Meklaud
Iskusan
- Poruka
- 6.070
KURAN I NASILJE
Koristim prevod B. Korkuta (naglasci moji). Prvi broj predstavlja suru (poglavlje) a drugi ajet (stih).
9:5
Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte!
8:39
I borite se protiv njih dok mnogoboštva ne iščezne i dok samo Allahova vjera ne ostane.
9:29
Borite se protiv onih kojima je data Knjiga (tj. Jevreja i hrišćana, prim. autora), a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovijedaju istinsku vjeru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i smjerno.
9:123
O vjernici borite se protiv nevjernika koji su u blizini vašoj i neka oni osjeta vašu stogost! I znajte da je Allah na strani čestitih.
Kroz ova četiri citata vidimo poziv na aktivnu borbu protiv mnogobožaca i nevernika uopšte. Prvi stih koristi reč ubijajte, a ono što potom sledi jasno pokazuje da nije u pitanju samoodbrana, već aktivno ubijanje i fizički progon mnogobožaca i borba do istrebljenja. Borba protiv treba da traje dok ih muslimani ne prisile da im plaćaju glavarinu (porezu). Zar je ovo religija mira?
DA LI JE KURAN (QUR'AN) BOŽIJA REČ?
Pored toga što smo već videli da određeni delovi Kurana pozivaju na nasilje, pogledajmo još neka učenja iz iste knjige koja će nam dati nedvosmislen odgovor na pitanje iz naslova.
ANAHRONIZMI U KURANU
Muhamed, osnivač islama, tvrdio je da se Bog (Allah) prethodno objavio Jevrejima i hrišćanima, ali da su ovi zapravo iskvarili veru i izmenili svete spise, te Stari i Novi Zavet nisu pouzdani. Po Muhamedu, Kuran predstavlja Božije reči, i jedina je savršena sveta knjiga.
S obzirom na to da se poziva na jevrejske i hrišćanske svete spise kao na nešto što je na početku bilo ispravno, Kuran ponavlja puno biblijskih tema, ali sa očiglednim greškama. U Kuranu nalazimo puno anahronizama, tj. stvari su postavljene van njihovog istorijskog konteksta. Ova činjenica neposredno pokazuje da je u pitanju knjiga pisana od strane ljudi (tj. nije inspirisana od Boga).
Evo nekolicine interesantnih primera koji ovo ilustruju (brojevi u zagradama su sure i ajeti Kurana u kojima se ove priče nalaze).
1. Razapinjanje u Egiptu u vreme Josifa (Jusuf) i Mojsija (Musa) (12:41, 20:71)
U Kuranu nalazimo da su Egipćani praktikovali raspeća kao kaznu u vreme Josifa (19. vek p.n.e.) i Mojsija (15. vek p.n.e.). Problem je što se raspeća kao vid kazne prvi put javljaju tek u Persiji u 6. veku p.n.e., dakle mnogo vekova kasnije. Ovde vidimo da je Muhamed znao priče o Mojsiju i Josifu, ali ih je začinio novozavetnim detaljima o raspeću kao kazni.
2. Marija majka Isusova i Marija Mojsijeva sestra (19:28, 66:12)
U Kuranu nalazimo slučajeve mešanja različitih biblijskih događaja koje imaju poneki sličan element. U ovom slučaju taj element je ime Marija (u Kuranu Merjema). Po Starom Zavetu, Mojsije i Aron (u Kuranu Harun) imaju sestru po imenu Marija. Kuran takođe potvrđuje da je Marija sestra Arona, a Aron brat Mojsijev (sure 19 i 20), a svi su nazvani Imranovim sinovima, te je ova starozavetna porodična veza potvrđena. Međutim, u Novom Zavetu mati Isusova takođe nosi ime Marija. Ove dve Marije razdvaja nekih hiljadu i po godina. No, čitajući Kuran vidimo da je Muhamed nedvosmisleno pomešao ove dve ličnosti i smatra ih jednom te istom osobom, te ispada da je Mojsije ujak Isusa, što je istorijski svakako nemoguće.
