краљ, Петар Свачић, и то у настојању (безуспешном) да заустави угарску војску која је продирала према Јадрану.

1941 – ГОДИНА КОЈА СЕ ВРАЋА
На страну што тај Петар није био краљ, што није припадао владајућој династији Трпимировића и што све време свог живота круну краља Звонимира није ни видео. Исту је код себе држао сплитски надбискуп Ловре.
Независни хрватски повјесничари тврде да је Петар у ствари био нека врста народног вође, бан којег су изабрали на народном сабору. Без обзира на историјске чињенице националистички настројена хрватска интелигенција увек је доживљавала Кордун и Петрову Гору као једно од значајних изворишта хрватског националног поноса и доказ хрватске краљевске традиције.
То је био један од додатних мотива усташке власти у Загребу да одмах након проглашења Независне државе Хрватске (НДХ) већ у априлу 1941. године, управо на Кордуну крену са реализацијом плана о физичком уништавању Срба. Ти покољи били су страшни и са ове временске дистанце изгледа као да су усташама представљали тренинг за оно што ће над Србима касније примењивати у Јасеновцу.
Први велики покољ догодио се у селу Вељун а трајао је од 6. до 8. маја 1941. Усташе су 530 Срба из Вељуна и околине на превару довеле у жандармеријску касарну и школу у Хрватском Благају и ту су их усмртили ножевима и маљевима. Акцијом је руководио и лично вршио ликвидације Макс Лубурић, касније управник логора Јасеновац.
Крајем те године Срби доживљавају нови, велики ужас, овога пута у селима Пркос и Дуго Село. Из ова два места и још неких околних српских села, убијено је више од 1500 људи. У знак трајног сећања на овај велики злочин хрватски песник Иван Горан Ковачић написао је вечну поему „Јама“ а ту, недалеко Пркоса, прешао је чамцем реку Купу, заједно са Владимиром Назором, и прикључио се партизанима Кордуна и Баније. Тридесет одсто становника Кордуна (27.457) изгубило је живот у Другом светском рату.
Славко Голдштајн, хрватски историчар и публициста, јеврејског порекла, објавио је прошле године књигу под насловом „1941 – година која се враћа“. Ту је покушао да објасни мржњу хрватског усташког покрета према Србима, злочине из времена НДХ. После „Олује“ Хрвати из Благаја запалили су Вељун и сравнили га са земљом.
Да сада не улазимо у Голдштајнове мотиве писања једне овакве књиге, истине ради треба рећи да је Голдштај ту био сасвим другачији од оног Голдштајна који је 1990. основао прву политичку странку у Хрватској, са хрватским предзнаком (Хрватска социјално-либерална странка) и покренуо недељник „Глобус“, првих пет година постојања жестоко антисрпско гласило. Речју, Голдштајн је у данима слома Југославије и рађања нове независне хрватске државе стварао претпоставке – свесно или несвесно, свеједно је – за повратак усташа на власт. А зашто те усташе, упитаће неко у жељи да оспори све ово, нису убиле Јеврејина Славка Голдштајна као што су оне прве усташе убиле Голдштајновог оца – Јеврејина.
Зато, одговарам ја, и само зато, што почетком деведесетих Европом нису владали нацисти. Туђман Јевреје није смео да дира из разлога које, ваљда, не треба додатно објашњавати. Али су зато Туђманове усташе у Загребу, Сиску, Карловцу, Осијеку, Сплиту, Задру, Вуковару… убиле преко две хиљаде Срба.
Иначе, Славко Голдштајн, његова мајка и брат му Давор преживели су 1941. годину тако што су из Карловца побегли на Кордун, код Срба.
Први знаци оживљавања старих рана, сумњи и неповерења на послератном Кордуну забележени су 1988. године. Тада се, некако с пролећа, Кордуном пронела вест да је ноћу, из Загреба, у атар села Блатуша, довезено и закопано неколико буради са радиоактивним отпадом. Пратио сам тај случај на лицу места, као новинар „Политике“. Све реакције тамошњих Срба могле су да се сведу на једну реченицу: „Нису успели да нас побију у рату и сад хоће да нас докрајче тровањем“. Не знам, јер никада није откривено, шта је у Блатушу дошло из Загреба али свакако је врло индикативно да је неколико година касније Туђманова власт управо село Блатуша на Кордуну, одредила као место одлагања радиоактивног и медицинског отпада из целе Хрватске.