3. Mojsije i Samarićani (20:35-88, 95)
U Kuranu nalazimo to da je u toku izlaska jevrejskog naroda iz Egipta pod Mojsijevim vođstvom neko po imenu Samirija (ili Samarićanin) naveo Jevreje na to da naprave zlatno tele kao idol kome će se klanjati. Ova priča svakako podseća na biblijsku priču slične sadržine koja je nastala mnogo ranije. Međutim, pored toga što Biblija u ovoj priči ne pominje ni Samarićane niti bilo kog sa sličnim imenom, problem je taj što su i grad Samarija i etnička grupa Samarićana (mešanci Jevreja i drugih naroda) nastali mnogo vekova kasnije.
Ovde vidimo da je Muhamed izgleda pomešao dve priče Jevreja iz svoga vremena, priču o izlasku iz Egipta za vreme Mojsija, i priču o Samarićanima kao onima koji su iskvarili jevrejsku religiju. Jevreji toga doba su na Samarićane gledali s mržnjom, jer nisu bili čisti Jevreji i religija im nije bila čist judaizam, već njegov iskvaren oblik. Još jedna priča koja je potencijalno igrala ulogu u Muhamedovoj zabuni je jevrejska priča o Zamriji, još jednom liku iz Starog Zaveta koji je bio deo jeresi, ali ne one vezane za zlatno tele, već kasnije (Fegor, 2. Moj. 24). Dakle, moguće je da je Muhamed pomešao elemente tri različite priče.
4. Mojsije i Haman (Aman) (28:5-8)
Ovo je još jedan primer mešanja biblijskih događaja sa sličnim elementima. U Bibliji, njiga o Jestiri govori o vremenu kada je jevrejski narod živeo pod vlašću Persijanaca. Tu nalazimo priču o Amanu (Hamanu), zlom persijskom velikašu, koji želi da istrebi jevrejski narod. Događaji opisani u toj priči desili su se u 5. veku p.n.e. U Kuranu, nalazimo pomen ovog velikaša, ali je on stavljen u Egipat za vreme Mojsija, specifičnije, u vreme kad je faraon želeo da pobije jevrejsku mušku decu, tj. nekih hiljadu godina ranije od onog u Jestiri. Muhamed je očigledno pomešao te dve jevrejske priče sa sličnim elementima: priču o planu faraona da ubije jevrejsku mušku decu za vreme ropstva u Egiptu i priču o Hamanovom planu da istrebi Jevreje za vreme njihovog ropstva pod Persijom.
Ovi primeri bili su neka vrsta uvoda za sledeći odeljak u kome ćemo pogledati, po menu, najveću apsurdnost
PROROK ISA (ISUS): APSURD KURANA
U Kuranu nalazimo pomen Ise, sina Merjeme, ili Isusa, sina Marije. Kuran je kategorički isključiv da, nasuprot hrišćanskom učenji da je Isus otelotvoreni Bog, Isa je bio samo običan čovek i prorok. Štaviše, manje je važan od Muhameda, koji je po islamskom verovanju poslednji prorok. Hrišćani su, po Kuranu, iskvarili učenje o tome ko je Isus zaista bio.
No, pogledajmo sledeće tvrdnje iz Kurana u kojima je ponovljeno ono što Novi Zavet kaže:
Isus je rođen od device (19:17-21)
Bio je bezgrešan (3:46)
Bio je čudotvorac (3:49, 5:110).
Nazvan je Mesijom (al-Masīḥ; 4:171)
Prvo ćemo pogledati prve tri stavke, a zatim i četvrtu kao zasebnu.
Ono što svakako upada u oči je to da Muhamed, po Kuranu takođe prorok, nema ni jednu od prve tri karakteristike, ni čudotvorno rođenje, ni bezgrešnost (40:55), ni lečenje bolesnih čudesnim putem.
S obzirom da, po islamskom učenju, niko osim Isusa nije imao ove čudesne karakteristike, neverovatan apsurd je, teološki gledano, da one ne znače praktično ništa!
Iako je rođen na čudesan način, bio bezgrešan, a i čudotvorac, u islamu Isus je ipak samo običan čovek i po suštini svog bića ništa drukčiji od Muhameda. Čak će se i nereligiozni složiti da je ovo nelogičan koncept.
Po biblijsoj teologiji, ove tri stavke, koje su u Kuranu prepričane, su od izuzetnog značaja i imaju logički smisao.
Bezgrešno začeće i devičansko rođenje značajni su iz razloga što Isus nije nasledio Adamovu grešnu pirodu koja se prenosi po muškoj liniji. Jedino tako je mogao biti bezgrešan i na krstu primiti kaznu za grešni ljudski rod i time spasiti one koji veruju. Treća stavka, čuda, su jedan od dokaza toga da je on otelotvorenje samog Boga koji je stvorio svet, te je u stanju da u trenutku manupuliše zakone prirode.
Kuran nema ovakvo objašnjenje, te su u islamu ove Isusove karakteristike ništa više do zanimljivih, no posve trivijalnih činjenica. Islamski teolozi kažu da je u pitanju bilo samo ispoljavanje Božije čudotvorne moći, no to i dalje priči ne daje ni približno zadovoljavajuć smisao.
Pogledajmo i četvrtu stavku - titulu Mesije. Mesija je starozvetna jevrejska titula i bukvalno znači ''pomazanik''. Grčki prevod ove reči je Hristos, iz koje dobijamo reč Hrist. U Starom Zavetu izraelski kraljevi su bivali pomazani osvećenim uljem pri krunisanju. Ovo, npr., vidimo opisanim u 1. knjizi Samuilovoj, gde prorok Samuil pomazuje prvo Saula, a zatim Davida kao kraljeve. Ovo je bio simboličan čin, pri kom prorok potvrđuje da će Bog blagosloviti pomazanika da bude vladar nad božijim narodom (u to vreme samo Izraelom). No, ti pomazanici bili su samo bleda predslika budućeg Mesije koji je predskazivan od strane proroka. On će biti ''pomazanik nad pomazanicima'': uspostaviće večno carstvo i doneti spasenje ljudima svih narodnosti. Ova brojna starozavetna proročanstva ispunila su se u Isusu Hristu (Hrist je, dakle, titula, a ne ime). Kuran, kao i Novi Zavet, ovu titulu takođe dodeljuje Isusu, nazivajuči ga al-Masīḥ (više o gramatičkom aspektu ove reči pogledajte ovde). Međutim, iako je po Kuranu Isus jedini koji je ikad živeo, a kome ova titula dodeljena, po islamskom učenju to i dalje nema nikakav poseban značaj i Isus je i dalje samo jedan od proroka, čak manje važan od Muhameda. Kao i sa prehodne tri stavke, titula Mesije je prilično važna činjenica koju je teološki nemoguće zaobići kao ''malo važnu'', i ostaje jedan od pokazatelja Muhamedovog nesistematskog kopiranja hrišćanskih i judejskih ideja, tako da je Isusov status u islamu ostao enigmatično neizbalansiran.
Intersantno je i to da se Muhamedu očigledno nije svidelo to da je po hrišćanima Isus bio razapet do smrti, jer je očigledno mislio da je to proroku ispod časti, pa je rešio da ovo koriguje time što će potvrditi da je raspeća bilo, ali da je Isusova smrt bila samo privid (4:157-158, islamski teolozi se razlikuju u tumačenju toga šta ovaj privid tačno predstavlja). No, priča o Isusovom vaznesenju na nebo mu je očigledno bila interesantna, jer ju je uključio u svoju verziju.