МАЛИ КОРДУН – ВЕЛИКИ СРБИ
Тај мали географски простор Кордуна изнедрио је неколико за Србе и Хрвате врло важних људи.
У кордунском селу Сјеничак, 1783. године, рођен је Саво Мркаљ, стварни реформатор српског језика, човек чију је реформу Вук Караџић бесрамно приписао себи. Мркаљ је докторирао филозофију у Пешти, савршено је познавао француски и латински језик а говорио је и грчки и хебрејски. Познавање ових језика било је пресудно да уђе у суштинску реформу српског језика, његово систематизовање и стандардизацију у складу са језиком којим су Срби говорили. А све са правилом „Пиши како говориш“. Студију о српској азбуци, врло чудног имена „Сало дебелог јера-азбукопретрес“, Мркаљ је објавио 1810. године и изазвао велику пажњу и код Срба и код Хрвата. Најжешћа реакција дошла је од стране Српске православне цркве која је његова научна настојања на пољу језика протумачила као атак на цркву. Мркаљ је био скоро анатемисан и у страху од могућих даљњих напада цркве доноси одлуку да оде у калуђере. Годину након објављивања споменуте студије Мркаљ се закалуђерио у манастиру Српске православне цркве Гомирје, у Горском Котару и узео име Јулијан. Тиме суштински ништа није постигао, притисци су настављени и он 1817. године пише дело „Палиондија“ у којем се одриче својих ранијих научних поставки. Некако у то време јављају се први знаци његове умне поремећености. Умро је 1833. године у душевној болници у Бечу.
Само неколико километара од Сјеничака, у селу Острожин, 1817. рођен је Огњеслав Утјешиновић Острожински. Завршио је права, радио у кабинету бана Јелачића, активно учествовао у Илирском покрету, а Хрвати ће и данас са поносом истаћи да је Утјешиновић као Србин био творац Закона о устројству нове хрватске народне војске и Закона о укидању Војне границе и њеном спајању са Хрватском. Одлуком бана Јелачића Утјешиновић је био најпре поџупан а онда и жупан Вараждина и целе хрватско-загорске жупаније. Аутор је чувене хрватске националне песме-буднице „Устани бане“, коју су усташе и маспоковци максимално употребљавали у широком националном буђењу.
Без обзира на све то Огњеслав Утјешиновић никада није заборавио да је Србин; саградио је у Вараждину (где се понеки Србин могао наћи само као дошљак или путник намерник) српску цркву Светог великомученика Георгија, која и данас постоји.
Из Сјеничака је и др Гојко Николиш, српски академик, велико име југословенске комунистичке револуције, генерал, народни херој. Кордунаши са жаљењем говоре да од њега Кордун никада никакве користи није имао. Николиш је медицину завршио у Београду, 1936. године, одакле је годину дана касније отишао у Шпанију да се бори на страни републиканаца. После Франкове победе бежи у Француску па назад у Југославију где га хапсе и враћају у родни Сјеничак. Ту га затиче слом Краљевине, он се активно укључује у рад комуниста на подизању устанка а Партија га пребацује најпре у Београд а потом у Ужице. За време битке на Неретви руководио је покретом око 4.500 рањеника и значајно допринео њиховом спасавању. Године 1987. ушао је у историју српског журнализма као један од неименованих јунака сада већ легендарне хумореске „Војко и Савле“.
Почетком драматичних догађаја у СФРЈ Николиш је оштро иступао против политике српских комуниста предвођених Милошевићем.
На скупу Удружења Срба пореклом из Хрватске, одржаном 28. јуна 1990. године , у Центру „Сава“, Гојко Николиш је затражио реч, добио је, изашао за говорницу и земљацима рекао да се Срби у Хрватској требају борити за културну аутономију и ништа више од тога. У тој борби, поручио је, требате да се ослањате на „демократске Хрвате“. Срби га тада јесу извиждали али су га и послушали; ослонили су се на јединог Хрвата који је личио на демократу, Ивицу Рачана, и све изгубили. Николиш је две године касније, са супругом Марго (Францускињом) напустио Београд и отишао да живи у Ле Ману, у Француској. Тамо је умро 1995. године.
За разлику од Николиша један други партизански генерал и народни херој са Кордуна, Павле Јакшић, није својим земљацима држао предавања шта и како да раде. Људи са Баније и Кордуна и данас ће посведочити да је Јакшић у времену првих сукоба на релацији Крајина-Загреб, Кордуну и Банији помагао колико је могао, на разне начине. Иначе, Јакшић је рођен у већ споменутој Блатуши, физику и математику завршио је пре Другог светског рата у Београду, а у рату је командовао Седмом банијском дивизијом. Због сукоба са Титом пензионисан је пре времена и спречен да се као професор на предмету физика укључи у рад Београдског универзитета.
Из Блатуше су и певачи, отац и син, Душан и Жарко Данчуо.
То су неке од историјских одредница Кордуна, сагледане кроз људе и кроз злочине. Као и на простору целе Хрватске, негде мање негде више, на Кордуну најбоље успева и одржава се мржња према Србима; од времена Војне Крајине па све до ових дана у којима оним јадницима са почетка текста одводе и последњу краву из стаје.
 