Koristim prevod B. Korkuta (naglasci moji). Prvi broj predstavlja suru (poglavlje) a drugi ajet (stih).
9:5
Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte!
8:39
I borite se protiv njih dok mnogoboštva ne iščezne i dok samo Allahova vjera ne ostane.
9:29
Borite se protiv onih kojima je data Knjiga (tj. Jevreja i hrišćana, prim. autora), a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovijedaju istinsku vjeru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i smjerno.
9:123
O vjernici borite se protiv nevjernika koji su u blizini vašoj i neka oni osjeta vašu stogost! I znajte da je Allah na strani čestitih.
Kroz ova četiri citata vidimo poziv na aktivnu borbu protiv mnogobožaca i nevernika uopšte. Prvi stih koristi reč ubijajte, a ono što potom sledi jasno pokazuje da nije u pitanju samoodbrana, već aktivno ubijanje i fizički progon mnogobožaca i borba do istrebljenja. Borba protiv treba da traje dok ih muslimani ne prisile da im plaćaju glavarinu (porezu). Zar je ovo religija mira?
DA LI JE KURAN (QUR'AN) BOŽIJA REČ?
Pored toga što smo već videli da određeni delovi Kurana pozivaju na nasilje, pogledajmo još neka učenja iz iste knjige koja će nam dati nedvosmislen odgovor na pitanje iz naslova.
ANAHRONIZMI U KURANU
Muhamed, osnivač islama, tvrdio je da se Bog (Allah) prethodno objavio Jevrejima i hrišćanima, ali da su ovi zapravo iskvarili veru i izmenili svete spise, te Stari i Novi Zavet nisu pouzdani. Po Muhamedu, Kuran predstavlja Božije reči, i jedina je savršena sveta knjiga.
S obzirom na to da se poziva na jevrejske i hrišćanske svete spise kao na nešto što je na početku bilo ispravno, Kuran ponavlja puno biblijskih tema, ali sa očiglednim greškama. U Kuranu nalazimo puno anahronizama, tj. stvari su postavljene van njihovog istorijskog konteksta. Ova činjenica neposredno pokazuje da je u pitanju knjiga pisana od strane ljudi (tj. nije inspirisana od Boga).
Evo nekolicine interesantnih primera koji ovo ilustruju (brojevi u zagradama su sure i ajeti Kurana u kojima se ove priče nalaze).
1. Razapinjanje u Egiptu u vreme Josifa (Jusuf) i Mojsija (Musa) (12:41, 20:71)
U Kuranu nalazimo da su Egipćani praktikovali raspeća kao kaznu u vreme Josifa (19. vek p.n.e.) i Mojsija (15. vek p.n.e.). Problem je što se raspeća kao vid kazne prvi put javljaju tek u Persiji u 6. veku p.n.e., dakle mnogo vekova kasnije. Ovde vidimo da je Muhamed znao priče o Mojsiju i Josifu, ali ih je začinio novozavetnim detaljima o raspeću kao kazni.
2. Marija majka Isusova i Marija Mojsijeva sestra (19:28, 66:12)
U Kuranu nalazimo slučajeve mešanja različitih biblijskih događaja koje imaju poneki sličan element. U ovom slučaju taj element je ime Marija (u Kuranu Merjema). Po Starom Zavetu, Mojsije i Aron (u Kuranu Harun) imaju sestru po imenu Marija. Kuran takođe potvrđuje da je Marija sestra Arona, a Aron brat Mojsijev (sure 19 i 20), a svi su nazvani Imranovim sinovima, te je ova starozavetna porodična veza potvrđena. Međutim, u Novom Zavetu mati Isusova takođe nosi ime Marija. Ove dve Marije razdvaja nekih hiljadu i po godina. No, čitajući Kuran vidimo da je Muhamed nedvosmisleno pomešao ove dve ličnosti i smatra ih jednom te istom osobom, te ispada da je Mojsije ujak Isusa, što je istorijski svakako nemoguće.
3. Mojsije i Samarićani (20:35-88, 95)
U Kuranu nalazimo to da je u toku izlaska jevrejskog naroda iz Egipta pod Mojsijevim vođstvom neko po imenu Samirija (ili Samarićanin) naveo Jevreje na to da naprave zlatno tele kao idol kome će se klanjati. Ova priča svakako podseća na biblijsku priču slične sadržine koja je nastala mnogo ranije. Međutim, pored toga što Biblija u ovoj priči ne pominje ni Samarićane niti bilo kog sa sličnim imenom, problem je taj što su i grad Samarija i etnička grupa Samarićana (mešanci Jevreja i drugih naroda) nastali mnogo vekova kasnije.
Ovde vidimo da je Muhamed izgleda pomešao dve priče Jevreja iz svoga vremena, priču o izlasku iz Egipta za vreme Mojsija, i priču o Samarićanima kao onima koji su iskvarili jevrejsku religiju. Jevreji toga doba su na Samarićane gledali s mržnjom, jer nisu bili čisti Jevreji i religija im nije bila čist judaizam, već njegov iskvaren oblik. Još jedna priča koja je potencijalno igrala ulogu u Muhamedovoj zabuni je jevrejska priča o Zamriji, još jednom liku iz Starog Zaveta koji je bio deo jeresi, ali ne one vezane za zlatno tele, već kasnije (Fegor, 2. Moj. 24). Dakle, moguće je da je Muhamed pomešao elemente tri različite priče.
4. Mojsije i Haman (Aman) (28:5-8)
Ovo je još jedan primer mešanja biblijskih događaja sa sličnim elementima. U Bibliji, njiga o Jestiri govori o vremenu kada je jevrejski narod živeo pod vlašću Persijanaca. Tu nalazimo priču o Amanu (Hamanu), zlom persijskom velikašu, koji želi da istrebi jevrejski narod. Događaji opisani u toj priči desili su se u 5. veku p.n.e. U Kuranu, nalazimo pomen ovog velikaša, ali je on stavljen u Egipat za vreme Mojsija, specifičnije, u vreme kad je faraon želeo da pobije jevrejsku mušku decu, tj. nekih hiljadu godina ranije od onog u Jestiri. Muhamed je očigledno pomešao te dve jevrejske priče sa sličnim elementima: priču o planu faraona da ubije jevrejsku mušku decu za vreme ropstva u Egiptu i priču o Hamanovom planu da istrebi Jevreje za vreme njihovog ropstva pod Persijom.
Ovi primeri bili su neka vrsta uvoda za sledeći odeljak u kome ćemo pogledati, po menu, najveću apsurdnost
PROROK ISA (ISUS): APSURD KURANA
U Kuranu nalazimo pomen Ise, sina Merjeme, ili Isusa, sina Marije. Kuran je kategorički isključiv da, nasuprot hrišćanskom učenji da je Isus otelotvoreni Bog, Isa je bio samo običan čovek i prorok. Štaviše, manje je važan od Muhameda, koji je po islamskom verovanju poslednji prorok. Hrišćani su, po Kuranu, iskvarili učenje o tome ko je Isus zaista bio.
No, pogledajmo sledeće tvrdnje iz Kurana u kojima je ponovljeno ono što Novi Zavet kaže:
Isus je rođen od device (19:17-21)
Bio je bezgrešan (3:46)
Bio je čudotvorac (3:49, 5:110).
Nazvan je Mesijom (al-Masīḥ; 4:171)
Prvo ćemo pogledati prve tri stavke, a zatim i četvrtu kao zasebnu.
Ono što svakako upada u oči je to da Muhamed, po Kuranu takođe prorok, nema ni jednu od prve tri karakteristike, ni čudotvorno rođenje, ni bezgrešnost (40:55), ni lečenje bolesnih čudesnim putem.