Раде Малобабић (Вргинмост, 1884 — Солун, 13. јун 1917) је био барјактар српске војске, члан организације Уједињење или смрт осуђен на смрт у Солунском процесу због наводног учешћа у планираном атентату на престолонаследника Александра Карађорђевића.
Биографија

Као омладинац постаје најватренији присталица Народне Одбране, а врло брзо и њен члан. На судском процесу у Загребу 1909. осуђен од аустроугарских власти за издају на затворску казну коју је издржао до почетка 1912.

По пуштању из затвора почиње обавештајни рад против Аустроугарске и повезује се са генералштабним пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом. На његово инсистирање долази у Београд у октобру 1913. Задатак му је био да створи српску обавештајну мрежу на подручју Аустроугарске. После боравка у Београду одлази у Сарајево, Пешту и Загреб.

Био је један од организатора Видовданског атентата на престолонаследника Франца Фердинанда. Тада је званично приступио организацији "Уједињење или Смрт" или „Црној руци“.

У време припрема за почетак Првог светског рата, ухапшен од српских власти у Београду и затворен у Нишу.

Након уласка бугарских снага 1915. пуштен из затвора и потом одлази у Куршумлију где се поново повезује са пуковником Димитријевићем. Након краћек боравка у Косаници, одлази у Призрен и одатле се као тежак болесник повлачи са остацима српске војске преко Албаније, а затим и са рањеницима на Крф.

У Солуну је био ухапшен заједно са осталим члановима организације „Уједињење или Смрт“ и на Солунском процесу јуна 1917. оптужен да је лично пуцао на регента Александра из пушке и осуђен на смрт.

Смртна пресуда је извршена недалеко од Солуна 13. јуна 1917.

Комунистичке власти СФРЈ су на обновљеном процесу у Београду 1953. рехабилитовале све жртве политичког процеса у Солуну, међу њима и Рада Малобабића као невине.
Kliknite za proširenje...

https://sr.wikipedia.org/wiki/Раде_Малобабић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top