S obzirom da, po islamskom učenju, niko osim Isusa nije imao ove čudesne karakteristike, neverovatan apsurd je, teološki gledano, da one ne znače praktično ništa!
Iako je rođen na čudesan način, bio bezgrešan, a i čudotvorac, u islamu Isus je ipak samo običan čovek i po suštini svog bića ništa drukčiji od Muhameda. Čak će se i nereligiozni složiti da je ovo nelogičan koncept.
Po biblijsoj teologiji, ove tri stavke, koje su u Kuranu prepričane, su od izuzetnog značaja i imaju logički smisao.
Bezgrešno začeće i devičansko rođenje značajni su iz razloga što Isus nije nasledio Adamovu grešnu pirodu koja se prenosi po muškoj liniji. Jedino tako je mogao biti bezgrešan i na krstu primiti kaznu za grešni ljudski rod i time spasiti one koji veruju. Treća stavka, čuda, su jedan od dokaza toga da je on otelotvorenje samog Boga koji je stvorio svet, te je u stanju da u trenutku manupuliše zakone prirode.
Kuran nema ovakvo objašnjenje, te su u islamu ove Isusove karakteristike ništa više do zanimljivih, no posve trivijalnih činjenica. Islamski teolozi kažu da je u pitanju bilo samo ispoljavanje Božije čudotvorne moći, no to i dalje priči ne daje ni približno zadovoljavajuć smisao.
Pogledajmo i četvrtu stavku - titulu Mesije. Mesija je starozvetna jevrejska titula i bukvalno znači ''pomazanik''. Grčki prevod ove reči je Hristos, iz koje dobijamo reč Hrist. U Starom Zavetu izraelski kraljevi su bivali pomazani osvećenim uljem pri krunisanju. Ovo, npr., vidimo opisanim u 1. knjizi Samuilovoj, gde prorok Samuil pomazuje prvo Saula, a zatim Davida kao kraljeve. Ovo je bio simboličan čin, pri kom prorok potvrđuje da će Bog blagosloviti pomazanika da bude vladar nad božijim narodom (u to vreme samo Izraelom). No, ti pomazanici bili su samo bleda predslika budućeg Mesije koji je predskazivan od strane proroka. On će biti ''pomazanik nad pomazanicima'': uspostaviće večno carstvo i doneti spasenje ljudima svih narodnosti. Ova brojna starozavetna proročanstva ispunila su se u Isusu Hristu (Hrist je, dakle, titula, a ne ime). Kuran, kao i Novi Zavet, ovu titulu takođe dodeljuje Isusu, nazivajuči ga al-Masīḥ (više o gramatičkom aspektu ove reči pogledajte ovde). Međutim, iako je po Kuranu Isus jedini koji je ikad živeo, a kome ova titula dodeljena, po islamskom učenju to i dalje nema nikakav poseban značaj i Isus je i dalje samo jedan od proroka, čak manje važan od Muhameda. Kao i sa prehodne tri stavke, titula Mesije je prilično važna činjenica koju je teološki nemoguće zaobići kao ''malo važnu'', i ostaje jedan od pokazatelja Muhamedovog nesistematskog kopiranja hrišćanskih i judejskih ideja, tako da je Isusov status u islamu ostao enigmatično neizbalansiran.
Intersantno je i to da se Muhamedu očigledno nije svidelo to da je po hrišćanima Isus bio razapet do smrti, jer je očigledno mislio da je to proroku ispod časti, pa je rešio da ovo koriguje time što će potvrditi da je raspeća bilo, ali da je Isusova smrt bila samo privid (4:157-158, islamski teolozi se razlikuju u tumačenju toga šta ovaj privid tačno predstavlja). No, priča o Isusovom vaznesenju na nebo mu je očigledno bila interesantna, jer ju je uključio u svoju verziju.
